Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe privatnog tužioca

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv krivičnih presuda. Podnosilac, kao privatni tužilac, ne može isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku jer nije podneo imovinsko-pravni zahtev u krivičnom postupku, što je preduslov za zaštitu tog prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vojislava Jovanovića iz Mokranja, opština Negotin, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 28. decembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Vojislava Jovanovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Negotinu K. 302/09 od 7. jula 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž.1. 2526/10 od 28. juna 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vojislav Jovanović iz Mokranja, opština Negotin podneo je Ustavnom sudu 18. novembra 2010. godine ustavnu žalbu protiv akata označenih u izreci, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, posebnih prava okrivljenog i prava na naknadu štete, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 33. stav 6. i člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije.

2. Iz odredbe člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da je izjavljuje lice o čijim pravima i obavezama je odlučivano pojedinačnim aktom koji se osporava ustavnom žalbom, odnosno lice prema kome je preduzeta osporena radnja.

3. Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe imao svojstvo i privatnog tužioca i okrivljenog u krivičnom postupku u kome su donete osporene presude. Podnosilac ustavne žalbe, ni inicijalno ni u naknadno dostavljenom podnesku nije naveo da je u predmetnom krivičnom postupku, u svojstvu privatnog tužioca, podneo predlog za ostvarivanje imovinsko-pravnog zahteva u krivičnom postupku, niti iz osporenih presuda to proizlazi.

Ustavni sud ukazuje na to da se u krivičnom postupku, pre svega, odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog da se protiv nekog lica pokrene krivični postupak i o optužbama koje se tom licu stavljaju na teret.

U odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku podnosiocu ustavne žalbe kao privatnom tužiocu, Ustavni sud najpre ukazuje na noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koji je utvrdio da se pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koje je sadržinski identično pravu iz člana 32. Ustava, može jemčiti i oštećenom kao tužiocu ili privatnom tužiocu, ali samo od trenutka kada je on istakao svoj imovinsko-pravni zahtev u krivičnom postupku (Odluka Boris Stojanovski protiv BJR Makedonije, od 6. maja 2010. godine, aplikacija broj 41916/04, stav 40.). Ustavni sud je istovetan stav izrazio i u više svojih rešenja (Videti, između ostalih: Rešenje Už-175/2009 od 10. novembra 2011. godine).

Ustavni sud je ocenio da iz navoda ustavne žalbe i priloženih dokaza ne proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe kao privatni tužilac istakao imovinsko-pravni zahtev u označenom krivičnom postupku. Stoga, prema stavu Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe kao privatni tužilac ne može isticati da mu je u krivičnom postupku u kome su donete osporene presude, pa ni samim tim presudama, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od toga da se označeno ustavno pravo u konkretnom slučaju ne jemči podnosiocu ustavne žalbe, kao privatnom tužiocu u krivičnom postupku, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac ustavne žalbe u navedenom krivičnom postupku imao i svojstvo okrivljenog. Razmatrajući tvrdnju o povredi prava na suđenje u razumnom roku podnosioca ustavne žalbe kao okrivljenog, kao i tvrdnje o povredi posebnih prava okrivljenog i prava na naknadu štete, Ustavni sud je našao da se razlozi ustavne žalbe, u suštini, odnose na rešenja kojima je odlučeno o troškovima krivičnog postupka i koja nisu ni osporena ustavnom žalbom. Ustavni sud je ocenio da se izneti navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava osporenim presudama, jer se ti razlozi i ne odnose na te presude. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

4. S obzirom na sve izneto, Sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe privatnog tužioca

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti