Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Upravnog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog dužine postupka vođenog povodom prestanka njene službe u Vojsci.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Gordana Ajnšpiler Popović , dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. V . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. maja 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. V . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 5403/17 od 28. februara 2020. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 5403/17 od 28. februara 2020. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za opšte poslove UP-2 broj 37-37/10 od 15. marta 2017. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba M. V . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Upravnim sudom u predmetu U. 5403/17 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

4. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuj e na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. V . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 1 . juna 2020. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 5403/17 od 28. februara 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, kao i prava na obaveštenost i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 51. stav 2. i člana 60. st. 1. i 3. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je hronološki izložen tok postupka u kome je odlučivano o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe u Vojsci Srbije i Crne Gore, koji je bio pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda U. 8737/12 od 20. marta 2014. godine, kao i tok postupka koji je vođen u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-3455/2014 od 26. maja 2016. godine i pravnosnažno okončan osporenom presudom Upravnog suda U. 5403/17 od 28. februara 2020. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe je u prilog tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje navela: da nema dokaza da je nadležni organ, pre prestanka službe, pokušao da joj obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije; da je drugostepeni organ sedam godina nakon donošenja prvog rešenja o prestanku službe pribavio potvrdu Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove broj 3945-2 od 16. maja 2012. godine u kojoj je netačno navedeno da su ukinuta sva slobodna (upražnjena) radna mesta u Vojsci i Ministarstvu odbrane; da je, pored toga , postojala obaveza da se pokuša zaposlenje podnositeljke u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu ili njena prekvalifikacija, što nije učinjeno; da iz oglasnih novina Nacionalne službe za zapošljavanje „Poslovi“ od 12, 19. i 26. jula 2005. godine proizlazi da su u to vreme postojali interni i javni oglasi o potrebi zaposlenja u organima lokalne samouprave i državnim organima lica sa VI stepenom ekonomsko-finansijske struke ; da ne postoje dokazi da se nadležni organ obraćao kadrovskoj službi V lade; da je u postupku izvršenja Odluke Ustavnog suda pribavljen akt Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0110-1011-727/2016 od 9. decembra 2016. godine u kojoj nije navedeno da se nadležni organ pre donošenja prvog rešenja o prestanku službe od 1. avgusta 2005. godine obratio Nacionalnoj službi za zapošljavanje kako bi utvrdio da li postoji mogućnost zaposlenja; da je stoga nejasan i neutemeljen zaključak Upravnog suda iznet u osporenoj presudi da su preduzete aktivnosti u cilju ispitivanja mogućnosti da se podnositeljki obezbedi jedno od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. Povredu istog prava vidi i u tome što je Upravni sud osporenu presudu, suprotno čl. 33. i 34. Zakona o upravnim sporovima, doneo bez održavanja usmene javne rasprave, iako je predmet spora bio složen i tražio bolje razjašnjenje stanja stvari.

Povredu prava na suđenje u razumnom roku obrazlaže time što je od izjavljivanja žalbe protiv prvog rešenja o prestanku službe od 1. avgusta 2005. godine do donošenja osporene presude Upravnog suda od 28. februara 2020. godine proteklo 14 i po godina, uz navođenje razloga koji se odnose na postupanje nadležnih organa i suda, kao i na njeno ponašanje. Pri tome je istak la da je postupak u izvršenju Odluke Ustavnog suda trajao tri i po godine.

Predloženo je da Ustavni sud poništi osporenu presudu Upravnog suda i rešenje Vojne pošte 2977 Beograd UP-1 broj 1500-3/08 od 4. januara 2017. godine, te da se podnositeljki odredi naknada u visini izgubljene zarade i doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje sa pripadajućim zateznim kamatama , za period od 1. septembra 2005. godine do dana donošenja odluke. Takođe je predloženo da se podnositeljki zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz spisa predmeta Vojne pošte 2977 Beograd UP-1 broj 1500-3/08 i Upravnog suda U. 5403/17, kao i iz dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Postupak prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe u Vojsci Srbije i Crne Gore bez njene saglasnosti, zbog ukidanja radnog mesta na koje je raspoređena, na osnovu odredbe člana 143. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, započeo je donošenjem rešenja Vojne pošte 3233 Beograd 28-147 od 1. avgusta 2005. godine, a bio je pravnosnažno okončan donošenjem presude Upravnog suda U. 8737/12 od 20. marta 2014. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe je 17 . aprila 2014. godine protiv navedene presude Upravnog suda izjavila ustavnu žalbu. Odlukom Ustavnog suda Už- 3455/2014 od 2 6. maja 2016. godine, u tački 1. izreke, usvojena je ustavna žalba podnositeljke i utvrđeno da je presudom Upravnog suda povređeno njeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32 . stav 1. Ustava, te je u tački 2. izreke ista presuda poništena i određeno da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke podnetoj protiv rešenja Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse (u daljem tekstu: drugostepeni organ) UP-2 broj 37-15/10 od 4 . juna 2012. godine. Ustavni sud je ocenio da su razlozi upravnih organa o ispunjenosti uslova za prestanak službe podnositeljke, koje je u potpunosti prihvatio Upravni sud, zasnovani na proizvoljnoj primeni materijalnog prava na štetu podnositeljke. Naime, Ustavni sud je našao da upravni organi nisu, na osnovu podataka kojima raspolaže Nacionalna služba za zapošljavanje, utvrdili da li je pre prestanka službe postojala mogućnost zasnivanja radnog odnosa podnositeljke u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njenoj stručnoj spremi, u smislu odredbe člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Pri tome, Ustavni sud nije cenio zaključak dat u drugostepenom rešenju od 4. juna 2012. godine da podnositeljka pre prestanka službe nije mogla da bude raspoređena na odgovarajuće radno mesto u okvir u Vojske i Ministarstva odbrane, zasnovan na potvrdi Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove broj 3945-2 od 16. maja 2012. godine, imajući u vidu da u tužbi kojom je pobijala zakonitost navedenog rešenja nije osporila propust drugostepenog organa da joj navedenu potvrdu dostavi na izjašnjenje.

U tački 3. izreke Odluke Ustavnog suda usvojena je ustavna žalba podnositeljke i utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 2977 Beograd u predmetu Up-1 broj 1500-2/08, pri čemu je ocenjeno trajanje postupka u period u od 16. avgusta 2005. godine, kada je podnositeljka izjavila žalbu protiv prvostepenog rešenja od 1. avgusta 2005. godine, do 20. marta 2014. godine, kada je doneta tamo osporena presuda Upravnog suda, odnosno osam godina i sedam meseci. Imajući u vidu da podnositeljka ustavne žalbe nije istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete, a krećući se u okviru zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je, u sk ladu sa odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku

dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnositeljke. Navedena odluka Ustavnog suda je 24. juna 2016. godine dostavljena Upravnom sudu.

3.2. Postupajući u izvršenju Odluke Ustavnog suda, Upravni sud je, na sednici održanoj 5. septembra 2016. godine, doneo presudu U. 9267/16 (2012) , kojom je uvažena tužba podnositeljke, poništeno drugostepeno rešenje od 4. juna 2012. godine i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje, uz nalog da se povreda pravila postupka iz člana 199. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku otkloni tako što će se u ponovnom postupku mogućnost zasnivanja radnog odnosa podnositeljke u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njenoj stručnoj spremi utvrditi na osnovu podataka kojima raspolaže Nacionalna služba za zapošljavanje, kao i da se podnositeljki omogući da se izjasni o potvrdi Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse - Uprave za kadrove broj 3945-2 od 16. maja 2012. godine.

Rešenjem drugostepenog organa UP-2 broj 37-31/10 od 17. novembra 2016. godine usvojena je žalba podnositeljke, poništeno rešenje Vojne pošte 2977 Beograd (u daljem tekstu: prvostepeni organ) UP-1 broj 1500-2 od 1. oktobra 2010. godine i predmet vraćen na ponovni postupak i rešavanje.

Rešenjem prvostepenog organa UP-1 broj 1500-3/08 od 4. januara 2017. godine utvrđeno je da podnositeljki ustavne žalbe prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore , sa 31. avgustom 2005. godine, zbog ukidanja radnog mesta „referent u Klubu Odseka za moral“, na koje je postavljena, na osnovu odredbe člana 143. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije (tačka 1. dispozitiva) i da joj pripada pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate koju je ostvarila u mesecu koji prethodi mesecu u kome joj prestaje služba (tačka 2. dispozitiva).

Rešenjem drugostepenog organa UP-2 broj 37-37/10 od 15. marta 2017. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnositeljke izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

U obrazloženju rešenja upravnih organa je navedeno: da je Odlukom ministra odbrane o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore str. pov. 1615-2 od 25. jula 2005. godine u Upravi Vojne akademije, Odsek Logistike, formacija broj 210.606, Odsek za moral, u Klubu, ukinuto formacijsko mesto referent, sa elementima CL, VES 61004, VŠS, GRM/bb 6/700, sa rokom realizacije do 31. jula 2005. godine, na koje je bila postavljena podnositeljka ustavne žalbe ; da nije postojalo drugo upražnjeno radno mesto na koje bi podnositeljka mogla biti postavljena adekvatno njenoj stručnoj spremi i kvalifikacijama, što se dokazuje aktom VP 3233 Beograd pov. broj 28-180 od juna meseca 2005. godine kojim je pretpostavljenoj komandi – Upravi za ljudske resurse prosleđen upitnik sa podacima podnositeljke povodom prestanka službe zbog ukidanja radnog mesta; da je uz akt Uprave za kadrove pov. broj 4264-2/9 od 29. jula 2005. godine dostavljen spisak civilnih lica koji ispunjavaju uslove za prestanak službe u kome je pod rednim brojem 13. navedena podnositeljka; da iz potvrde U prave za kadrove broj 3945-2 od 16. maja 2012. godine, o kojoj se podnositeljka izjasnila, proizlazi da je ukinuto radno mesto na kome je bila postavljena i da joj se nije moglo obezbediti jedno od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, zbog toga što su, pored rasformiranja jednog broja jedinica i ustanova i ukidanja više formacijskih mesta na koja su bila raspoređena civilna lica, odnosno smanjenja broja izvršilaca, saglasno odluci ministra odbrane pov. broj 4229-1 od 4. aprila 2005. godine ukinuta i sva upražnjena (nepopunjena) formacijska i radna mesta civilnih lica u Vojsci i ustanovama Ministarstva odbrane; da je u aktu Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala za grad Beograd broj 0110-1011-727/2016 od 9. decembra 2016. godine, o kome se podnositeljka izjasnila, navedeno da se podnositeljka (po zanimanju ekonomista) nalazi na evidenciji nezaposlenih lica od 8. s eptembra 2005. godine i dalje, da su sa njom obavljeni individualni razgovori 23. novembra 2010. i 17. oktobra 2014. godine, ali da nisu dogovorene nikakve posebne mere niti aktivnosti, kao i da je podnositeljka u periodu od 1. septembra 2005. do 22. juna 2006. godine primala novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti ; da se na osnovu navedenog akta Nacionalne službe za zapošljavanje jasno može utvrditi da u periodu kada je podnositeljki prestala služba nije postojala mogućnost da u skladu sa stručnom spremom koju poseduje zasnuje radni odnos u drugoj ustanovi, preduzeću ili državnom organu, a i nadalje budući da se još uvek nalazi na evidenciji nezaposlenih lica; da je reč o aktima koji se, iako su naknadno pribavljeni, zasnivaju na činjenicama o kojima se vodi službena evidencija i koje je prvostepeni organ imao u vidu prilikom donošenja rešenja o prestanku službe; da se na osnovu novih dokaza mogu utvrđivati činjenice koje su postojale u vreme donošenja poništenog rešenja; da je „u tački 5. dispozitiva rešenja VP 3233 Beograd broj 157-1 od 8. aprila 2005. godine, kojim je prvobitno odlučeno o prestanku službe imenovane“, određeno da je podnositeljka dužna da se u roku od 30 dana od dana prestanka službe prijavi Nacionalnoj službi za zapošljavanje, radi ostvarivanja prava za slučaj nezaposlenosti; da iz toga proizlazi da je prvostepeni organ preduzeo sve mere kako bi omogućio podnositeljki da ostvari „pravo na novčanu naknadu za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje“, kao i druga prava u skladu sa zakonom koji reguliše prava nezaposlenih lica.

