Odluka Ustavnog suda Srbije o povredi prava na razumni rok za vojno lice

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu D. V. zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku za posebne naknade. Dosuđena je naknada od 600 evra, dok je deo žalbe o pravičnosti suđenja odbijen jer je postupak usklađen sa izmenjenim propisima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4872/2020
28.04.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Dobrosav Milovanović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, Maja Popović, dr Nikola Banjac, dr Milan Rapajić i dr Mihajlo Rabrenović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. V. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. aprila 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. V. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda U. 12796/16 od 12. februara 2020. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo D. V. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. V. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 1. juna 2020. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 12796/16 od 12. februara 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je istaknuto da upravni organi i Upravni sud u osporenoj presudi nisu dali odgovor na sporno pravno pitanje – primenom kog vanrednog pravnog sredstva je uklonjeno iz pravnog poretka pravnosnažno rešenje od 30. oktobra 2001. godine, kojim je podnosiocu ustavne žalbe, kao profesionalnom vojnom licu, bilo utvrđeno pravo na uvećanu posebnu naknadu. Time je, kako se tvrdi, postupljeno protivno obavezujućim primedbama i pravnim shvatanjima datim u ranije donetim presudama Vrhovnog suda Srbije U-V. 304/06 od 26. septembra 2008. godine i Upravnog suda U. 9290/10 (2008) od 30. septembra 2010. godine, kao i u Odluci Ustavnog suda Už-9130/2012 od 7. septembra 2015. godine.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku je obrazložena time da je od 2002. godine, kada je prvi put stavljeno van snage pravnosnažno rešenje od 30. oktobra 2001. godine, do donošenja osporene presude Upravnog suda, proteklo više od 17 godina.

Predloženo je da Ustavni sud poništi rešenje Vojne pošte 2977 Beograd Up-1 broj 5-6/16 od 18. jula 2016. godine i presudu Upravnog suda U. 12796/16 od 12. februara 2020. godine, te da naloži da se podnosiocu ustavne žalbe isplati uvećana posebna naknada u skladu sa rešenjem od 30. oktobra 2001. godine. Traži se i naknada nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u opredeljenom novčanom iznosu.

Iz navoda ustavne žalbe i zahteva koji je u njoj postavljen proizlazi da podnosilac osporava i prvostepeno rešenje od 18. jula 2016. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Upravnog suda U. 12796/16 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Vojne pošte 3233 Beograd – Žarkovo int. broj 84-12 od 30. oktobra 2001. godine podnosiocu ustavne žalbe je utvrđeno pravo na posebnu naknadu u iznosu od 8% osnovne plate mesečno uvećane za još 8%, što čini 16% osnovne plate, počev od 17. septembra 2001. godine, jer je bio postavljen na bliže označeno formacijsko mesto.

Rešenjem iste vojne pošte int. broj 85-87 od 13. decembra 2002. godine podnosiocu ustavne žalbe je utvrđeno pravo na posebnu naknadu u iznosu od 8% osnovne plate mesečno, počev od 12. oktobra 2002. godine, i određeno da se danom stupanja na snagu ovog rešenja ukida rešenje od 30. oktobra 2001. godine.

Podnosiocu ustavne žalbe je profesionalna vojna služba prestala 31. decembra 2007. godine.

Postupak u kome je odlučivano o pravu podnosioca ustavne žalbe na posebnu naknadu počev od 12. oktobra 2002. godine i prestanku prava na uvećanu posebnu naknadu zaključno sa 11. oktobrom 2002. godine, okončan je presudom Upravnog suda U. 3659/11 od 15. oktobra 2012. godine, kojom je odbijena tužba podnosioca podneta protiv rešenja Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse Up-2 broj 44-11/10 od 22. marta 2011. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 30. novembra 2012. godine izjavio ustavnu žalbu protiv navedene presude Upravnog suda. Odlukom Ustavnog suda Už-9130/2012 od 7. septembra 2015. godine usvojena je ustavna žalba podnosioca i utvrđeno da je presudom Upravnog suda U. 3659/11 od 15. oktobra 2012. godine povređeno njegovo pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je navedena presuda poništena i naloženo istom sudu da donese novu odluku o tužbi podnosioca podnetoj protiv drugostepenog rešenja od 22. marta 2011. godine. Ustavni sud je našao da je tamo osporenom presudom podnosiocu povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje, jer Upravni sud nije obrazložio navode tužbe kojima se ističe da se ne vidi primenom kog vanrednog pravnog sredstva je označeno pravnosnažno rešenje uklonjeno iz pravnog poretka. Navedena odluka Ustavnog suda je 9. oktobra 2015. godine dostavljena Upravnom sudu.

Postupajući u izvršenju navedene odluke Ustavnog suda, Upravni sud je doneo presudu U. 14146/15 od 12. novembra 2015. godine, kojom je uvažena tužba podnosioca i poništeno drugostepeno rešenje od 22. marta 2011. godine, te je predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku, Vojna pošta 2977 Beograd je donela osporeno rešenje Up-1 broj 5-6/16 od 18. jula 2016. godine kojim je: u tački 1. dispozitiva, određeno da podnosiocu ustavne žalbe zaključno sa 11. oktobrom 2002. godine prestaje pravo na uvećanu posebnu naknadu u iznosu od 16% osnovne plate mesečno, utvrđeno rešenjem od 30. oktobra 2001. godine, zbog prestanka „zakonskog osnova“; u tački 2. dispozitiva, utvrđeno je pravo podnosioca na posebnu naknadu u iznosu od 8% od osnovne plate mesečno, počev od 12. oktobra 2002. godine; u tački 3. dispozitiva, određeno je da naknadu iz tačke 2. isplaćuje Računovodstveni centar Ministarstva odbrane počev od 12. oktobra 2002. godine, mesečno unazad, sve dok traju okolnosti i zakonski osnov za pripadanje iste.

Rešenjem Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za opšte poslove Up-2 broj 44-52/10 od 16. avgusta 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 12796/16 od 12. februara 2020. godine odbijena je tužba podnosioca podneta 13. septembra 2016. godine protiv navedenog drugostepenog rešenja. Upravni sud je konstatovao da je članom 5. Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ, broj 54/02), koja je stupila na snagu 12. oktobra 2002. godine, izmenjen i dopunjen član 31. stav 2. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ, br. 35/94 i 1/00), tako da više nije propisano da se posebna naknada iz stava 1. tog člana, koja iznosi 8% osnovne plate, uvećava za još 8% osnovne plate profesionalnom vojniku na dužnosti rukovodioca u jedinici, odnosno ustanovi Vojske, već je uvećana posebna naknada propisana samo za lica postavljena na dužnost načelnika, zamenika ili pomoćnika u jedinici, odnosno ustanovi Vojske. S obzirom na to da dužnost na koju je podnosilac ustavne žalbe do tada bio postavljen nije bila predviđena noveliranom odredbom Uredbe, pravilno je, po oceni Upravnog suda, u cilju usklađivanja sa tom odredbom, podnosiocu utvrđeno pravo na posebnu naknadu u odgovarajućem procentu (bez uvećanja). Isti sud je našao da su se organi uprave pravilno pozvali na odredbu člana 114. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, iz koje je proizlazila obaveza nadležnog organa da po službenoj dužnosti pokrene postupak i uskladi ranije doneto rešenje o utvrđenom pravu na uvećanu posebnu naknadu od 30. oktobra 2001. godine. Pri tome je Upravni sud posebno ocenio da rešenje od 30. oktobra 2001. godine nije menjano vanrednim pravnim sredstvom, već je samo prestalo pravo koje je podnosilac koristio po osnovu tog rešenja, zbog izmene propisa koji je predstavljao pravni osnov za priznavanje tog prava. Istaknuto je da pravo priznato navedenim rešenjem nema karakter stečenog subjektivnog prava koje se može ostvarivati nezavisno od prestanka pravnog osnova kojim je ono ustanovljeno, pa je ožalbenim rešenjem pravilno utvrđeno da podnosiocu to pravo prestaje sa 11. oktobrom 2002. godine, kada je prestao pravni osnov za njegovo priznavanje, te se ne može koristiti posle navedenog datuma, bez obzira na to što rešenje kojim je ono priznato nije uklonjeno iz pravnog prometa.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 114. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano da će nadležni organ pokrenuti postupak po službenoj dužnosti kad to određuje zakon ili drugi propis i kad utvrdi ili sazna da, s obzirom na postojeće činjenično stanje, treba pokrenuti postupak radi zaštite javnog interesa.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Sud ukazuje na to da upravni postupak koji je bio pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda U. 3659/11 od 15. oktobra 2012. godine, povodom koje je doneta Odluka Ustavnog suda Už-9130/2012 od 7. septembra 2015. godine, nije deo postupka koji je pred Upravnim sudom i upravnim organima usledio nakon što je Upravnom sudu dostavljena navedena odluka Ustavnog suda, već se radi o posebnom postupku u kome se ta odluka Suda izvršava. Pri tome u ustavnoj žalbi u predmetu Už-9130/2012 nije bila istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud, u konkretnom slučaju, cenio period od dostavljanja Odluke Ustavnog suda Už-9130/2012 od 7. septembra 2015. godine Upravnom sudu, odnosno od 9. oktobra 2015. godine, do donošenja osporene presude Upravnog suda U. 12796/16 od 12. februara 2020. godine, što iznosi četiri godine i četiri meseca.

Imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja prava o kom je odlučivano za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje postupka.

U pogledu značaja predmeta postupka, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se o njegovom pravu iz radnog odnosa odluči u okviru standarda razumnog roka, pogotovo ako se ima u vidu da mu je profesionalna vojna služba prestala još 31. decembra 2007. godine i da je postupak vođen u izvršenju Odluke Ustavnog suda.

Ustavni sud konstatuje da se u konkretnom postupku kao sporno postavilo pravno pitanje – koja odluka se donosi u slučaju kada je zbog izmene propisa prestao da postoji pravni osnov za korišćenje prava priznatog pravnosnažnim rešenjem, te je stoga ocenio da postupak nije bio složen.

Ispitujući postupanje upravnih organa i suda u upravnom sporu, Ustavni sud je ocenio da upravni organi nisu značajnije doprineli dužini postupka čije se trajanje ovde osporava. Naime, najveći deo ovog postupka je vođen pred Upravnim sudom po tužbi podnosioca ustavne žalbe od 13. septembra 2016. godine, s obzirom na to da je navedeni upravni spor trajao tri godine i pet meseci. Ovaj sud nalazi da je sporo postupanje Upravnog suda, koje se u konkretnom slučaju ne može opravdati, dovelo do toga da postupak kao celina izađe izvan okvira razumnog roka.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud ocenjuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu u tom delu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove naknade štete, posebno dužinu trajanja predmetnog upravnog spora. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16), i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja organa koji su vodili postupak.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je osporeno trajanje postupka koji je pravnosnažno okončan donošenjem presude Upravnog suda U. 3659/11 od 15. oktobra 2012. godine, Ustavni sud je ukazao da je odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Ustavni sud je konstatovao da je presuda Upravnog suda U. 3659/11 od 15. oktobra 2012. godine dostavljena podnosiocu ustavne žalbe svakako pre 30. novembra 2012. godine, kada je podnosilac protiv navedene presude podneo ustavnu žalbu u predmetu Už-9130/2012.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je ova ustavna žalba izjavljena 1. juna 2020. godine, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ocenjujući ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju rešenje Vojne pošte 2977 Beograd UP-1 broj 5-6/16 od 18. jula 2016. godine i presuda Upravnog suda U. 12796/16 od 12. februara 2020. godine, Ustavni sud je pošao od toga da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

Sud konstatuje da su osporeni akti doneti u postupku izvršenja Odluke Ustavnog suda Už-9130/2012 od 7. septembra 2015. godine, kojom je usvojena ustavna žalba podnosioca i utvrđeno da je presudom Upravnog suda U. 3659/11 od 15. oktobra 2012. godine povređeno njegovo pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Naime, Ustavni sud je u toj odluci našao da odlukama organa uprave i Upravnog suda nije na zadovoljavajući način obrazloženo primenom kog vanrednog pravnog sredstva je uklonjeno iz pravnog poretka pravnosnažno rešenje od 30. oktobra 2001. godine, kojim je podnosiocu ustavne žalbe bilo utvrđeno pravo na uvećanu posebnu naknadu. Ustavni sud je u skladu sa svojim ustavnim i zakonskim ovlašćenjima, istom odlukom poništio navedenu presudu i odredio da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca.

Postupajući u skladu sa navedenim stavom kojim je ukazano na koji način je potrebno otkloniti utvrđenu povredu prava na pravično suđenje, Upravni sud je, po nalaženju Ustavnog suda, u osporenoj presudi dao ustavnopravno prihvatljivu ocenu da je pravo podnosioca na uvećanu posebnu naknadu moralo prestati danom prestanka postojanja pravnog osnova sadržanog u podzakonskom aktu kojim je to pravo bilo ustanovljeno u korist podnosioca, te da je stoga nadležni organ pravilno postupio kada je po službenoj dužnosti u ponovnom postupku, navodeći kao osnov za njegovo pokretanje odredbu člana 114. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, doneo rešenje o prestanku prava na uvećanu posebnu naknadu, istovremeno utvrđujući pravo na posebnu naknadu, u pogledu koga je i dalje postojao pravni osnov za njegovo priznavanje. Pri tome, osporenim prvostepenim rešenjem od 18. jula 2016. godine, za razliku od ranije poništenih prvostepenih rešenja, nije ukinuto ili zamenjeno pravnosnažno rešenje od 30. oktobra 2001. godine, niti je bilo potrebno da se u odnosu na to rešenje primene vanredna pravna sredstva iz ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, jer je njegovo pravno dejstvo prestalo 12. oktobra 2002. godine, kada je prestalo da postoji pravo podnosioca na uvećanu posebnu naknadu.

Imajući u vidu da je Upravni sud u konkretnom slučaju dao dovoljan i jasan odgovor na sporno pravno pitanje, Ustavni sud je zaključio da navodi ustavne žalbe očigledno ne daju osnova za tvrdnju da je osporenom presudom podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio kao očigledno neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih akata, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“ broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda Srbije o povredi prava na razumni rok za vojno lice

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti