Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u žalbenom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u žalbenom postupku pred Višim sudom, koji je trajao preko dve i po godine u sporu male vrednosti. Zahtev za naknadu štete je odbijen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manoj lović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radomira Todosijevića iz Batajnice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radomira Todosijevića i utvrđuje da je u žalbenom postupku koji je vo đen u predmetu Gž. 25101/10 Višeg suda u Beogradu, povređeno pravo podnos ioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radomir Todosijević iz Batajnice podneo je, 18. juna 2013. godine, preko punomoćnika Nenada Pavlice, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 25101/10 od 21. decembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u žalbenom postupku koji je vo đen u predmetu Gž. 25101/10 Višeg suda u Beogradu, zajemčenog istom odredbom Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da smatra „da njegova žalba nije ni čitana“, te da je drugostepeni sud samo „ponovio zaključak prvostepenog suda“ i potvrdio prvostepenu presudu, „ponavljajući njeno obrazloženje“, a ne vodeći računa o tome zašto je vođen spor, te o sledećim činjenicama: da je tuženi nasilno formirao put preko njegove parcele; da je tužilac, iako je tu parcelu otuđio, zato kupcu morao da „pomeri plac i odredi drugi u okviru svoga imanja“; da se tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, sa tuženim dogovorio oko isplate, a zatim, tek kada je ovaj to odbio, da je tužbom tražio da mu se isplati vrednost zauzete parcele. Prvostepeni i drugostepeni sud su ovo sve prenebregli, kao i činjenicu da Opština sa privatnim posedom podnosioca ustavne žalbe nema nikakve veze, a što je podnosilac sve naveo u žalbi protiv prvostepene presude, pa je pogrešno pravosnažno odbijen njegov tužbeni zahtev za isplatu u iznosu od 43.500,00 dinara. Podnosilac, pored istaknute povrede prava na pravično suđenje osporenom drugostepenom odlukom, ističe i povredu prava na suđenje u razumnom roku u žalbenom postupku pred Višim sud om u Beogradu u predmetu Gž. 25101/10, koji je trajao gotovo tri godine, jer je žalbu izjavio 17. septembra 2010. godine, a osporena presuda je vraćena prvostepenom sudu tek 30. aprila 2013. godine. Predlaže da se utvrdi povreda označenih prava i da se obaveže Republika Srbija da mu isplati iznos od 200.000,00 dinara na ime naknade štete zbog povrede označenih prava.

2. Prema članu 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 85. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba mora da sadrži razloge i navode u čemu se sastoji povreda ili uskraćivanje zajemčenog prava za koje se tvrdi da je povređeno.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, na osnovu uvida u spise predmeta P. 35071/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu, te u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio da je, najpre, pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1469/07, a zatim, po izvršenoj reformi sudstva, pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vođena parnica u predmetu P. 35071/10 , između podnosioca ustavne žalbe, kao tužioca, i tuženog D.T. iz Maradika, radi duga u iznosu od 43.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe 12. aprila 2007. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 35071/10 od 24. marta 2010. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe je 17. septembra 2010. godine preko pošte podneo žalbu prvostepenom sudu, a za Viši sud u Beogradu, koja je primljena u Prvom osnovnom sudu u Beogradu 20. septembra 2010. godine. Postupajući sudija je dao naredbu 8. novembra 2010. godine da se spisi dostave drugostepenom sudu, a sledećeg dana su spisi, uz dopis, upućeni u Viši sud u Beogradu.

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 25101/10 od 21. decembra 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, te potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 35071/10 od 24. marta 2010. godine. Navedena drugostepena presuda primljena je 30. aprila 2013. godine u Prvi osnovn i sud u Beogradu , a 2 0. maja 2013. godine uručena je punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine i koji se primenjuje na predmetni žalbeni postupak pred Višim sudom u Beogradu, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni žalbeni postupak, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak od trenutka izjavljivanje žalbe tužioca protiv prvostepene presude, dana 17. septembra 20 10. godine, do 20. maja 2013. godine, kao momenta uručenja drugostepene odluke podnosiocu ustavne žalbe, trajao dve godine, osam meseci i tri dana .

Prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud smatra da se navedeno trajanje žalbenog postupka u sporu male vrednosti, radi duga, može smatrati nerazumno dugim. Takođe, Ustavni sud naglašava da je razlog za trajanje ovog dela postupka van okvira razumnog roka za odlučivanje o žalbi, u postupanju drugostepenog suda, koji je odluku o izjavljenoj žalbi doneo nakon dve godine i mesec i po dana, a zatim vratio spise predmeta prvostepenom sudu za još četiri meseca.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je, ipak, podnosiocu ustavne žalbe u žalbenom postupku koji je vo đen u predmetu Gž. 25101/10 Višeg sud a u Beogradu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Povodom zahteva za naknadu štete, iako podnosilac nije opredelio o kom vidu štete se radi, Ustavni sud ukazuje da je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, odlučivano o pitanjima koja, po oceni Ustavnog suda, nisu takvog karaktera da ukazuju na to da je podnosilac trp eo značajniji gubitak. Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je usvajanje ustavne žalbe i utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku u žalbenom postupku ovog spora male vrednosti, dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe i da je primeren okolnostima konkretnog predmeta. Ustavni sud je, stoga, odlučio kao u tački 2. izreke, ceneći prema navodima ustavne žalbe da se u suštini radi o nematerijalnoj šteti zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, čija povreda je i utvrđena u ovom postupku.

7. Nasuprot navodima ustavne žalbe, ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, do koje je, po mišljenju podnosioca, došlo donošenjem osporene presude Višeg suda u Beogradu Gž. 25101 /10 od 21. decembra 2012. godine, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog rešenja, jer podnosilac ustavnom žalbom ponavlja navode iz žalbe na prvostepenu presudu. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da se u sporovima male vrednosti, odluka kojom se okončava postupak može pobijati samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. ZPP i zbog pogrešene primene materijalnog prava, ali ne i u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja. Nezadovoljstvo podnosioca ustavne žalbe ishodom spora, zasniva se na „po njegovom mišljenju“ pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju, što nije ustavnopravni razlog za pobijanje osporene presude.

Kako Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu, kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.