Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu P. Š. zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku pred Sekretarijatom za urbanizam. Utvrđuje pravo na naknadu nematerijalne štete od 500 evra. U preostalom delu žalba se odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P . Š. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. Š. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Sekretarijatom za urbanizam i građevinske poslove gradske uprave grada Beograda broj 350.6-1/2010, povređeno pravo podnos ioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno član om 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Odbacuje se ustavna žalba P. Š. zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog član om 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u upravnim postupcima koji su vođeni u predmetima Odeljenja za imovinsko-pravne i stambene poslove gradske opštine Vračar u Beogradu broj 46-102/2010 i Republičkog geodetskog zavoda broj 952-02-9596/09, kao i u „postupku za poništaj eksproprijacije porodične kuće u Metohijskoj 17 u Beogradu“.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. Š. iz B. je 19. novembra 2010. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima koji su vođeni u predmetima Sekretarijata za urbanizam i građevinske poslove gradske uprave grada Beograda broj 350.6-1/2010, Odeljenja za imovinsko-pravne i stambene poslove gradske opštine Vračar u Beogradu broj 46-102/2010 i Republičkog geodetskog zavoda broj 952-02-9596/09, kao i u „postupku za poništaj eksproprijacije porodične kuće u M. 17 u B.“. Ustavna žalba je, takođe, podneta zbog povrede čl. 3, 16, 18, 19, 29, 22. i 35, člana 36. stav 1, člana 58, člana 194. st. 4. i 5, člana 195. i 198. Ustava, povrede čl. 1, 6, 13, 17, 18. i 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Podnosilac ustavne žalbe, pored ostalog, navodi: da mu je trebalo 23 godine da poništi rešenje o davanju na korišćenje katastarske parcele 3091/1 KO Vračar i da je rešenjem Odeljenja za imovinsko-pravne i stambene poslove gradske opštine Vračar u Beogradu broj 46-102/2010 od 16. septembra 2010. godine, koje je postalo pravnosnažno 8. oktobra 2010. godine, utvrđen prestanak prava korišćenja na navedenoj parceli Gradskom društvenom fondu za građevinsko zemljište i izgradnju grada Beograda, čiji je pravni sledbenik Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju grada Beograda; da postupak za poništavanje urbanističke dozvole izdate za navedenu parcelu traje pred organom uprave i sudom već devet godina; da je rešenje nadležnog organa po zahtevu za konverziju prava korišćenja u pravo svojine na predmetnoj parceli „čekao više od 10 meseci“; da mu je trebalo osam godina, od 1988. do 1996. godine, da „poništi eksproprijaciju porodične kuće“.

Prema navodima ustavne žalbe, pravo podnosioca na imovinu povređeno je time što je Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju grada Beograda „godinama pokušavala da na mestu gde on živi“ izgradi stambeni i poslovni objekat.

U ustavnoj žalbi se citira sadržina odredaba Ustava i Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koje su, po mišljenju podnosioca, povređene odnosno „koje se mogu primeniti u odnosu na prava koja građanima Srbije pripadaju“.

Ustavnom žalbom se traži da Ustavni sud utvrdi pravo podnosioca na naknadu štete „usled dugotrajnih postupaka u vezi sa eksproprijacijom porodične kuće, „nezakonite dodele“ izgrađenog građevinskog zemljišta i urbanističke dozvole za predmetnu katastarsku parcelu, u iznosu od 330.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta broj 350.6-1/2010 Sekretarijata za urbanizam i građevinske poslove gradske uprave grada Beograda, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Sekretarijat za urbanizam gradske uprave grada Beograda je 27. jula 2001. godine izdao investitoru Direkciji za gradsko građevinsko zemljište i izgradnju Beograda urbanističku dozvolu broj 350.3-330/2001, za izgradnju stambenih objekata i uređenje terena na KP 3088, 3089, 3090, 3091/1, 3091/2 i 3092, KO Vračar. Podnosilac ustavne žalbe je 5. septembra 2002. godine podneo zahtev za oglašavanje ništavom navedene urbanističke dozvole, a 10. septembra iste godine predlog za ponavljanje postupka izdavanja te dozvole, u kojima je istakao da je urbanistička dozvola izdata i za KP 3091/1, na kojoj se nalazi porodična zgrada u njegovom vlasništvu, za koju investitor nije uspeo da sprovede postupak eksproprijacije.

Sekretarijat za urbanizam gradske uprave grada Beograda – Sektor za pravne poslove je rešenjem broj 350.6-96/02 od 26. septembra 2002. godine odbio kao neosnovan prigovor podnosioca ustavne žalbe izjavljen na urbanističku dozvolu broj 350.3-330/2001. Prvostepeni organ je u obrazloženju ovog rešenja naveo da je zahtev podnosioca za oglašavanje urbanističke dozvole ništavom i predlog za ponavljanje postupka izdavanja te dozvole smatrao prigovorom na urbanističku dozvolu iz člana 45. stav 3. Zakona o planiranju i uređenju prostora i naselja, pa je isti odbio kao neosnovan. Podnosilac ustavne žalbe je protiv ovog rešenja izjavio žalbu 18. oktobra 2002. godine, koja je odbijena drugostepepenim rešenjem od 27. decembra 2002. godine. Okružni sud u Beogradu je presudom U. 146/03 od 27. marta 2003. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio pobijano rešenje, a u izvršenju navedene sudske presude drugostepeni organ je 5. septembra 2003. godine doneo rešenje kojim je poništio prvostepeno rešenje od 26. septembra 2002. godine.

Rešenjem Sekretarijata za urbanizam i građevinske poslove gradske uprave grada Beograda (dalje u tekstu: Sekretarijat) broj 350.6-96/02 od 15. septembra 2004. godine odbijeni su kao neosnovani predlozi podnosioca ustavne žalbe za ponavljanje postupka i za oglašavanje predmetne urbanističke dozvole ništavom, a podnosilac ustavne žalbe je izjavio žalbu protiv navedenog rešenja. Sekretarijat je 15. oktobra 2004. godine dostavio žalbu podnosioca drugostepenom organu, koji je rešenjem broj 350-408/07-GV od 8. marta 2007. godine poništio pobijano rešenje i naložio prvostepenom organu da u ponovnom postupku razmotri da li su ispunjeni uslovi za oglašavanje urbanističke dozvole ništavom, saglasno čl. 257. i 258. Zakona o opštem upravnom postupku i za ponavljanje postupka u skladu sa čl. 246. do 248. istog zakona.

Sekretarijat je u ponovnom postupku doneo rešenje 350.6-15/07 od 7. decembra 2007. godine kojim je predmetna urbanistička dozvola dopunjena elaboratom urbanističko-tehničkih uslova navedenim u rešenju. Istim rešenjem odbijeni su kao neosnovani predlozi podnosioca za oglašavanje urbanističke dozvole ništavom i za ponavljanje postupka izdavanja dozvole. U obrazloženju navedenog rešenja je konstatovano da su rešenjima Gradskog veća grada Beograda br. 350-403/07-GV i 350-408/07-GV od 8. marta 2007. godine poništena rešenja Sekretarijata od 14. i 15. septembra 2004. godine, nakon čega su upravne stvari u kojima su doneta navedena rešenja spojene u jedan postupak, budući da potiču iz istog činjeničnog i pravnog osnova. Podnosilac ustavne žalbe je 21. februara 2008. godine izjavio žalbu protiv rešenja Sekretarijata od 7. decembra 2007. godine, koja je uvažena rešenjem Gradskog veća grada Beograda od 20. januara 2009. godine, a nakon poništavanja pobijanog prvostepenog rešenja, predmet je vraćen istom organu na ponovni postupak.

Rešenjem Sekretarijata broj 350.6-1/2010 od 8. novembra 2010. godine, u stavu 1. dispozitiva, dopunjena je urbanistička dozvola broj 350.3-330/2001 od 27. jula 2001. godine elaboratom urbanističko-tehničkih uslova navedenim u rešenju. U stavu 2. dispozitiva rešenja oglašena je delimično ništavom navedena urbanistička dozvola, u delu koji se odnosi na KP 3091/1, KO Vračar. Rešenje je postalo pravnosnažno 7. decembra 2010. godine.

3.2. Rešenjem urbanističkog inspektora Ministarstva urbanizma i građevina broj 350-01-1343/2002-6 od 12. decembra 2002. godine, donetim na osnovu zapisnika sačinjenog 22. oktobra 2002. godine, naloženo je Sekretarijatu da oglasi ništavom predmetnu urbanističku dozvolu, jer u postupku njenog izdavanja nisu pribavljeni urbanističko-tehnički uslovi i ostala potrebna dokumentacija.

Postupajući po navedenom rešenju, Sekretarijat je rešenjem broj 350.6-148/2002 od 26. decembra 2002. godine oglasio ništavom urbanističku dozvolu broj 350.3-330/2001. Izvršni odbor Skupštine grada Beograda je, postupajući po žalbi investitora, doneo rešenje od 14. februara 2003. godine kojim je poništio navedeno rešenje Sekretarijata, a rešenjem od 26. septembra 2003. godine poništio je rešenje Sekretarijata od 7. jula 2003. godine, kojim je ponovo oglašena ništavom predmetna urbanistička dozvola. Sekretarijat je u ponovnom postupku doneo rešenje broj 14. septembra 2004. godine, kojim je predmetna urbanistička dozvola ostavljena na snazi i dopunjena elaboratom urbanističko-tehničkih uslova navedenim u rešenju. Gradsko veće grada Beograda je rešenjem broj 350-403/07-GV od 8. marta 2007. godine usvojilo žalbu podnosioca i poništilo pobijano rešenje Sekretarijata, a nakon spajanja postupka je o pravnom dejstvu predmetne urbanističke dozvole nastavljeno odlučivanje u predmetu Sekretarijata broj 350.6-1/2010.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih p rava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ogr aničiti način korišćenja imovine, da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom ( član 58.).

Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ", br. 33/97, 31/01 i 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), da je organ dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da u ostalim slučajevima, kada se postupak pokreće po zahtevu stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, kao i da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor pred nadležnim sudom u skladu sa saveznim zakonom kojim se uređuju upravni sporovi (član 208.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.); da će se postupak okončan rešenjem protiv koga nema redovnog pravnog sredstva u postupku ponoviti, pored ostalog, ako licu koje je trebalo da učestvuje u svojstvu stranke nije bila data mogućnost da učestvuje u postupku (član 239. tačka 9)) ; da se n ištavim oglašava rešenje koje sadrži nepravilnost koja je po nekoj izričitoj zakonskoj odredbi predviđena kao razlog ništavosti (član 257. tačka 5)) .

Odredbama člana 24. stav 1. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni list SRJ'', broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena (stav 1.).

Odredbama člana 45. Zakona o planiranju i uređenju prostora i naselja („Službeni glasnik RS“, br. 44/95, 23/96, 16/9 i 46/98), koji je bio na snazi u vreme izdavanja predmetne urbanističke dozvole, bilo je propisano: da se u rbanistička dozvola izdaje na zahtev lica koje ima pravo svojine, odnosno pravo korišćenja građevinskog zemljišta na kome objekat treba da se gradi, odnosno objekta na kome treba da se izvode radovi (stav 1.); da se p rotiv akta kojim se izdaje urbanistička dozvola može uložiti prigovor u roku od 15 dana (stav 3.); da je u rbanistička dozvola izdata suprotno odredbama ovog zakona ništava (stav 7.).

Prelaznom odredbom člana 171. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 47/03, 34/06 i 39/09) bilo je propisano da će se r ešavanje zahteva za izdavanje građevinske dozvole, upotrebne dozvole i drugih zahteva za rešavanje o pojedinačnim pravima i obavezama, podnetih do dana stupanja na snagu ovog zakona, nastaviti po propisima koji su važili do dana stupanja na snagu ovog zakona.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je u upravnom postupku koji se vodio po njegovom zahtevu za oglašavanje ništavom urbanističke dozvole broj 350.3-330/2001, povređeno prav o na suđenje u razumnom roku, jer postupak pred organom uprave i sudom „traje već devet godina“.

Ustavni sud je najpre konstatovao da se građanima Republike Srbije ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, jemče i ustavnosudska zaštita ovih prava i sloboda obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da svaki postupak pred sudovima ili drugim nadležnim organima predstavlja jedinstvenu celinu, Sud je stao na stanovište da se prilikom ocene da li se postupak u konkretnom slučaju vodi u okviru razumnog roka ili ne, mora uzeti u obzir i stanje na dan stupanja na snagu Ustava. Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije učestvovao u postupku izdavanja urbanističke dozvole broj 350.3-330/2001 (dalje u tekstu: predmetna dozvola), Ustavni sud ocenjuje da se vreme proteklo pre podnošenja vanrednog pravnog sredstva kojim je podnosilac tražio da se predmetna dozvola oglasi ništavom, ne može računati u period merodavan za ocenu o povredi označenog ustavnog prava. U tom smislu Ustavni sud je utvrdio da je postupak po zahtevu za oglašavanje ništavom urbanističke dozvole pokrenut 5. septembra 2002. godine, zahtevom po dnosioca ustavne žalbe i da je pravnosnažno okončan rešenjem Sekretarijata broj 350.6-1/2010 od 8. novembra 2010. godine.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog postupka, Ustavni sud konstatuje da sama či njenica da je o zahtevu podnosioca ustavne žalbe odlučivano osam godina i dva meseca, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja pod nosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u predmetnom upravnom postupku nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja , te da je prvostepeni organ bio dužan da utvrdi da li predmetna dozvola sadrži nepravilnost koja je odredbama tada važećeg Zakona o planiranju i uređenju prostora i naselja bila predviđena kao razlog ništavosti.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on imao značajan pravni i materijalni interes da nadležni organ odluči o osnovanosti njegovog zahteva, imajući u vidu da je predmetna dozvola izdata u postupku u kome on nije učestvovao, i to za katastarsku parcelu na kojoj se nalazi porodična zgrada u njegovom vlasništvu.

Ocenjujući postupanje nadležnih organa, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni upravni organ o zahtevu podnosioca odlučio u zakonom propisanom roku, ali da je podnete predloge za ponavljanje postupka i zahtev za oglašavanje ništavom predmetne dozvole smatrao prigovorom, propuštajući da oceni postojanje uslova za izjavljivanje navedenih pravnih sredstava. Iako je drugostepeni organ odlučio o žalbi podnosioca u roku od mesec i po dana, a odluka u upravnom sporu po tužbi podnosioca doneta u roku od četiri meseca, nakon poništavanja prvostepenog rešenja usledio je period neaktivnosti od tri godine u kome drugostepeni organ nije doneo rešenje o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja donetog u ponovnom postupku. Zbog nepostupanja po primedbama drugostepenog organa, poništeno je i treće rešenje kojim je prvostepeni organ odlučio o zahtevu podnosioca ustavne žalbe, prethodno spojivši u jedan postupak predmete po njegovim zahtevima sa predmetom u kome je postupao po nalogu urbanističkog inspektora Ministarstva urbanizma i građevina da predmetnu urbanističku dozvolu oglasi ništavom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud ocenjuje da je prevashodni razlog dugog trajanja predmetnog postupka neaktivnost drugostepenog organa prilikom odlučivanja o žalbi podnosioca i propuštanje tog organa da, saglasno članu 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, sam otkloni nedostatke postupka koji je vođen pred prvostepenim organom.

Imajući u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok u mnogome zavisi od ponašanja stranke u tom postupku, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe delimično doprineo dugom trajanju predmetnog postupka, jer nakon donošenja prvostepenog rešenja u ponovnom postupku nije koristio pravo da podnese žalbu i urgenciju drugostepen om organ u, a potom i tužbu nadležnom sudu zbog „ćutanja uprave“. Međutim, Ustavni sud je ocenio da u upravnom postupku u kome je osam godina i dva meseca odlučivano o zahtevu za oglašavanje ništavom urbanističke dozvole izdate za katastarsku parcelu na kojoj nisu bili rešeni imovinsko-pravni odnosi, navedeni doprinos podnosioca ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za nedelotvorno postupanje organa koji vode postupak .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog član om 32. stav 1. Ustava , u postupku koji se vodio pred pred Sekretarijatom za urbanizam i građevinske poslove gradske uprave grada Beograda broj 350.6-1/2010, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđenih povred a prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu , Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno doprinos podnosioca trajanju predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja upravnih organa u predmetnom postupku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog a suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. 7. Podnosilac ustavne žalbe, takođe, smatra da mu je povređeno pravo na imovinu, time što je Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju grada Beograda „godinama pokušavala da na mestu gde on živi“ izgradi stambeni i poslovni objekat. Ustavni sud je konstatovao da je pravnosnažnom odlukom nadležnog organa predmetna urbanistička dozvola oglašena ništavom u delu koji se odnosi na katastarsku parcelu na kojoj se nalazi porodična zgrada podnosioca ustavne žalbe, a da ustavnom žalbom nije osporen postupak u kome se odlučuje o obavezi investitora da poruši objekat čiju je izgradnju, eventualno, započeo na predmetnoj katastarskoj parceli. Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava, odnosno prava iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe ističe i povredu odredaba čl. 3, 16, 18, 19, 29, 22. i 35, člana 36. stav 1, člana 194. st. 4. i 5, člana 195. i 198. Ustava, kao i čl. 1, 13, 17, 18. i 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, ali je ocenio da se povreda navedenih odredaba – koje se „mogu primeniti u odnosu na prava koja građanima Srbije pripadaju“, vezuje za dugo trajanje postupka u kome je odlučivano o zahtevu podnosioca za oglašavanje ništavom urbanističke dozvole.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu kojom je osporen postupak za oglašavanje ništavom urbanističke dozvole broj 350.3-330/2001 u preostalom delu odbacio , na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ustavni sud je našao da se ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima o povredi prava na suđenje u razumnom roku, navodi podnosioca da je „čekao više od 10 meseci“ rešenje Republičkog geodetskog zavoda kojim je odlučeno o njegovom zahtevu za konverziju prava korišćenja u pravo svojine na predmetnoj katastarskoj parceli.

Ocenjujući navode ustavne žalbe kojima je osporeno trajanje „postupka za poništaj eksproprijacije porodične kuće u M. 17 u B.“, Ustavni sud je našao da nisu ispunjene procesne pretpostavke za odlučivanje o ustavnoj žalbi o ovom delu, budući da je navedeni postupak, prema navodima samog podnosioca, okončan 1996. godine, dakle, pre stupanja na snagu Ustava Republike Srbije od 2006. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim je osporeno trajanje postupka pred Republičkim geodetskim zavodom u predmetu broj 952-02-9596/09 i postupka „za poništaj eksproprijacije porodične kuće u M. 17 u B.“, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Ispitujući navode ustavne žalbe kojima se osporava upravni postupak koji se vodio pred Odeljenjem za imovinsko-pravne i stambene poslove gradske opštine Vračar u Beogradu u predmetu broj 46-102/2010, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu neblagovremena.

Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom. Iako odredba člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu daje mogućnost izjavljivanja ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku dok postupak još uvek traje – u slučaju kada je postupak okončan, blagovremenost ustavne žalbe ceni se na način propisan odredbom člana 84. stav 1. Zakona, bez obzira na povredu kog zajemčenog prava se podnosilac ustavne žalbe poziva.

Ustavni sud je iz navoda ustavne žalbe utvrdio da je postupak za poništavanje rešenja o davanju na korišćenje katastarske parcele 3091/1, KO Vračar okončan rešenjem Odeljenja za imovinsko-pravne i stambene poslove gradske opštine Vračar u Beogradu broj 46-102/2010 od 16. septembra 2010. godine, koje je postalo pravnosnažno 8. oktobra 2010. godine. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je ustavna žalba podneta 15. novembra 2010. godine, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona, kao u tački 3. izreke.

10. Na osnovu izloženog i odredaba 42b stav 1, člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.