Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe protiv rešenja o odbacivanju zahteva za zaštitu zakonitosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu, smatrajući da Vrhovni sud Srbije nije povredio pravo na pravično suđenje kada je odbacio zahtev za zaštitu zakonitosti kao nedozvoljen. Formalno pozivanje na dozvoljen razlog nije dovoljno ako suština zahteva ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Đura Kneževića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. jula 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Đura Kneževića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 995/08 od 14. januara 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đuro Knežević iz Beograda je preko punomoćnika - advokata Dušana S. Obrenčevića iz Beograda, podneo Ustavnom sudu 31. marta 2009. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 995/08 od 14. januara 2009. godine, ističući da su mu osporenim sudskim aktom povređena prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

Kao razlog ustavne žalbe naveo je da je Vrhovni sud Srbije osporenim rešenjem odbacio njegov zahtev za zaštitu zakonitosti u parničnom postupku, kao nedozvoljen, iako je zahtev izjavljen upravo po jedinom osnovu po kom se može podneti u smislu odredaba Zakona o parničnom postupku. Smatrajući da su mu osporenim rešenjem vrhovne sudske vlasti grubo prekršena Ustavom zajemčena prava, jer se o izjavljenom zahtevu za zaštitu zakonitosti moralo odlučivati u meritumu, s obzirom da se radi o očigledno dozvoljenom vanrednom pravnom leku, predložio je da Sud ustavnu žalbu usvoji i utvrdi povredu Ustavom garantovanih prava podnosioca, kao i da osporeno rešenje poništi.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.), kao i pravo svakog na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz žalbu podnosioca i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10946/06 od 10. septembra 2007. godine obavezan je tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, da na ime neisplaćene zakupnine isplati tužiocu Republici Srbiji – Ministarstvu odbrane – Vojnoj ustanovi ''Dedinje'' Beograd, ukupan iznos od 77.240,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je svojom presudom Gž. 1799/08 od 27. februara 2008. godine odbio žalbu kao neosnovanu, a pobijanu prvostepenu presudu potvrdio.

Tuženi je 23. septembra 2008. godine izjavio Vrhovnom sudu Srbije zahtev za zaštitu zakonitosti protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10946/06 od 10. septembra 2007. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 1799/08 od 27. februara 2008. godine, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku. U zahtevu je obrazloženo da tužiocu ne pripada pravo iz tužbenog zahteva, te se u tom smislu postupanje tužioca i isticanje predmetnog tužbenog zahteva mora okarakterisati kao nedozvoljeno raspolaganje u smislu odredbe člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Dalje je navedeno da tužilac nastoji da predstavi sebe kao subjekt koji ima pravo da predmetnu nepokretnost, koju koristi tuženi, izdaje tuženom u zakup, te da po tom osnovu ubira plodove u vidu zakupnine, ali tuženi smatra da tužiocu to pravo ne pripada i da zbog toga isti nije aktivno legitimisan za učešće u ovoj parnici, niti je tuženi pasivno legitimisan. Istaknuto je da je odnos između parničnih stranaka regulisan nizom specifičnih „vojnih“ propisa, kojima je na poseban način regulisan položaj korisnika vojnih nužnih smeštaja i službenih stanova, a koje sudovi nisu uzeli u obzir prilikom odlučivanja, rešavajući sporni odnos isključivo primenom Zakona o obligacionim odnosima. Tuženi je predložio da Vrhovni sud Srbije zahtev usvoji i ukine osporene presude, a predmet vrati na ponovni postupak i odlučivanje.

Odlučujući o navedenom zahtevu za zaštitu zakonitosti, Vrhovni sud Srbije je osporenim rešenjem Sgzz. 995/08 od 14. januara 2009. godine odbacio kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti izjavljen protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10946/08 od 10. septembra 2007. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 1799/08 od 27. februara 2008. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno da stranka može izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, a ta povreda uvek postoji kada je protivno odredbama ovog zakona sud svoju odluku zasnovao na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 3. stav 3.), kao i da je tuženi u zahtevu za zaštitu zakonitosti naveo da ga izjavljuje zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, ali da iz sadržine podnetog zahteva proizlazi da se isključivo ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava. Vrhovni sud je u takvoj situaciji našao da je zahtev za zaštitu zakonitosti nedozvoljen, jer nije izjavljen iz razloga predviđenih članom 361. stav 2. tačka 5) Zakona, bez obzira što se sadržina razloga iz zahteva za zaštitu zakonitosti pokušava podvesti pod taj zakonski razlog.

4. Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP).

Odredbom člana 3. stav 3. ZPP je propisano da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala.

Odredbom člana 361. stav 2. tačka 5) ZPP je propisano da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je protivno odredbama ovog zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 3. stav 3.).

Odredbom člana 417. ZPP je propisano da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupaka iz člana 361. stav 2. tačka 5) ovog zakona.

Članom 418. ZPP je propisano da ukoliko javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u rokovima predviđenim zakonom, stranka koja je podnela predlog, ovlašćena je da u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti sama izjavi ovaj pravni lek.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknute povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 995/08 od 14. januara 2008. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da je rešenje koje je ustavnom žalbom osporeno doneo Ustavom i zakonom ustanovljen sud, u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa odredbama ZPP. Po oceni Ustavnog suda, obrazloženje osporenog rešenja je zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, a suprotna tvrdnja podnosioca ustavne žalbe predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni relevantnih odredaba građanskog procesnog prava.

Naime, zahtev za zaštitu zakonitosti je vanredni pravni lek koji se može izjaviti isključivo u slučaju postojanja bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) ZPP, tj. ako je protivno odredbama tog zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka.

Ustavni sud smatra da nisu osnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da je donošenjem pobijanih presuda od strane nadležnih sudova, kojima je meritorno odlučeno o spornom zahtevu iz tužbe, tužilac dobio zaštitu prava koje mu ne pripada po važećim prinudnim propisima, te da bi to predstavljalo nedozvoljeno raspolaganje stranaka iz člana 3. stav 3. ZPP. Pri tome, Ustavni sud ocenjuje da se u konkretnom slučaju ne može govoriti o nedozvoljenim raspolaganjima tužioca, jer sama činjenica da podnosilac smatra da su sudovi na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenili materijalno pravo nije dovoljna da bi zaista postojalo nedozvoljeno raspolaganje u smislu navedene odredbe ZPP. Dakle, i prema stanovištu Ustavnog suda, isključivo formalno pozivanje podnosioca ustavne žalbe na zakonom dozvoljen razlog za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti, bez suštinskog činjeničnog i pravnog utemeljenja, ne čini samo po sebi ovakav zahtev dozvoljenim vanrednim pravnim sredstvom.

Prilikom donošenja odluke u ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud je imao u vidu i svoju Odluku broj Už-1264/2008 od 5. februara 2009. godine, kojom je usvojio ustavnu žalbu Nikole Treskanice iz Beograda i utvrdio da je rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 590/08 od 28. avgusta 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. U obrazloženju navedene Odluke Ustavnog suda je, između ostalog, istaknuto da iz obrazloženja osporenog rešenja Sgzz. 590/08 od 28. avgusta 2008. godine proističe da je Vrhovni sud našao da je zahtev za zaštitu zakonitosti nedozvoljen iz dva razloga. Prvo, ''s obzirom da je izjavljen protiv odluka protiv kojih se po zakonu ne može podneti'' i drugo, ''s obzirom da nije zasnovan na zakonskim razlozima zbog kojih se ovaj vanredni pravni lek može izjaviti, a na osnovu celokupnog činjeničnog i pravnog osnova proizlazi da presude protiv kojih je izjavljen nisu zasnovane na nedozvoljenim raspolaganjima''. Ustavni sud je u Odluci Už-1264/2008 od 5. februara 2009. godine našao da zahtev za zaštitu zakonitosti nije bio nedozvoljen, ni prema kriterijumu sudske odluke koja se njime osporava, niti prema kriterijumu zakonskog osnova za izjavljivanje, te da ga Vrhovni sud Srbije iz datih razloga nije mogao odbaciti, već je morao meritorno odlučiti o njegovoj osnovanosti.

Sledom rečenog, Ustavni sud naglašava da između rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 995/08 od 14. januara 2009. godine osporenog u ovom predmetu i rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 590/08 od 28. avgusta 2008. godine osporenog u predmetu Už-1264/2008, ne postoji pravni i činjenični identitet u pogledu razloga na kojima se ova rešenja o odbacivanju zahteva za zaštitu zakonitosti zasnivaju. Ovakav stav Ustavni sud je izneo i u svojoj Odluci Už. 58/2009 od 24. marta 2010. godine, tački 5. obrazloženja.

6. Ocenjujući postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 36. Ustava, Sud konstatuje da je u spornom sudskom postupku podnosilac ustavne žalbe imao i iskoristio pravo na žalbu protiv prvostepene presude Prvog opštinskog suda u Beogradu, o kojoj je odlučivao Okružni sud u Beogradu, čime mu je suštinski omogućeno ostvarivanje Ustavom zajemčenog prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, jer je prvostepena odluka preispitana od strane nadležnog višeg suda. Iako ustavna garancija iz člana 36. stav 2. Ustava ne podrazumeva obavezno obezbeđivanje pravne zaštite i u postupku po vanrednim pravnim sredstvima, Ustavni sud je na stanovištu da ukoliko je odgovarajućim procesnim zakonom propisano neko vanredno pravno sredstvo, do povrede Ustavom zajemčenog prava može doći ako se licu uskrati mogućnost njegovog korišćenja. Međutim, osnovna pretpostavka za ostvarivanje prava na svako, pa i vanredno pravno sredstvo je da je ono izjavljeno na način i pod uslovima propisanim zakonom.

Kako je u konkretnom slučaju Ustavni sud našao da odbacivanjem zahteva za zaštitu zakonitosti kao nedozvoljenog nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, to je Sud ocenio da podnosiocu time nije povređeno ni pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, jer Vrhovni sud nije imao nužne procesne uslove da meritorno odlučuje o podnetom pravnom leku.

7. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjem nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca ustavne žalbe na koja se pozvao, pa je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe protiv rešenja o odbacivanju zahteva za zaštitu zakonitosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti