Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju neblagovremene i nedopuštene žalbe
Kratak pregled
Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu. Deo koji se odnosi na pravnosnažne sudske presude je neblagovremen jer je rok za žalbu istekao. Deo koji se odnosi na akt javnog tužilaštva o nepodizanju zahteva za zaštitu zakonitosti je nedopušten.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Acan Igora iz sela Majur, Šabac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 28. decembra 2011. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Acan Igora izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Šapcu K. 165/06 od 29. maja 2008. godine, presude Okružnog suda u Šapcu Kž. II 366/09 od 14. oktobra 2009. godine i akta Republičkog javnog tužilaštva Ktz. 375/10 od 11. oktobra 2010. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Igor Acan iz sela Majur, Šabac, je 17. novembra 2010. godine, preko punomoćnika Slobodana Antonića, advokata iz Šapca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Šapcu K. 165/06 od 29. maja 2008. godine, presude Okružnog suda u Šapcu Kž. II 366/09 od 14. oktobra 2009. godine i akta Republičkog javnog tužilaštva Ktz. 375/10 od 11. oktobra 2010. godine, zbog povrede posebnih prava okrivljenog iz člana 33. stav 2. Ustava Republike Srbije.
Ustavnom žalbom se osporavaju prvostepena i drugostepena presuda koje su donete u krivičnom postupku koji je vođen protiv podnosioca ustavne žalbe i dopis Republičkog javnog tužilaštva kojim je podnosilac ustavne žalbe obavešten da Tužilaštvo nije našlo osnova za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti povodom upućene inicijative.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, ustavna žalba se može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta ili radnje kojima je odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, pošto samo takvim aktom ili radnjom podnosiocu može biti povređeno ili uskraćeno neko od Ustavom zajemčenih prava i sloboda.
Takođe, odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.
3. Odredbama Zakonika o krivičnom postupku kojim su propisana pravna sredstva u krivičnom postupku, ovlašćenja i uslovi za njihovo podnošenje, predviđeno je da je zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravosnažnih sudskih odluka u krivičnom postupku ovlašćen da podnese isključivo javni tužilac, što znači da je on jedini nadležan da ceni da li su ispunjeni Zakonikom propisani uslovi za korišćenje ovog vanrednog pravnog sredstva.
4. Polazeći od navedenog, prema pravnom stavu Ustavnog suda, zahtev za zaštitu zakonitosti u krivičnom postupku se ne može smatrati pravnim sredstvom čijim se iscrpljivanjem stiče pravo na podnošenje ustavne žalbe, te se stoga Zakonom o Ustavnom sudu propisani rok za izjavljivanje ustavne žalbe računa od dana kada je podnosiocu uručena sudska odluka kojom je krivični postupak pravosnažno okončan. Takođe, iz prethodno navedenog sledi i da obaveštenje Republičkog javnog tužilaštva o tome da navedeni vanredni pravni lek neće biti podnet, ne predstavlja pojedinačni akt iz člana 170. Ustava protiv koga se može izjaviti ustavna žalba. Ovo iz razloga što inicijativa za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti ne podrazumeva pravo podnosioca da se ovo vanredno pravno sredstvo izjavi, te se stoga obaveštenjem javnog tužioca da nema osnova za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti ne odlučuje o pravima lica koje je iniciralo korišćenje tog pravnog sredstva.
Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbama člana 36. stav 1. tač. 2) i 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer je utvrdio da je ustavna žalba neblagovremena u delu kojim se osporavaju presuda Opštinskog suda u Šapcu K. 165/06 od 29. maja 2008. godine i presuda Okružnog suda u Šapcu Kž. II 366/09 od 14. oktobra 2009. godine, pošto je podnosilac ustavne žalbe osporenu drugostepenu presudu kojom je postupak pravosnažno okončan svakako primio pre 14. juna 2010. godine kada se inicijativom obratio Republičkom javnom tužiocu, dok je nedopuštena u odnosu na osporeni akt Republičkog javnog tužilaštva, te u tom delu nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.
5. S obzirom na izneto, Sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša B. Slijepčević