Odluka Ustavnog suda o povredi prava u parničnom postupku dugom 17 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za poništaj ugovora o poklonu, koji je trajao skoro 17 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamas), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. G . G . iz Inđije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. oktobra 2020. godine, doneo je

ODLUKU

1. Usvaja se ustavna žalba D. G . G . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi –

Sudska jedinica u Inđiji P. 1133/15 (ranije predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 279/2000) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Obrazloženje

1. D. G . G . iz Inđije je , 8. juna 2017. godine, preko punomoćnika N . J, advokata iz Inđije, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 1133/15 (ranije predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 279/2000).

Podnositeljka ustavne žalbe je detaljno obrazložila činjenično stanje, hronološki tok predmetnog postupka i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka, navodeći da je 9. juna 2000. godine podnela tužbu radi poništaja ugovora o poklonu i da je postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 469/17 od 6. aprila 2017. godine, te joj je zbog dužine trajanja postupka od 17 godina, koji nije bio složen i čijoj dužini ona nije doprinela, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Zahtevala je naknadu nematerijalne štete kao i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu, priloženu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 1133/15, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 9. juna 2000. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Inđiji protiv tuženih M . Đ . i Mi . Đ, radi poništaja ugovora o poklonu nepokretnosti koji je tužilja zaključila sa prvotuženim i ugovora o poklonu koji su tuženi zaključili, sa zahtevom za određivanje privremene mere. Predmet je dobio broj P. 279/2000.

Rešenjem Opštinskog suda u Inđiji P. 279/2000 od 24. januara 2002. godine određena je privremena mera, tako što je tuženima zabranjeno otuđenje i opterećenje sporne nepokretnosti.

Pred prvostepenim sudom održano je ukupno 11 ročišta, na kojima su u više navrata saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u ugovore o poklonu Ov. 2029/96 i Ov. 2030/96 od 9. aprila 1996. godine, zatražen je i izveštaj od Službe za katastar nepokretnosti Opštine Inđija i saslušan je veći broj svedoka. Četiri ročišta nije održano, i to tri iz procesnih razloga, a jedno zbog štrajka advokata.

Rešenjem Opštinskog suda u Inđiji P. 279/2000 od 14. marta 2002. godine određen je prekid postupka zbog smrti tužene Milke Đukić i određeno je da će se postupak nastaviti po okončanju ostavinskog postupka, a na predlog parničnih stranaka.

Tužilja je podneskom od 21. maja 2010. godine tražila nastavak prekinutog postupka i r ešenjem Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 3619/10 od 10. januara 2012. godine odbijen je kao neosnovan predlog tužilje za nastavak postupka .

U obrazloženju rešenja je navedeno: da je na ročištu od 7. februara 2011. godine tuženi M. Đ . izjavio da je sprovedeni ostavinski postupak iza njegove pok. majke Mi . Đ . ali da je isti sproveden u Bosni i Hercegovini i da su zakonski naslednici pok. Mi . Đ, njegov brat A . Đ . i sestra M ; da je na ročištu od 5. maja 2011. godine punomoćnik tužilje dostavio sudu rešenje o nasleđivanju Osnovnog suda u Mrkonjić Gradu O. 34/02 od 4. marta 2002. godine prema kome su za zakonske naslednike pok. Mi . Đ . oglašeni njeni sinovi M . Đ . i A . Đ, a predmet nasleđivanja je stan u Ključu; da s obzirom na to da predmet raspravljanja u navedenom ostavinskom postupku nije bio suvlasnički deo nekretnine u KO Inđija koja je predmet ovog spora, čiji je suvlasnik bila pok. Mi . Đ, u ovoj fazi se ne može utvrditi ko je pasivno legitimisan za vođenje spora s obzirom na to da pok. Mi. Đ . ima i ćerku, te je sud mišljenja da je predlog tužilje za nastavak postupka preuranjen.

Tužilja je 3. februara 2012. godine podnela žalbu protiv navedenog rešenja i rešenjem Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 126/12 od 30. avgusta 2012. godine žalba tužilje je uvažena i rešenje Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 3619/10 od 10. januara 2012. godine je ukinuto i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Rešenjem Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 1776/12 od 15. marta 2013. godine nastavljen je postupak i kao tuženi je pored M . Đ . označen i A . Đ, zakonski naslednik pok. Mi.

Rešenjem Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 313/13 od 9. avgusta 2013. godine žalba prvotuženog je odbijena kao neosnovana i potvrđeno je rešenje Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 1776/12 od 15. marta 2013. godine.

Presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 1776/12 od 27. aprila 2015. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev.

Podnositeljka je 14. maja 2015. godine izjavila žalbu protiv navedene prvostepene presude i rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1338/15 od 19. novembra 2015. godine usvojena je žalba tužilje, presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 1776/12 od 27. aprila 2015. godine je ukinuta i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P. 1133/15 i održano je tri ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u celokupne spise predmeta i ponovo je izvršen uvid u sporne delove ugovora o poklonu, dok dva ročišta nisu bila održana, i to jedno iz procesnih razloga, a jedno na zahtev punomoćnika tuženih.

Presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 1133/15 od 29. novembra 2016. godine usvojen je tužbeni zahtev i poništen je ugovor o poklonu zaključen između tužilje i M . Đ . gde je predmet ugovora o poklonu bila polovina spratne stambene zgrade bliže označene u izreci, upisane u listu nepokretnosti broj 3166 k.o. Inđija u ½ dela, a koji ugovor je overen kod Opštinskog suda u Inđiji OV. 2029/96 od 9. aprila 1996. godine, poništen je ugovor o poklonu u ½ dela zaključen između tuženih M. Đ . kao poklonodavca i Mi . Đ . kao poklonoprimca gde je predmet ugovora o poklonu spratna zgrada, bliže označena u izreci, upisana u list nepokretnosti broj 3166 k.o. Inđija, u ½ dela, a koji ugovor je overen kod Opštinskog suda u Inđiji Ov. 2030/96 dana 9. aprila 1996. godine, pa su tuženi dužni da trpe pravne posledice ove presude, tako da se tužilja može nesmetano upisati kao vlasnik u ½ dela na napred navedenim nekretninama, obavezani su tuženi da plate troškove postupka u iznosu od 314.300,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate.

Tuženi su 26. decembra 2016. godine podneli žalbu protiv navedene prvostepene presude i presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 469/17 od 6. aprila 2017. godine žalbe tuženih su odbijene i presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 1133/15 od 29. novembra 2016. godine je potvrđena.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe, Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik PC", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih i uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen šest i po godina, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan ceo period od dana podnošenja tužbe podnositeljke – 9. juna 2000. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka – 6. aprila 2017. godine.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, ukupno trajanje parničnog postupka od 16 godina i deset meseci predstavlja njegovo nerazumno dugo trajanje kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da se prekid predmetnog postupka u trajanju od osam godina (od donošenja rešenja o prekidu postupka – 14. marta 2002. godine do zahteva podnositeljke za nastavak prekinutog postupka – 21. maja 2010. godine) ne može staviti na teret postupajućem sudu.

Ustavni sud nalazi su pretežan doprinos nerazumnom trajanju postupka dali postupajući sudovi pred kojima je odlučivanje o zahtevu podnositeljke za nastavak prekinutog postupka, trajalo više od tri godine. Međutim, nakon nastavka postupka, sudovi su odlučivali u kratkim rokovima te je prvostepeni sud odlučio za godinu i po dana, prvi žalbeni postupak je trajao šest meseci, u ponovnom prvostepenom postupku odlučeno je za godinu dana, dok je drugi žalbeni postupak trajao šest meseci.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od materijalnog značaja za podnositeljku i podnositeljka je imala legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnositeljke, Sud ukazuje da je podnositeljka ustavne žalbe u određenoj meri doprinela dužini trajanja postupka jer je , imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, tokom osmogodišnjeg trajanja prekida postupka mogla i ranije da traži njegov nastavak.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bilo složen jer tokom postupka nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu 1133/15 (ranije predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 279/2000), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, u koji se ne računa period od osam godina kada je postupak bio u prekidu, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke broj 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela.

7. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

8. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 426 stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.