Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog dužine postupka i neujednačene prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka preko 10 godina. Takođe, utvrđena je povreda prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse o zastarelosti potraživanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Šukrije Zeka, Avni Zeka, Bedri Zeka, Hazbije Šalja rođene Zeka, Bahrije Zeka, Hazbije Šalja i Uka Šalja, svi iz Beograda na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. oktobra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Šukrije Zeka, Avni Zeka, Bedri Zeka, Hazbije Šalja rođene Zeka, Bahrije Zeka, Hazbije Šalja i Uka Šalja i utvrđuje da je u postupku koji se pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P. 5074/02, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 52865/10, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba podnosilaca ustavne žalbe iz tačke 1. i utvrđuje da su presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2002/07 od 29. avgusta 2007. godine povređeni pravo podnosilaca na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

3. Poništava se presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 2002/07 od 29. avgusta 2007. godine i određuje se da Vrhovni kasacioni sud ponovo odluči o reviziji podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2854/07 od 14. marta 2007. godine.

4. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

5. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

O b r a z l o ž e nj e

1. Šukrija Zeka, Avni Zeka, Bedri Zeka, Hazbija Šalja rođena Zeka, Bahrija Zeka, Hazbije Šalja i Uka Šalja, svi iz Beograda, su preko punomoćnika Nemanje Jolovića, advokata iz Beograda podneli Ustavnom sudu 29. aprila 2008. godine ustavnu žalbu, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava i povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5074/02. Podnosioci ustavne žalbe su naveli da su još septembra 1999. godine podneli tužbu radi naknade štete zbog smrti njihovog supruga i oca poginulog u nesreći u Aleksinačkim rudnicima; da je presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu od 2005. godine usvojen tužbeni zahtev i obavezan je tuženi "Elektroprivreda Srbije" da svakom od tužilaca isplati naknadu nematerijalne štete; da je presudom Okružnog suda u Beogradu preinačena prvostepena presuda tako što je tužbeni zahtev odbijen, a da je Vrhovni sud Srbije, rešavajući o reviziji, odbio reviziju kao neosnovanu.
Podnosioci ustavne žalbe su istakli povredu prava na suđenje u razumnom roku, navodeći da sudovi o njihovim pravima nisu odlučili u razumnom roku, jer su tužbe podnete još 1999. godine, prvostepena presuda je doneta posle šest godina, a postupak pred Vrhovnim sudom Srbije se završio osam godina posle podnošenja tužbe. U ustavnoj žalbi je povreda prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava obrazložena time da su u identičnim pravnim situacijama sudovi različito postupali, budući da su gotovo sva lica osim podnosilaca ustavne žalbe ostvarila pravo na naknadu štete, samo je podnosiocima ustavne žalbe presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 2854/07 od 14. marta 2007. godine i presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2002/07 od 29. avgusta 2007. godine tužbeni zahtev odbijen zbog zastarelosti. Za te svoje navode podnosioci ustavne žalbe su dostavili dokaze.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajamčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta ranijeg Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5074/02, sada Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 52865/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rudar Ljah Zeka, suprug podnositeljke ustavne žalbe Šukrije Zeka i otac podnosilaca ustavne žalbe Avni Zeka, Bedri Zeka, Hazbije Šalja rođene Zeka i Bahrije Zeka, poginuo je u rudarskoj nesreći koja se dogodila 17. novembra 1989. godine u Aleksinačkim rudnicima. U istoj nesreći poginuo je i Uka Šalja, suprug podnositeljke Hazbije Šalja i otac podnosioca Uka Šalje. Pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Aleksincu K. 12/92 od 4. aprila 1996. godine više odgovornih lica u Aleksinačkim rudnicima oglašeno je krivim i osuđeno za izvršeno krivično delo teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 194. stav 4. u vezi sa članom 189. stav 3. a u vezi sa stavom 2. istog člana Krivičnog zakona Republike Srbije. Supruga i deca poginulog Ljah Zeke podneli su 27. septembra 1999. godine tužbu za naknadu nematerijalne i materijalne štete prouzrokovane navedenim štetnim događajem a supruga i dete pok. Uka Šalje, podneli su takvu tužbu 29. septembra 1999. godine. Parnice po ovim tužbama su spojene radi zajedničkog raspravljanja i odlučivanja. Tužbe su podnete Trećem opštinskom sudu u Beogradu koji se rešenjem od 31. decembra 2001. godine oglasio mesno nenadležnim i ustupio je predmet Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu.
Pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu bilo je zakazano 13 ročišta za glavnu raspravu. Prvo ročište je održano 16. decembra 2002. godine, da bi tek na ročištu od 22. novembra 2005. godine glavna rasprava bila zaključena. Od navedenih 13 ročišta, četiri ročišta nisu održana, i to zbog sprečenosti postupajućeg sudije, kao i zbog nedolaska zastupnika tuženih. Takođe, uvidom u spise predmeta je utvrđeno da je u vreme nastanka štetnog događaja Aleksinački rudnik uglja postojao kao samostalni pravni subjekt, da bi 13. marta 1990. godine ušao u sastav Javnog preduzeća „Elektroprivreda Srbije – Beograd“, dok je 20. januara 1992. godine osnovano Javno preduzeće za podzemnu eksploataciju uglja u Resavici čiji je osnivač „Elektroprivreda Srbije“, a 8. jula 2003. godine osnovano je JP Preduzeće za podzemnu eksploataciju uglja „Resavica“ kao potpuno samostalni pravni subjekt.

Delimičnom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5074/02 od 22. novembra 2005. godine, prvim stavom izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilaca pa je obavezano Javno preduzeće "Elektroprivreda Srbije" iz Beograda, kao prvotuženi, da tužiocima na ime naknade nematerijalne štete isplati pojedinačne iznose bliže opisane u izreci presude. Drugim stavom izreke ove presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže drugotuženi Javno preduzeće za podzemnu eksploataciju uglja iz Resavice da im naknadi nematerijalnu štetu i troškove parničnog postupka; trećim stavom izreke odbijen je kao neosnovan prigovor zastarelosti potraživanja koje su istakli prvotuženi i drugotuženi; četvrtim stavom izreke odbijen je kao neosnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije koji je istakao prvotuženi; petim stavom izreke određeno je da će se u odnosu na preostali deo tužbenog zahteva u pogledu materijalne štete, kao i u odnosu na troškove postupka, postupak nastaviti nakon pravnosnažnosti ove delimične presude.
Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 2854/07 od 14. marta 2007. godine preinačio delimičnu presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5074/02 od 22. novembra 2005. godine, ispravljenu rešenjem Četvrtog opštinskog suda od 24. januara 2006. godine, u stavu prvom i delu stava trećeg izreke u odnosu na tuženo JP "Elektroprivreda Srbije", tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženo JP "Elektroprivreda Srbije" obaveže da tužiocima nadoknadi nematerijalnu štetu na ime duševnih bolova zbog smrti bliskog lica. Okružni sud je u svojoj presudi zauzeo stav da je do trenutka podnošenja tužbe istekao rok iz člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, a iz razloga što je od nastanka štete proteklo više od pet godina, zbog čega je prigovor zastarelosti osnovano istaknut. Kako saglasno članu 360. stav 1. istog zakona, zastarelošću prestaje pravo da se zahteva ispunjenje obaveze, to je, po stavu Okružnog suda u Beogradu, tužbeni zahtev u ovoj pravnoj stvari neosnovan.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2002/07 od 29. avgusta 2007. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2854/07 od 14. marta 2007. godine. Vrhovni sud Srbije je stao na stanovište da je revizija tužilaca neosnovana iz razloga što su tužbe za naknadu štete podnete 27. septembra 1999. godine i 29. septembra 1999. godine, odnosno nakon proteka više od pet godina od dana kada je šteta nastala, te je potraživanje tužilaca za naknadu štete zastarelo, u smislu odredbe člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

U nastavku postupka, i to u periodu nakon podnošenja ustavne žalbe spisi su izneti postupajućem sudiji i ročište za glavnu raspravu je održano 24. marta 2009. godine, kada je doneto rešenje da je dokazni postupak završen. Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1689/09 od 24. marta 2009. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se tuženi Javno preduzeće "Elektroprivreda Srbije" iz Beograda i Javno preduzeće za podzemnu eksploataciju uglja iz Resavice obavežu da isplate tražene iznose na ime naknade štete zbog izgubljenog izdržavanja. U obrazloženju navedene presude citirana je odredba člana 170. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da za štetu koju zaposleni u radu ili u vezi sa radom prouzrokuje trećem licu odgovara preduzeće u kome je zaposleni radio u trenutku prouzrokovane štete, osim ako dokaže da je zaposleni u datim okolnostima postupao onako kako je trebalo, odredbe člana 376. st 1. i 2. istog zakona kojima je propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju za pet godina od kada je šteta nastala, kao i odredba člana 360. stav 1. Zakona prema kojoj zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze. Imajući u vidu presude Okružnog suda u Beogradu i Vrhovnog suda Srbije, kao i sve izvedene dokaze, prvostepeni sud je smatrao neosnovanim zahtev tužilaca za naknadu materijalne štete zbog izgubljenog izdržavanja i isplatu troškova parničnog postupka.

Tužioci su 10. jula 2009. godine podneli žalbu protiv navedene presude. Okružni sud u Beogradu je 10. oktobra 2009. godine doneo rešenje Gž. 21303/09 kojim je Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu vratio spise predmeta radi dopune postupka, jer je tužilac Uka Šalja postao punoletan pa je bilo potrebno da se izjasni da li odobrava radnje koje je u njegovo ime preduzimao punomoćnik 8. decembra 2009. godine. Navedenom prvostepenom sudu je dostavljeno punomoćje za zastupanje dato od strane Uke Šalje, ali u predmetu dalje nije postupano.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:


Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbama člana 10. važećeg Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.) i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Članom 312. stav 2. Zakona propisano je da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu. Takođe, i odredbama ranijeg Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 36/80, 69/89, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 30/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja i prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete (član 377. st. 1. i 2.).

5. U pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio sledeće:
Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen već sedam godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu septembra 1999. godine pa nadalje.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak kao i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine parničnog sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Po oceni Suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede zajemčenog prava je nedelotvorno postupanje nadležnog suda.

Naime, od podnošenja tužbe do donošenja rešenja, kojim se sud oglasio mesno nenadležnim, prošlo je više od godinu dana; od ustupanja predmeta nadležnom sudu do zakazivanja prvog ročišta za glavnu raspravu prošlo je godinu dana, a do donošenja delimične prvostepene presude četiri godine; prvostepena presuda u pogledu preostalih tužilačkih zahteva doneta je deset godina posle podnete tužbe. Dakle, navedeno desetogodišnje trajanje parničnog postupka koji još uvek nije u celini prvostepeno okončan samo po sebi ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud ocenjuje da podnosioci ustavne žalbe nisu doprineli dužini trajanja sudskog postupka. Naime, Ustavni sud je utvrdio da su se podnosioci ustavne žalbe uredno odazivali na sve pozive suda, pristupali svim ročištima za glavnu raspravu i aktivno učestvovali u postupku, pri čemu nisu zloupotrebljavali svoja procesna ovlašćenja.

Dakle, po oceni Ustavnog suda, nadležni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere da se ovaj postupak efikasno okonča i da se o pravu podnosilaca odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud naglašava da je u svakoj pravnoj državi od izuzetne važnosti organizacija sudskog sistema na način da se omogući donošenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda, te kako bi se povratilo i održalo poverenje građana u sudove.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je stanovišta da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo zajemčeno u članu 32. stav 1. Ustava da se o njihovim pravima u parničnom postupku koji se pred ranijim Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu vodio pod brojem P. 5074/02, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 52865/10, odluči u razumnom roku, te je stoga u tački 1. izreke ustavnu žalbu usvojio, u skladu sa odredbom člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), a u tački 4. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere da se parnični postupak okonča u najkraćem roku.

Takva odluka Ustavnog suda doneta je u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, s obzirom na to da podnosioci ustavne žalbe nisu zahtevali pravično zadovoljenje u vidu naknade nematerijalne štete. Sud je u tački 5. izreke odredio da se kao vid pravičnog zadovoljenja podnosilaca ova odluka objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije", na osnovu člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

6. U pogledu istaknute povrede prava na jednaku sudsku zaštitu, zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

U identičnim pravnim situacijama proisteklim iz istog štetnog događaja, presudom Okružnog suda u Nišu Gž. 25/06 od 24. januara 2006. godine, presudom Vrhovnog suda Srbije Prev. 43/01 od 9. maja 2001. godine i presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 89/03 od 21. januara 2003. godine zauzet je drugačiji stav, odnosno utvrđeno je da potraživanje tužilaca za naknadu štete nije zastarelo. Naime, navedene presude su obrazložene na taj način da se u slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom na zastarelost primenjuju odredbe člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, a ne odredba člana 376, budući da se odredbe člana 377. Zakona primenjuju ne samo kad se naknada zahteva od učinioca krivičnog dela kao neposrednog štetnika, već i od drugog lica koje odgovara za štetu mada nije učinilac krivičnog dela. Na osnovu navedenog proizlazi da su iz istog štetnog događaja neka lica ostvarila pravo na naknadu štete, tako što su sudovi usvajali tužbene zahteve nalazeći da potraživanje nije zastarelo, dok je podnosiocima ustavne žalbe tužbeni zahtev odbijen zbog zastarelosti.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su okružni sudovi i Vrhovni sud Srbije u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili različite odluke i na taj način podnosioce ustavne žalbe doveli u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci čiji je istovrsni tužbeni zahtev usvojen. Ustavni sud je stanovišta da su različitom ocenom Okružnog suda u Beogradu i Vrhovnog suda Srbije donetom povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja, podnosioci ustavne žalbe dovedeni u neravnopravan položaj u ostvarivanju sudske zaštite u odnosu na lica čiji su tužbeni zahtevi usvojeni.

Ustavni sud konstantuje da različito postupanje redovnih sudova povodom iste činjenične i pravne situacije ukazuje na povredu principa pravne sigurnosti i, s tim u vezi, naglašava da nije nadležan za ujednačavanje sudske prakse redovnih sudova, ali s obzirom na svoj Ustavom utvrđeni položaj, kao državni organ koji štiti ljudska i manjinska prava i slobode, smatra da je neophodno da nadležni redovni sudovi, u situacijama kada nalaze da dotadašnja sudska praksa nije u skladu sa merodavnim materijalnim pravom, pre donošenja odluke, preduzmu sve mere i radnje predviđene odgovarajućim procesnim zakonima. Stoga je Ustavni sud ocenio da je Vrhovni sud Srbije povodom iste činjenične i pravne situacije donošenjem različitih odluka stvorio pravnu nesigurnost kod podnosilaca ustavne žalbe, te da ta okolnost sama po sebi predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava pred sudovima.

7. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Na sednici Ustavnog suda od 7. jula 2011. godine utvrđen je pravni stav da u slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. Zakona o obligacionim odnosima), ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo. U konkretnom slučaju je utvrđeno da su u krivičnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Aleksincu, u predmetu K-12/92, odgovorna lica oglašena krivim i osuđena na kaznu zatvora pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Aleksincu K. 12/92 od 4. aprila 1996. godine. Dakle, u konkretnom predmetu, u vezi pitanja primene roka zastarelosti potraživanja naknade štete koja je pričinjena krivičnim delom, Ustavni sud smatra da se na zastarelost primenjuju odredbe člana 377. Zakona o obligacionim odnosima ne samo kada se naknada štete zahteva od učinioca krivičnog dela kao neposrednog štetnika već i od drugog lica koje odgovara za štetu iako nije učinilac krivičnog dela. Polazeći od navedenog, Ustavni sud ocenjuje da su u konkretnom slučaju drugostepeni i revizijski sud proizvoljno primenili materijalno pravo, i to na štetu podnosilaca ustavne žalbe, primenjujući u konkretnom slučaju odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio u tački 2. izreke i utvrdio da su presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2002/07 od 29. avgusta 2007. godine, u kojoj je proizvoljno primenjeno materijalno pravo, povređena prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava. Ustavni sud je utvrdio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2002/07 od 29. avgusta 2007. godine, kako bi sada nadležni Vrhovni kasacioni sud doneo novu odluku o reviziji izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2854/07 od 14. marta 2007. godine, pa je odlučio kao u tački 3. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog dužine postupka i neujednačene prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti