Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko sedam godina. Podnositeljki žalbe dodeljuje se naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda u naslednopravnom sporu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4823/2010
03.10.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Ustavnog suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubinke Farago iz Sente, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubinke Farago i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 769/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubinka Farago iz Sente je 17. novembra 2010. godine, preko punomoćnika Milana Stevanovića, advokata iz Čačka, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 769/10.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da predmetni parnični postupak traje duže od šest godina i da je “žrtva povrede prava na suđenje u razumnom roku i da država preko sudske vlasti ne pokazuje dovoljnu marljivost u rešavanju ovog predmeta“. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu navedenog ustavnog prava podnositeljke, te da odluka po njenoj žalbi bude pravni osnov za podnošenje zahteva za naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P. 769/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilje Borka Bojović i Ljubinka Farago, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnele su 22. septembra 2004. godine tužbu Opštinskom sudu u Čačku protiv tužene Nade Peulić, tražeći da se utvrdi da tužena nema pravo nasleđa na zaostavštini ostavioca Dragana Peulića. Predmet je zaveden pod brojem P. 1399/04.

Prvostepeni sud je u ovom predmetu zakazao ukupno 37 ročišta za glavnu raspravu ( 1. novembra i 20. decembra 2004, 28. marta, 6. juna, 31. avgusta i 26. oktobra 2005, 11. januara, 24. februara, 15. marta, 26. aprila, 24. maja, 13. jula, 12. oktobra, 16. novembra i 21. decembra 2006, 22. februara, 29. marta, 17. maja, 4. jula, 6. septembra, 25. oktobra i 14. decembra 2007, 13. februara, 20. marta, 23. aprila i 21. maja 2008, 9. aprila, 21. maja, 25. juna, 1. jula, 3. septembra i 21. oktobra 2009, 1. februara, 11. marta, 13. maja, 19. avgusta i 18. novembra 2010. godine), od kojih je 26 održano. Ročište zakazano za 1. novembar 2004. godine nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki (nije bilo dokaza da su tužilje uredno pozvane), ročište zakazano za 28. mart 2005. godine nije održano na predlog parničnih stranaka, ročište zakazano za 6. jun 2005. godine nije održano jer su spisi predmeta ustupljeni drugom sudskom veću, ročište zakazano za 15. mart 2006. godine nije održano zbog nedolaska tužilja, ročišta zakazana za 12. oktobar 2006. i 25. jun 2009. godine nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, ročišta zakazana za 16. novembar 2006, 29. mart 2007, 4. jul 2007. i 19. avgust 2010. godine nisu održana zbog nedolaska svedoka, a ročište zakazano za 1. februar 2010. godine nije održano iz nepoznatih razloga.

Na ročištu za glavnu raspravu od 14. decembra 2007. godine, Opštinski sud u Čačku je izveo određene dokaze, pa je zaključio glavnu raspravu. Prvostepeni sud je rešenjem P. 1399/04 od 14. decembra 2007. godine ponovo otvorio raspravu u ovoj pravnoj stvari radi dopune postupka, s obzirom na to da nije izvršio uvid u izvod iz matične knjige venčanih za tuženu i ostavioca Dragana Peulića.

Opštinski sud u Čačku je 21. maja 2008. godine doneo presudu P. 1399/04, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilja i utvrdio da tužena nema pravo zakonskog nasleđivanja na zaostavštini ostavioca Dragana Peulića, jer je njena zajednica života sa ostaviocem trajno prestala pre smrti ostavioca, njenom krivicom.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Čačku je rešenjem Gž. 1651/08 od 18. februara 2009. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Opštinskom sudu u Čačku na ponovni postupak i odlučivanje, ističući da prvostepeni sud nije dao jasne i potpune razloge na osnovu kojih je zaključio da je krivicom tužene došlo do prestanka bračne zajednice između nje i ostavioca Dragana Peulića.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 373/09. Nakon stupanja na snagu i početka primene Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštva iz 2008. godine i Zakona o uređenju sudova iz 2008. godine, prvostepeni parnični postupak u ovoj pravnoj stvari nastavljen je pred Osnovnim sudom u Čačku, kao s tvarno i mesno nadležnim sudom, a predmet je dobio broj P. 769/10.

Osnovni sud u Čačku je 18. novembra 2010. godine doneo presudu P. 769/10, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilja i utvrdio da tužena nema pravo zakonskog nasleđivanja na zaostavštini ostavioca Dragana Peulića, jer je njena zajednica života sa ostaviocem trajno prestala pre smrti ostavioca, njenom krivicom.

Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Kragujevcu je 24. oktobra 2011. godine doneo presudu Gž. 2522/11, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu.

Ustavni sud je utvrdio da je u ovom predmetu bilo pet promena sudskog veća.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakon o parničnom postupku iz 1977. godine i Zakon o parničnom postupku iz 2004. godine, koji su se primenjivali u ovom parničnom postupku, afirmišu načelo efikasnog postupanja suda u parnici.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 22. septembra 2004. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Čačku i da je postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2522/11 od 24. oktobra 2011. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je zaključio da je ovaj nasledni spor trajao više od sedam godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnositeljku, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom kontekstu, Ustavni sud nalazi da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su se odrazila na dužinu trajanja parničnog postupka, jer je prvostepeni sud trebalo samo da utvrdi da li su se ispunili uslovi za gubitak prava tužene na zakonsko nasleđivanje iza pok. Dragana Peulića u smislu člana 22. tačka 3) Zakona o nasleđivanju, odnosno da ispita da li je zajednica života između tužene i ostavioca prestala njenom krivicom.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je ona u neznatnoj meri doprinela dugom trajanju predmetnog parničnog postupka, jer su dva ročišta za glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari odložena iz razloga koji se mogu pripisati u krivicu podnositeljki.

Imajući u vidu da je ostavinski postupak iza navedenog ostavioca prekinut kako bi se u ovoj parnici raspravilo da li tužena ima pravo na zakonsko nasleđivanje, a što ima uticaja na veličinu naslednog dela podnositeljke ustavne žalbe i da je pravnosnažno okončanje predmetnog parničnog postupka preduslov za nastavak ostavinskog postupka u kome podnositeljka ostvaruje svoja nasledna prava, Ustavni sud smatra da je podnositeljka imala legitiman interes kako bi se ovaj nasledni spor efikasno okončao.

Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje Opštinskog suda u Čačku prvenstveno dovelo do nerazumno dugog trajanja predmetnog parničnog postupka. Najpre, Ustavni sud je konstatovao da devet ročišta za glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari, nisu održana iz razloga koji se mogu direktno pripisati u krivicu postupajućim prvostepenim sudovima. Uzimajući u obzir da je četiri ročišta za glavnu raspravu odloženo zbog nedolaska određenih svedoka, kako zbog toga što nisu uredno pozvani, tako i zbog toga što se nisu odazvali na poziv suda da pristupe na ročište za glavnu raspravu, Ustavni sud napominje da je osnovna dužnost sudova u parnici da efikasno sprovode postupak što se, pored ostalog, ogleda u obavezi da blagovremeno izvrše urednu dostavu poziva strankama i drugim učesnicima u postupku radi ispunjenja procesnih pretpostavki za održavanje ročišta, te da obezbede da svi učesnici u postupku postupaju na takav način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da preduzme odgovarajuće zakonom predviđene mere da spreče suprotno postupanje. Pogrešno postupanje Opštinskog suda u Čačku u ovom predmetu se manifestuje u činjenici da je prvostepeni sud, nakon zaključenja glavne rasprave, doneo rešenje od 14. decembra 2007. godine, kojim je ponovo otvorio raspravu radi dopune dokaznog postupka, jer nije izvršio uvid u pismene dokaze koji potvrđuju bračni status tužene i ostavioca Dragana Peulića, a što je imalo za posledicu produženje trajanja parničnog postupka. Takođe, prvostepeni sud je presudom P. 1399/04 od 21. maja 2008. godine usvojio tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe, ne dajući razloge za pravni stav o krivici tužene za prestanak bračne zajednice sa navedenim ostaviocem, te je Okružni sud u Čačku rešenjem Gž. 1651/08 od 18. februara 2009. godine ukinuo tu presudu i vratio predmet Opštinskom sudu u Čačku na ponovni postupak i odlučivanje. Budući da je u ovom predmetu pet puta dolazilo do promena u sastavu sudskog veća, Ustavni sud ukazuje da se prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner and Hess protiv Austrije od 23. aprila 1987. godine).

Polazeći od iznetih razloga, a posebno imajući u vidu da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ust avnom sudu, u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe neznatno doprinela dužini trajanja parničnog postupka, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Sledom rečenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti