Povreda prava na imovinu i pravično suđenje u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene prava i povredu prava na suđenje u razumnom roku. Zbog dugog trajanja postupka, utvrđena je i povreda prava na naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Gordana Ajnšpiler Popović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama V. S. iz sela Miroševce kod Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. aprila 2025. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba V. S. i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno prava na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 11/21 (ranije St. 37/15).

2. Utvrđuje se pravo V. S. na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 37/15, umanjenog za iznose koji su mu po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. V. S. iz sela Miroševce kod Leskovca izjavio je Ustavnom sudu, 12. aprila 2021. godine, preko punomoćnika G. C, advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Rž St. 4535/20 od 8. februara 2021. godine i Privrednog suda u Leskovcu R4 St. 4502/20 od 10. decembra 2020. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 36. Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da mu je osporenim rešenjima proizvoljno odbijen kao neosnovan prigovor radi ubrzavanja osporenog stečajnog postupka, iako je prošlo pet godina od prijavljivanja potraživanja iz radnog odnosa do podnošenja prigovora u predmetnom stečajnom postupku koji se vodi nad stečajnim dužnikom DOO „P.“ Vučje. Naime, u velikom broju predmeta Privredni sud u Leskovcu je utvrđivao povredu prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku, za razliku od slučaja podnosioca. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava iz člana 36. Ustava, poništi rešenje Privrednog apelacionog suda Rž St. 4535/20 od 8. februara 2021. godine i donese novu odluku o njegovoj žalbi protiv prvostepenog rešenja, kao i utvrdi pravo na naknadu troškova postupka na ime sastava ustavne žalbe.

Isti podnosilac ustavne žalbe je 5. septembra 2023. godine, preko istog punomoćnika, na osnovu člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), podneo Osnovnom sudu u Leskovcu tužbu protiv Republike Srbije, Privrednog suda u Leskovcu, radi naknade imovinske - materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, te da je odredbom člana 16. stav 4. istog zakona propisano da se tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom, Osnovni sud u Leskovcu je dostavio ovaj predmet Ustavnom sudu na dalji postupak i odlučivanje.

Podnosilac je u predmetnoj tužbi, koja se u smislu citiranih odredaba Zakona smatra ustavnom žalbom (u daljem tekstu: ustavna žalba), istakao da je u spornom stečajnom postupku podneo prijavu potraživanja iz radnog odnosa, koje mu je u tom postupku priznato, ali koje nije naplatio, iako postupak traje više godina. Iz tog razloga je podneo prigovor radi ubrzavanja stečajnog postupka koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 11/21 (ranije St. 37/15), koji je usvojen rešenjem nadležnog privrednog suda.

Podnosilac je u tužbi zahtevao da mu bude dosuđena naknada materijalne štete u iznosu priznatog, a nenaplaćenog novčanog potraživanja u predmetnom stečajnom postupku, sa zakonskom zateznom kamatom. Takođe, podnosilac je zahtevao naknadu troškova postupka. Podneskom od 23. januara 2024. godine upućenom Ustavnom sudu, podnosilac je, uglavnom, ponovio navode iz tužbe, te ponovo opredelio troškove postupka.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. stav 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavne žalbe spojio, radi jedinstvenog postupanja.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 37/15 od 17. decembra 2015. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom DOO „P.“ Vučje, a za stečajnog upravnika je imenovana Agencija za licenciranje stečajnih upravnika.

Stečajni postupak je zaključen nad stečajnim dužnikom pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 37/15 od 1. decembra 2020. godine, a nastavljen nad stečajnom masom pred istim sudom u predmetu St. 11/21.

Stečajni dužnik DOO „P.“ Vučje bilo je preduzeće sa većinskim državnim kapitalom.

Podnosilac ustavne žalbe je u predmetnom stečajnom postupku prijavio svoja potraživanja iz radnog odnosa koja su mu i utvrđena zaključkom Privrednog suda u Leskovcu St. 37/15 od 17. juna 2016. godine.

Osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž St. 4535/20 od 8. februara 2021. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača, te je osporeno prvostepeno rešenje Privrednog suda u Leskovcu R4 St. 4502/20 od 10. decembra 2020. godine, kojim je odbijen kao neosnovan prigovor podnosioca radi ubrzavanja predmetnog stečajnog postupka, u celini potvrđeno.

Iz spisa predmeta Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 61/23 koji je ustupljen Ustavnom sudu po tužbi podnosioca protiv Republike Srbije, Privrednog suda u Leskovcu, radi naknade materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, utvrđeno je da joj je rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4 St. 171/23 od 22. februara 2023. godine usvojen prigovor radi ubrzavanja i utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 11/21 i naloženo postupajućem sudiji da preduzme sve mere za okončanje stečajnog postupka nad stečajnom masom stečajnog dužnika DOO „P.“ Vučje - u stečaju, te obavezana Republika Srbija da mu na ime troškova postupka isplati iznos od 9.000,00 dinara.

4. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

Odredbom člana 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) je propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku i da su oni hitni i imaju prvenstvo u odlučivanju.

5. Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stupio na snagu 1. januara 2016. godine i da je njime predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud. Takođe, iz odredbe člana 31. stav 1. ovog zakona proizlazi da se zaštita prava na imovinu u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvaruje pred nadležnim sudovima, i to podnošenjem tužbe protiv Republike Srbije, sa zahtevom za naknadu materijalne štete.

Međutim, citiranim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku isključena je primena predmetnog zakona u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, što znači da u ovoj vrsti postupaka sudovi više nisu nadležni za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, već je to postala isključiva nadležnost Ustavnog suda, bez obzira na to da li je predmetni postupak u toku ili je okončan.

Imajući navedeno u vidu, a posebno odredbu člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da se tužba podnosioca, podneta nadležnom sudu radi naknade materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, smatra ustavnom žalbom.

Saglasno tome, Ustavni sud je u ovoj ustavnosudskoj stvari odlučivao o tome da li je podnosiocu povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, zbog kašnjenja u namirenju i isplati utvrđenih potraživanja iz radnog odnosa u stečajnom posutpku prema preduzeću sa većinskim državnim kapitalom, kao i o zahtevu podnosioca za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenih potraživanja u stečajnom postupku.

S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim/društvenim kapitalom, a koju prihvata i Ustavni sud. U više presuda koje su u ovoj vrsti predmeta donete protiv Republike Srbije, Evropski sud je zauzeo stav da je tužena država odgovorna ratione personae za neizvršenje odluka donetih protiv preduzeća sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim sudskim odlukama (videti presude u predmetima: Kačapor i drugi protiv Srbije, predstavke br. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i 3046/06, od 15. januara 2008. godine, st. 96-99. i Crnišanin i drugi protiv Srbije, predstavke br. 35835/05, 43548/05, 43569/05 i 36986/06, od 13. januara 2009. godine, st. 110. i 111.). Navedeno stanovište prihvatio je i Ustavni sud u svojoj praksi (videti, pored drugih, odluke Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine i Už-7134/2017 od 8. novembra 2018. godine - dostupno na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu svoj stav da je utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov isticanja povrede prava na imovinu i zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja, te da je pravnosnažnim rešenjem nadležnog privrednog suda usvojen prigovor podnosioca i utvrđeno da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u spornom stečajnom postupku, u kome je on prijavio svoja potraživanja iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, a koja su mu u tom postupku priznata, ali nisu namirena.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Leskovcu da obezbedi namirenje potraživanja podnosioca koje potiče iz radnog odnosa u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 37/15, prema stečajnom dužniku sa većinskim državnim kapitalom, a sada se vodi u predmetu St. 11/21 prema stečajnom masi stečajnog dužnika, predstavlja povredu prava podnosioca na imovinu iz člana 58. Ustava (videti Odluku Už-14178/2023 od 8. februara 2024. godine). Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu podnosilaca, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja koje mu je utvrđeno u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 37/15, umanjenom za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Kako je podnosilac istakao i zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate, Ustavni sud s tim u vezi ukazuje na stavove Evropskog suda izražene u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17.) koji se tiču zahteva za obračunavanje i isplatu zakonske zatezne kamate za period trajanja stečajnog postupka. Naime, u navedenoj presudi je konstatovano da su podnosioci predstavki imali pravo na glavni dug i zakonsku zateznu kamatu do pokretanja stečajnog postupka, što im je i isplaćeno, a da im nakon tog datuma kamata nije isplaćena, jer na to nisu imali pravo, te je stoga zaključeno da su osporene domaće odluke u potpunosti izvršene. U tom kontekstu, Evropski sud je dalje izneo da se, iako je tužena država odgovorna za dugove društvenih, odnosno državnih preduzeća, koji su utvrđeni pravnosnažnim presudama, opšta pravila domaćeg prava i dalje primenjuju na bilo koji izvršni, odnosno stečajni postupak protiv takvog preduzeća.

7. Imajući u vidu da je podnosiocu ustavne žalbe nakon donošenja rešenja Privrednog apelacionog suda Rž St. 4535/20 od 8. februara 2021. godine, kojim je potvrđeno rešenje Privrednog suda u Leskovcu R4 St. 4502/20 od 10. decembra 2020. godine, koja on osporava ustavnom žalbom podnetom 12. aprila 2021. godine, zbog povrede prava iz člana 36. Ustava, po novom prigovoru, utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4 St. 171/23 od 22. februara 2023. godine u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 11/21, sada nad stečajnom masom stečajnog dužnika DOO „P.“ Vučja - u stečaju, kao i da je Ustavni sud prethodno utvrdio povredu prava na imovinu podnosiocu i način otklanjanja štetnih posledica, Ustavni sud nalazi da bi razmatranje osporenih rešenja bilo bespredmetno, te u tom delu nije ni razmatrao ustavnu žalbu podnosioca.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka na ime sastava ustavne žalbe od strane advokata i za naknadu troškova parničnog postupka koji je pred nadležnim sudom vođen do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (a koji je nakon toga ustupljen na nadležnost Ustavnom sudu i smatra se postupkom po ustavnoj žalbi), Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.).

Ustavni sud, takođe, ukazuje da je pred ovim sudom u toku veliki broj postupaka po ustupljenim predmetima - ustavnim žalbama podnosilaca sa zahtevima za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu zbog kašnjenja u naplati potraživanja prema preduzećima sa većinskim državnim/društvenim vlasništvom, a koji se nalaze u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji i koji su podnosili posebne, pojedinačne ustavne žalbe preko istih advokata, pri čemu su i ove ustavne žalbe dodatno veštački fragmentisane tako što su podnošene posebne ustavne žalbe (ranije tužbe) sa zahtevom za naknadu nematerijalne štete, a posebne ustavne žalbe (ranije tužbe) sa zahtevom za naknadu materijalne štete.

Ustavni sud smatra da ovakav način fragmentisanja postupaka ne može doprineti ekonomičnosti, niti efikasnosti odlučivanja u predmetima u kojima stranka već duži vremenski period čeka namirenje svog potraživanja iz radnog odnosa, a što je primarni cilj delotvorne zaštite prava. Istovremeno, ovakvo postupanje dovodi do rasta ukupnog broja sudskih predmeta i može negativno da utiče na organizaciju i opterećenost u radu sudova, a što dalje može dovesti do dužeg trajanja sudskih postupaka uopšte i usporiti proces odlučivanja (videti odluku Evropskog suda u predmetu Alessandro Ferrara protiv Italije i 18 drugih predstavki, predstavke br. 2394/22 i dr, od 16. maja 2023. godine, st. 45-68.) .

Pored toga, Ustavni sud naglašava da je usvojenim izmenama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i ovom odlukom Ustavnog suda obezbeđena delotvorna zaštita prava podnosioca ustavne žalbe, koji će u skladu sa poštovanjem principa supsidijarnosti, kao i praksom Evropskog suda, traženu zaštitu prava brže ostvariti u okvirima nacionalnog pravnog sistema.

Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom na ime zastupanja od strane advokata u svakom pojedinačnom predmetu, budući da ti troškovi nisu bili opravdani, niti nužni. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ove zahteve podnosioca, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.