Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji traje 25 godina. Postupak se odnosi na iseljenje nosioca stanarskog prava iz stana podnositeljke, što nadležni organ nije sproveo.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4829/2013
10.02.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Predrag Ćetković, Milan Stanić , dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Božice Crevar iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Božice Crevar i utvrđuje da je u postupku koji se vodi u predmetu broj 360-476/94 Odeljenja za imovinsko-pravne i stambene poslove gradske opštine Vračar u Beogradu podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosteljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se Odeljenju za imovinsko-pravne i stambene poslove gradske opštine Vračar u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Božica Crevar iz Beograda podnela je, 19. juna 2013. godine, preko punomoćnika Predraga Savića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv radnje nepostupanja gradske opštine Vračar u Beogradu po pravnosnažnom rešenju Odeljenja za komunalne, stambene i građevinske poslove opštine Vračar broj: 360-476/94 od 30. maja 1995. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i p rava na mirno uživanje imovine, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava P epublike Crbije.

U ustavnoj žalb i se, pored ostalog, navodi: da je podnositeljka vlasnik stana u Beogradu, koji počev od 1944. godine koriste nosioci stanarskog prava ; da je pravnosnažnim rešenjem nadležnog organa od 30. maja 1995. godine utvrđeno pravo podnositeljke na iseljenje B.V. i određeno da će odgovarajući stan za preseljenje tog lica obezbediti opština Vračar iz Fonda stanova namenjenih za iseljavanje lica koja imaju stanarsko pravo na stanovima u svojini građana; da navedeno rešenje do podnošenja ustavne žalbe nije sprovedeno.

Podnositeljka ustavne žalbe ukazuje da joj je opisanim propuštanjem nadležnog organa povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao i pravo na mirno uživanje imovine, jer nije u mogućnosti da koristi predmetni stan, odnosno njime raspolaže, pri čemu živi kao podstanar od 1. maja 1987. godine.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, naloži nadležnom organu da preduzme sve neophodne mere kako bi se sprovelo izvršenje rešenja iz 1995. godine i utvrdi podnositeljki pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u celokupnu dostavljenu dokumentaciju, kao i dopis Odeljenja za imovinsko-pravne i stambene poslove gradske opštine Vračar u Beogradu broj 360-476/94 od 16. novembra 2015. godine, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je 14. septembra 1990. godine podnela zahtev Sekretarijatu za urbanizam, komunalne, građevinske i imovinsko-pravne poslove opštine Vračar za iseljenje nosioca stanarskog prava iz stana koji je u njenom vlasništvu. Postupak odlučivanja o predmetnom zahtevu podnositeljke ustavne žalbe okončan je rešenjem nadležnog organa od 6. decembra 1991. godine, ali je, na zahtev Republičkog javnog pravobranilaštva, rešenjem od 25. novembra 1993. godine, taj postupak obnovljen i trajao je do 30. maja 1995. godine.

Pravnosnažnim rešenjem Odeljenja za komunalne, stambene i građevinske poslove opštine Vračar u Beogradu broj 360-476/94 od 30. maja 1995. godine utvrđeno je pravo Božici Crevar (ovde podnositeljki ustavne žalbe), vlasniku dvosobnog stana u ulici Ohridska 15 u Beogradu, na iseljenje B.V, nosioca stanarskog prava na navedenom stanu (stav 1. dispozitiva) i određeno da će drugi odgovarajući stan za preseljenje B.V. obezbediti opština Vračar iz Fonda stanova namenjenih za iseljavanje lica koja imaju stanarsko pravo na stanovima u svojini građana, radi vraćanja tih stanova vlasnicima na korišćenje, na osnovu Liste prvenstva utvrđene u skladu sa Zakonom o stambenim odnosima.

U dopisu Odeljenja za imovinsko-pravne i stambene poslove gradske opštine Vračar u Beogradu broj 360-476/94 od 16. novembra 2015. godine, dostavljenom na zahtev Ustavnog suda, navodi se: da se B.V, kao nosilac stanarskog prava na spornom stanu u vlasništvu podnositeljke ustavne žalbe, podneskom od 7. marta 1996. godine izjasnio da odbija ponuđeni stan u Rimskoj ulici u Beogradu, jer nije odgovarajuće kvadrature; da je, posle smrti B.V, njegova supruga V.V. zaključila sa podnositeljkom ugovor o zakupu spornog stana; da se V.V. podneskom od 17. marta 2014. godine izjasnila da odbija ponuđeni stan u ulici Salvadora Aljendea u Beogradu. U dopisu je dalje navedeno da ne postoji zakonska obaveza prinudnog iseljenja nosioca stanarskog prava, ukoliko on ne prihvati ponuđeni stan radi preseljenja i da je opština Vračar postupala po obavezama iz rešenja od 30. maja 1995. godine, a da su zaštićeni stanari svojim odbijanjem prouzrokovali nepostupanje po istom.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosi teljka ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1. ).

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.).

Odredbama člana 42. Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95 i 49/95), u tekstu koji je bio na snazi u vreme donošenja predmetnog rešenja od 30. maja 1995. godine, bilo je propisano: da je opština dužna da do 31. decembra 2000. godine obezbedi stan za preseljenje nosioca stanarskog prava na stanu u svojini građana, kada zahtev za preseljenje podnese vlasnik koji je taj stan stekao kao useljiv pre 26. decembra 1958. godine, odnosno naslednici tog vlasnika, s tim da pravo prvenstva za obezbeđenje stana za preseljenje nosioca stanarskog prava ima lice koje nema rešenu stambenu potrebu na teritoriji Republike (stav 1.); da stan za preseljenje nosioca stanarskog prava treba da bude odgovarajući (stav 2.); da je opština dužna da sredstva pribavljena od otkupa stanova prioritetno usmerava za izgradnju novih stanova, sa namenom za rešavanje stambenih potreba lica koja imaju stanarsko pravo na stanovima u svojini građana, čije preseljenje zahtevaju vlasnici tih stanova (stav 3.); da je opština dužna da pribavljene stanove prioritetno usmerava za rešavanje stambenih potreba lica iz stava 3. ovog člana (stav 4.).

Saglasno odredbi člana 43. stav 2. Zakona, iseljenje nosioca stanarskog prava na stanu u svojini građana iz tog stana u obezbeđeni stan izvršiće se po konačnosti rešenja u roku od 30 dana od dana obezbeđenja useljivog stana.

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra d a joj je dugim trajanjem postupka odlučivanja o zahtevu za iseljenje nosioca stanarskog prava iz stana u njenom vlasništvu i propuštanjem gradske opštine Vračar u Beogradu da sprovede administrativno izvršenje pravnosnažno g rešenj a Odeljenja za komunalne, stambene i građevinske poslove opštine Vračar broj: 360-476/94 od 30. maja 1995. godine povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava .

Ispitujući dopuštenost ustavne žalbe ratione temporis, s obzirom na to da je rešenj e kojim je podnositeljki utvrđeno pravo na iseljenje nosioca stanarskog prava iz stana u njenom vlasništvu doneto pre proglašenja Ustava , Ustavni sud je utvrdio da u vreme podnošenja ustavne žalbe nije bilo sprovedeno izvršenje rešenja Odeljenja za komunalne, stambene i građevinske poslove opštine Vračar broj: 360-476/94 od 30. maja 1995. godine. Imajući u vidu da je povreda na koju se ukazuje u ustavnoj žalbi trajnog karaktera, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba ratione temporis dopuštena (videti, na primer, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Ilić protiv Srbije, od 9. oktobra 2007. godine, st. 52. do 54. i Kostić protiv Srbije, od 25. novembra 2008. godine, st. 44. do 46.).

Ispitujući dopuštenost ustavne žalbe ratione personae, Ustavni sud je pošao od odredbe člana 39. Zakona o opštem upravnom postupku, kojom je određeno da je stranka u upravnom postupku lice po čijem zahtevu je pokrenut postupak ili protiv koga se vodi postupak ili koje, radi zaštite svojih prava ili pravnih interesa, ima pravo da učestvuje u postupk u. Ustavni sud je uvidom u dostavljenu dokumentaciju utvrdio da je nadležni organ, postupajući po zahtev u podnositeljke ustavne žalbe od 14. septembra 1990 . godine, doneo rešenje kojim je podnositeljki utvrdio pravo na iseljenje nosioca stanarskog prava iz stana u njenom vlasništvu, da u tom postupku podnositeljka ima svojstvo stranke i da je nesumnjiv njen pravni interes da se postupak izvršenja tog rešenja okonča u razumnom roku.

Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri ocenjivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka. U konkretnom slučaju, međutim, Ustavni sud navedene kriterijume nije posebno ispitivao, jer je utvrdio da osporeni postup ak u kome se odlučuje o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe traje već 25 godina, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka (Ustavni sud je na isti način postupio u Odluci Už- 1004/2010 od 24. novembra 2011. godine). Ustavni sud konstatuje da je nadležna opština trebalo da pronađe odgovarajući stan u koji bi preselila nosioca stanarskog prava na stanu u svojini građana, da obezbedi sredstva za nabavku tog stana i sprovede javno nadmetanje za kupovinu tog stana. Međutim, nezavisno od navedene složenosti procedure, Ust avni sud je ocenio da je nedopustivo da nadležna opština u toku više od 20 godina ponudi samo dva stana, od toga jedan 1996. godine, a drugi 2014. godine.

Ustavni sud, s tim u vezi, podseća da je Evropski sud za ljudska prava u navedenoj presudi Ilić protiv Srbije naglasio da su se opštine pitanjem preseljenja zaštićenih stanara morale baviti kao prioritetnim, kako u smislu upravljanja stanovima koji su već na raspolaganju, tako i usmeravanja sredstava stečenih iz otkupa stanova za dodatne stambene projekte, te da je krajnji rok bio 31. decembar 2000. godine, budući da je prethodno utvrđeni rok produžen izmenama Zakona o stanovanju koje su usvojene 1995. godine.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem nadležnih organa u postupku izvršenja rešenja Odeljenja za komunalne, stambene i građevinske poslove opštine Vračar broj: 360-476/94 od 30. maja 1995. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.500 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu trajanje osporen og postupka i činjenicu da podnositeljka ustavne žalbe kao stranka u postupku nije imala na raspolaganju pravna sredstva kojima je mogla da utiče na ubrzanje osporenog postupka, a uzeo je u obzir praksu ovog suda i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje. S obzirom na to da je Zakonom o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15) propisan rok od četiri meseca za izvršenje odluke Ustavnog suda kojim je utvrđeno pravo na naknadu materijalne/nematerijalne štete, to je Sud u drugom delu tačke 2. izreke odredio da se dosuđena visina naknade nematerijalne štete podnosiocu ustavne žalbe isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio Odeljenju za imovinsko-pravne i stambene poslove gradske opštine Vračar u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku.

8. U pogledu navoda podnositeljke o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u tom delu nedopuštena. Naime, iz odredbe člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud ocenjuje da je podnositeljka ustavne žalbe imala mogućnost da u parničnom postupku pred nadležnim sudom zahteva iseljenje nosioca stanarskog prava iz stana u njenom vlasništvu, kao i naknadu materijalne štete zbog nemogućnosti da koristi sporni stan. Kako ustavn om žalb om nije osporeno trajanje parničnog postupka u kome se odlučuje o takvim zahtevima podnositeljke, niti akt kojim je taj postupak pravnosnažno okončan, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti