Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko sedam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 800 evra zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić , dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Gordana Ajnšpiler Popović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V . N . iz sela Rakova, Čačak, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. novembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. N . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 9715/15 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo V. N . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. N . iz sela Rakova, Čačak podneo je Ustavnom sudu, 8. maja 2019. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 9715/15, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1580/19 od 27. februara 2019. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, naveo: da je parnični postupak čiju dužinu osporava započet podnošenjem tužbe, 31. januara 2012. godine, te da je trajao duže od sedam godina; da je u toku postupka ukinuta prvostepena presuda i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje; da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, kupio od drugotuženog motorno vozilo, čiju registraciju je MUP Čačak odbio da produži zbog pravnih nedostataka, te da je tužbom tražio utvrđenje ništavosti i vraćanje isplaćene cene; da je neprihvatljivo stanovište suda da je tuženi ugovor o kupoprodaji vozila zaključio u svojstvu punomoćnika, s obzirom na to da je potpisao ugovor o kupoprodaji i posrednički ugovor o prenosu svojine motornog vozila i da je članom 3. posredničkog ugovora bilo ugovoreno da je prodavac potpuno odgovoran u slučaju bilo kakve neregularnosti vozila. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu, a istakao i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 9715/15, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe , podneo je 31. januara 2012. godine tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu, protiv tuženih Republike Srbije (u daljem tekstu: prvotuženi) i Z. J (u daljem tekstu: drugotuženi), radi utvrđenja ništavosti i vraćanja isplaćene cene.

Nakon dostavljanja odgovora tuženih na tužbu, održana su četiri ročišta na kojima su izveden i dokaz i saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke i jednog svedoka.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2503/12 od 11. februara 2013. godine je, u stavu prvom izreke , usvojen tužbeni zahtev tužioca , raskinut ugovor o kupoprodaji motornog vozila od 16. oktobra 2009. godine i utvrđeno da ne proizvodi pravno dejstvo i obavezan drugotuženi da tužiocu isplati iznos od 3.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. januara 2012. godine do isplate ; stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca prema prvotuženom kojim je tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji motornog vozila od 16. oktobra 2009. godine i da se prvotuženi obaveže da solidarno sa drugotuženim isplati tužiocu iznos od 3.100 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. januara 2012. godine do isplate ; stavom trećim izreke tužilac je oslobođen od plaćanja sudskih taksi u ovom postupku; stavom četvrtim izreke je obavezan drugotuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 36.000,00 dinara, a stavom petim izreke je obavezan tužilac da prvotuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 6.000,00 dinara.

Postupajući po zahtevu tužioca 10. maja 2013. godine za ispravku prvostepene presude , Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 2503/12 od 17. maja 2013. godine ispravio presudu istog suda P. 2503/12 od 11. februara 2013. godine u stavovima četvrtom i petom izreke u pogledu pogreški u pisanju.

Odlučujući o žalbi drugotuženog, Apelacioni sud u Beogradu je prethodno rešenjem Gž. 5880/13 od 19. septembra 2013. godine vratio spis e predmeta prvostepenom sudu, radi dopune postupka, odnosno ponovnog ispravljanja presude (u pogledu pravilnog označavanja datuma donošenja) i dostavljanja rešenja o ispravci tuženima.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 2503/12 od 16. oktobra 2013. godine ispravio presudu istog suda P. 2503/12 od 11. februara 2013. godine, u delu koji se odnosi na datum zaključenja glavne rasprave.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 210/14 od 19. februara 2014. godine ponovo vratio spise predmeta P. 2503/12, radi dopune postupka, jer spisima predmeta nije združena dostavnica kao dokaz o uručenju rešenja o ispravci drugotuženom.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2028/14 od 20. maja 2015. godine je ukinuta presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2503/12 od 19. aprila 2013. godine, ispravljena rešenjima istog suda P. 2503/12 od 17. maja 2013. godine i 16. oktobra 2013. godine, u stavovima prvom i četvrtom izreke i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje u tom delu.

U ponovnom postupku održana su tri ročišta, dok jedno nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 9715/15 od 25. novembra 2016. godine je, u stavu prvom izreke , odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništav i bez pravnog dejstva ugovor o kupoprodaji motornog vozila od 16. oktobra 2009. godine, kao i da se obavežu tuženi da tužiocu solidarno isplate iznos od 3.100 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. januara 2012. godine do isplate; stavom drugim izreke je obavezan tužilac da prvotuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 8.000,00 dinara. Parnične stranke su navedenom presudom poučene o pravnom leku, odnosno dozvoljenosti žalbe , Višem sudu u Beogradu, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude.

Po nalogu postupajućeg sudije , spisi predmeta dostavljeni su Višem sudu u Beogradu , koji se rešenjem Gž. 2752/17 od 20. decembra 2018. godine oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 9715/15 od 25. novembra 2016. godine i spise predmeta dostavio Apelacionom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 1580/19 od 27. februara 2019. godine, u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 9715/15 od 25. novembra 2016. godine u stavu prvom izreke u odnosu na drugotuženog; stavom drugim izreke je ukinuo prvostepenu presudu u delu stava prvog izreke koji se odnosi na prvotuženu, kao i u stavu drugom izreke i u tom delu tužbu tužioca odbacio; stavom trećim izreke je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka. U obrazloženj u osporene presude je, pored ostalog, navedeno : da je pravilno stanovište prvostepenog suda da je drugotuženi prilikom zaključenja ugovora o kupoprodaji motornog vozila od 16. oktobra 2009. godine istupao kao punomoćnik prodavca I. Ž , a ne kao prodavac i to na osnovu punomoćja overenog pred Opštinskim sudom u Požarevcu Ov. br. 16578 od 27. avgusta 2009. godine, zbog čega je našao da drugotuženi nije pasivno legitimisan u ovoj pravoj stvari; da je okolnost da je drugotuženi sa tužiocem istog dana zaključio i rukom pisani ugovor o prodaji vozila, bez uticaja na drugačiju odluku, imajući u vidu da je tužbeni zahtev tužioca usmeren na ugovor o kupoprodaji od 16. oktobra 2009. godine na osnovu koja je izvršena registracija vozila, a koji je drugotuženi zaključio u svojstvu punomoćnika vlastodavca I. Ž. kao vlasnika vozila . U obrazloženju osporene drugostepene presude je, dalje navedeno, da je u odnosu na prvotuženu tužba odbačena, jer je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2028/14 od 20. maja 2015. godine prvostepena presuda P. 2503/12 od 1 9. aprila 2013. godine postala pravnosnažna u odnosu na Republiku Srbiju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajamečenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 31. januara 2012. godine, podnošenjem tužbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu i da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1580/19 od 2 7. februara 2019. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao sedam godina i jedan mesec, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom nije bio posebno činjenično i pravno složen.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, koji je nesumnjivo imao interes da se ovaj postupak efikasno okonča, Ustavni sud je utvrdio da na njegovoj strani nije bilo doprinosa trajanju postupka.

Po oceni Ustavnog suda, doprinos dužini trajanja ovog postupka je prevashodno u postupanju sudova, i to prvostepenog. Naime, iako je prva prvostepena presuda doneta nakon godinu dana od podnošenja tužbe, prvostepeni sud je donoseći navedenu presudu odlučio o tužbenom zahtevu za raskid ugovora o kupoprodaji motornog vozila, iako se tužbeni zahtev odnosio na utvrđenje ništavosti navedenog ugovora i vraćanje isplaćene cene. Nakon donošenja navedene presude, prvostepeni sud je prvo na zahtev tužioca izvršio ispravku presude, a potom je i na osnovu rešenja drugostepenog suda vršio ispravku presude u pogledu tačnog označavanja datuma zaključenja glavne rasprave. Drugostepeni sud je ponovo rešenjem vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka, odnosno dostavljanja rešenja o ispravci drugotuženom. Po otklanjanju nedostataka, drugostepeni sud je delimično ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje u tom delu. U ponovnom postupku nakon donošenja druge prvostepene presude, spisi predmeta su po nalogu postupajućeg sudije, a radi odlučivanja o žalbi tužioca dostavljeni stvarno nenadležnom sudu na odlučivanje, a nakon godinu dana od dostavljanja i oglašavanja Višeg suda u Beogradu, stvarno nenadležnim za odlučivanje o žalbi, spisi predmeta dostavljeni su stvarno nadležnom sudu koji je pravnosnažno odlučio o tužbenom zahtevu tužioca .

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove, te da je u konkretnom slučaju postojao doprinos suda dužini trajanja ovog parničnog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 9715/15.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23 ), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, relativnu činjeničnu i pravnu složenost predmeta spora, doprinos suda dužini trajanja postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. U odnosu na osporenu presudu, Ustavni sud je razmatrajući sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporen e presud e.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke .

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti