Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je pred privrednim sudovima trajao 12 godina. Iako je predmet bio složen, neefikasno postupanje sudova doprinelo je neopravdanom odugovlačenju, dok su prigovori o povredama drugih prava odbačeni.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4832/2017
14.05.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, Maja Popović, dr Nikola Banjac, dr Milan Rapajić i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „A,“ doo Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. maja 2026. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „A.“ doo Beograd i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 13952/11, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Privredno društvo „A.“ doo Beograd, podnelo je Ustavnom sudu, 8. juna 2017. godine, preko punomoćnika R. P, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 13952/11 i protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 13952/11 od 26. aprila 2016. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5189/16 od 13. aprila 2017. godine zbog povrede načela i prava iz čl. 21, 22, 32, 58. i 145. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog istakao: da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, jer je parnični postupak trajao 12 godina, a da on ničim nije doprineo dužini trajanja postupka; da su osporenim presudama sudovi prekoračili tužbu pozivajući se na precizirani tužbeni zahtev tužilje iz podneska od 26. avgusta 2014. godine kojim je povukla tužbu za naknadu tržišne vrednosti udela, a istakla tužbeni zahtev za dobit za 2004. godinu, kao i da nisu pravilno i potpuno utvrdili vlasničke odnose u društvu prvotuženog na dan 30. decembar 2004. godine; da je osporenim presudama tužilji dozvoljeno „nedozvoljeno“ raspolaganje, suprotno prinudnim propisima, javnom poretku i pravilima morala, jer je tužilja 1. jula 2004. godine dobrovoljno istupila iz društva prvotuženog, i na ime vrednosti svojih udela u društvu prvotuženog dobila opremu u vrednosti od 75.565,86 evra što predstavlja veću vrednost od one koju je sud utvrdio kao vrednost 49% udela i da sudovi nisu utvrdili da li je uopšte postojala mogućnost da se vlasnicima – udeoničarima prvotuženog, isplaćuje dobit. Podnosilac dalje smatra da dobrovoljnim i od drugotužene prihvaćenim istupanjem tužilje iz članstva društva prvotuženog i preuzimanjem opreme od 1. jula 2004. godine, na ime naknade za vrednost njenih udela u društvu prvotuženog u vrednosti od 75.565,86 evra, tužilja više nije imala ni aktivnu legitimaciju, a ni dozvoljeni pravni interes za podnošenje tužbe za istupanje i naknadu vrednosti udela. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude, a predložio je i odlaganje izvršenja na osnovu pravnosnažne presude Privrednog suda u Beogradu P. 13952/11 od 26. aprila 2016. godine do okončanja postupka po ustavnoj žalbi. Naknadu nematerijalne štete nije tražio.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 13952/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja R.J. iz Beograda podnela je 3. aprila 2005. godine, Privrednom sudu u Beogradu tužbu protiv prvotuženog, ovde podnosioca i drugotužene G.V. iz Beograda, kao osnivača prvotuženog, radi utvrđenja i isplate tržišne vrednosti udela.

Tuženi su 6. oktobra 2006. godine podneli protivtužbu kojom su tražili da se utvrdi da je tužilja-protivtužena istupila iz privrednog društva „A.“ Beograd kao suosnivač, da se obaveže da tuženima-protivtužiocima na ime duga isplati iznos od 6.043.170,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja protivtužbe do isplate i da im naknadi troškove parničnog postupka.

Do donošenja presude Privrednog suda u Beogradu P. 66/10 od 14. aprila 2011. godine održano je 31 ročište na kojima su izvođeni dokazi veštačenjem i dopunskim ekonomskim veštačenjem, saslušanjem sudskog veštaka, pribavljanjem podataka Ministarstva finansija, Poreske uprave-sektor kontrole filijala da li je izvršena kontrola Z. „A.“ Beograd, dok četiri ročišta nisu održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki (bolesti postupajuće sudije).

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 66/10 od 14. aprila 2011. godine je u stavu prvom izreke odbačena tužba tužilje u delu kojim je tražila da sud utvrdi da je iz opravdanih razloga istupila kao osnivač prvotuženog, „A.“ Beograd, te da joj prestaje svojstvo člana društva dana 27. decembra 2005. godine što su tuženi dužni priznati i trpeti, a da ova presuda služi kao osnov brisanja tužilje kao osnivača navedenog privrednog društva u registru Agencije za privredne registre. Stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obavežu tuženi da joj solidarno isplate na ime naknade tržišne vrednosti udela iznos od 3.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. aprila 2005. godine do isplate, da se obavežu tuženi da joj solidarno isplate na ime naknade štete iznos od 1.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja do isplate, kao i da se obavežu tuženi da joj solidarno isplate iznos od 141.629 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa pripadajućom kamatom počev od 28. decembra 2004. godine do isplate, kao i troškove parničnog postupka. Stavom trećim izreke usvojen je protivtužbeni zahtev tuženih i utvrđeno da je tužilji prestalo svojstvo člana privrednog društva „A.“ Beograd, te da je dužna da prizna i trpi da tuženi na osnovu ove presude izvrše brisanje člana u registarskom ulošku br. 1-75261-00 kod Agencije za privredne registre, a po pravnosnažnosti ove presude. Stavom četvrtim izreke usvojen je protivtužbeni zahtev tuženih i obavezana tužilja da tuženima solidarno na ime sticanja bez pravnog osnova isplati iznos od 4.959.024,40 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 6. oktobra 2006. godine do isplate. Stavom petim izreke je odbijen protivtužbeni zahtev tuženih u delu za kamatu na iznos od 4.959.024,40 dinara za period od 31. decembra 2004. godine do 5. oktobra 2006. godine i stavom šestim izreke je obavezana tužilja da tuženima na ime troškova parničnog postupka solidarno isplati iznos od 935.625,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužilje-protivtužene Privredni apelacioni sud je rešenjem Pž. 5522/11 do 24. novembra 2011. godine, ukinuo presudu Privrednog suda u Beogradu P. 66/10 od 14. aprila 2011. godine u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom i šestom izreke i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, s tim da se nova glavna rasprava održi pred drugim sudijom.

U ponovnom postupku je nakon dva održana ročišta na kojima je određeno izvođenje dokaza ekonomskim veštačenjem na sve sporne okolnosti iz tužbe i protivtužbe, rešenjem Privrednog suda u Beogradu P. 13952/11 od 3. avgusta 2012. godine usvojen predlog tužilje za određivanje privremene mere i zabranjeno tuženima-protivtužiocima da otuđe ili na drugi način raspolažu (izdaju u zakup drugim licima uz naknadu ili daju na korišćenje drugim licima bez naknade) taksativno navedenim pokretnim stvarima.

Odlučujući o žalbi tuženih-protivtužilaca Privredni apelacioni sud je rešenjem Pž. 8582/12 od 5. oktobra 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženih-protivtužilaca i potvrdio rešenje Privrednog suda u Beogradu P. 13952/11 od 3. avgusta 2012. godine.

U daljem toku postupka je došlo do promene postupajuće sudije u predmetu što je dovelo do toga da rasprava počne iznova čitanjem spisa, izvedenih i priloženih dokaza, kao i određivanjem novog veštačenja. U navedenom periodu održana su tri ročišta, a od ročišta održanog 28. marta 2013. godine, prvostepeni sud je više puta rešenjima menjao sudske veštake, jer su se prethodno tri sudska veštaka izjasnila da nisu u mogućnosti da veštače u ovom predmetu, te je konačno nakon određivanja sudskog veštaka „S.“ doo Zrenjanin dostavljen nalaz i mišljenje, 27. maja 2014. godine. Do zaključenja glavne rasprave 2. juna 2015. godine, održana su još tri ročišta na kojima su dostavljena izjašnjenja sudskog veštaka, nakon čega je istom naloženo da izradi nalaz i mišljenje u varijantama prema podnescima tuženih. U ovom periodu pet ročišta nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki (jedno radi pribavljanja podataka od strane Ministarstva finansija na predlog parničnih stranaka, tri zbog štrajka advokata i jedno zbog bolesti punomoćnika tuženih).

Rešenjem Privrednog suda u Beogradu P. 13952/11 od 20. jula 2015. godine ponovo je otvorena glavna rasprava (zaključena 2. juna 2015. godine) radi dopune dokaznog postupka, nakon čega su održana tri ročišta na kojima je dostavljeno pismeno izjašnjenje sudskog veštaka na primedbe parničnih stranaka i izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka, dok jedno ročište nije održano zbog izostanka sudskog veštaka.

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 13952/11 od 26. aprila 2016. godine je u stavu prvom izreke utvrđeno da je tužilji sa 31. decembrom 2004. godine prestalo svojstvo člana u prvotuženom privrednom društvu – P. „A.“ doo Beograd. Stavom drugim izreke je obavezan prvotuženi da tužilji isplati iznos od 5.226.267,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. aprila 2005. godine do isplate. Stavom trećim izreke je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže drugotužena da joj isplati iznos od 5.226.267,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. aprila 2005. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke je odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženih za isključenje tužilje iz članstva u P. „A.“ doo Beograd. Stavom petim izreke je odbijen protivtužbeni zahtev prvotuženog da se obaveže tužilja da isplati prvotuženom iznos od 75.565,86 evra u dinarskoj protivrednosti i iznos od 1.058.000,00 dinara sa pripadajućom kamatom. Stavom šestim izreke je određeno da tužilja i drugotužena snose svoje troškove parničnog postupka, dok je stavom sedmim izreke obavezan prvotuženi da tužilji naknadi parnične troškove u iznosu od 1. 213.681,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tuženih, Privredni apelacioni sud je presudom Pž. 5189/16 od 13. aprila 2017. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženih i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu P. 13952/11 od 26. aprila 2016. godine u stavu prvom, drugom, četvrtom, petom, šestom i sedmom izreke.

Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je pravilna odluka prvostepenog suda kojom je utvrdio da su dana 31. decembra 2004. godine bili ispunjeni uslovi za prestanak svojstva člana tužilje kao člana prvotuženog društva, iz opravdanih razloga; da su ispunjeni uslovi koje zahteva odredba člana 178. stav 1. Zakona o privrednim društvima, budući da je drugotužena kao većinski član društva, tužilju, kao manjinskog člana, tokom 2004. godine onemogućila da učestvuje u upravljanju zajedničkim privrednim društvom (prvotuženim), a da drugotužena nije dokazala suprotno. Drugostepeni sud nalazi da su neosnovani navodi žalbe da je tužilja imala uvid u poslovanje prvotuženog preko svog supruga, koji je u to vreme bio lice ovlašćeno za zastupanje Z, zavisnog lica prvotuženog, s obzirom na to da je prvostepeni sud utvrdio da su to dva odvojena pravna subjekta i da ne može da se smatra da je tužilja zapravo imala uvid u poslovanje prvotuženog društva zbog navedene činjenice. Dalje, drugostepeni sud je ocenio da je pravilno utvrđena tržišna vrednost udela tužilje u prvotuženom, saglasno članu 13. stav 12. Zakona o privrednim društvima, tako što je prethodno utvrđeno koliko vredi imovina prvotuženog, a kolike su njegove obaveze i pri tome rukovodeći se bilansima stanja prvotuženog i zavisnog lica za 2003. i 2004. godinu, kao i visinom neiskazane dobiti u ovom periodu. U pogledu navoda koji se tiču prekoračenja tužbenog zahteva, jer je tužilja tražila da joj se isplati ostvarena neto dobit za 2003. i 2004. godinu u iznosu od 5.226.267,00 dinara, a da joj je sud taj iznos dosudio na ime vrednosti udela u prvotuženom, drugostepeni sud ističe da sud nije vezan pravni osnovom tužbenog zahteva, u smislu člana 187. stav 4. Zakona o parničnom postupku. Naime, drugostepeni sud je prihvatio pravnu kvalifikaciju nižestepenog suda jer tužiljin zahtev za plaćanje novčanog iznosa crpi svoj pravni osnov iz odredbe člana 178. stav 3. Zakona o privrednim društvima, koji uređuje isplatu tržišne vrednosti udela člana društva po istupanju iz društva. Takva, činjenična podloga, prevashodno nalaz i mišljenje sudskog veštaka, tiče se utvrđenja tržišne vrednosti udela, a neiskazana neto dobit bila je jedan od činilaca tog utvrđenja. Osporenom presudom prihvaćeno je stanovište prvostepenog suda o protivtuženom zahtevu u celini.

Podneskom od 22. jula 2017. godine, prvotuženi je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom kasacionom sudu, a rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Pzz1. 6/17 od 12. oktobra 2017. godine je odbačen kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti prvotuženog P. „A.“ doo Beograd izjavljen protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 13952/11 od 26. aprila 2016. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5189/16 od 13. aprila 2017. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) je propisano da stranka ima pravo da su odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova i da je nepostupanje sudije u vremenskom okviru osnov za pokretanje disciplinskog postupka u skladu sa odredbama Zakona o sudijama.

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan za dvanaest godina, što bi moglo da ukazuje na to da postupak nije okončan u razumnom roku. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja izvršnog i parničnog postupka. S druge strane, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak bio činjenično i pravno složen. Ovo imajući u vidu da je predmet parničnog postupka po tužbi bilo utvrđenje prestanka svojstva člana u privrednom društvu (prvotuženom), isplata tržišne vrednosti udela po prestanku svojstva člana u društvu, kao i odlučivanje o privremenoj meri tužilje, a po protivtužbi odlučivanje o zahtevu za isključenje tužilje iz društva (prvotuženog) i zahtevu za neosnovano obogaćenje u vrednosti opreme unete u društvo i naknadi izgubljene i dobiti. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da su ove okolnosti uslovile i obimniji dokazni postupak (izvođenje dokaza ekonomskim veštačenjem, dopunskim i novim veštačenjima, saslušanjem sudskih veštaka, izjašnjenjima sudskih veštaka i pribavljanjem podataka od Ministarstva finansija).

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno protivtužbi odluči bez odugovlačenja. Ispitujući ponašanje sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud nakon šest godina od podnošenja tužbe doneo presudu kojoj je prethodio obiman dokazni postupak. U ponovnom postupku je nakon određivanja novog veštačenja i odlučivanja o predloženoj privremenoj meri tužilje i pravnim sredstvima povodom određene privremene mere, došlo do promene postupajućeg sudije u predmetu, što je dovelo do toga da rasprava počinje iznova čitanjem spisa, izvedenih i priloženih dokaza, kao i određivanjem novog sudskog veštaka. U daljem toku postupka, sud je više puta donosio rešenja kojima se menja sudske veštake, s obzirom na to da su se tri sudska veštaka izjasnila da nisu u mogućnosti da veštače u ovom predmetu. Konačno je nakon prihvatanja veštačenja preko sudskog veštaka „S.“ doo Zrenjanin zaključena rasprava 2. jula 2015. godine, ali je ista nakon mesec dana ponovo otvorena, a devet meseci po ponovnom otvaranju rasprave je doneta druga presuda kojom je odlučeno o tužbenom i protivtužbenom zahtevu. Nakon godinu dana od donošenja prvostepene presude, u postupku po žalbi konačno je odlučeno o tužbi i protivtužbi.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove, te da je u konkretnom slučaju postojao doprinos suda dužini trajanja ovog parničnog postupka.

Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da se tri ročišta koja nisu održana zbog generalnog štrajka advokata ne mogu staviti na teret sudu (period od tri meseca). Ustavni sud ocenjuje da sve navedeno predstavlja objektivne okolnosti koje se ne mogu staviti na teret sudu i da prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, koju prihvata Ustavni sud, samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Proszak protiv Poljske, broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.).

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac kao prvotuženi i njenog punomoćnik nisu doprineli dužini trajanja postupka, jer su se uredno odazivali pozivima suda i nisu zloupotrebljavali svoja procesna ovlašćenja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 13952/11. Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud smara da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda označenog prava, dovoljno da se postigne adekvatno pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe.

7. Odlučujući o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud i ovaj put naglašava da ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao revizijski sud preispita i oceni zakonitost osporenih presuda u pogledu pravilne primene merodavnog prava.

Osim toga, Ustavni sud, konstatuje da podnosilac u ustavnoj žalbi zapravo ponavlja navode već iznete u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, i koji su bili predmet razmatranja i ocene od strane prvostepenog i drugostepenog suda u postupku po žalbi, o čemu su u osporenim presudama dati jasni, detaljni i u svemu argumentovani razlozi.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenog ustavnog prava, potkrepljuje tvrdnja o njegovoj povredi.

Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, te stoga ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Polazeći od sadržine osporenih presuda, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava iz člana 145. Ustava.

U vezi sa navodima o povredi načela iz člana 21. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se odredbama ovog člana ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je i povreda ovog načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog prava ili slobode, za koju u konkretnom slučaju, Ustavni sud nije našao da ima osnova.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

Kako je Ustavni sud u odnosu na osporene akte odbacio ustavnu žalbu, to je predlog podnosioca za odlaganje izvršenja pojedinačnog akta - ustavnom žalbom osporene presude Privrednog suda u Beogradu P. 13952/11 od 26. aprila 2016. godine, to je u smislu člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, našao da je isti bespredmetan, jer nije bilo procesnih pretpostavki za odlučivanje o glavnoj stvari.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), odlučio kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

 

Slični dokumenti

• Už 8355/2019: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 12827/2020: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 9791/2020: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u autorskom sporu
• Už 9753/2016: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 24 godine
• Už 12742/2018: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 3052/2011: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
• Už 7868/2017: Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe u sporu o jemstvu