Podnositeljka ustavne žalbe je 10. aprila 2017. godine podnela tužbu protiv navedenog drugostepenog rešenja, u kojoj je istakla da se aktima VP 3233 Beograd broj 28-180 od juna meseca 2005. godine i Uprave za kadrove pov. broj 4264-2/9 od 29. jula 2005. godine nije moglo dokazati da je pre prestanka službe pokušano da se obezbedi raspoređivanje u okviru Vojske i Ministarstva odbrane, imajući u vidu da su oba akta sačinjena pre nego što je Odluka ministra odbrane o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore str. pov. 1615-2 od 25. jula 2005. godine, kojom je ukinuto njeno radno mesto, dostavljena prvostepenom organu 1. avgusta 2005. godine, od kada je nastala obaveza da se ispita mogućnost njenog raspoređivanja zbog ukidanja radnog mesta. Takođe je osporila tačnost podatka o ukidanju svih upražnjenih radnih mesta u Vojsci i Ministarstvu odbrane sadržanog u potvrdi Uprave za kadrove broj 3945-2 od 16. maja 2012. godine , kao i relevantnost činjenica navedenih u aktu Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala za grad Beograd broj 0110-1011-727/2016 od 9. decembra 2016. godine za ocenu da pre prestanka službe nije postojala mogućnost da se, u skladu sa njenom stručnom spremom, obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 5403/17 od 28. februara 2020. godine odbijena je tužba podnositeljke podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je sud rešavao upravni spor bez održavanja usmene rasprave, saglasno odredbi člana 33. stav 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS, broj 111/09) , jer je ocenio da je predmet spora takav da očigledno ne iziskuje neposredno saslušanje stranaka i posebno utvrđivanje činjeničnog stanja; da je drugostepeno rešenje pravilno i zasnovano na zakonu i da je tuženi organ pravilno našao da je prvostepeni organ u ponovnom postupku postupio po primedbama datim u drugostepenom rešenju od 17. novembra 2016. godine, koje je doneto u izvršenju presude Upravnog suda od 5. septembra 2016. godine; da je podnositeljki nesumnjivo omogućeno učešće u postupku tako što se iz jasnila o pribavljenim dokazima; da je pred upravnim organima nesumnjivo utvrđeno da nije postojala mogućnost da se podnositeljki, u skladu sa njenom stručnom spremom, obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Upravni sud je našao da su bez uticaja na drugačije odlučivanje navodi tužbe da je akt Nacionalne službe za zapošljavanje od 9. decembra 2016. godine tumačen proizvoljno i da iz njega ne proizlazi da se nadležni organ pre donošenja prvog rešenja o prestanku službe od 1. avgusta 2005. godine obratio Nacionalnoj službi za zapošljavanje kako bi ustanovio da li postoji mogućnost zapošljavanja podnositeljke u smislu člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Ovo stoga što iz navedenog akta proizlazi činjenica da se podnositeljka prijavila Nacionalnoj službi za zapošljavanje nakon prestanka radnog odnosa u Vojsci i da je ostvarila prava iz obaveznog osiguranja za slučaj nezaposlenosti u vidu novčane naknade, zdravstvenog, penzijskog i invalidskog osiguranja, u periodu od 1. septembra 2005. do 22. juna 2006. godine, kao i činjenica da se podnositeljka i dalje nalazi na evidenciji nezaposlenih lica, pa se nesumnjivo može zaključiti da su preduzete aktivnosti u cilju ispitivanja mogućnosti da se podnositeljki obezbedi jedno od prava iz člana 144. stav 1. Zakona, te da u periodu kada je podnositeljki prestao radni odnos nije bilo mogućnosti da bude zaposlena na drugom radnom mestu u skladu sa njenom stručnom spremom. Isti sud je ocenio da su neosnovani navodi tužbe kojima se osporava korišćenje dokaza koji su pribavljeni 11 godina posle donošenja prvog rešenja o prestanku službe, imajući u vidu da se ti dokazi ne mogu smatrati novim jer se odnose na činjenice iz vremena kada je podnositeljki prestao radni odnos i njima se samo obrazlaže pravilnost i zakonitost prvostepenog r ešenja. U tom smislu se pozvao na svoj pravni stav od 29. oktobra 2012. godine, koji glasi: „ U predmetima prestanka radnog odnosa civilnih lica u Vojsci, kada organ donosi novo rešenje u izvršenju presude Upravnog suda, potvrde nadležnog organa u Ministarstvu odbrane i Nacionalne službe za zapošljavanje donete u kasnijem periodu u odnosu na datum prestanka radnog odnosa zbog neraspoređenosti, predstavljaju validan dokaz da se to lice nije moglo rasporediti na drugi posao ili u drugi organ ako se ti dokazi odnose na činjenice iz perioda kada je licu utvrđen prestanak radnog odnosa“.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih propisa:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/2001 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koje su se primenjivale do 31. maja 2017. godine, bilo je propisano: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da ovlašćeno službeno lice po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka, odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane (član 10.); da će drugostepeni organ kad utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.);

5. Podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava obrazlaže, pored ostalog, time što nadležni organ nije pokušao da joj pre prestanka službe obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, niti je naknadno utvrđeno da joj se pre prestanka službe nije moglo obezbediti neko od tih prava.

Ustavni sud najpre konstatuje da je odredbama člana 166. Ustava utvrđeno da je Ustavni sud samostalan i nezavisan državni organ koji, pored ostalog, štiti i obezbeđuje zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda, te da se neposredna ustavnosudska zaštita pojedinca, u skladu sa članom 170. Ustava, obezbeđuje i ostvaruje u postupku po ustavnoj žalbi pred Ustavnim sudom.

Odredbama člana 171. Ustava je utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, te da Ustavni sud može odrediti način izvršenja svoje odluke, kao i da je odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 9 9/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), pored ostalog, propisana obaveza državnih i drugih organa da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda. S tim u vezi, Sud dalje ukazuje da je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ovlašćen da u postupku po ustavnoj žalbi, kao način otklanjanja štetnih posledica, poništi odluku suda kojom je povređeno pravo na pravično suđenje podnosioca i odredi donošenje nove odluke od strane nadležnog suda. Ovo dalje znači da u situaciji kada je zbog utvrđene povrede prava poništena odluka nadležnog suda u upravnom sporu i određeno donošenje nove odluke o tužbi podnosioca, izvršenje odluke Ustavnog suda ne podrazumeva samo formalno donošenje nove odluke nadležnog suda, već postupanje i odlučivanje suda treba da bude u skladu sa ocenama i stavovima iznetim u odluci Ustavnog suda koja se izvršava (videti Odluku Ustavnog suda Už - 224/2013 od 6. juna 2013. godine).

Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje , pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda. Pri tome, Ustavni sud podseća da nije nadležan da preispituje pravilnost zaključaka nadležnih organa i sudova o pojedinim izvedenim dokazima ili o neprihvatanju njihovog izvođenja, niti da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su tumačeni i primenjeni merodavni propisi. Međuti m, proizvoljnost u oceni dokaza i primeni propisa, na štetu podnosioca ustavne žalbe, može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, te u određenim situacijama koje prvenstveno zavise od okolnosti konkretnog slučaja, kao i navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stan ovišta proizvoljne ocene dokaza i proizvoljne primene merodavnog prava.

S obzirom na to da je osporenom presudom Upravnog suda U. 5403/17 od 28. februara 2020. godine pravnosnažno okončan postupak koji je vođen u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-3455/2014 od 26. maja 2016. godine, Sud je pošao od toga da je navedenom odlukom usvojena ustavna žalba podnositeljke i utvrđeno da je presudom Upravnog suda U. 8737/12 od 20. marta 2014. godine povređeno njeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Naime, Ustavni sud je našao da upravni organi nisu, na osnovu podataka kojima raspolaže Nacionalna služba za zapošljavanje, utvrdili da li je pre prestanka službe postojala mogućnost zasnivanja radnog odnosa podnositeljke u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njenoj stručnoj spremi, u smislu odredbe člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Stoga je Ustavni sud ocenio da su razlozi upravnih organa o ispunjenosti uslova za prestanak službe podnositeljke, koje je u potpunosti prihvatio Upravni sud, zasnovani na proizvoljnoj primeni materijalnog prava na njenu štetu.

Postupajući u skladu sa stanovištem Ustavnog suda da se utvrđena povreda prava na pravično suđenje otkloni tako što će se utvrditi da li je postojala mogućnost da se podnositeljki pre prestanka službe obezbedi jedno od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije , Upravni sud je presudom U. 9267/16 (2012) od 5. septembra 2016. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio konačno rešenje drugostepenog organa, uz nalog da se postupi u skladu sa iznetim ustavnopravnim ocenama , kao i da se podnositeljki omogući da se izjasni o potvrdi Ministarstva odbr ane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove broj 3945-2 od 16. maja 2012. godine. U ponovnom postupku je pribavljen akt Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala za grad Beograd broj 0110-1011-727/2016 od 9. decembra 2016. godine . Na osnovu sadržine navedene potvrde Uprave za kadrove i akta Nacionalne službe za zapošljavanje, koje je podnositeljka u svojim izjašnjenjima i izjavljenim pravnim sredstvima osporila, drugostepeni organ i Upravni sud su zaključili da „u periodu kada je podnositeljki prestala služba “ nije postojala mogućnost da se obezbedi jedno od prava iz člana 144. stav 1. Zakona.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud smatra da je potrebno ponovo ukazati na to da se pre prestanka službe podnositeljke u Vojsci Srbije i Crne Gore moralo utvrditi da li je radno mesto na koje je bila raspoređena ukinuto ili je smanjen broj izvršilaca na tom radnom mestu i da li je bilo moguće da joj se pre prestanka službe obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. U konkretnom slučaju, pre donošenja prvog rešenja o prestanku službe podnositeljke od 1. avgusta 2005. godine nisu bile utvrđene navedene činjenice, te su upravni organi imali zadatak da, postupajući po primedbama nadležnog suda u upravnom sporu, u dopunjenom postupku utvrde te činjenice i donesu nova rešenja zasnovana na zakonu. Ustavni sud konstatuje da je u postupku koji je prethodio podnošenju ove ustavne žalbe utvrđeno da je ukinuto radno mesto na kome je podnositeljka bila raspoređena , što nije bilo sporno ni u postupku po ranijoj ustavnoj žalbi podnositeljke.

Ustavni sud je potom konstatovao da podnositeljki ustavne žalbe kao civilnom licu čije se radno mesto ukida nije pokušano da se, pre prestanka službe u Vojsci, obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi (tačka 1.) ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (tačka 2.) . Propust nadležnog organa da pokuša da civilnom licu obezbedi navedena prava u slučaju ukidanja njegovog radnog mesta nije od uticaja na odluku o prestanku službe, ukoliko se u ponovnom postupku utvrdi da pre prestanka službe nisu ni postojale mogućnost i za ostvarivanje tih prava. Međutim, ukoliko se u ponovnom postupku utvrdi da je pre prestanka službe civilnog lica postojala mogućnost ostvarivanja nekog od propisanih prava, a to , suprotno odredbi člana 144. stav 1. Zakona, nije pokušano da mu se obezbedi, navedena činjenica je od značaja za ocenu zakonitosti odluke o prestanku službe. U postupku koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom Upravnog suda , zadatak upravnih organa je bio da utvrde da li je postojala mogućnost ostvarivanja navedenih prava u periodu pre prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe , na osnovu izveštaja i potvrda nadležnih organa i organizacija o podacima o kojima se vodi službena evidencija.

Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da pribavljanje potvrda i izveštaja nakon datuma kada je utvrđen prestanak službe ima uporište u odredbama merodavnog procesnog prava. Naime, iz citiranih odredaba člana 232. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku sledi da se činjenice koje su bile od značaja za donošenje prvostepenog rešenja mogu utvrđivati u postupku pred drugostepenim organom, kao i da se one mogu ponovo utvrđivati u postupku donošenja novog prvostepenog rešenja, nakon poništaja ranijeg, u skladu sa primedbama drugostepenog organa, odnosno suda u upravnom sporu.

Kada su u pitanju razlozi zbog kojih se, po oceni upravnih organa i Upravnog suda, podnositeljki pre prestanka službe nije moglo obezbediti raspoređivanje na drugo odgovarajuće radno mesto u Vojsci i Ministarstvu odbrane, Ustavni sud konstatuje da su oni u osporenoj presudi zasnovani na činjenicama koje proizlaze iz potvrde Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove broj 3945-2 od 16. maja 2012. godine. Prema toj potvrdi, podnositeljki se navedeno raspoređivanje nije moglo obezbediti, jer su saglasno Odluci ministra odbrane pov. broj 4229-1 od 4. aprila 2005. godine ukinuta sva upražnjena (nepopunjena) formacijska i radna mesta civilnih lica u Vojsci i ustanovama Ministarstva odbrane. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je u svojoj Odluci Už-6597/2012 od 9. jula 2015. godine utvrdio da se u navedenoj odluci ministra odbrane ni jednom rečju ne spominje ukidanje upražnjenih formacijskih i radnih mesta civilnih lica u Vojsci i Ministarstvu odbrane. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje na to da očigledno postoji protivrečnost između sadržine tog dela navedene potvrde i sadržine navedene odluke ministra odbrane. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu da je podnositeljka tokom postupka koji je prethodio ustavnosudskom osporavala tačnost podataka sadržanih u toj potvrdi, ali upravni organi i Upravni sud nisu ispitali ove navode podnositeljke, zbog čega su propustili da utvrde da li podaci u toj potvrdi zaista proističu iz navedene odluke ministra odbrane.

Kada su u pitanju razlozi zbog kojih se, po oceni upravnih organa i Upravnog suda, podnositeljki pre prestanka službe nije moglo obezbediti zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara nje noj stručnoj spremi, izvan Vojske i Ministarstva odbrane, Ustavni sud konstatuje da su oni zasnovani na činjenicama koje proizlaze iz akta Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala Beograd broj 0110-1011-727/2016 od 9. decembra 2016. godine. U tom aktu Nacionalne službe za zapošljavanje su navedene činjenice o tome od kada se podnositeljka nalazi na evidenciji nezaposlenih lica, kada su sa njom obavljeni individualni razgovori i u kom periodu je posle prestanka službe u Vojsci ostvarivala pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti i, s tim u vezi, prava iz penzijskog, invalidskog i zdravstvenog osiguranja. Međutim, pomenute činjenice koje se odnose na period nakon što je podnositeljki 31. avgusta 2005. godine prestala služba u Vojsci, nisu mogle biti od značaja za ocenu o tome da li je postojala mogućnost da podnositeljka pre prestanka službe zasnuje radni odnos ili da joj se obezbedi sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad van Vojske i Ministarstva odbrane. Prema tome, u aktu Nac ionalne službe za zapošljavanje je bilo neophodno navesti da li je pre prestanka službe podnositeljke, 31. avgusta 2005. godine, postojalo slobodno radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi, odnosno da li je postojala mogućnost sticanja stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za zasnivanje radnog odnosa. Ustavni sud ukazuje na to da se bez podataka kojima raspolaže Nacionalna služba za zapošljavanje ne može ispitati da li su pre prestanka službe postojale mogućnosti za ostvarivanje prava iz člana 144. stav 1. Zakona (videti, na primer, odluke Ustavnog suda Už-3617/2010 od 9. oktobra 2013. godine, Už-4110/2012 od 2. aprila 2015. godine, Už - 2017/2012 od 9. aprila 2015. godine, Už-6908/2012 od 15. jula 2015. godine i Už-5074/14 od 9. juna 2016. godine). U slučaju da je, prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, pre prestanka službe, postojalo slobodno radno mesto koje odgovara stručnoj spremi podnositeljke, pri oceni zakonitosti odluke o prestanku službe morao se uvažiti značaj činjenice postojanja odgovarajućeg radnog mesta i utvrditi da li je podnositeljka ispunjavala uslove koje je odredio poslodavac za zasnivanje radnog odnosa. Ovo iz razloga što u vreme naknadnog utvrđivanja činjeničnog stanja koje je postojalo u periodu do prestanka službe, nije bilo moguće proveriti da li bi došlo do zasnivanja radnog odnosa na slobodnom radnom mestu (videti, na primer, odluke Ustavnog suda Už-1754/2015 od 8. decembra 2016. godine i Už-7229/2015 od 22. juna 2017. godine). Budući da podnositeljki pre prestanka službe u Vojsci nije pokušano da se obezbedi ostvarivanje prava iz člana 144. stav 1. Zakona, a u sprovedenom upravnom postupku nisu utvrđene činjenice na osnovu kojih bi se naknadno ispitala mogućnost ostvarivanja navedenih prava u periodu pre prestanka službe, Ustavni sud smatra da podnositeljka ne može snositi štetne posledice propuštanja upravnih organa da utvrde te činjenice, što su bili dužni da učine .

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je ocenio da su razlozi u rešenjima upravnih organa o ispunjenosti uslova za prestanak službe podnositeljke, koje je u potpunosti prihvatio Upravni sud u osporenoj presudi, zasnovani na proizvoljnoj oceni dokaza na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je osporenom presudom podnositeljki povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanj anje štetnih posledica podnositeljki ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 5403/17 od 28. februara 2020. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnositeljke podnetoj pro tiv rešenja Ministarstva odbran – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za opšte poslove UP-2 broj 37-37/10 od 15. marta 2017. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud napominje da nije nadležan da utvrđuje da li su bili ispunjeni uslovi da podnositeljki ustavne žalbe prestane služba u Vojsci, niti se ovom odlukom prejudicira odluka nadležnog organa o tome, pod pretpostavkom da se postojanje tih uslova utvrdi i oceni u postupku koji je u skladu sa zakonom.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu presudu , Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe kojima se povreda prava na pravično suđenje obrazlaže propuštanjem Upravnog suda da pre donošenja osporene presude održi usmenu javnu raspravu, niti navode o povredi prava na obaveštenost i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 51. stav 2. i člana 60. st. 1. i 3. Ustava.

6. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da upravni postupak koji je bio pravnosnažno okončan pre izjavljivanja ustavne žalbe od 17. aprila 2014. godine povodom koje je doneta Odluka Ustavnog suda Už-3455/2014 od 26. maja 2016. godine, nije deo postupka koji je pred Upravnim sudom i upravnim organima usledio nakon što je Upravnom sudu dostavljena navedena odluka Ustavnog suda, već se radi o posebnom postupku u kome se ta odluka Suda izvršava. Postupak koji je vođen u izvršenju navedene odluke Ustavnog suda trajao je od 24. juna 2016. godine, kada je Odluka dostavljena Upravnom sudu, do 28. februara 2020. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda U. 5403/17, kojom je postupak pravnosnažno okončan, što iznosi tri godine i osam meseci.

Imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je našao: da predmet postupka nije bio činjenično i pravno složen, jer je trebalo utvrditi da li se podnositeljki kao civilnom licu čije se radno mesto ukida, pre prestanka službe, moglo obezbediti neko od prava predviđenih Zakonom; da je odluka o zakonitosti rešenja o prestanku službe za podnositeljku bi la od egzistencijalnog značaja; da ona nije doprinela trajanju postupka.

Ustavni sud je konstatovao da su u periodu koji se ceni u ovom predmetu doneti jedno prvostepeno i dva drugostepena rešenje , kao i dve presude Upravnog suda. Presuda u prvom upravnom sporu je doneta u kratkom vremenskom periodu po prijemu Odluke Ustavnog suda, dok su rešenja upravnih organ a doneta u Zakonom propisanim rokovima, pri čemu je predmet jedanput vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak. Ustavni sud je ocenio da isključivu odgovornost za duže trajanje osporenog postupka snosi Upravni sud zbog toga što je drugi upravni spor trajao dve godine i 11 meseci, što se u konkretnom slučaju ne može smatrati opravdanim, imajući u vidu da je u pitanju postupak koji je vođen u izvršenju Odluke Ustavnog suda i da je odlučivano o ispunjenosti uslova da podnositeljki služba prestane 31. avgusta 2005. godine. Ovaj sud stoga ukazuje na to da se od Upravnog suda očekivalo da o predmetnoj tužbi odluči posebno ažurno.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom postupku povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno trajanje predmetnog postupka, koji je vođen u izvršenju odluke ovog suda, potom životni standard u državi i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije , od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je osporeno trajanje postupka koji je vođen pred Vojnom poštom 2977 Beograd u predmetu Up-1 broj 1550-2/08, a koji je pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda U. 8737/12 od 20. marta 2014. godine, Ustavni sud je konstatovao da je Odlukom Už-3455/2014 od 26. maja 2016. godine usvojio ustavnu žalbu podnositeljke zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u tom postupku koji je trajao osam godina i sedam meseci, uz ocenu da je utvrđenje povrede navedenog prava dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnositeljke, jer ona u toj ustavnoj žalbi nije istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu da se, prema odredbi člana 8. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , na pitanja postupka pred Ustavnim sudom koja nisu uređena ovim zakonom shodno primenjuju odredbe odgovarajućih procesnih zakona, zbog čega se shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20), čijom odredbom člana 294. stav 1. tačka 4) je propisano da sud donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da je stvar pravnosnažno presuđena, Ustavni sud je u tom delu ustavnu žalbu podnositeljke odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 3 . izreke.

9. Podnositeljka ustavne žalbe je od Ustavnog suda tražila da joj odredi naknadu u visini izgubljene zarade i doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje sa pripadajućim zateznim kamatama, za period od 1. septembra 2005. godine do dana donošenja odluke. Ustavni sud smatra da je ovaj zahtev podnositeljke preuranjen, jer će se u postupku pred nadležnim sudom ponovo odlučivati o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja kojim je konačno odlučeno o prestanku njene službe u Vojsci, zbog čega je Sud odbacio zahtev, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 5. izreke.

10. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti