Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog pogrešne primene prava o zateznoj kamati

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje, naloživši Vrhovnom kasacionom sudu da ponovi postupak. Stanovište da zatezna kamata teče tek od dana podnošenja tužbe, iako je dug priznat ranije, ocenjeno je kao proizvoljno.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4817/2010
19.12.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, mr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Dobromira Ilića iz sela Parcane, opština Varvarin, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. decembra 2012 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dobromira Ilića izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1655/10 od 27. maja 2010. godine i utvrđuje da je označenom presudom podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Vrhovnom kasacionom sudu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda, ponovi postupak po reviziji tužen og izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Kruševcu Gž. 770/09 od 21. aprila 200 9. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dobromir Ilić iz sela Parcane, opština Varvarin, preko punomoćnika Vojina Stojkovića, advokata iz Kruševca, podneo je 16. novembra 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1655/10 od 27. maja 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu , zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je Vrhovni kasacioni sud preinačio drugostepenu presudu u delu koji se odnosi na kamate, protivno odredbi člana 324. Zakona o obligacionim odnosima, čime su podnosiocu ustavne žalbe povređena prava na pravično suđenje i na imovinu. Takođe je navedeno da „rasprava po tužbi tužioca u predmetnoj parnici nije obavljena u razumnom roku, jer je izvršeno znatno prekoračenje toga roka“. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu, naloži revizijskom sudu da ponovo odluči o reviziji tuženog u delu u kome su preinačene prvostepena i drugostepena presuda tako što će odbiti reviziju tuženog kao neosnovanu, kao i da obaveže državu da podnosiocu naknadi štetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 200.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07 i 99/11) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku Ustavni sud je izvršio uvid u osporeni pojedinačni akt, kao i drugu dostavljenu i prikupljenu dokumentaciu, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 16. juna 2004. godine Opštinskom sudu u Kruševcu tužbu protiv tuženog Instituta za istraživanja u poljoprivredi „Srbija“ iz Beograda, kojom je tražio da sud obaveže tuženog da tužiocu na ime duga isplati iznos od 1.567.643,10 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. decembra 1999. godine do konačne isplate. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 2919/04.

U toku postupka tužilac je preinačio tužbu i kao tuženog označio privredno društvo „Centar za strna žita“ d.o.o. Kragujevac, kao pravnog sledbenika tuženog koji je u međuvremenu prestao da postoji. Takođe, tuženi je protiv tužioca podigao protivtužbu, kojom je tražio da sud obaveže tužioca-protivtuženog da tuženom-protivtužiocu, na ime duga za nekvalitetno izvedene radove, isplati iznos od 347.555,62 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. januara 1999. godine do konačne isplate.

Presudom Opštinskog suda u Kruševcu P. 2919/04 od 17. novembra 2005. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, dok je protivtužbeni zahtev tuženog odbijen kao neosnovan . Ova presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Kruševcu Gž. 710/06 od 11. aprila 2006. godine , te je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku Opštinski sud u Kruševcu je 2. decembra 2008. godine doneo presudu P. 723/06 , kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, dok je protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca odbio kao neosnovan. U obrazloženju ove presude navedeno je , između ostalog, da je nesporno da je zaključen ugovor između Instituta za istraživanja u poljoprivredi „Srbija“ iz Beograda, kao naručioca posla i građevinsko-zanatske radnje „Ilić“, koju zastupa Dobromir Ilić, kao izvršioca posla, radi izvođenja radova na rekonstrukciji objekta upravne zgrade Centra za strna žita u Kragujevcu, prema kome je predračunska vrednost radova iz ugovora iznosila 1.709.502,98 dinara, a stvarna vrednost radova je trebalo da se utvrdi na osnovu stvarno izvedenih radova. Takođe je navedeno da je nesporno da je zapisnikom od 16. decembra 1999. godine, koji su potpisali i tužilac i tuženi, utvrđeno da je visina potraživanja po osnovu neisplaćenih radova na osnovu obračuna utvrđenog u opomeni pred utuženje od 16. decembra 1999. godine – 1.567.643,10 dinara. Prema navodima iz obrazloženja ove presude nesporno je i da je 19. decembra 2000. godine zaključen ugovor o asignaciji između Ministarstva finansija, kao upućenika i Ministarstva za nauku i tehnologiju, kao uputioca i građevinsko-zanatske radnje „Ilić“, kao primaoca uputa, ali da dug nije isplaćen tužiocu. Prvostepeni sud svoj stav o osnovanosti tužbenog zahteva zasniva na činjenicama utvrđenim u toku postupka da je tuženi priznao potraživanje tužiocu zapisnikom od 16. decembra 1999. godine i godinu dana kasnije putem ugovora o asignaciji, kao i da taj dug tužiocu nije isplaćen.

Okružni sud u Kruševcu, odlučujući o žalbi tuženog-protivtužioca, doneo je presudu Gž. 770/09 od 21. aprila 2009. godine, kojom je odbio kao neosnovanu ovu žalbu i potvrdio presudu Opštinskog suda u Kruševcu P. 723/06 od 2. decembra 2008. godine. U obrazloženju označene drugostepene presude, između ostalog, navedeno je da je pravilnom ocenom izvedenih dokaza u prvostepenom postupku i na osnovu nespornih činjenica među strankama, prvostepeni sud pravilno utvrdio da tuženi, kao pravni sledbenik Instituta za istraživanje u poljoprivredi „Srbija“, tužiocu kao izvođaču radova na objektu u Kragujevcu, duguje novčani iznos od 1.567.643,10 dinara, da je taj dug priznat zapisnikom od 16. decembra 1999. godine, da je priznanje potpisao investitor, izvođač radova i nadzorni organ, da tuženi taj dug nije isplatio do zaključenja glavne rasprave, kao i da dugovani iznos tužiocu nije isplaćen ni po ugovoru o asignaciji zaključenom 19. decembra 2000. godine. Takođe je navedeno da su tužilac i pravni prethodnik tuženog 23. oktobra 1997. godine zaključili ugovor o sanaciji građevinskog objekta tuženog u Kragujevcu, da je tužilac delimično izvršio ugovor, ali da je prestao sa izvođenjem radova na sanaciji objekta krajem 1998. godine, jer tuženi nije imao novca da se radovi izvedu do kraja. Prema oceni drugostepenog suda izraženoj u ovoj presudi, prvostepeni sud je za svoju odluku dao jasne, uverljive i iscrpne razloge koje prihvata i drugostepeni sud, pa se neosnovano žalbom tuženog napada prvostepena presuda zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, bez ukazivanja na pravno relevantne povrede.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1655/10 od 27. maja 2010. godine delimično je usvojena revizija tuženog-protivtužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Kruševcu Gž. 770/09 od 21. aprila 2009. godine, te su označena drugostepena presuda, kao i presuda Opštinskog suda u Kruševcu P. 723/06 od 2. decembra 2008. godine preinačene u pogledu dosuđene kamate na glavni dug, te je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu kamate po stopi utvrđenoj Zakonom o visini stope zatezne kamate na iznos od 1.567.643,10 dinara, počev od 16. decembra 1999. godine do 16. juna 2004. godine.

U obrazloženju ove revizijske presude, između ostalog, navedeno je da su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da je potpisivanjem zapisnika od 16. decembra 1999. godine tuženi priznao dug prema tužiocu, što je učinio i godinu dana kasnije putem zaključivanja Ugovora o asignaciji, prema kojem je glavni dug sa kamatom trebalo da bude isplaćen tužiocu, te je tuženi dužan da plati tužiocu utuženi iznos. Prema oceni revizijskog suda iznetoj u ospor enoj odluci, nižestepeni sudovi su pogrešno dosudili tužiocu kamatu počev od 16. decembra 1999. godine, odnosno od dana kada je dug priznat, jer, prema stavu revizijskog suda , tužiocu pripada kamata od dana podnošenja tužbe – 16. juna 2004. godine, s obzirom na to da je poslovni odnos između stranaka trajao dugi niz godina, te je danom podnošenja tužbe tužilac izvesno stavio tuženog u docnju, u smislu odredbi člana 324. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda utvrđeno je, između ostalog, da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona.

Članom 1. Prvog protokola uz Evropsku konvenciju utvrđeno je da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine.

Ustavni sud konstatuje da se citirane odredbe Evropske konvencije i Prvog protokola uz Evropsku konvenciju sadržinski ne razlikuju od prava zajemčenih Ustavom Republike Srbije. Stoga je Ustavni sud postojanje istaknutih povreda prava cenio u odnosu na odredbe člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, kojima se garantuju pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu.

Odredbom člana 324. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje (stav 1.); da ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze (stav 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi, a imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje.

Naime, prema oceni Ustavnog suda, proizvoljno je i kao takvo ustavnopravno neprihvatljivo stanovište izneto u osporenoj revizijskoj presudi da tužiocu u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, pripada zakonska zatezna kamata na novčani iznos koji potražuje samo od dana podnošenja tužbe, jer su parnične stranke bile u poslovnom odnosu dugi niz godina, te je tužilac tuženog izvesno stavio u docnju tek podnošenjem tužbe. Ovo stoga što, saglasno odredbi člana 324. Zakona o obligacionim odnosima, na koju se i revizijski sud poziva u svom stavu, dužnik, kada nije određen rok za ispunjenje, dolazi u docnju kad ga poverilac, bilo usmeno bilo pismeno, pozove da ispuni obavezu i to vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka radi nap late tog potraživanja. Dakle, i dostavljanjem vansudske opomene, a ne samo započinjanjem nekog postupka radi naplat e potraživanja, dužnik dolazi u docnju. Pri tome, odredba citiranog člana 324. u pogledu momenta kada dužnik dolazi u docnju, ne pravi razliku između pravnih subjekata koji su u poslovnom odnosu duži vremenski period i onih koji to nisu. Posledica dužnikove docnje kod novčane obaveze je, saglasno odredbi člana 277. stava 1. Zakona o obligacionim odnosima, je ta što dužniku počinje da tače zatezna kamat a po stopi utvrđenoj zakonom . S toga, kako je u konkretnom slučaju u toku parničnog postupka koji je prethodio ustavnosudskom, utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe kao tužilac u tom postupku još 16. decembra 1999. godine dostavio opomenu pred utuženje tuženom da isplati navedeni novčani iznos, a tuženi je istog dana i priznao taj dug, to je tuženi dužnik tog dana i došao u docnju, pa je, prema oceni Ustavnog suda, pravno neutemeljeno stanovište revizijskog suda izneto u osporenoj presudi u pogledu momenta od kog dužnik pored glavnice počinje da duguje i zakonsku zateznu kamatu na dugovani novčani iznos.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i, kao način otklanjanja štetnih posledica učinjene povrede, naložio Vrhovnom kasacionom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda, ponovi postupak po reviziji tuženog-protivtužioca izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Kruševcu Gž. 770/09 od 21. aprila 2009. godine, kao u prvom delu tačke 1. i u tački 2. izreke.

S obzirom na to da će se postupak po reviziji tuženog ponoviti, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba u delu kojim se ističe povreda prava na imovinu, zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava, preuranjen a, te je ustavnu žalbu, u tom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavom sudu odbacio, odlučujući kao u drugom delu tačke 1 . izreke.

6. U pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da nije naveo ustavnopravne razloge koji mogu ukazati na povredu označenog Ustavom zajemčenog prava, već da je podnosilac ustavne žalbe izneo svoj stav da „rasprava po tužbi u predmetnom parničnom postupku nije obavljena u razumnom roku“.

S obzirom na to da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi potkrepili tvrdnju o povredi označenog ustavnog prava, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7), jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , kao drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je pri ovoj oceni imao u vidu i da je predmetni parnični postupak okončan u tri instance u roku nešto kraćem od šest godina od podnošenja tužbe 16. juna 2004. godine, u kom periodu su donete dve prvostepen presude, dve drugostepene odluke, kao i osporena revizijska presuda, što, saglasno praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, ne može da ukaže na nerazumno dug tok postupka i time na povredu označenog Ustavom zajemčenog prava.

7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b. stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog pogrešne primene prava o zateznoj kamati

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti