Ustavna žalba zbog različite sudske prakse u sporu za isplatu zarade

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zaposlenog u javnom preduzeću zbog povrede prava na pravično suđenje. Povreda je nastala jer je nadležni sud u istovetnim pravnim situacijama donosio različite odluke, čime je narušio načelo pravne sigurnosti, iako je osporena odluka materijalno-pravno ispravna.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković i Sabahudin Tahirović, u postupku po ustavnoj žalbi Dobrice Vinčić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. oktobra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dobrice Vinčića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1144/08 od 11. marta 2008. godine i utvrđuje povreda prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

O b r a z l o ž e nj e

1. Dobrica Vinčić iz Beograda je 29. aprila 2008. godine, preko punomoćnika Jovice Kosića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da, nakon okončanja štrajka 28. novembra 2004. godine, poslodavac podnosioca ustavne žalbe - JAT Airways nije postupio saglasno zaključenim pregovorima i donetoj odluci od 29. novembra 2004. godine, te se stoga podnosilac ustavne žalbe obratio Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, podnošenjem tužbe radi isplate razlike zarade. Četvrti opštinski sud u Beogradu je 29. novembra 2007. godine doneo presudu P1. 1326/05 kojom je odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe. Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je 11. marta 2008. godine doneo osporenu presudu Gž1. 1144/08 kojom je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je Okružni sud u Beogradu pogrešnom primenom materijalnog prava, konkretno pozivanjem na odredbe Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, a zanemarivanjem odredaba Zakona o radu, osporenom presudom povredio njegovo Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje. Posebno je istakao da je tuženi svojom voljom potpisao sporazum "u pregovaranju radi okončanja štrajka" i doneo odluku "u postupku izvršenja sporazuma", a da je naknadno negirao "stvoreno pravo tužioca stvaranjem kvazi pravne situacije kojom pokušava da "legalizuje" - opravda svoje nezakonito postupanje i time se neosnovano obogati na račun tužioca". Podnosilac je naveo i da mu je ugovorom o radu utvrđena visina osnovne zarade i mogućnost da se tako utvrđena zarada uveća na ime stimulacije odlukom poslodavca, a da Zakon o radu ne precizira, niti ograničava poslodavca da u politici zarada primeni sva merila koja odgovaraju njegovom shvatanju raspodele zarada, kao bitnog elementa poslovanja. Prema navodima podnosioca, "činjenica da je tuženi javno preduzeće ništa ne menja u njegovom poslovanju, odnosno pravima i dužnostima prema zaposlenima, jer je reč o ugovornom odnosu, odnosno ovlašćenju poslovodstva - generalnog direktora da stimuliše radnika i odredi visinu zarade". Stoga podnosilac ustavne žalbe smatra da je određivanje visine pojedinačnih zarada ili stimulacija deo poslovne politike preduzeća, te da je iz tih razloga sud u osporenoj presudi svoju odluku zasnovao na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Podnosilac je dalje istakao da postoje pravnosnažno okončani postupci u kojima su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca, a u kojima se radi o istom činjeničnom i pravnom osnovu. Iz navedenih razloga podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu Okružnog suda u Beogradu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosilac ustavne žalbe je tokom 2005. godine podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv svog poslodavca Javnog preduzeća JAT Airways, radi isplate opredeljenih novčanih iznosa, na ime razlike zarade isplaćene za novembar i decembar 2004. godine, sa zakonskom zateznom kamatom.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 29. novembra 2007. godine doneo presudu P1. 1326/05 kojom je odbio tužbeni zahtev. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da su sporazumi zaključeni 13. juna i 28. novembra 2004. godine između tuženog preduzeća i Samostalnog sindikata inženjera vazduhoplovstva Srbije, kao i odluka generalnog direktora broj 2741 od 29. novembra 2004. godine, ništavi. Navedena odluka poslodavca kojom se članovima Sindikata isplaćuje posebna stimulacija, prema navodima iz obrazloženja, u suprotnosti je sa odredbama Zakona o radu i Zakona o obligacionim odnosima, budući da je jedini kriterijum za isplatu takve naknade članstvo u sindikatu, a ne ostvareni rezultati rada. Navedeno je i da su zaključeni sporazum i odluka u suprotnosti sa Uredbom Vlade o visini zarada u javnim preduzećima i da predviđaju raspolaganje suprotno toj uredbi, kao i da je Vlada bila ovlašćena da Uredbom odredi ukupan iznos sredstava zarade i način njihovog povećanja. Istaknuto je i da bez saglasnosti osnivača javnog preduzeća ne može biti prekoračen iznos sredstava određen Uredbom, te da direktor tuženog nema ovlašćenja da bez saglasnosti osnivača prizna pravo na stimulaciju određenoj kategoriji zaposlenih.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je 11. marta 2008. godine doneo osporenu presudu Gž1. 1144/08, kojom je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio presudu Četvrtog opštinskog suda P1. 1326/05 od 29. novembra 2007. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno, između ostalog, da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje i da je na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, dajući u svemu razloge koje u bitnom prihvata i drugostepeni sud. Istaknuto je da zaključeni sporazum i odluka generalnog direktora tuženog nemaju osnov u zakonu, kao i da je predmetni sporazum zaključen protivno prinudnim propisima, kada je ugovorena isplata preko ukupnog iznosa sredstava za obračun i isplatu zarade iz člana 3. Uredbe o visini zarada u javnim preduzećima ili protivno naznačenim osnovima za uvećanje zarade. Takođe je navedeno da je predmetni sporazum zaključen od strane neovlašćenog lica na strani tuženog i suprotno odredbama Uredbe, kao i da je diskriminacione prirode jer se isplata garantuje samo članovima određenog sindikata.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1273/05 od 16. decembra 2005. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca V. M. iz Beograda i obavezan je tuženi JAT Airways da tužiocu isplati na ime razlike zarade koju je primio za novembar i decembar 2004. godine određene novčane iznose, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Postupajući po žalbi tuženog preduzeća JAT Airways, Okružni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1. 1080/06 od 31. maja 2006. godine kojom je odbio žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1237/05 od 16. decembra 2006. godine. Okružni sud u Beogradu je u obrazloženju ove presude istakao, između ostalog, da "su bez uticaja navodi žalbe tuženog da Vlada utvrđuje masu zarade, te da je tuženi dužan da se pridržava akata kojima se provodi budžetska i ekonomska politika Vlade Republike Srbije, upravo imajući u vidu Odluku generalnog direktora broj 2741 od 29. novembra 2004. godine".

Okružni sud u Beogradu je pojedinim svojim odlukama (na primer: presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3823/06 od 18. oktobra 2006. godine, Gž1. 2345/06 od 22. novembra 2006. godine i Gž1. 2473/06 od 28. juna 2006. godine) potvrđivao presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu kojima su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca koji su se nalazili u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama (parnični postupci Četvrtog opštinskog suda u Beogradu u predmetima: P1. 689/05, P1. 1208/05, P1. 1234/05, P1. 1258/05, P1. 1308/05, P1. 1314/05, P1. 1316/05).

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe od značaja su odredbe sledećih propisa:

Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa, bilo je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu, da se zaposlenom garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca, da zaradu, u smislu stava 1. ovog člana, čini zarada koju je zaposleni ostvario za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, uvećana zarada, naknada zarade i druga primanja, osim naknade troškova iz člana 89. ovog zakona i drugih primanja iz člana 90. stav 1. ovog zakona, kao i da se opštim aktom ili ugovorom o radu utvrđuju elementi za određivanje zarade i način utvrđivanja zarade (član 81.); da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, u skladu sa opštim aktom ili ugovorom o radu, za prekovremeni rad, rad na dan praznika koji je neradni dan, noćni rad i rad u smenama, a da se opštim aktom ili ugovorom o radu mogu utvrditi i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu (član 82.).

Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa ("Službeni glasnik RS", br. 25/2000 i 25/02), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa, bilo je propisano: da je javno preduzeće preduzeće koje obavlja delatnost od opšteg interesa, a koje osniva država, odnosno jedinica lokalne samouprave ili autonomna pokrajina (član 1. stav 1.); da su delatnosti od opšteg interesa, u smislu ovog zakona, delatnosti koje su kao takve određene zakonom u oblasti, između ostalog, vazdušnog saobraćaja (član 2. stav 1.); da delatnost od opšteg interesa obavljaju javna preduzeća (član 3. stav 1.); da javno preduzeće osniva Republika Srbija i da pravo osnivača iz stava 1. ovog člana ostvaruje Vlada Republike Srbije (član 4. st. 1. i 2.). Odredbama člana 22. ovog zakona bilo je propisano: da javno preduzeće za svaku kalendarsku godinu donosi godišnji program poslovanja i dostavlja ga osnivaču javnog preduzeća radi davanja saglasnosti najkasnije do 1. decembra tekuće godine za narednu godinu (stav 2.); da se Program smatra donetim kada na njega saglasnost da osnivač javnog preduzeća (stav 3.); da program, pored ostalog, naročito sadrži: planirane izvore prihoda i pozicije rashoda po namenama, planirani način raspodele dobiti javnog preduzeća, elemente za celovito sagledavanje politike cena proizvoda i usluga, kao i politike zarada i zaposlenosti u tom preduzeću, koji se utvrđuju u skladu sa politikom projektovanog rasta cena i zarada koju utvrđuje Vlada za godinu za koju se Program donosi (stav 4.); da Vlada, do donošenja Programa, može da uredi uslove i način obračuna ukupnog iznosa sredstava za zarade u javnim preduzećima i preduzećima čiji je osnivač javno preduzeće (stav 5.).

Na osnovu ovlašćenja iz člana 22. stav 5. Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, Vlada je donela Uredbu o visini zarada u javnim preduzećima ("Službeni glasnik RS", br. 127/03 i 126/04). Ovom uredbom, koja je takođe bila na snazi u vreme nastanka spornog pravnog odnosa, bilo je propisano da se zarade u javnim preduzećima i preduzećima koja su osnovala javna preduzeća (u daljem tekstu: preduzeća) obračunavaju i isplaćuju u skladu sa ovom uredbom počev od isplata za mesec januar 2004. godine (član 1.). Odredbom člana 2. Uredbe bilo je propisano šta čini ukupan iznos sredstava za zarade isplaćen za mesec decembar 2003. godine, dok je odredbom člana 3. bilo propisano da preduzeća do donošenja Programa poslovanja za 2004. godinu obračunavaju i isplaćuju zarade za januar i naredne mesece 2004. godine najviše do ukupnog iznosa sredstava za zarade utvrđenog u članu 2. ove uredbe. Odredbom člana 4. stav 2. Uredbe bilo je propisano da preduzeće čiji je osnivač Republika, ukupan iznos sredstava za obračun i isplatu zarada može da uveća uz saglasnost Vlade, na predlog ministarstva nadležnog za poslove finansija, ministarstva nadležnog za poslove rada i ministarstva nadležnog za odgovarajuću oblast. Ovom uredbom bilo je propisano i: da će se, ako se kontrolom utvrdi da je preduzeće izvršilo isplatu zarada za određeni mesec u većem iznosu od utvrđenog u skladu sa ovom uredbom, izvršiti umanjenje zarada za više isplaćeni iznos narednog meseca za koji se vrši isplata (član 9.); da su upravni odbor i direktor preduzeća odgovorni za isplatu u skladu sa ovom uredbom, a da će osnivač preduzeća preduzeti odgovarajuće mere u skladu sa zakonom, ako preduzeće vrši isplatu zarada suprotno odredbama ove uredbe (član 10.). Odredbom člana 12. ove uredbe bilo je propisano da se isplata zarada suprotno odredbama ove uredbe, sankcioniše kao privredni prestup.

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povredu prava na koju se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi i navedene ustavnopravne razloge, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac u suštini žali na primenu materijalnog prava i različito postupanje sudova i odlučivanje Okružnog suda u Beogradu povodom iste činjenične i pravne situacije.

Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, utvrđenim odredbom člana 32. stav 1. Ustava, građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u tom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda i da li je primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, a time i na povredu prava na pravično suđenje. Dakle, ocena pravilnosti primenjenog materijalnog prava je, pre svega, u nadležnosti redovnih sudova više instance, koji tu kontrolu vrše u zakonom propisanom postupku. Međutim, kako i pogrešna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, to je u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud vlastan da u postupku po ustavnoj žalbi ceni i da li je sa stanovišta primene materijalnog prava povređeno pravo na pravično suđenje.

Saglasno izloženom, Ustavni sud je u konkretnom slučaju prvo pošao od ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije, a kasnije ispitivao da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, odnosno da li je primena materijalnog prava u njemu bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

6. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Beogradu, posebno Okružnog suda u Beogradu, koji je, kao sud poslednje instance u konkretnom slučaju, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite presude, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je takva praksa Okružnog suda u Beogradu u pogledu zaštite prava na isplatu zarade suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, utvrdio da je različitom ocenom Okružnog suda u Beogradu, datom tako što je u određenim slučajevima pravnosnažno usvajao tužbeni zahtev, dok je u ostalim takav zahtev pravnosnažno odbijao, a pri potpuno istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje. Ustavni sud ukazuje da je ovakva ocena Ustavnog suda u skladu sa ocenom Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Vinčić i drugi protiv Srbije, koju je Evropski sud doneo uz konstataciju da nije u njegovoj nadležnosti da procenjuje koji je stvarni ishod trebalo da imaju parnice podnosilaca predstavki.

Ustavni sud ukazuje da je ovakav stav zauzeo i u predmetima Už-143/2007 i Už-147/2007, kada je, pored ostalog, utvrdio povredu prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava. U ovim predmetima Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva pojedinačnih tužilaca i na taj način podnositeljke ustavne žalbe doveli u neravnopravan položaj u pružanju sudske zaštite njihovog prava na naknadu zarade, u odnosu na lice čiji je tužbeni zahtev usvojen.

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje sa stanovišta navoda ustavne žalbe o pogrešnoj primeni materijalnog prava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti i materijalnopravnih odredaba propisa koji su od značaja za ocenu Suda, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Saglasno navedenim odredbama Zakona o radu, svaki zaposleni je imao pravo na odgovarajuću zaradu, pri čemu se zaposlenom garantovala jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca. Odredbama ovog zakona je, takođe, bilo propisano da se pod pojmom "zarada" podrazumeva i uvećana zarada, s tim da uvećanje zarade koje je bilo predmet spora pred sudom, nije spadalo u Zakonom propisane slučajeve kada zaposlenom pripada pravo na uvećanu zaradu, već je odredbom člana 82. stav 2. Zakona bila predviđena mogućnost da se opštim aktom ili ugovorom o radu mogu utvrditi i drugi slučajevi u kojima bi zaposleni imao pravo na uvećanu zaradu.

Međutim, kako je tuženi, u konkretnom slučaju, javno preduzeće čiji je osnivač Republika Srbija i čije je poslovanje, uključujući i obračun i isplatu zarada bilo regulisano Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, kao i Uredbom donetom za izvršavanje tog zakona, a saglasno napred navedenim odredbama Zakona i Uredbe, tuženi, pod pretnjom propisanih sankcija, nije mogao da samostalno, bez saglasnosti nadležnog državnog organa u ime osnivača, donosi opšte akte kojima se uređuje pitanje zarada, niti da vrši obračun i isplatu uvećanih zarada bez prethodno dobijene saglasnosti Vlade. Prema oceni Ustavnog suda, imajući u vidu izneto, ali i činjenicu da je odredbama člana 22. Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa propisano da javno preduzeće posluje na osnovu prethodno donetog programa poslovanja, koji mora da sadrži sve pozicije rashoda za čitavu narednu kalendarsku godinu, po namenama (dakle i za zarade), i elemente za celovito sagledavanje politike zarada u istom preduzeću, kao i da na ovakav program Vlada mora da dâ saglasnost, te imajući u vidu i da je Vlada na osnovu izričitog zakonskog ovlašćenja, navedenom uredbom precizno uredila pitanje zarada u javnim preduzećima, ne mogu se prihvatiti kao osnovani navodi ustavne žalbe da "činjenica da je tuženi javno preduzeće ništa ne menja u njegovom poslovanju, odnosno pravima i dužnostima prema zaposlenima, jer je reč o ugovornom odnosu, odnosno ovlašćenju poslovodstva - generalnog direktora da stimuliše radnika i odredi visinu zarade".

Iz iznetog sledi da, u pogledu utvrđivanja zarada u javnom preduzeću, odnos poslodavca i zaposlenog jeste ugovorni odnos, ali samo u okviru propisanih pravila i ograničenja. Dakle, po oceni Ustavnog suda, osnivač javnog preduzeća nema ovlašćenje da određuje visinu pojedinačne zarade ili stimulacije za svakog zaposlenog, ali kada zbir pojedinačnih zarada i stimulacija utiče na ukupnu masu zarada, odnosno na njeno uvećanje, a što je bilo u konkretnom slučaju, jer uvećanje zarada određenim zaposlenima nije bilo praćeno smanjenjem zarada drugim zaposlenima kod tuženog ili smanjenjem ukupnog broja zaposlenih, čime bi se jedino mogla očuvati ista (projektovana) masa zarada, to saglasno članu 4. stav 2. Uredbe, svako takvo uvećanje pojedinačnih zarada i stimulacija podleže saglasnosti Vlade.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud ocenjuje da je osporena presuda Okružnog suda u Beogradu zasnovana na primeni merodavnog materijalnog prava i da se obrazloženje presude temelji na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju propisa koji su od značaja za rešavanje sporne pravne stvari, te da materijalno pravo nije bilo primenjeno na štetu podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud je imao u vidu i to da je tokom prvostepenog parničnog postupka utvrđeno da je sporazum koji je generalni direktor tuženog zaključio sa Samostalnim sindikatom, a koji je bio osnov za donošenje odluke generalnog direktora o obračunu i isplati posebne stimulacije, izričito predviđao da se posebna stimulacija po osnovu ostvarenih rezultata u trećem kvartalu 2004. godine isplaćuje samo zaposlenima koji su članovi tog sindikata, i to prema spisku overenom od strane ovlašćenog lica tog sindikata. Kako je navedeni osnov za obračun i isplatu posebne stimulacije, a time i za potraživanje uvećane zarade po ovom osnovu, suprotan prinudnim propisima, u konkretnom slučaju odredbi člana 12. tada važećeg Zakona o radu, jer među zaposlenima kod tuženog stvara diskriminaciju po osnovu članstva u određenom sindikatu, stavljajući, suprotno izričitoj zakonskoj zabrani, podnosioca ustavne žalbe u povoljniji položaj od zaposlenih koji rade na istim poslovima, a nisu članovi sindikata koji je sa generalnim direktorom zaključio sporazum, to Ustavni sud nalazi da i ova okolnost dodatno ukazuje da primena materijalnog prava u osporenoj presudi nije dovela do povrede prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Međutim, s obzirom na to da je Ustavni sud ocenio da je sama činjenica da je, Okružni sud u Beogradu, povodom identične činjenične i pravne situacije donosio potpuno različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe, to je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na to da je, u konkretnom slučaju, Ustavni sud našao da osporenom sudskom odlukom materijalno pravo nije bilo primenjeno na štetu podnosioca ustavne žalbe, odnosno da je osporena odluka Okružnog suda u Beogradu zasnovana na primeni merodavnog materijalnog prava, Ustavni sud je ocenio da objavljivanje ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije" predstavlja pravičan vid zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Ustavna žalba zbog različite sudske prakse u sporu za isplatu zarade

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti