Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao osam godina. Posebno je istaknuta neažurnost drugostepenog suda, koji je o žalbi odlučivao tri godine. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. Č. iz Smedereva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. Č. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Smederevu u predmetu P1. 313/08 (inicijalno 1P. 646/04) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se ustavna žalba R. Č. izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 608/12 od 14. novembra 2012. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4956/11 od 11. januara 2011. godine i presude Opštinskog suda u Smederevu P1. 313/08 od 27. januara 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. Č. iz Smedereva je 19. januara 2013. godine, preko punomoćnika N. D, advokata iz Smedereva, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Smederevu u predmetu P1. 313/08, kao i protiv presude Opštinskog suda u Smederevu P1. 313/08 od 27. januara 2009. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4956/11 od 11. januara 2012. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 608/12 od 14. novembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 6. decembra 2004. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Smederevu protiv tuženog, svog poslodavca „U. S . S .“, d.o.o iz S, radi poništaja odluke tuženog o otkazu ugovora o radu i vraćanja na rad; da je prvostepenom presudom P1. 646/04 od 21. decembra 2006. godine usvojen tužbeni zahtev, dok je rešenjem Okružnog suda u Smederevu Gž1. 464/07 od 3. septembra 2008. godine ukinuta prvostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je novom prvostepenom presudom P1. 313/08 od 27. januara 2009. godine odbijen tužbeni zahtev kao neosnovan; da je Apelacioni sud u Beogradu, 8. juna 2011. godine, dakle nakon dve godine od izjavljene žalbe, rešenjem Gž1. 1263/11 vratio predmet P1. 313/08, tada nadležnom Osnovnom sudu u Smederevu, na dopunu postupka i rešenjem P1. 313/08 od 25. jula 2011. godine Osnovni sud u Smederevu je ispravio prvostepenu presudu i predmet zatim dostavio Apelacionom sudu u Beogradu na odlučivanje o žalbi; da je Apelacioni sud u Beogradu, presudom Gž1. 4956/11 od 11. januara 2012. godine potvrdio prvostepenu presudu, a Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev2. 608/12 od 4. novembra 2012. godine odbio reviziju podnosioca kao neosnovanu; da je predmetni radni spor trajao osam godina iako je Zakonom o radu propisano da se postupak u radnim sporovima okončava u roku od šest meseci, te mu je time povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje jer u postupku nije saslušan svedok Dž. M. koga je podnosilac predložio da se sasluša, jer iako je svedok došao u sud, nije mu bio obezbeđen prevodilac, s obzirom na to da je svedok državljanin SAD i da ne razume srpski jezik, dok na sledeće ročište svedok nije pristupio jer se vratio u SAD, a podnosilac ne bi ni bio u mogućnosti da mu obezbedi troškove dolaska, te se odustalo od izvođenja dokaza saslušanjem ovog svedoka.

Zahtevao je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalbe se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Smederevu P1. 313/08, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 6. decembra 2014. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Smederevu protiv tuženog, svog poslodavca „U. S. S .“, d.o.o, iz S, radi poništaja odluke o otkazu ugovora o radu i vraćanja na rad. Predmet je dobio broj 1P. 646/04.

Pred Opštinskim sudom u Smederevu bilo je održano tri ročišta na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem svedoka, saslušanjem parničnih stranaka, i izvršen je uvid u određenu dokumentaciju.

U zapisniku sa ročišta od 21. decembra 2006. godine je navedeno - „da tužilac odustaje od predloga da se sasluša svedok Dž. M. jer je on u međuvremenu otišao u Ameriku te se ne može obezbediti njegovo prisustvo, ali tužilac predlaže da se na iste okolnosti sasluša svedok R.P. koji je u sporno vreme bio direktor pogona vatrostana, bio je upoznat sa precedurom za određivanje prekovremenog rada i bio je prisutan na svim sastancima sa najvišim rukovodiocima firme gde su davane koordinacije za rad rukovodilaca u sistemu održavanja“. Na tom ročištu sud je doneo rešenje da se ne izvede dokaz saslušanjem svedoka Dž. M, jer je tužilac odustao od predloga da se sasluša taj svedok, a da se sasluša svedok R.P. koga je tužilac predložio.

Presudom Opštinskog suda u Smederevu 1P. 646/04 od 21. decembra 2006. godine poništeno je kao nezakonito rešenje generalnog direktora tuženog broj 641 od 26. novembra 2004. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu broj 5745 od 18. decembra 2003. godine, pa je obavezan tuženi da tužioca vrati na rad i da mu naknadi troškove spora.

Rešenjem Okružnog suda u Smederevu Gž1. 464/07 od 3. septembra 2008. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Smederevu 1P. 646/04 od 21. decembra 2006. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P1. 313/08 i održano je jedno ročište, na kome je izvršen uvid u celokupne spise predmeta i osporenom presudom Opštinskog suda u Smederevu P1. 313/08 od 27. januara 2009. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u celini koji glasi „poništava se kao nezakonito rešenje generalnog direktora tuženog broj 641 od 26. novembra 2004. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu te se obavezuje tuženi da tužioca vrati na rad, i obavezuje se tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka“.

Odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Smederevu P1. 313/08 od 27. januara 2009. godine, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 1263/10 od 8. juna 2011. godine predmet P1. 313/08 vratio tada nadležnom Osnovnom sudu u Smederevu na dopunu postupka i zatim je rešenjem Osnovnog suda u Smederevu P1. 313/08 od 25. jula 2011. godine ispravljena presuda Opštinskog suda u Smederevu P1. 313/08 od 27. januara 2009. godine zbog očigledne greške u pisanju. Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4956/11 od 11. januara 2012. godine, u stavu prvom izreke, potvrđena je prvostepena presuda Opštinskog suda u Smederevu P1. 313/08 od 27. januara 2009. godine, ispravljena rešenjem Osnovnog suda u Smederevu P1. 313/08 od 25. jula 2011. godine a žalba tužioca je odbijena kao neosnovana; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu nadoknadi troškove postupka po žalbi.

U obrazloženju ove drugostepene presude je navedeno: da je tužilac radio kod tuženog na poslovima rukovodioca pogona H, da je tužiocu rešenjem tuženog broj 641 od 26. novembra 2004. godine, na osnovu člana 101. stav 1. tačka 3. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01), člana 109. tač. 1, 5, 116. i 122. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog, otkazan ugovor o radu broj 5745 od 18. decembra 2003. godine, zbog toga što je tužilac zloupotrebio službeni položaj i nemarno i nesavesno izvršavao radne obaveze, na taj način što je kao neposredni rukovodilac, suprotno proceduri donošenja rešenja o prekovremenom radu, određenim zaposlenima, bez pismenih i overenih rešenja za rad duži od punog radnog vremena, potpisao obračunske liste i na taj način je istima omogućio da naplate prekovremeni rad, te je na taj način tužilac kao njihov neposredni rukovodilac zloupotrebio svoja službena ovlašćenja i učinio povredu radne obaveze za koju je pravilno tuženi tužiocu otkazao ugovor o radu.

Osporenim presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 608/12 od 14. novembra 2012. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4956/11 od 11. januara 2012. godine. U obrazloženju ove revizijske presude je navedeno: da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su zaključili da je tužiocu zakonito prestao radni odnos kod tuženog otkazom ugovora o radu, primenom člana 101. stav 1. tačka 3) Zakona o radu, u vezi člana 9. al. 25. i 38. ugovora o radu, koji je zaključen između parničnih stanaka, jer se radi o skrivljenim povredama radne obaveze – zloupotrebi službenog položaja i nemarnom i nesavesnom izvršavanju radne obaveze; da je tužilac kao neposredni rukovodilac, suprotno proceduri donošenja rešenja o prekovremenom radu iz čl. 21, 22. i 122. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog, za troje zaposlenih, bez pismenih i overenih rešenja za rad duži od punog radnog vremena, potpisao obračunske liste i tako ovim licima omogućio da prekovremeni rad naplate, te je na ovaj način zloupotrebio svoja službena ovlašćenja i nemarno i nesavesno izvršavao svoje radne obaveze, što predstavlja osnov za primenu otkaznog razloga, da što se tiče ostalih povreda radne obaveze, koje se navode u rešenju o otkazu ugovora o radu, za ocenu zakonitosti rešenja o otkazu ugovora o radu dovoljno je da se utvrdi postojanje i samo jedne povrede radne obaveze.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) ; da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obrati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporava (član 435.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih i uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen dve godine, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u ovom parničnom postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja t užbe sudu, 6. decembra 2004. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku koji za predmet ima radni spor nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da odgovornost za nerazumno dugo trajanje postupka snosi drugostepeni sud, pred kojim je postupak odlučivanja o žalbi protiv prvostepene presude trajao tri godine, jer je nakon dve godine i pet meseci taj sud vratio nerazmotrene spise prvostepenom sudu radi dopune postupka.

Po oceni Suda, ukupno trajanje predmetnog postupka od osam godina u postupku koji za predmet ima radni spor i koji nije bio posebno složen, se ne može opravdati, te navedena dužina postupka, koja po oceni Suda prekoračuje standarde suđenja u razumnom roku, predstavlja nerazumno trajanje postupka kako po stavovima ovog suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Dakle, po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka leži na parničnom sudu koji ima i zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno.

Ustavni sud nalazi da podnosilac nije doprineo dužini trajanja postupka jer je prisustvovao svim ročištima i postupao je po nalozima suda a predmet spora je za njega bio od egzistencijalnog značaja, imajući u vidu da je podnosiocu prestao radni odnos kod tuženog.

Ustavni sud ukazuje da je procesni zakon koji se primenjivao u predmetnom parničnom postupku propisivao da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova. Propisivanjem ovih procesnih normi zakonodavac je normativno iskazao šta je bitna odlika ove vrste postupka, a to je hitnost u postupanju i odlučivanju, koja očigledno nije poštovana u konkretnom slučaju. Dakle, zakon koji uređuje parnični postupak naročito precizira hitnost rešavanja radnih sporova, s obzirom na to da ishod ovakvog spora može imati veoma značajne, pa čak i egzistencijalne materijalnopravne posledice za tužioca, kao bivšeg zaposlenog, ali je svakako i u interesu poslodavca da se ovakav spor okonča u što kraćem roku.

Ustavni sud u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odlugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud nalazi da je nedelotvornim postupanjem parničnog suda u predmetnom postupku, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Smederevu u predmetu P1. 313/08 (inicijalno P. 646/04), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, obračunatu u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka kao i značaj predmeta spora. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na osporenu presudu Opštinskog suda u Smederevu P1. 313/08 od 27. januara 2009. godine, presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4956/11 od 11. januara 2011. godine i presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 608/12 od 14. novembra 2012. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda, zapravo, traži da postupa kao instancioni sud i da još jednom, nakon redovnih sudova i revizijskog suda, oceni osnovanost njegovog tužbenog zahteva. Ovo iz razloga što iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu označenog ustavnog prava, podnosilac ustavne žalbe obrazlaže, pre svega, neizvođenjem dokaza koje je predložio sudu, odnosno neizvođenje dokaza saslušanjem određenog svedoka.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava ili ocene izvedenih dokaza ili prihvatanja ili neprihvatanja određenih dokaza. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog prava. U postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje činjenično stanje utvrđeno u parničnom postupku, niti da preispituje pravilnost zaključaka sudova o pojedinim izvedenim dokazima ili neprihvatanju pojedinih dokaza, odnosno nije nadležan da ocenjuje valjanost dokaza već je nadležan da utvrđuje postojanje povrede ili uskraćivanja označenih ustavnih prava ili sloboda.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca da sud, na njegovu štetu, nije izveo ključni dokaz a to je saslušanje određenog svedoka, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi ustavnog prava na pravično suđenje. Ovo stoga što je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je sam podnosilac odustao od saslušanja spornog svedoka i predložio sudu da se na iste sporne okolnosti sasluša drugi svedok. Dakle, iz navoda ustavne žalbe proizlazi da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instanciono - viši parnični sud preispita zakonitost osporenih presuda za koje Sud ne nalazi da su zasnovane na očigledno nepravičnoj, proizvoljnoj ili arbitrernoj primeni merodavnog procesnog i materijalnog prava. Ustavni sud je ocenio da su postupajući sudovi dali jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su odbili tužbeni zahtev podnosioca koji se odnosio na poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, a takve razloge ovaj sud ne smatra proizvoljnim, niti postoje okolnosti na osnovu kojih bi sprovedeni parnični postupak mogao biti ocenjen nepravičnim sa aspekta procesnih garancija označenog prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporenih presuda, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti