Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za isplatu dodataka na platu policijskim službenicima. Podnosiocima se dosuđuje naknada nematerijalne štete i nalaže se okončanje postupka u najkraćem roku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Tijana Šurlan , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S, S, M . P, D . Đ, S . K, P . P, B . A, D . A, D . P, Ž . T, M . M, D . Ž, M . Ž, R . M, V . G, B . M, M . R, G . Đ, D . J, D . K, S . J, S . N, B . T, Lj . B, M . D, Ž . R, D . M, G. J, S . M, G . N, D . V, G . G, S . P, S . T, M . I, D . V, Ž . A, V . J, M . V . i R . L, svih iz Koceljeve, Z. M . iz D, opština Koceljeva, D. J, D . N, Č . L, S . Đ, T . P . i D . S, svih iz Šapca, N . D . iz V . kod Šapca , S. P . i M . R , oboje iz P . kod Šapca, M. A, N . Đ . i D . M .(1), svih iz Vladimiraca, i D. M .(2) iz B, opština Vladimirci, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. jula 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. S, S . M, M . P, D . Đ, S . K, P . P, B . A, D . A, D . P, Ž . T, M . M, D . Ž, M . Ž, R . M, V . G, B . M, M . R, G . Đ, D . J, D . K, S . J, S . N, B . T, Lj . B, M . D, Ž . R, D . M, G . J, S . M, G . N, D . V, G . G, S . P, S . T, M . I, D . V, Ž . A, V . J, M . V, R . L, Z. M, D. J, D . N, Č . L, S . Đ, T . P, D . S, N . D, S . P, M . R, M . A, N . Đ, D . M .(1) i D . M .(2) i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Šapcu u predmetu broj 120-1629/21 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe iz tačke 1. na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S . iz Koceljeve i ostala lica navedena u uvodu i u tač ki 1. izreke podneli su Ustavnom sudu, 23. aprila 2018. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 6. juna i 10. decembra 2020. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, „u postupcima koji su vođen i pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Šapcu u predmetima br. 120-33/2007 i 120-4502/16, Žalbenom komisijom Vlade u predmetima br. 117-00-13/2006-01 i 120-01-197/2016-01, Vrhovnim sudom Srbije u predmetu U. 5829/06, Upr avnim sudom u predmetima U. 2359/10 (2008), U. 4572/13 i U. 19723/13 i Ustavnim sudom u predmetu Už-3009/2010, kao i u postupku koji je u vreme izjavljivanja ove ustavne žalbe vođen pred Žalbenom komisijom Vlade u predmetu broj 120-01-1054/2018-01“. Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom osporava trajanje postupka koji je vođen do donošenja presude Upravnog suda U. 2359/10 (2008) od 7. maja 2010. godine, kojom je isti bio pravnosnažno okončan, postupka po ustavnoj žalbi u predmetu Už-3009/2010 i postupka koji se vodi u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-3009/2010 od 7. marta 2013. godine.

U ustavnoj žalbi i njenim dopunama je detaljno opisan tok upravnog postupka koji se vodi povodom zahteva podnosilaca od 15. avgusta 2006. godine, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta postupka, postupanje nadležnih upravnih organa i suda, kao i na ponašanje podnosilaca. Istaknuto je da drugostepeni organ nije hteo sam da reši o zahtevu , iako prvostepeni organ ne postupa njegovim nalozima , niti je Upravni sud hteo da rešava u sporu pune jurisdikcije.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, naloži okončanje postupka i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Šapcu broj 120-1629/21 i celokupne dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu i njene dopune, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Podnosioci ustavne žalbe su 15. avgusta 2006. godine Ministarstvu unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Šapcu (u daljem tekstu: prvostepeni organ) podneli zahtev za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada , rada na dane državnih i verskih praznika i rada noću, koji nisu isplaćeni u poslednje tri godine do podnošenja zahteva.

Postupak koji je pokrenut i vođen povodom navedenog zahteva bio je pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda U. 2359/10 (2008) od 7. maja 2010. godine, kojom je odbijena tužba podnosilaca ustavne žalbe.

D. P . iz Koceljeve, jedan od podnosilaca ustavne žalbe, podneo je Ustavnom sudu 23. juna 2010. godine ustavnu žalbu protiv označene presude Upravnog suda. Odlukom Ustavnog suda Už-3009/2010 od 7. marta 2013. godine usvojena je ustavna žalba podnosioca, utvrđeno da je tom presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, te je naloženo Upravnom sudu da u roku od 60 od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda, ponovi postupak po tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 795 -120-01-06380/2007-01 od 30 . novembra 2007. godine i određeno da Odluka ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu. Navedena odluka Ustavnog suda dostavljena je 28. marta 2013. godine Upravnom sudu.

3.2. Postupajući u izvršenju Odluke Ustavnog suda, Upravni sud je, na sednici održanoj 13. juna 2013. godine, doneo presudu U. 4572/13, kojom je ponovio postupak završen pravnosnažnom presudom tog suda od 7. maja 2010. godine, ukinuo navedenu presudu, uvažio tužbu podnosilaca i poništio drugostepeno rešenje od 30. novembra 2007. godine.

Drugostepeni organ je, u izvršenju navedene presude Upravnog suda, doneo rešenje broj 120-01-415/2013-01 od 29. jula 2013. godine, kojim je usvojena žalba podnosilaca, poništeno prvostepeno rešenje od 23. oktobra 2007. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

Prvostepeni organ je rešenjem broj 120-30/13 od 4. septembra 2013. godine odbio kao neosnovan zahtev podnosilaca, dok je drugostepeni organ rešenjem broj 120-01-560/2013-01 od 31. oktobra 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosilaca izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 19723/13 od 24. marta 2016. godine uvažena je tužba podnosilaca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje iz razloga što u okviru perioda za koji su podnosioci tražili isplatu uvećane zarade u vidu dodataka na platu po navedenim osnovima nije razdvojeno vreme u kome se primenjivao pravni režim Zakona o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“, br. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 i 106/03) i vreme u kome se primenjivao pravni režim Zakona o policiji („ Službeni glasnik RS“, br. 101/05, 63/09, 92/11 i 64/15 ).

Drugostepeni organ je potom rešenjem broj 120-01-197/2016-01 od 27. maja 2016. godine usvojio žalbu podnosilaca, poništio prvostepeno rešenje od 4. septembra 2013. godine i vratio predmet na ponovni postupak.

U daljem toku postupka, rešenja prvostepenog organa broj 120-4502/16 od 23 . juna 2016. godine, broj 120-4502/2016-1 od 30. septembra 2016. godine, broj 120-3862/17 od 9. juna 2017. godine, broj 120-5408/17 od 23. avgusta 2017. godine, broj 120-7251/17 od 10 . novembra 2017. godine, broj 120-1897/18 od 16. marta 2018. godine, broj 120-4367/18 od 14. juna 2018. godine, broj 120-6159/18 od 7. septembra 2018. godine, broj 120-8621/18 od 2 5. decembra 2018. godine, broj 120-01-902/2019-01 od 14. februara 2019. godine, broj 120- 2179/18 od 27. marta 2019. godine, broj 120-4094/19 od 7. jula 2019. godine, broj 120-6446/19 od 18. novembra 2019. godine, broj 120-1013/20 od 20. februara 2020. godine i broj 120-2791/20 od 18. juna 2020. godine , kojima je zahtev podnosilaca odbijen kao neosnovan, poništena su rešenjima drugostepenog organa broj 120-01-777/2016-01 od 1. septembra 2016. godine, broj 120-01-310/2017-01 od 28. aprila 2017. godine, broj 120-01-513/2017-01 od 28. jula 2017. godine, broj 120-01-709/2017-01 od 11. oktobra 2017. godine, broj 120-01-862/2017-01 od 29. decembra 2017. godine, broj 120-01-1054/2018-01 od 23. maja 2018. godine, broj 120-01-1180/2018-01 od 9. avgusta 2018. godine, broj 120-01-1294/2018-01 od 31. oktobra 2018. godine, broj 120-01-902/2019-01 od 14. februara 2019. godine, broj 120-01-2184/2019-01 od 27. maja 2019. godine, broj 120-01-2464/2019-01 od 24. septembra 2019. godine, broj 120-01-29/2020-01 od 15. oktobra 2020. godine, broj 120-01-240/2020-01 od 21. maja 2020. godine i broj 120-01-374/2020-01 od 6. avgusta 2020. godine, kojima su usvojene žalbe podnosilaca i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

Rešenjem prvostepenog organa broj 120-5660/20 od 27. novembra 2020. godine odbijen je zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima za period od 1. jula do 15. avgusta 2006. godine, dok je u pogledu zahteva za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima za period od 15. avgusta 2003. do 26. juna 2006. godine određeno da će o njemu biti naknadno odlučeno.

Rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-28/2021-01 od 22. januara 2021. godine odbijena je žalba podnosilaca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Prvostepeni organ je doneo dopunsko rešenje broj 120-1629/21 od 31. marta 2021. godine kojim je: u tački 1. dispozitiva, dopunjeno rešenje tog organa od 27. novembra 2020. godine u delu koji se odnosi na odlučivanje o zahtevu podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 15. avgusta 2003. do 26. juna 2006. godine; u tački 2. dispozitiva, utvrđeno je pravo podnosilaca ustavne žalbe na dodatke na platu po navedenim osnovima za period od 15. avgusta 2003. do 26. juna 2006. godine; u tački 3. dispozitiva, podnosioci su upućeni da eventualno potraživanje po osnovu prava utvrđenog u tački 2. dispozitiva ostvare pred sudovima opšte nadležnosti, kao stvarno nadležnom za postupanje u ovoj pravnoj stvari, u skladu sa opštim pravilima obligacionog prava; u tački 4. dispozitiva, usvojen je deo zahteva podnosilaca za nak nadu troškova upravnog postupka i u tački 5. dispozitiva, odbijen je kao neosnovan deo zahteva podnosilaca za naknadu troškova upravnog postupka.

Podnosioci su izjavili žalbu protiv tač. 3. i 5. dispozitiva navedenog prvostepenog dopunskog rešenja, ističući da je prvostepeni organ trebalo sam da reši o zahtevu koji se odnosi na period za koji je utvrdio pravo na isplatu dodataka na platu i da u celini usvoji zahtev za naknadu troškova postupka .

Rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-244/2021-01 od 21. maja 2021. godine, u tački 1. dispozitiva, usvojena je žalba podnosilaca i poništena tačka 3. dispozitiva prvostepenog dopunskog rešenja, te je predmet u tom delu vraćen na ponovni postupak, dok je u tački 2. dispozitiva odbijena kao neosnovana žalba podnosilaca izjavljena protiv tačke 5. dispozitiva prvostepenog rešenja.

3.3. Rešenjem Ustavnog suda Už-9290/2013 od 13. marta 2014. godine ustavna žalba podnosilaca je u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su vođeni pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Šapcu u predmetu broj 120-33/2007, pred Žalbenom komisijom Vlade u predmetu broj 117-00-13/2006-01, pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu U. 5829/06 i pred Upravnim sudom u predmetu U. 2359/10 (2008) , odbačena kao neblagovremena, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, dok je u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su vođeni pred Ustavnim sudom u predmetu Už-3009/2010 , pred Upravnim sudom u predmetu U. 4572/13 i u postupku koji je tada vođen pred Žalbenom komisijom Vlade, odbačena kao očigledno neosnovana, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, imajući u vidu da je od donošenja Odluke Ustavnog suda Už-3009/2010 od 7. marta 2013. godine do podnošenja navedene ustavne žalbe bilo prošlo svega sedam meseci.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“ , br. 18/16 i 95/18 – autentično tumačenje) propisano je: da se postupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja (član 9. stav 2.); da drugostepeni organ sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopunjava postupak ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili ponavlja ceo postupak ili njegov deo ako nađe da je učinjena povreda pravila postupka koja je uticala na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, da u tom slučaju drugostepeni organ poništava pobijano rešenje i sam odlučuje o upravnoj stvari ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem (član 171. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 3.); da će po poništavanju pobijanog rešenja drugostepeni organ proslediti predmet na ponovni postupak prvostepenom organu, samo ako je potrebno da se u toj upravnoj stvari donese novo rešenje (stav 4.); da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak sprovodi se prema odredbama ovog zakona (član 213. stav 2.). U osnovi istovetne odredbe koje se odnose na poništavanje pobijanog rešenja i odlučivanje o žalbenom zahtevu ili upravnoj stvari bile su sadržane i u članu 232. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10).

5. Kako se svim navodima ustavne žalbe obrazlaže isključivo povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je navode i razloge ustavne žalbe razmatrao sa stanovišta tog elementa prava na pravično suđenje. Ustavni sud ukazuje na to da upravni postupak koji je bio pravnosnažno okončan pre izjavljivanja ustavne žalbe od 23. juna 2010. godine povodom koje je doneta Odluka Ustavnog suda Už-3009/2010 od 7. marta 2013. godine, nije deo postupka koji je pred Upravnim sudom i upravnim organima usledio nakon što je Upravnom sudu dostavljena navedena odluka Ustavnog suda, već se radi o posebnom postupku u kome se ta odluka Suda izvršava. Stoga je Ustavni sud, u konkretnom slučaju, meritorno cenio period od dostavljanja Odluke Ustavnog suda Už-3009/2010 od 7. marta 2013. godine Upravnom sudu, odnosno od 28. marta 2013. godine. Ustavni sud je imao u vidu da je Rešenjem ovog suda Už-9290/2013 od 13. marta 2014. godine odbačena kao očigledno neosnovana ustavna žalba podnosilaca izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Upravnim sudom u predmetu U. 4572/13 i u postupku koji je u vreme njenog podnošenja vođen pred Žalbenom komisijom Vlade, koji predstavljaju deo jedinstvenog postupka u kome se izvršava Odluka Ustavnog suda Už-3009/2010, koji je i dalje u toku, zbog čega su ispunjeni uslovi da se u ovom predmetu ceni ukupno dosadašnje trajanje postupka u kome se izvršava navedena odluka, što iznosi osam godina i četiri meseca .

Ustavni sud je konstatovao da je tačkom 2. dispozitiva dopunskog rešenja prvostepenog organa od 31. marta 2021. godine, koje je u tom delu postalo pravnosnažno, podnosiocima ustavne žalbe utvrđeno pravo na dodatke na platu po navedenim osnovima za period od 15. avgusta 2003. do 26. juna 2006. godine, ali o zahtevu podnosilaca za isplatu dodataka na platu za navedeni period nije odlučeno i predmet se u tom delu nalazi u fazi prvostepenog rešavanja .

Imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje postupka.

U pogledu značaja predmeta postupka, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe imaju legitiman interes da nadležni organi o njihovom zahtevu odluče u okviru standarda razumnog roka, pogotovo zbog toga što se radi o potraživanjima iz radnog odnosa i što se postupak vodi u izvršenju Odluke Ustavnog suda.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije činjenično i pravno složen, posebno ako se ima u vidu da su pravna pitanja koja se postavljaju u toku postupka već u dovoljnoj meri razjašnjena u Odluci Ustavnog suda Už-3009/2010 od 7. marta 2013. godine, zasnovanoj na pravnom shvatanju ovog suda izraženom u Odluci Už-1530/2008 od 2 1. januara 2010. godine. Iz navedenih odluka Ustavnog suda proizlazi da podnosiocima ustavne žalbe za obavljeni rad na izvršenju zadataka preko punog radnog vremena, rad noću i tokom državnog ili verskog praznika, u periodu od 15. avgusta 2003. godine do 30. juna 2006. godine ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koja im je u tom slučaju pripadala u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), dok je za period od 1. jula do 15. avgusta 2006. godine odlučeno da podnosiocima ne pripada pravo na uvećanje plate u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama , jer je utvr đeno da im je koeficijent za obračun plate u tom periodu uvećan za više od 30% u odnosu na druge državne službenike, te su ostvarili pravo na uvećanu zaradu u skladu sa članom 147. stav 1. ranije važećeg Zakona o policiji.

Ispitujući postupanje nadležnog suda i upravnih organa, Ustavni sud je najpre našao da je Upravni sud nakon dostavljanja navedene odluke Ustavnog suda u primerenom roku ponovio postupak po tužbi i doneo presudu. Međutim, Ustavni sud je konstatovao da su u nastavku postupka doneti još jedna presuda Upravnog suda, 17 rešenja drugostepenog i 19 rešenja prvostepenog organa. Iz toga se jasno može uočiti da posmatrani postupak obeležava kontinuirano vraćanje predmeta na ponovno rešavanje prvostepenom organu, koji ne postupa po primedbama iz drugostepenih rešenja. U takvim okolnostima, drugostepeni organ je propustio da dopuni postupak i otkloni nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, te da ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i sam reši upravnu stvar, u smislu odredbe člana 232. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku i člana 171. stav 2. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) da ponavljanje istih naloga nižestepenom organu u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (ESLjP, presuda Wierciszewska protiv Poljske, predstavka broj 41431/98, od 25. novembra 2003. godine, stav 46.). Ustavni sud je posebno imao u vidu da je prvostepeni organ, nakon što je poništeno 15 rešenja tog organa, kojima je u celini bio odbijen zahtev podnosilaca, doneo rešenje od 31. marta 2021. godine, kojim je podnosiocima utvrđeno pravo na tražene dodatke na platu za period od 15. avgusta 2003. do 26. juna 2006. godine, ali nije odlučeno o njihovom zahtevu za isplatu tih dodataka .

Kada je u pitanju ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da žalba i tužba zbog „ćutanja uprave“ nisu namenjene za ispravljanje pomenutog nedostatka upravnog postupka, te podnosioci nisu mogli doprineti da osporeni postupak u kome se izvršava Odluka Ustavnog suda kraće traje.

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) , u tom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja upravnog postupka, neefikasno postupanje upravnih organa, životni standard u državi i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu ESLjP izraženu u odlukama Sinđelić i drugi protiv Srbije, od 19. septembra 2019. godine (predstavka broj 7129/15) i Stojanović i drugi protiv Srbije, od 14. januara 2021. godine (predstavka broj 19322/18), koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima koji se, kao i osporeni postupak, vode povodom zahteva policijskih službenika za isplatu dodataka na platu. Evropski sud je odbacio navedene predstavke, uz ocenu da podnosioci predstavki više nemaju prava da tvrde da su žrtve u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dodelio podnosiocima bliže označene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete, koji su niži od iznosa koje je dodeljivao Evropski sud, ali su ipak razumni usled velikog broja podnosilaca predstavki i prilično ograničenog značaja predmeta postupka.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku .

8. Razmatrajući ustavnu žalbu podnosilaca u delu u kome je osporeno trajanje postupaka koji su vođeni pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Šapcu u predmetu broj 120-33/2007, pred Žalbenom komisijom Vlade u predmetu broj 117-00-13/2006-01, pred Vrhovnim sudo m Srbije u predmetu U. 5829/06 i pred Upravnim sudom u predmetu U. 2359/10 (2008) , Ustavni sud je konstatovao da je Rešenjem Už-9290/2013 od 13. marta 2014. godine već odbacio kao neblagovremenu ustavnu žalbu podnosilaca izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u tim postupcima, koji u stvari predstavljaju jedinstven postupak koji je vođen povodom zahteva podnosilaca od 15. avgusta 2006. godine, a koji je pravnosnažno okončan još 2010. godine. Istim rešenjem Ustavnog suda odbačena je ustavna žalba podnosilac i u delu u kome je osporeno trajanje postupka pred Ustavnim sudom u predmetu Už-3009/2010, budući da to ne može biti predmet ocene ovog suda. Samim tim, Ustavni sud nalazi da je navedenim rešenjem odlučio o delu zahteva koji su podnosioci postavili i u ovoj ustavnoj žalbi.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu da se prema odredbi člana 8. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu na pitanja postupka pred Ustavnim sudom koja nisu uređena ovim zakonom shodno primenjuju odredbe odgovarajućih procesnih zakona, zbog čega se shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 , 87/18 i 18/20 ), koji je članom 294. stav 1. tačka 4) propisao da sud donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da je stvar pravnosnažno presuđena, Ustavni sud je u tom delu odbacio ustavnu žalbu podnosilaca kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.