Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravično suđenje. Poništava se rešenje Vrhovnog suda Srbije i predmet vraća na ponovno odlučivanje zbog nedostatka obrazloženja i proizvoljnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragoslava Petrovića iz Prokuplja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. jula 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragoslava Petrovića i utvrđuje se da je u vanparničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu 1R. 305/06 (inicijalno 1.R. 157/01)povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba Dragoslava Petrovića i utvrđuje da je rešenjem Opštinskog suda u Nišu 1R. 305/06 od 5. decembra 2006. godine, rešenjem Okružnog suda u Nišu Gž. 797/07 od 28. februara 2007. godine i rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1667/07 od 21. februara 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

3. Poništava se rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 1667/07 od 21. februara 2008. godine, pa se određuje da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku po reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv drugostepenog rešenja iz tačke 2.

4. Odluka će se objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragoslav Petrović iz Prokuplja je 24. aprila 2008. godine, preko punomoćnika, advokata Žarka Vujovića iz Niša, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Opštinskog suda u Nišu 1R. 305/06 od 5. decembra 2006. godine, rešenja Okružnog suda u Nišu Gž. 797/07 od 28. februara 2007. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 1667/07 od 21. februara 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i povrede zabrane diskriminacije iz člana 14. Evropske konvencije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je rešenjem Komande garnizona Niš – Stambena komisija Int. br. 4-1340/4 od 24. jula 1995. godine dodeljen četvorosoban stan u zakup na neodređeno vreme i da je, s obzirom na to da navedeni organ nije hteo da zaključi ugovor o zakupu stana u smislu odredaba Zakona o stanovanju, podneo Opštinskom sudu u Nišu predlog za donošenje rešenja koje zamenjuje ugovor o zakupu stana. Ističe da je vanparnični postupak trajao sedam godina, pa smatra da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, postupajući sudovi su u predmetnom vanparničnom postupku povredili njegovo pravo na pravično suđenje, jer su prihvatili sve navode protivnika predlagača a nisu cenili dokaze koje je podnosilac predložio i iz kojih proizlazi da je “on podneo žalbu protiv rešenja VP 1410 Niš Up1. br. 4-1340/00-60 od 14. jula 2000. godine, kojim je poništeno pravosnažno rešenje o dodeli stana u zakup“, što je sve imalo uticaja na odluku o osnovanosti predloga u ovoj pravnoj stvari. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporena rešenja.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Nišu 1R. 305/06 u kome su doneta osporena rešenja i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Predlagač Dragoslav Petrović, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 23. aprila 2001. godine podneo Opštinskom sudu u Nišu predlog protiv protivnika predlagača Savezne Republike Jugoslavije – VP 5374 Niš za donošenje rešenja koje zamenjuje ugovor o zakupu stana na neodređeno vreme. U predlogu je, pored ostalog, navedeno: da je na osnovu rešenja protivnika predlagača Int. br. 4-1340/4 od 24. jula 1995. godine predlagač dobio u zakup na neodređeno vreme stan u Nišu i da je protivnik predlagača odbio da izvrši ovo rešenje i zaključi sa predlagačem ugovor o zakupu; da je protivnik predlagača po službenoj dužnosti pokrenuo ponavljanje upravnog postupka u kome je predlagaču dodeljen stan u zakup i doneo rešenje Int. br. 1340/6 od 17. januara 1997. godine, kojim je poništeno rešenje o dodeli stana predlagaču u zakup na neodređeno vreme i da je rešenjem drugostepenog organa Int. br. 6-7/95 od 3. jula 1997. godine odbijena žalba predlagača i potvrđeno prvostepeno rešenje; da je postupajući po tužbi predlagača u upravnom sporu, Vrhovni vojni sud u Beogradu usvojio tužbu i poništio navedeno prvostepeno i drugostepeno rešenje i da je, samim tim, „osnaženo“ rešenje o dodeli stana predlagaču u zakup na neodređeno vreme; da je predlagač 21. februara 2001. godine uputio zahtev protivniku predlagača da sa njim zaključi ugovor o zakupu stana, ali da do danas nije dobio nikakav odgovor. Predmet je zaveden pod brojem 1R. 157/01.

Opštinski sud u Nišu je 25. oktobra 2001. godine doneo rešenje 1R. 157/01, kojim je odbio predlog predlagača za donošenje rešenja koje zamenjuje ugovor o zakupu stana na neodređeno vreme. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno: da je odredbom člana 47. stav 1. Zakona o stanovanju propisano da lice, kome je pravosnažnom odlukom dodeljen na korišćenje stan, zaključuje ugovor o zakupu tog stana; da je na osnovu sprovedenog dokaznog postupka prvostepeni sud utvrdio da predlagač nema pravnosnažnu odluku kojom mu je dodeljen stan u smislu navedene odredbe, jer je rešenjem protivnika predlagača Up1. br. 4-1340/00-60 od 14. jula 2000. godine poništeno rešenje o dodeli stana predlagaču u zakup na neodređeno vreme.

Odlučujući o žalbi predlagača, Okružni sud u Nišu je rešenjem Gž. 2985/01 od 24. decembra 2001. godine ukinuo prvostepeno rešenje, pa je predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno: da je činjenično stanje nepotpuno i nepravilno utvrđeno i da prvostepeni sud nije cenio presudu Vrhovnog vojnog suda Up. 668/01 od 27. septembra 2001. godine, kojom je usvojena tužba predlagača i poništen zaključak Više stambene komisije protivnika predlagača (drugostepeni organ) Up-2 br. 8-2/01 od 21. februara 2001. godine; da će u ponovnom postupku prvostepeni sud izvršiti uvid u navedenu presudu i zaključak i utvrditi koje je akte doneo protivnik predlagača nakon donošenja presude Vrhovnog vojnog suda od 27. septembra 2001. godine.

U ponovnom postupku je predmet zaveden pod brojem 1R. 5/02, a prvostepeni sud je zakazao 12 ročišta za raspravu, od kojih je održao 10 ročišta. Ročište zakazano za 13. mart 2003. godine nije održano zbog sprečenosti punomoćnika predlagača, a ročište od 19. septembra 2003. godine nije održano zbog nemogućnosti sudske uprave da obezbedi prisustvo sudije porotnika. S obzirom da učesnici u postupku nisu imali novih predloga za izvođenje dokaza, prvostepeni sud je na ročištu od 23. aprila 2003. godine zaključio raspravu u ovoj pravnoj stvari. Predsednik veća je ponovo otvorio raspravu u ovom predmetu, jer je u toku postupka većanja i glasanja utvrdio da nije kompletirana dokumentacija koja je bitna za donošenje odluke.

Opštinski sud u Nišu je rešenjem 1R. 5/02 od 15. oktobra 2003. godine odbio predlog predlagača za donošenje rešenja koje zamenjuje ugovor o zakupu stana na neodređeno vreme, sa istim obrazloženjem kao i prethodni put.

Postupajući po žalbi predlagača, Okružni sud u Nišu je rešenjem Gž. 83/04 od 20. januara 2004. godine ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno: da je prvostepeni sud nepotpuno i nepravilno utvrdio činjenično stanje i da je neosnovan zaključak prvostepenog suda da nema pravnosnažnog rešenja o dodeli stana; da je rešenje o dodeli stana protivnik predlagača doneo 24. jula 1995. godine i da je ono postalo konačno i pravnosnažno; da je rešenjem protivnika predlagača Int. br. 1340/6 od 17. januara 1997. godine poništeno rešenje o dodeli stana, ali da je ta odluka poništena presudom Vrhovnog vojnog suda i da stoga ne postoji pravnosnažna odluka kojom je poništeno rešenje o dodeli stana; da će, u tom smislu, u ponovnom postupku prvostepeni sud utvrditi da li je odluka o poništaju rešenja o dodeli stana postala konačna i pravnosnažna i da, ukoliko ne postoji takva odluka, postoji rešenje o dodeli stana na osnovu koga bi prvostepeni sud trebalo da donese rešenje koje će zameniti ugovor o zakupu stana.

U ponovnom postupku je predmet zaveden pod brojem 1R. 25/04, a prvostepeni sud je zakazao šest ročišta za raspravu, od kojih je četiri održao. Ročište zakazano za 25. mart 2004. godine nije održano jer punomoćnik protivnika predlagača nije dostavio odgovarajuće pismene isprave, a ročište od 25. maja 2004. godine nije održano zbog sprečenosti punomoćnika protivnika predlagača. S obzirom da učesnici u postupku nisu imali novih predloga za izvođenje dokaza, prvostepeni sud je na ročištu od 9. jula 2004. godine zaključio raspravu u ovoj pravnoj stvari. Opštinski sud u Nišu je 28. jula 2004. godine ponovo otvorio raspravu u ovom predmetu, jer je u toku postupka većanja i glasanja utvrđeno da nije izvršeno veštačenje na okolnost visine zakupnine za predmetni stan.

Opštinski sud u Nišu je 11. novembra 2004. godine doneo rešenje 1R. 25/04, kojim je usvojio predlog predlagača i ovim rešenjem zamenio ugovor o zakupu stana između predlagača i protivnika predlagača. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno: da je prvostepeni sud postupio po nalogu iz rešenja Okružnog suda u Nišu Gž. 83/04 od 20. januara 2004. godine; da su konačnim rešenjem VP Beograd 1313 Up-2 br. 93/04 od 19. marta 2004. godine osnaženi zaključci Int. br. 4-1340/3 od 5. juna 1995. i Int. br. 4-1340/05 od 20. novembra 1998. godine, na osnovu kojih je predlagač stekao pravo na dodelu stana i da je, stoga, sud usvojio predlog predlagača.

Postupajući po žalbi punomoćnika protivnika predlagača, Okružni sud u Nišu je rešenjem Gž. 641/05 od 30. marta 2005. godine odbio žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje, prihvatajući u celini obrazloženje prvostepenog suda.

Punomoćnik protivnika predlagača je 18. maja 2005. godine izjavio reviziju protiv rešenja Okružnog suda u Nišu Gž. 641/05 od 30. marta 2005. godine, a predlagač je 17. juna 2005. godine podneo odgovor na reviziju. Prvostepeni sud je 16. septembra 2005. godine dostavio spise predmeta Vrhovnom sudu Srbije, radi odlučivanja o reviziji protivnika predlagača.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 2503/05 od 23. marta 2006. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda u Nišu 1R. 25/04 od 11. novembra 2004. godine i rešenje Okružnog suda u Nišu Gž. 641/05 od 30. marta 2005. godine, pa je vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju revizijskog rešenja je navedeno da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno i da nižestepeni sudovi nisu utvrdili kakva je pravna sudbina rešenja VP 1410 Niš Up1. br. 4-1340/00-60 od 14. jula 2000. godine, kojim je poništeno rešenje o dodeli stana predlagaču u zakup na neodređeno vreme, te je bitno utvrditi da li je protiv tog rešenja izjavljena žalba i da li je o njoj odlučivano. Vrhovni sud Srbije je 19. juna 2006. godine prosledio spise predmeta Okružnom sudu u Nišu sa revizijskim odlukom.

U ponovnom postupku je predmet zaveden pod brojem 1R. 305/06. Opštinski sud u Nišu je 5. decembra 2006. godine doneo osporeno rešenje 1R. 305/06, kojim je odbio predlog predlagača za donošenje rešenja koje zamenjuje ugovor o zakupu stana na neodređeno vreme. U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je navedeno: da je rešenjem VP 1410 Niš Up.1.br.4-1340/00-60 od 14. jula 2000. godine poništeno rešenje Komande garnizona Niš Int. br. 4-1340/4 od 24. jula 1995. godine, kojim je predlagaču dodeljen u zakup na neodređeno vreme četvorosoban stan u Nišu; da iz pismenih isprava koje je priložio punomoćnik protivnika predlagača proizlazi da predlagač nije podneo žalbu protiv navedenog rešenja VP 1410 Niš od 14. jula 2000. godine, tako da ni rešenje o dodeli predmetnog stana nije na snazi; da iz Službene beleške VP 1410 Niš proizlazi da je predlagač odbio da potpiše prijem spornog rešenja od 14. jula 2000. godine; da je iz svega navedenog prvostepeni sud zaključio da je neosnovan predlog predlagača, jer u konkretnom slučaju ne postoji konačna odluka o dodeli stana kao pravni osnov za zaključenje ugovora o zakupu stana na neodređeno vreme, u smislu člana 47. Zakona o stanovanju.

Postupajući po žalbi predlagača, Okružni sud u Nišu je osporenim rešenjem Gž. 797/07 od 28. februara 2007. godine odbio žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje, prihvatajući u celini obrazloženje prvostepenog suda i ističući da su neosnovani žalbeni navodi „jer činjenica da protivnik predlagača nije odlučio o žalbi predlagača protiv spornog rešenja VP 1410 Niš od 14. jula 2000. godine ukazuje da nije okončan postupak kod protivnika predlagača i da samim tim nema konačne odluke o dodeli stana“.

Odlučujući o reviziji predlagača izjavljenoj protiv drugostepenog rešenja, Vrhovni sud Srbije je osporenim rešenjem Rev. 1667/07 od 21. februara 2008. godine odbio reviziju kao neosnovanu. U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja je istaknuto: da su neosnovani revizijski navodi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo; da je rešenjem VP 1313 Beograd Up. 2. br. 93/04 od 19. marta 2004. godine, kojim su osnaženi zaključak Komande garnizona Niš Int. br. 4-1340/3 od 5. juna 1995. i zaključak VP 1410 Niš Int. br. 4-1340/05 od 20. novembra 1998. godine, predlagaču utvrđeno samo pravo na dodelu četvorosobnog stana u garnizonu Niš, ali nije utvrđeno pravo na dodelu predmetnog stana i da, stoga, predlagač nema konačno rešenje o dodeli stana u zakup na neodređeno vreme.

4. Ustavna žalba je, pored ostalog, podneta zbog povrede zabrane diskriminacije iz člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Imajući u vidu da se odredba člana 21. stav 3. Ustava sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 14. Evropske konvencije, Ustavni sud je postojanje povrede navedene zabrane cenio u odnosu na citiranu odredbu Ustava.

Odredbama Ustava na čiju se povredu u ustavnoj žalbi poziva je utvrđeno: da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. stav 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Odredbom člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda je propisano da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske i da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih.

Odredbama Zakona o vanparničnom postupku (“Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i “Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 18/05), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, je propisano: da izostanak pojedinih učesnika sa ročišta ne sprečava sud da dalje postupa, ako u pojedinim slučajevima zakonom nije drukčije određeno i da se u stambenim stvarima u kojima se rešava o stanarskom pravu ili o pojedinim ovlašćenjima koja čine sadržinu stanarskog prava odluka uvek donosi na osnovu rasprave na ročištu (član 11. st. 2. i 4.); da se u vanparničnom postupku odluke donose u obliku rešenja i da rešenje protiv koga je dozvoljena posebna žalba i rešenje drugostepenog suda, mora biti obrazloženo (član 18.); da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 30. stav 2.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je važio u vreme podnošenja predloga u ovoj pravnoj stvari i koji se shodno primenjivao na ovaj vanparnični postupak, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će, osim slučajeva posebno predviđenih u ovom zakonu, sud odrediti prekid postupka ako je odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju (član 213. stav 1. tačka 1)); da će, kad veće smatra da je predmet raspravljen tako da se može doneti odluka, predsednik veća saopštiti da je glavna rasprava zaključena i posle toga će se veće povući na većanje i glasanje radi donošenja odluke (član 304. stav 1.); da veće može u toku većanja i glasanja odlučiti da se zaključena glavna rasprava ponovo otvori ako je to potrebno radi dopune postupka ili razjašnjenja pojedinih važnih pitanja (član 305.); da je dužnost predsednika veća da se stara da se predmet spora svestrano pretrese ali da se usled toga postupak ne odugovlači, tako da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 311. stav 2.); da kada veće odluči da se odloži ročište za glavnu raspravu, predsednik veća će se starati da se za sledeće ročište pribave svi dokazi čije je izvođenje određeno za to ročište i da se izvrše druge pripreme kako bi se rasprava mogla završiti na tom ročištu (član 314. stav 1.).

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma shodno primenjivao na ovaj vanparnični postupak, ima sadržinski slične odredbe sa navedenim odredbama ranije važećeg ZPP koje se odnose na efikasno postupanje suda i razloge za prekid postupka, a ostalim odredbama koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari je propisano: da sud odlučuje po svom uverenju koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja i da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da će se, pored ostalog, i odredbe člana 341. shodno primenjivati na rešenja (član 354.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, a naročito ako je izreka presude nerazumljiva, ako protivreči sama sebi ili razlozima presude, ili ako presuda nema uopšte razloga ili u njoj nisu navedeni razlozi o bitnim činjenicama, ili su ti razlozi nejasni ili protivrečni, ili ako o bitnim činjenicama postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi o sadržini isprava, zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili zapisnika ili izvedenim dokazima (član 361. stav 2. tačka 12)); da će primerak blagovremene, potpune i dozvoljene revizije predsednik veća prvostepenog suda dostaviti protivnoj stranci u roku od osam dana i da u roku od 15 dana od dana dostavljanja revizije protivna stranka može podneti sudu odgovor na reviziju, te da će po prijemu odgovora, ili po proteku roka za odgovor, predsednik veća prvostepenog suda dostaviti reviziju i odgovor na reviziju, sa svim spisima, revizijskom sudu preko drugostepenog suda, u roku od 15 dana (član 402. st. 1, 3. i 4.).

5. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je vanparnični postupak pokrenut 23. aprila 2001. godine podnošenjem predloga Opštinskom sudu u Nišu, a da je okončan donošenjem rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 1667/07 od 21. februara 2008. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je konstatovao da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.

Kada je reč o dužini osporenog vanparničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je on trajao šest godina i 10 meseci, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao učesnika u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Pri tome, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih pitanja koja su prouzrokovala duže trajanje vanparničnog postupka. Naime, prvostepeni sud je, odlučujući o osnovanosti predloga podnosioca ustavne žalbe, trebalo samo da utvrdi da li podnosilac ima pravnosnažnu odluku o dodeli stana u zakup na neodređeno vreme, u smislu odredbe člana 47. stav 1. Zakona o stanovanju. Analizirajući da li je bilo složenih pravnih pitanja u ovom predmetu, Ustavni sud je imao u vidu da je protivnik predlagača po službenoj dužnosti pokrenuo ponavljanje postupka u kome je prethodno doneto rešenje Komande garnizona Niš Int. br. 4-1340/4 od 24. jula 1995. godine i da je u ponovnom postupku rešenjem VP 1410 Niš Up.1.br.4-1340/00-60 od 14. jula 2000. godine poništeno navedeno rešenje kojim je podnosiocu ustavne žalbe dodeljen stan u zakup na neodređeno vreme, pa je u predmetnom vanparničnom postupku valjalo utvrditi i pravnu sudbinu donetog rešenja u ponovnom postupku, odnosno trebalo je ispitati da li je ono postalo konačno i pravosnažno. Ipak i pored postojanja navedenih spornih pravnih pitanja koja su doprinela dužini trajanja postupka u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud smatra da je Opštinski sud u Nišu mogao da iskoristi ovlašćenje iz člana 213. stav 1. tačka 1) ranije važećeg ZPP i prekine vanparnični postupak dok se ne reši prethodno pitanje.

Ustavni sud je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da postupajući sudovi hitno odluče o osnovanosti njegovog predloga, jer je to bilo od direktnog uticaja na rešavanje stambenog pitanja podnosioca.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on neznatno doprineo dužini trajanja ove vanparnice. Naime, ročište za raspravu od 13. marta 2003. godine je odloženo iz razloga koji se može pripisati u odgovornost podnosiocu ustavne žalbe, jer njegov punomoćnik nije pristupio na ročište.

Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje sudova pred kojima je vođen vanparnični postupak prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje rešavanja ovog predmeta. Najpre, u periodu od 25. juna do 6. decembra 2002. godine, Opštinski sud u Nišu nije održao nijedno raspravno ročište, niti je preduzimao druge procesne radnje u cilju brzog razrešenja ove vanparnične stvari. Ustavni sud je utvrdio da je većina ročišta za raspravu odložena bez krivice podnosioca ustavne žalbe. Nemogućnost sudske uprave da obezbedi prisustvo sudije porotnika, sprečenost punomoćnika protivnika predlagača da pristupi na ročište i da dostavi određene pismene isprave kao dokaze, po oceni Ustavnog suda, ne predstavljaju objektivne razloge koji bi opravdali prolongiranje ovog postupka i direktno se mogu pripisati u odgovornost prvostepenom sudu, posebno imajući u vidu da, saglasno odredbi člana 11. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku, izostanak pojedinih učesnika sa ročišta ne sprečava sud da dalje postupa. Treba istaći i da je u dva navrata, nakon što je zaključio raspravu, Opštinski sud u Nišu ponovo otvorio raspravljanje u ovoj pravnoj stvari (23. aprila 2003. godine i 28. jula 2004. godine) u cilju dopune postupka. Ovom prilikom Ustavni sud naglašava da je u takvoj procesnoj situaciji od izuzetne važnosti da sud u najkraćem mogućem roku zakaže ročište za novu raspravu, potpuno raspravi preostala sporna pitanja u toj vanparničnoj stvari i utvrdi bitne činjenice za ocenu osnovanosti predloga. Suprotno tome, prvostepeni sud je naredno ročište održao 9. juna 2003. godine, te odlučio rešenjem 1R. 5/02 tek 15. oktobra 2003. godine (u drugom slučaju naredno ročište je održao 19. oktobra 2004. godine, a rešenje 1R. 25/04 doneo 11. novembra 2004. godine). U prilog tvrdnji o nedelotvornom postupanju prvostepenog suda govori i činjenica da je po prijemu odgovora podnosioca ustavne žalbe na reviziju od 17. juna 2005. godine, Opštinski sud u Nišu dostavio spise predmeta Vrhovnom sudu Srbije preko Okružnog suda u Nišu tek 16. septembra 2005. godine, iako je bio dužan da to učini u roku od 15 dana, u smislu odredbe člana 402. stav 4. ZPP.

Ipak, odgovornost prvostepenog vanparničnog suda za neopravdano produženje postupka se prvenstveno ogleda u tome što su tri prvostepena rešenja u ovoj pravnoj stvari bila ukinuta, što je imalo za posledicu vraćanje predmeta prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Zauzimanje neutemeljenog pravnog stanovišta u ovom predmetu i nepostupanje Opštinskog suda u Nišu po nalozima sudova više instance, po oceni Ustavnog suda, predstavljaju presudne razloge za prekomernu dužinu trajanja vanparničnog postupka koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe. Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava, po kome činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljni nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine). Polazeći od odredaba člana 341. stav 1. i člana 354. ZPP koje se odnose na rok za pismenu izradu rešenja, Ustavni sud je našao da je i Vrhovni sud Srbije doprineo dužem trajanju ove vanparnice, jer je revizijsko rešenje Rev. 2503/05 od 23. marta 2006. godine prosledio drugostepenom sudu tek 19. juna 2006. godine.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na praksi i standardima ovog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu sve iznete razloge, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu 1R. 305/06, pa je u tom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07), i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Razmatrajući ostale navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je najpre konstatovao da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i izvedenih dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasniva osporena sudska odluka. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je vanparnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Međutim, s obzirom na to da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu po kome samom sudskom odlukom može biti povređeno nečije pravo na pravično suđenje ukoliko postoji očigledna nelogičnost, nerazumnost ili samovoljnost u postupanju suda prilikom donošenja odluke (videti presudu Canela Santiago protiv Španije od 4. oktobra 2001. godine). U tom smislu, valja naglasiti da propust suda da razmotri argumente stranke u postupku takođe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje (videti presudu Quadrelli protiv Italije od 11. januara 2000. godine).

U navedenom kontekstu, jedan od elemenata prava na pravično suđenje je i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranki da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci da detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Imajući u vidu da prvostepeni sud utvrđuje činjenično stanje bitno za donošenje odluke i da ocenjuje dokaze o postojanju bitnih činjenica, Ustavni sud nalazi da je Opštinski sud u Nišu imao obavezu da u obrazloženju osporenog rešenja 1R. 305/06 od 5. decembra 2006. godine iznese ključne argumente učesnika u postupku na kojima su temeljili osnovanost svojih zahteva ili predloga i da, u slučaju postojanja određenih dokaza koji potvrđuju, odnosno negiraju neku bitnu činjenicu, da razloge za tvrdnju da su određeni dokazi verodostojni, a drugi nisu. Polazeći od prethodno navedenog, Ustavni sud je izvršio uvid u spise ovog predmeta i utvrdio sledeće činjenice od značaja za ocenu da li je postojalo nelogično, nerazumno i samovoljno postupanje prvostepenog suda prilikom donošenja osporenog rešenja: da je 9. avgusta 2006. godine podnosilac ustavne žalbe podneo Opštinskom sudu u Nišu podnesak u kome je, u smislu naloga iz rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 2503/05 od 23. marta 2006. godine, istakao da je podneo žalbu protiv rešenja VP 1410 Niš Up1. br. 4-1340/00-60 od 14. jula 2000. godine i priložio sledeće dokaze – žalbu naslovljenu kao “upozorenje na nezakonit postupak Stambene komisije VP 1410 Niš“ od 17. oktobra 2000. godine, potvrdu o izvršenom dostavljanju navedene žalbe od 18. oktobra 2000. godine, upozorenje na ćutanje administracije od 20. novembra 2001. godine, urgenciju zbog ćutanja administracije od 31. decembra 2001, 1. februara 2002. i 24. februara 2003. godine i zahtev za postupanje po žalbi od 8. februara 2006. godine; da je 24. oktobra 2006. godine, u prilog svojim tvrdnjama, podnosilac ustavne žalbe dostavio prvostepenom sudu i zaključak Više Stambene komisije VP 1313 Beograd Up-2 br. 474-2/2001 od 11. decembra 2001. godine; da je prvostepeni sud u zapisniku sa ročišta za raspravu od 15. novembra 2006. godine konstatovao da iz priloženih dokaza proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe primio sporno rešenje i da je izjavio žalbu protiv njega; da je osporenim rešenjem 1R. 305/06 od 5. decembra 2006. godine odbijen predlog podnosioca ustavne žalbe za donošenje rešenja koje zamenjuje ugovor o zakupu stana na neodređeno vreme, sa obrazloženjem da je prvostepeni sud izvršio uvid u obaveštenje Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove br. 31422-52/01 od 6. septembra 2006. godine i zaključio da je podnosilac ustavne žalbe odbio da primi sporno rešenje i da, samim tim, nije izjavio ni žalbu protiv njega; da iz obrazloženja osporenog rešenja proizlazi da Opštinski sud u Nišu nije cenio navode i dokaze podnosioca ustavne žalbe u odnosu na ključne činjenice na kojima je zasnovao svoju odluku.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da je prvostepeni sud trebalo da ispita odlučne navode podnosioca ustavne žalbe, da oceni dokaze koji mu idu u prilog, dovede navedene dokaze u vezu sa dokazima koje je predložio protivnik predlagača, te da, izvodeći zaključak o postojanju određenih činjenica, obrazloži zašto su jedni dokazi verodostojni, a drugi nisu. Prema tome, prvostepeni sud se morao suočiti sa dokazima koji idu u prilog podnosiocu ustavne žalbe i obrazložiti da li im veruje ili ne. Stoga, po oceni Ustavnog suda, Opštinski sud u Nišu u konkretnom slučaju nije dao jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge u pogledu svih činjenica koje su od značaja za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari, te obrazloženje osporenog rešenja 1R. 305/06 od 5. decembra 2006. godine ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava.

Imajući u vidu da se u postupku po ustavnoj žalbi ispituje da li je vanparnični postupak u celini bio pravičan, Ustavni sud je razmatrao da li su sudovi više instance u postupcima po pravnim lekovima uklonili očigledno proizvoljne i arbitrerne propuste prvostepenog suda. Naime, podnosilac ustavne žalbe je, pored ostalog, u žalbi protiv rešenja Opštinskog suda u Nišu 1R. 305/06 od 5. decembra 2006. godine istakao da prvostepeni sud nije cenio njegove navode i da je učinio bitnu povredu pravila postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) ZPP, jer su “razlozi o bitnim činjenicama protivurečni između onoga što se razlozima pobijanog rešenja navodi o sadržini isprava i samih tih isprava, zapisnika i izvedenih dokaza“. Okružni sud u Nišu je osporenim rešenjem Gž. 797/07 od 28. februara 2007. godine odbio žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje, prihvatajući u celini obrazloženje prvostepenog suda i ističući da su neosnovani žalbeni navodi, jer “zapravo i da nije protivnik predlagača odlučivao o žalbi koju je izjavio predlagač kako on tvrdi, to ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan kod protivnika predlagača, pa samim tim i nema odluke o dodeli stana“. Polazeći od toga, Ustavni sud smatra da je, u slučaju kada Opštinski sud u Nišu nije ispitao navode i cenio dokaze podnosioca ustavne žalbe koji su istaknuti u prvostepenom postupku, Okružni sud u Nišu morao izričito da odgovori na sporna pitanja (videti presudu Ruiz Torija protiv Španije od 9. decembra 1994. godine). Takođe, po oceni Ustavnog suda, drugostepeni sud je izveo ustavnopravno neprihvatljiv i proizvoljan zaključak da ne postoji konačna odluka o dodeli stana, jer u situaciji kad o izjavljenoj žalbi protiv spornog rešenja (o poništaju odluke o dodeli stana) nije odlučivano, takvo rešenje nije postalo konačno i pravnosnažno i ne proizvodi pravno dejstvo. Stoga, Ustavni sud nalazi da, u konkretnom slučaju, Okružni sud u Nišu nije dao jasne, nedvosmislene, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge za svoje pravno stanovište.

Ispitujući dalje da li je Vrhovni sud Srbije u postupku po reviziji na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložio osporeno rešenje Rev. 1667/07 od 21. februara 2008. godine, Ustavni sud je imao u vidu da sud najviše pravne instance prilikom odlučivanja o vanrednim pravnim lekovima ima ograničena nadzorna ovlašćenja i da se ne bavi ispitivanjem činjenica i ocenom dokaza, već isključivo ceni zakonitost odluka nižestepenih sudova. U tom smislu, Vrhovni sud Srbije nije imao obavezu da odgovori na sve navode podnosioca ustavne žalbe koji su istaknuti u reviziji. Ipak, s obzirom na nelogično i proizvoljno postupanje prvostepenog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da paušalno isticanje da “u sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede na koje se u reviziji ukazuje“ a bez navođenja konkretnih, jasnih i dovoljnih razloga u tom pogledu (posebno u pogledu nepostojanja bitne povrede pravila postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) ZPP, imajući u vidu očigledne propuste prvostepenog suda), samo po sebi, ne čini osporeno rešenje Rev. 1667/07 od 21. februara 2008. godine obrazloženim sa stanovišta prava na pravično suđenje. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjima povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku kao elementa prava na pravično suđenje, pa je i u tom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 2. izreke.

Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjima nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo. Naime, Okružni sud u Nišu je osporenim rešenjem Gž. 797/07 od 28. februara 2007. godine odlučio o žalbi podnosioca ustavne žalbe protiv rešenja Opštinskog suda u Nišu 1R. 305/06 od 5. decembra 2006. godine, dok je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1667/07 od 21. februara 2008. godine odlučeno o reviziji podnosioca izjavljenoj protiv drugostepenog rešenja. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, u drugostepenom vanparničnom postupku i postupku po reviziji obezbeđeno pravo podnosioca ustavne žalbe zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u delu tačke 2. izreke.

Ispitujući povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Sud je zaključio da su neosnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da je u predmetnom vanparničnom postupku na bilo koji način diskriminisan. Naime, u ustavnoj žalbi nisu pruženi ustavnopravno prihvatljivi argumenti i dokazi koji bi ukazali da je podnosiocu ustavne žalbe zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

7. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 1667/07 od 21. februara 2008. godine, kako bi u ponovnom postupku Vrhovni kasacioni sud, kao sada nadležan sud za postupanje po vanrednim pravnim lekovima, doneo novu i obrazloženu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Okružnog suda u Nišu Gž. 797/07 od 28. februara 2007. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije tražio naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari objavljivanjem ove odluke u “Službenom glasniku Republike Srbije“.

S obzirom na to da je u ovoj ustavnopravnoj stvari utvrđeno da je osporenim rešenjima donetim u vanparničnom postupku povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, te činjenicu da će rešenje Okružnog suda u Nišu Gž. 797/07 od 28. februara 2007. godine biti ponovo predmet ispitivanja u postupku po reviziji pred Vrhovnim kasacionim sudom, Ustavni sud se u konkretnom slučaju nije posebno bavio ispitivanjem tvrdnji podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na dom i poštovanje privatnog i porodičnog života.

8. Shodno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti