Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko 12 godina. Sud dodeljuje podnosiocu naknadu nematerijalne štete od 1.200 evra, a zahtev za troškove postupka odbacuje kao neblagovremen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4827/2013
22.10.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija D raškić, dr Agneš Kartag Odri, Bratislav Đokić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Mareščuka iz Aranđelovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. oktobra 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miroslava Mareščuka i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4748/00 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Mareščuk iz Aranđelovca podneo je, 18. juna 2013. godine, preko punomoćnika Gorana Cvetića, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4748/00 (kasnije predmet P. 66/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu).

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo da je osporeni parnični postupak, u kome je on imao svojstvo tuženog započet podnošenjem tužbe 4. septembra 2000. godine, a da je pravnosnažno okončan tek donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3473/12 od 12. marta 2013. godine, zbog čega smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Istakao je zahtev za naknadu nematerijalne štete, a dopunom ustavne žalbe od 5. decembra i zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 66/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

D. K. iz Vupertala, Savezna Republika Nemačka, podneo je, u svojstvu tužioca, 4. septembra 2000. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženih Udruženja osiguravajućih organizacija Jugoslavije, „Dunav osiguranje“ AD iz Beograda i Miroslava Mareščuka, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi naknade štete. Po tužbi je formiran predmet P. 4748/00, a prvo ročište je održano 28. decembra iste godine.

U periodu od 2001. do kraja 2004. godine održano je 15 ročišta i sprovedeno je saobraćajno–tehničko veštačenje, kao i dve dopune tog veštačenja.

Nijedno ročište nije održano u toku 2005. godine – jedno ročište nije održano zbog toga što je podnesak sudskog veštaka dostavljen sudu uoči ročišta, dok dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Dva ročišta su održana u toku 2006. godine, dok isto toliko zakazanih ročišta nije održano (jedno zbog nedolaska prvotuženog i drugotuženog i jedno zbog nedolaska nijednog od tuženih). U toku 2007. godine održana su, takođe, dva ročišta.

U toku 2008. i 2009. godine održano je šest ročišta i izvedeni su dokazi saslušanjem tužioca kao parnične stranke i novim saobraćajno–tehničkim veštačenjem, dok četiri ročišta nisu održana (dva zbog toga što veštak nije dostavio nalaz i mišenje, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije i jedno zbog nedolaska prvotuženog i drugotuženog).

Presudom Opštinskog suda P. 4748/00 od 7. jula 2009. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca, kao neosnovan. Protiv navedene presude tužilac je 30. oktobra 2009. godine izjavio žalbu. Spisi predmeta su 10. novembra 2009. godine dostavljeni Okružnom sudu u Beogradu.

Nakon 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak po žalbi je nastavljen pred Apelacionim sudom u Beogradu, koji je presudom Gž. 3473/12 od 28. marta 2013. godine potvrdio ožalbenu presudu Opštinskog suda P. 4748/00 od 7. jula 2009. godine. Presuda je 22. maja 2013. godine dostavljena punomoćniku trećetuženog.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak, po svojoj prirodi , preds tavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu , Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak, koji je pokrenut 4. septembra 2000. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sud, a pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3473/12 od 28. marta 2013. godine, trajao preko 12 godina.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, predmetni postupak nije bio naročito pravno i činjenično složen, niti zahtevao sprovođenje obimnijeg dokaznog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je tražena isplata odreženog novčanog iznosa na ime naknade štete. Ispitujući ponašanje podnosioca, Ustavni sud je utvrdio da zbog nedolaska nijednog od tuženih jedno ročište u toku 2006. godine nije održano.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da je dugom trajanju postupka doprinelo pre svega neefikasno postupanje Opštinskog suda, koji u toku 2005. godine nije održao nijedno ročište, a presudu P. 4748/00 od 7. jula 2009. godine je doneo nakon skoro devet godina od podnošenja tužbe. Pored toga, Apelacioni sud u Beogradu je presudu po žalbi doneo nakon više od tri godine od nastavka postupka pred tim sudom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4748/00 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), i odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i postojeću praksu ovog suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. S obzirom na to da je podnosilac zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom istakao tek u dopuni ustavne žalbe 5. decembra 2013. godine, a da je njegovom punomoćniku presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3473/12 od 28. marta 2013. godine, kojom je pravnosnažno okončan parnični postupak, dostavljena 22. maja iste godine, Ustavni sud je zaključio da je ustavna žalba u ovom delu neblagovremena, jer je podneta nakon isteka roka od 30 dana od dana dostavljanja navedenog akta, propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u tom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu.

Pored toga, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao pitanje naknade troškova postupka pred Ustavnim sudom, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (vid. Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine, na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti