Odluka Ustavnog suda o pravu na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku. Iako je postupak trajao skoro devet godina, Sud je utvrdio da podnosilac nije koristio raspoloživa pravna sredstva, poput tužbe zbog "ćutanja uprave", čime je doprineo dužini postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Tijana Šurlan, članovi veća , u postupku po ustavnoj žalbi N. K . iz Be čeja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. novembra 2022. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba N. K . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim geodetskim zavodom – Komisija za izlaganje na javni uvid podataka o nepokretnostima i stvarnim pravima na njima za KO Palilula u predmetu broj 951-1-2846/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. K . iz Be čeja podneo je Ustavnom sudu, 6. maja 201 9. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku označenom u izreci, kao i protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 16021/16 od 8. marta 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je najpre navedeno da u postupku koji je okončan osporenim aktom nisu pravilno primenjene odredbe Zakona o opštem upravnom postupku, Zakona o državnom premeru i katastru i Zakona o nasleđivanju i izneti su razlozi zbog kojih podnosilac smatra da postoji „zakonsko i ugovorno pravno sledbeništvo“ između njega i njegove pokojne tetke, koja je up isana kao vlasnik spornog stana, preko rođene sestre njegove tetke, koja je podnosiocu poklonila taj stan.

U ustavnoj žalbi je dalje navedeno da su prvostepeni i drugostepeni organ, kao i Upravni sud odugovlačili upravni postupak i upravni spor van svakog razumnog roka. Takođe je ukazano na „nedopustivu arbitrernost“ u primeni materijalnog prava od strane drugostepenog organa i Upravnog suda i nerazlikovanje postupka izlaganja na javni uvid i postupka održavanja katastra nepokretnosti. Podnosilac je istakao da su drugostepeni organ i Upravni sud propustili da se izjasne o relevantnim razlozima žalbe i tužbe i da mu je u postupku koji je okončan osporenim aktom onemogućeno da upiše pravo svojine na spornoj nepokretnosti u javnu evidenciju.

Ustavnom žalbom je predloženo da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, kao i pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i celokupnu dostavljenu dokumentaciju, kao i nekompletne spise predmeta broj 951-1-2846/10 Republičkog geodetskog zavoda – Komisija za izlaganje na javni uvid podataka o nepokretnostima i stvarnim pravima na njima za KO Palilula , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 31. marta 2010. godine podneo Republičkom geodetskom zavodu – Služba za katastar nepokretnosti Beograd 1 – Komisija za izlaganje za KO Palilula zahtev za upis prava svojine na jednosobnom stanu broj 3 u prizemlju zgrade broj … u ulici I. u Beogradu. Predmetni zahtev zaveden je 1. aprila 2010. godine u Službi za katastar nepokretnosti Beograd 1 pod brojem 95-3-155/2010, a 10. aprila iste godine u Komisiji za izlaganje na javni uvid podataka o nepokretnostima i stvarnim pravima na njima za KO Palilula pod brojem 951-1-2846/2010. Zahtevom je traženo da se na spornoj nepkretnosti upiše podnosilac ustavne žalbe kao nosilac prava svojine, na osnovu isprava koje je priložio. Podnosilac je, takođe, tražio da mu se dostavi zapisnik sačinjen u postupku izlaganja, te da „ Služba za katastar nepokretnosti Beograd 1 o tom zahtevu odluči što pre u postupku održavanja katastra nepokretnosti za KO Palilula“.

Republički geodetski zavod – Komisija za izlaganje na javni uvid podataka o nepokretnostima i stvarnim pravima na njima za KO Palilula (dalje u tekstu: Komisija) sačinila je 10. aprila 2010. godine zapisnik o izlaganju broj 951-1-2846/10 , u kome je konstatovala: da je stranka u tom postupku N . K . iz Beograda (podnosilac ustavne žalbe), da je to lice podnelo zahtev za upis prava svojine na jednosobnom stanu broj 3 u prizemlju zgrade broj … u ulici I. u Beogradu; da je Komisija utvrdila da nisu ispunjeni uslovi za upis prava svojine na predmetnoj nepokretnosti, imajući u vidu da je u ispravi na osnovu koje je tražen upis kao prethodnik označena M. K, a da je u javnoj evidenciji LN privremeni broj … prethodnik upi san pod imenom Mi. K; da Komisija iz priložene dokumentacije nije mogla da ustanovi da je reč o istoj osobi. Komisija je, polazeći od navedenog, na osnovu odredbe člana 126. stav 2. Zakona o državnom premeru i katastru (dalje u tekstu: Zakon) , donela rešenje kojim se predmetni zahtev odbija. Dalje je navedeno da je „stranci pročitan zapisnik i da je upoznata sa pravom na žalbu na ovaj zapisnik, koja se može izjaviti Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja, u roku od osam dana od dana dostavljanja“. Zapisnik o izlaganju ne sadrži potpis podnosioca ustavne žalbe.

Podnosilac ustavne žalbe je 30. jula 2010. godine izjavio žalbu protiv rešenja Komisije, sadržanog u zapisniku broj 951-1-2846/10 od 10. aprila 2010. godine. U žalbi je, pored ostalog, navedeno da je komisija trebalo da upiše podnosioca ustavne žalbe kao nosioca prava svojine ili bar kao držaoca spornog stana, saglasno o dredbi člana 99. stav 3. Zakona, budući da je iz predmetnog ugovora jasno da mu je M. K . prenela i državinu sporne nepokretnosti. Takođe je navedeno da Komisija nije bila nadležna da odlučuje o upisima u katastar nepokretnosti, pa se nije mogla pozvati n a odredbu člana 126. stav 3. Zakona.

U dopisu Službe za katastar nepokretnosti Beograd 1 od 8. avgusta 2010. godine, kojim su nadležnom ministarstvu dostavljeni spisi predmeta „broj 951-1-2499/09“, radi odlučivanja o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Komisij e broj 951-1-2846/10 od 10. aprila 2010. godine, navedeno je da u spisima predmeta sa izlaganja nema dokaza o pokušanoj dostavi predmetnog rešenja, te se ne može sa sigurnošću utvrditi da li je žalba blagovremena.

Rešenjem Republičkog geodetskog zavoda 07-3 broj 952-02-22-8681/2016 od 20. septembra 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv rešenja Komisije broj 951-1-2846/10 od 10. aprila 2010. godine. U obrazloženju rešenja je najpre konstatovano da je uvidom u zemljišno-knjižni uložak broj … KO Beograd 2 utvrđeno da je na predmetnoj nepokretnosti upisana Mi. K , a da je priloženi ugovor o poklonu predmetnog stana zaključen 21. juna 2002. godine između M. K . kao poklonodavca i podnosioca ustavne žalbe kao poklonoprimca. Dalje je navedeno: da je prvostepeni organ pravilno postupio kada je odbio zahtev, jer uz zahtev nisu priložene isprave kojima se dokazuje pravni kontinuitet između Mi. K, koja je upisana na predmetnom stanu i M . K, u smislu odredaba člana 85. st. 1. i 2. i člana 86. stav 1. Zakona; da navodi žalbe koji se odnose na način sticanja svojine na spornom stanu putem nasleđivanja i održaja nisu od uticaja na drugačije odlučivanje, budući da oni ne mogu biti predmet razmatranja u postupku pred službom za katastar nepokretnosti, nego u postupku pred sudom; da nisu od uticaja ni navodi žalbe da se komisija nije mogla pozvati na odredbe člana 126. stav 2. Zakona, imajući u vidu da se katastar nepokretnosti osnivao u postupku izlaganja na javni uvid podataka o nepokretnostima i stvarnim pravima na njima od strane Komisije, saglasno odredbama člana 90. stav 6. Zakona, te je time Komisija mogla da odlučuje i o podnetom zahtevu za upis, jer se u postupku izlaganja odlučivalo i o upisu stvarnih prava na nepokretnostima.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 16021/16 od 8. marta 2019. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe, podneta 15. novembra 2016. godine protiv predmetnog konačnog upravnog akta, iz razloga koje je naveo tuženi organ u pobijanom rešenju . Ocenjujući navode tužbe da su u predmetnom postupku primenjene odredbe o održavanju katastra nepokretnosti, umesto odredbe člana 104. stav 3. Zakona, na osnovu koje je podnosilac svojim zahtevom osporio upisane podatke o spornom stanu, Upravni sud je našao da je prvostepeni organ pravilno primenio odredbe Zakona „koje se odnose na upis prava svojine, odlučujući o zahtevu podnosioca za upis prava svojine“.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe, pored ostalih, poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama proti v njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS “, broj 30/10 ) bilo je propisano: da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najkasnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.) .

Odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni list RS“, broj 111/09) propisano je: da u u pravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi (član 2.); da a ko drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.) .

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim geodetskim zavodom – Komisija za izlaganje na javni uvid podataka o nepokretnostima i stvarnim pravima na njima za KO Palilula u predmetu broj 951-1-2846/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku .

Ustavni sud je, polaze ći od činjenica utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, konstatovao da je osporeni postupak započeo podnošenjem predmetnog zahteva podnosioca ustavne žalbe 1. aprila 2010. godine, a pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 16021/16 od 8. marta 2019. godine, dakle, da je trajao nepunih devet godina, što, samo za sebe, može ukazivati na to da o predmetnom zahtevu nije odlučeno u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, po stupanja upravnih organa i sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da predmetni upravni postupak nije bio složen, ni u pogledu činjeničnih, niti pravnih pitanja.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je on , kao lice koje je u posedu spornog stana na osnovu zaključenog ugovora o poklonu, imao materijalni interes da se u razumnom roku ispita osnovanost njegovog zahteva.

Ocenjujući postupanje upravnih organa i Upravnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je našao da odgovornost za dugo trajanje predmetnog upravnog postupka snosi drugostepeni organ, koji je posle šest godina i dva meseca odlučio o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja prvostepenog organa od 10. aprila 2010. godine. Ovaj sud konstatuje da je Upravni sud o tužbi podnosioca ustavne žalbe odlučivao dve godine i nepuna četiri meseca, čime je doprineo produženju predmetnog postupka.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da on u periodu od 201 0. do 2016. godine nije podnosio tužbu zbog „ćutanja uprave“, zbog nedonošenja rešenja drugostepenog organa o njegovoj žalbi. Budući da u periodu od šest godina podnosilac nije koristi o navedeno pravno sredstvo, Ustavni sud nije mogao oceniti njegovu delotvornost u konkretnoj upravnoj stvari. Sud je ovakav stav izrazio, pored ostalih, u odlukama Už-4549 /2016 od 22. juna 201 7, Už-13884/2018 od 3. juna 2021. i Už-5649/2018 od 14. oktobra 2021. godine.

Ustavni sud ukazuje i na stanovište Evropsk og sud a za ljudska prava, u vezi sa propuštanjem nadležnog organa da u razumnom roku odluči o podnetom z ahtevu, da kada je podnosilac zahteva ima o na raspolaganju pravna sredstva koja bi mu omogućila da nastavi postupak pred Upravnim sudom, ali je to propusti o da uči ni, u tim okolnostima on ne može prigovarati dužini postupka pred upravnim organom ( videti, pored ostalih, odluku o dopuštenosti zahteva u predmetu Vera Štajcar protiv Hrvatske , predstavka broj 46279/99 od 20. januara 2000. godine).

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Podnoslac ustavne žalbe, takođe, smatra da mu je osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 16021/16 od 8. marta 2019. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zbog proizvoljne primene materijalnog prava i povrede prava na obrazloženu odluku .

Ustavni sud je, polazeći od sadržine rešenja drugostepenog organa i osporenog akta, ocenio da su Republički geodetski zavod i Upravni sud naveli ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da podnosilac ustavne žalbe nije mogao biti upisan kao nosilac prava svojine na spornom stanu, budući da nije priložio ispravu kojom dokazuje pravni kontinuitet između svoje pokojne tetke Mi. K . (rođene K .), koja je upisana kao nosilac prava na predmetnom stanu i M. K, koja je poklonodavac iz ugovora u poklonu spornog stana zaključen og sa podnosiocem ustavne žalbe. Ovaj sud, takođe, smatra da nema ustavnopravnih razloga za tvrdnju o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku, budući da je drugostepeni organ ocenio sve navode žalbe koji su mogli biti od uticaja na odlučivanje u predmetnoj upravnoj stvari, a tu oc enu je prhvatio U pravni sud u osporenom aktu.

Ustavnom žalbom se, takođe, ukazuje na to da u postupku osnivanja katastra nepokretnosti Komisija nije mogla da odlučuje o upisu prava u katastar nepokretnosti primenom odredaba člana 126. Zakona, kojima su uređena pitanja održavanja katastra nepokretnosti. Ustavni sud je, s tim u vezi, konstatovao da je p odnosilac ustavne žalbe podneo zahtev „za upis prava svojine“ na spornom stanu, a da je Komisija o tom zahtevu trebalo da odlučuje kao o prigovoru lica koje nije učestvovalo u postupku izlaganja, ali ima pravni interes da osporava p odatke privremeno upisane u bazu podataka katastra nepokretnosti, saglasno odredbi člana 104. stav 3. Zakona. Sud je dalje konstatovao da je Komisija, saglasno članu 56. Pravilnika o izradi i održavanju katastra nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, broj46/99), bila ovlašćena da o prigovoru čija je sadržina uneta u zapisnik odluči odmah i odluku, u formi rešenja, unese u isti zapisnik – što je u konkretnom slučaju i učinila, ali je, umesto odluke o prigovoru, donela odluku o zahtevu za upis prava svojine. Iako, po nalaženju ovog suda , n ije prihvatljivo stanovište Upravnog suda da je u postupku osnivanja katastra nepokretnosti Komisija mogla da odlučuje o zahtevu za upis u smislu odredaba člana 126. Zakona, činjenica da je Komisija donela rešenje primenom tog člana Zakona nije mogla uticati na pravičnost predmetnog postupka u celini, u kome je zahtev podnosioca u suštini smatran prigovorom kojim su osporeni privremeno upisani podaci u bazu podataka katastra nepokretnosti i o kome je doneta meritorna odluka .

U vezi sa navodima ustavne žalbe da je podnosilac trebalo da bude upisan kao držalac spornog stana, Ustavni sud je konstatovao da je odredaba člana 99. Zakona predviđeno: da se u katastarskim opštinama u kojima, pored katastra zemljišta, postoji i zemljišna knjiga, knjiga tapija, odnosno intabulaciona knjiga za imaoca prava svojine na parceli, objektu i posebnom delu objekta upisuje jedno od sledećih lica – lice koje je poslednje upisano u zemljišnoj knjizi, odnosno knjizi tapija (stav 1. tačka 1)) , lice koje ima osnov za upis prava svojine, ako to pravo izvodi od lica upisanog u zemljišnoj knjizi (stav 1. tačka 2)) , a i zuzetno, lice koje priloži ugovor o otkupu stana u društvenoj, odnosno državnoj svojini sačinjen u skladu sa zakonom (st av 2.) . Ako nema lica koje se može upisati za imaoca prava svojine, kao držalac na objektu ili posebnom delu objekta upisuje se lice koje ne ispunjava uslove iz st. 1. i 2. ovog člana, ako je u posedu objekta, odnosno posebnog dela objekta i ako ima ispravu koja vodi sticanju prava svojine (stav 3.) . O dredbom član 53. stav 5. Pravilnika o izradi i održavanju katastra nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, broj46/99) bilo je predviđeno da će se lice koje je u posedu posebnog dela zgrade i priloži ispravu koja vodi sticanju svojine, odrediti za držaoca tog posebnog dela, kada je graditelj zgrade nepoznat ili je određen za držaoca zgrade ili ne postoji pravni kontinuitet lica u posedu posebnog dela zgrade sa graditeljem zgrade, odnosno njegovim pravnim sledbenikom. Iz navedenih odredaba Zakona i Pravilnika proizlazi da podnosilac ustavne žalbe u postupku izlaganja nije mogao biti upisan ni kao držalac spornog stana, jer je Mi. K . (rođena K .) bila upisana u zemljišnoj knjizi kao nosilac prava na predmetnom stanu, pa nije bilo osnova za primenu odredbe člana 99. stav 3. Zakona.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalb i nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je osporenim aktom podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud nije posebno razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta prava na pravno sredstvo, imajući u vidu da podnosilac povredu ovog prava vezuje za propuštanje nadležnih organa da ocene sve navode žalbe i tužbe , o čemu se Sud već izjasnio.

Polazeći od ocene iznete povodom istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je našao da podnosilac nije imao legitimno očekivanje da će u postupku izlaganja podataka na javni uvid biti upisan kao nosilac prava na spornom stanu, iz čega sledi da nema ustavnopravnih razlog a za tvrdnju o povredi podnosiočevog prava na imovinu.

Ustavni sud je, stoga, u preostalom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešav ajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o pravu na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti