Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao skoro 14 godina. Podnositeljkama je dosuđena naknada nematerijalne štete od po 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. J, S . J. i B . R, svih iz Lazarevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. jula 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. J, S . J . i B . R . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 21529/11 povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu svakoj od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. J . iz Lazarevca i drug e ponositeljke navedene u uvodu i tački 1. izreke, izreke podnele su Ustavnom sudu, 24. jula 2015. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1589/15 od 15. maja 201 5. godine, zbog povrede prava na život, na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 24, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u r azumnom roku u postupku u kome je donet a osporen a odluk a.

Povredu označenih prava podnositeljke obrazlaž u navodima koji se u suštini svode na tvrdnje o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju, sa čim u vezi osporavaju i nalaz sudskog veštaka koji je dat u postupku koji je prethodio ustavnosudskom. Ovako iznetim razlozima dodaju i to da je njihov pok. pravni prethodnik bio diskriminisan i u nepovoljnijem položaju u odnosu na druge učesnike u saobraćaju koji su imali "privilegiju" da mesto ukrštanja puta i železničke pruge prelaze tamo gde je ono obezbeđeno branicima ili polubranicima, te da iz toga proizlazi da je njegov život manje vredan, a njihovo pravo manje zaštićeno. Zbog činjenice da je postupak trajao od 2001. do 2015. godine smatraju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu i utvrdi im pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljki ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nj ihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 21529/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, podnele su 27. avgusta 200 1. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih Kompanije "D ." o, Beograd, DD "S .", Lazarevac i Ž, Beograd, radi naknade nematerijalne štete zbog smrti bliskog lica, s tim što je tužilja Gordana Jovanović tužbu podnela i radi naknade materijalne štete.

Na ročištu održanom 26. decembra 2001. godine doneta je presuda zbog izostanka u odnosu na drugotuženog, koja je po njegovom predlogu od 5. marta 2002. godine stavljena van snage donošenjem rešenja o vraćanju u pređašnje stanje od 15. maja 2002. godine.

Podneskom od 17. juna 2002. godine drugotuženi je obavestio sud da je nad njim otvoren stečaj, nakon čega je na ročištu održanom 10. septembra 2002. godine na saglasan predlog punomoćnika svih stranaka, doneto rešenje o prekidu postupka.

Podneskom od 30. aprila 2007. godine tužilje su tražile nastavak postupka, tvrdeći da je okončan stečajni postupak nad drugotuženim. Nakon dva naloga suda da dostave dokaz za iznetu tvrdnju, njihov punomoćnik je u julu iste godine priložio izvod sa veb-sajta APR navodeći da iz njega proizlazi da je stečajni postupak nad drugostuženim i dalje u toku, zbog čega je sud rešenjem od 21. januara 2008. godine odbio predlog za nastavak postupka. U februaru 2008. godine data je naredba da se spisi predmeta po žalbi dostave drugostepenom sudu.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 604/10 od 2. marta 2011. godine ukinuto je rešenje nižestepenog suda uz ocenu da je sud suprotno odredbama procesnog zakona postupak prekinuo u odnosu na tužene koji nisu u stečaju i da nema smetnji da se postupak prema njima nastavi .

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu od 15. jula 2011. godine nastavljen je postupak prema tuženom osiguravajućem društvu i Ž, Beograd.

U daljem toku postupka, od ukupno 12 zakazanih ročišta, pet nije održano - jedno na saglasan predlog stranaka radi pribavljanja određenog dokaza, jedno zbog sprečenosti sudije, jedno zbog štrajka advokata, dok su dva ročišta otkazana. Osim saslušanja tužilja i jednog svedoka, po predlogu tužilja iz juna 2013. godine u toku 2014. godine je sprovedeno saobraćajno-tehničko veštačenje i povodom njihovih primedbi na nalaz, određeni sudski veštak je dva puta saslušan. U ovom delu postupka tužilje su povukle tužbu u odnosu na tuženo osigurava juće društvo, a tužilja G. J . i tužbu za naknadu materijalne štete.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 21529/11 od 4. septembra 2014. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilja prema tuženom JP "Ž ." za naknadu nematerijalne štete zbog smrti bliskog lica sa obrazloženjem da na strani ovog tuženog nema odgovornosti za štetu u smislu čl. 154, 155. i 201. Zakona o obligacionim odnosima jer je utvrđeno da je do štetnog događaja došlo krivicom i propustima vozača kamiona, pravnog prethodnika tužilja, koji nije zaustavio kamion ispred zvučnih i svetlosnih saobraćajnih znakova i "Andrejinog krsta" koji su kritičnom prilikom bili u funkciji i zabranjivali prelaz preko pruge usled nailaska voza. Istom presudom konstatovano je i povlačenje tužbe za naknadu materijalne štete i u odnosu na osiguravajuće društvo.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem od 30. decembra 2014. godine spise predmeta vratio prvostepenom postupku radi ispravke presude, koji je 16. marta 2015. godine doneo rešenje o ispravci.

Postupak je pravnosnažno okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1589/15 od 15. maja 2015. godine kojom je potvrđena ožalbena prvostepena presuda, uz ocenu o neosnovanosti žalbenih navoda tužilja o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka koja se ogleda u pogrešnoj oceni izvedenih dokaza.

Prema podacima objavljenim na sajtu APR, drugotuženi nije brisan iz registra privrednih subjekata i dalje je u stečaju.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuju podnosi teljke u ustavnoj žalbi, utvrđeno je : pravo na život (član 24.); pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.), pravo na jednaku zaštitu prava (član 36. stav 1.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe najpre sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je, polazeći od prethodno navedenih činjenica, utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 27. avgusta 200 1. godine i da je pravnosnažno okončan u odnosu tuženo JP "Ž ." (u odnosu na koje tužba nije povučena) donošenjem osporene drugostepene presude 15. maja 2015. godine, a da je u odnosu na tuženo saobraćajno-prevozno privredno društvo u prekidu od 10. septembra 2002. godine zbog činjenice da je to privredno društvo u stečaju. Kako je neizvesno da li će se predmetni parnični postupak uopšte nastaviti prema privrednom društvu u stečaju , Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da kod ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku postupak smatra okončanim i u odnosu na to privredno društvo. Sud je utvrdio da je predmetni postupak trajao više od 13 godina i osam meseci.

Mada se slobode i prava građana jemče i njihova ustavnosudska zaštita obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu, i u ovom slučaju stao na stanovište da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumne dužine trajanja konkretnog parničnog postupka uzme u obzir celokupan period njegovog trajanja. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da u konkretnom slučaju parnični postupak trajao duže od 13 godina i osam meseci , što samo po sebi može da ukazuje da nije okončan u razumnom roku. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljki ustavne žalbe kao stran aka u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupk u raspravlja za podnositeljke, skoro četrnaestogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to što su prvobitno tužena tri lica čija odgovornost bi se zasnivala na tri različita pravna osnova, što su bili istaknuti zahtevi za naknadu materijalne i nematerijalne štete, ne može prihvatiti da je razumno da je konkretna parnica trajala više od 13 godina i osam meseci u situaciji kada je osim pribavljenih pismenih dokaza, izveden dokaz saobraćajno-tehničkim veštačenjem i saslušanjem tužilja i jednog svedoka i to na okolnost postojanja odgovornosti samo jednog od tuženih jer je tužba u odnosu na jedan vid zahteva i jednog od tuženih u međuvremenu povučena. Dakle, zaključak Ustavnog suda je da se radilo o jednostavnom postupku imajući u vidu obimnost sprovedenog dokaznog postupka, te da se stoga ne može prihvatiti da je razumno da je parnica trajala duže od 13 godina i osam meseci, i pored toga što je postupak bio u prekidu od 10. septembra 2002. do 30. aprila 2007. godine. Naime, 10. septembra 2002. godine na saglasan predlog punomoćnika svih parničnih stranaka određen je prekid postupka zbog toga što je nad jednim od tuženih, koji u ovom slučaju nisu bili nužni i jedinstveni suparničari, otvoren stečajni postupak. U vezi sa iznetim, Ustavni sud ukazuje da je redovan sud taj u čijoj isključivoj nadležnosti je da vodi postupak i ceni da li su ispunjeni zakonom propisani uslovi za njegov prekid. Međutim, i pored toga ne može se prenebregnuti činjenica da su taj predlog stavile i podnositeljke i da su tek posle četiri i po godine tražile nastavak.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da nije postojao nijedan razlog koji bi opravdao njegovo dugo trajanje, niti da su postojale takve objektivne okolnosti koje su onemogućavale okončanje spora u kraćem roku. Po nalaženju Ustavnog suda, odgovornost za nerazumnu dužinu trajanja postupka je prvenstveno na strani redovnih sudova. U prilog ovoj oceni govori i činjenica da je drugostepenom sudu trebalo tri godine (februar 2008. - mart 2011. godine) da odluči o žalbi izjavljenoj protiv jednog procesnog rešenja.

S obzirom na navedeno , Ustavni sud je utvrdio da u parničnom postupku koji je vo đen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 21529/11 podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US , 40/15 - dr. zakon i 103/15), u ovom delu ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu svakoj od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrpele podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti konkretnog slučaj a koje su od značaja za njeno određivanje, posebno dužinu trajanja i složenost postupka, te nesumnjiv značaj predmeta spora za podnositeljke . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, a krećući se u granicama istaknutog zahteva , Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosi teljke ustavne žalbe pretrpe le zbog neefiksanog postupanja sudova.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem se povreda prava ističe u odnosu na drugostepenu presudu, Ustavni sud ukazuje da je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud, uvažavajući naročitu osetljivost i značaj pitanja za podnositeljke ustavne žalbe, a o kome se rešavalo u predmetnom postupku, ističe da je pravo na život fundamentalno ljudsko pravo čija se navedena povreda mora sa posebnom pažnjom razmatrati.

Prema stavu Ustavnog suda, a koji zastupa i Evropski sud za ljudska prava, pravo na život spada u „tvrdo jezgro“ ljudskih prava koja se jemče svakom licu i koje ne može biti predmet bilo kakvog ograničenja ili derogiranja (videti odluke Ustavnog suda Už-40077/2010 od 14. jula 2011. godine, tačka 5 . obrazloženja, Už-4527/2011 od 31. januara 2013. godine, tačka 5. obrazloženja i dr.).

Jedan od aspekata primene prava na život pretpostavlja postojanje pozitivne obaveze države da štiti pravo na život, a koje se, inter alia, ogleda u kreiranju zakonskog okvira kojim se obezbeđuje efektivna zaštita života. Navedeni stav potvrđen je i u sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu u predmetu Öneryıldız protiv Turske, od 30. novembra 2004. godine, stav 89.). Evropski sud za ljudska prava tumačeći prav o na život stipulisano u članu 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda konstatuje da je opšte prihvaćeno postojanje obaveze države šire od prostog obezbeđenja efektivnog krivičnopravnog sankcionisanja povrede prava na život (videti presudu u predmetu Osman protiv Ujedinjenog Kraljevstva , od 28. oktobra 1998. godine, st av 115 .). Takođe, navedeni sud ističe i da je obaveza države „ne samo da se uzdrži od namernog i nezakonitog lišenja života nekog lica, nego i da preduzima odgovarajuće mere da zaštiti živote ljudi koji su pod njenom jurisdikcijom“ (videti presudu u predmetu L.C.B. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 9. juna 1998. godine , stav 36.). Pri tome sud , s obzirom na teškoće vezane za održavanje reda i mira, nepredvidljivost ljudskog ponašanja i odluka koje se moraju doneti u smislu prioriteta i resusra, vodi računa o tome da se domaćim vlastima ne nameće nesrazmeran teret jer nacionalne vlasti ne mogu u slučaju svakog navodnog rizika po život pojedinca potpadati pod zahteve Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u vezi sa obavezom preduzimanja preventivnih mera za sprečavanje ostvarenja tog rizika (videti presudu Tomašić i drugi protiv Hrvatske, od 15. januara 2009. godine, st. 50. i 51, broj predstavke 46598/06). Dakle, svaka navodna opasnost po život pojedinca ne nameće obavezu državi da preduzme mere radi sprečavanja ostvarenja tog rizika. Prema stavovima E vropskog suda za ljudska prava, pozitivna obaveza države nastaje , kada se utvrdi da su vlasti znale ili su bile dužne da znaju za postojanje stvarnog i neposrednog rizika po život određene osobe, te da su propustile da u okviru svojih ovlašćenja preduzmu mere za koje se razumno moglo očekivati da će sprečiti taj rizik (videti napred pomenutu presudu Osman protiv Ujedinjenog Kraljevstva, stav 116. i presudu u predmetu Choreftakis i Choreftaki protiv Grčke , od 17. januara 2012. godine, stav 47 .).

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodima podnositeljki o povredi prava na život , suštinski osporava pravil nost utvrđenog činjeničnog stanja u predmetnom parničnom postupku . Kao takvi, navodi se ne mogu dovesti u kontekst relevantnih ustavnopravni h razlo ga kojima se argumentuj e tvrdnja o povredi prava na život, već se u ovom konkretnom slučaju od Ustavnog suda traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta. Navodi o nepovoljnijem položaju njihovog pravnog prethodnika u odnosu na druge učesnike u saobraćaju i manjoj vrednost i njegovog života s obzirom na mesto saobraćajnog udesa, kao i način obezbeđenja konkretnog putnog prelaza, a koje pitanje jeste bilo uređeno u skladu sa Zakonom o bezbednosti u železničkom saobraćaju ("Službeni list SRJ", broj 60/98) i podzakonskim aktima donetim u njegovom izvršenju - Pravilnikom o načinu ukrš tanja železničke pruge i puta ("Službeni list SRJ", broj 72/99), ne mogu se dovesti u vezu sa pravima iz člana 24. i člana 36. stav 1. Ustava.

Dodatno, u pogledu tvrdnje o povredi prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud podseća da uslov koji mora da postoji da bi se uopšte razmatralo eventualno postojanje povrede ovog prava jeste ukazivanje na različito postupanje sudova poslednje instance u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se povrede ustavnih prava ističu u odnosu na osporenu drugostepenu presudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.