Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u sporu male vrednosti

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja kojima je konstatovano povlačenje tužbe zbog izostanka tužioca sa ročišta. Sud je zaključio da nije došlo do povrede prava na pristup sudu usled preteranog formalizma.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, mr Tomislav Stojković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. J . iz Kraljeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. juna 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. J. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1720/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. J . iz Kraljeva je , 2. juna 2014. godine, preko punomoćnika B . M, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1720/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je postupak u sporu iz radnog odnosa trajao skoro 13 godina; da je prvi put presuđeno nakon šest godina od podnošenja tužbe; da je prvi žalbeni postupak trajao više od dve godine; da iz navedenog nesumnjivo proizlazi da je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i da joj je naneta nematerijalna šteta zbog dugogodišnje neizvesnosti i čekanja sudske odluke.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da podnositeljki prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i dosudi troškove postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovn og sud a u Beogradu P1. 1720/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 17. septembra 2001. godine, u svojstvu tužilje, podnela Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, radi poništaja rešenja o raspoređivanju i naknade štete zbog manje isplaćene zarade u period u od juna 1991. do septembra 2001. godine. Predmet je zaveden pod brojem P1. 616/01.

Na ročištu za glavnu raspravu, održanom 21. novembra 2001. godine, Drugi opštinski sud u Beogradu je usvojio prigovor zakonskog zastupnika tužene i oglasio se mesno nenadležnim za postupanje po navedenoj tužbi.

Spisi parničnog predmeta su Prvom opštinskom sudu u Beogradu, kao mesno nadležnom sudu, prosleđeni 20. februara 2002. godine. Predmetu je dodeljen broj P1. 369/02. Prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano za 22. april 2002. godine, ali je isto odloženo na molbu punomoćnika tužilje. Iz tog razloga, prvo ročište je održano 24. juna 2002. godine. Na ročište zakazano za 4. decembar 2002. godine nisu pristupili uredno pozvani punomoćnik tužilje i zakonski zastupnik tužene, zbog čega je sud doneo rešenje o mirovanju postupka. Punomoćnik tužilje je 17. marta 2003. godine podneo predlog za nastavak postupka. Rešenje o nastavku postupka je doneto na ročištu održanom 26. maja 2003. godine. U periodu do prvog presuđenja je zakazano još 14 ročišta, od kojih samo jedno nije održano (sprečenost postupajućeg sudije). Zakonskom zastupniku tužene je više puta ponovljen nalog da se izjasni o razlozima zbog kojih je tužilji u spornom periodu isplaćivana zarada po nižem koeficijentu, kao i da dostavi izveštaj o tome koliko iznosi ta razlika u zaradi. Punomoćnik tužilje je podneskom od 4. novembra 2004. godine povukao tužbu u delu kojim je tražen poništaj rešenja o raspoređivanju, sa kojim povlačenjem se zakonski zastupnik tužene saglasio. Podneskom od 2. novembra 2005. godine, punomoćnik tužilje je predložio veštačenje na okolnost visine razlike zarade, a podneskom od 30. marta 2007. godine je tužbeni zahtev opredelio u skladu sa izveštajem zakonskog zastupnika tužene, uz povlačenje dela tužbe za period od juna 1991. godine do decembra 1993. godine. Punomoćnik tužilje je sva tri podneska dostavio uoči održavanja ročišta, što je bio razlog odlaganja glavne rasprave u tri navrata. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 11. juna 2007. godine.

Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo presudu P1. 369/02 od 11. juna 2007. godine, kojom je tužbeni zahtev tužilje odbijen kao neosnovan u celini. Ova presuda je zakonskom zastupniku tužene uručena 11. septembra, a punomoćniku tužilje 13. septembra 2007. godine.

Postupajući po žalbi tužilje, Okružni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1. 5167/07 od 9. jula 2009. godine, kojom je ožalbenu presudu potvrdio u odnosu na period od januara 1994. godine do avgusta 1998. godine, dok je u preostalom delu istu ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Postupak pred drugostepenim sudom je trajao od sredine oktobra 2007. godine do 30. jula 2009. godine.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P1. 477/09. Na ročištu održanom 7. oktobra 2009. godine, sud je naložio zakonskom zastupniku tužene da se izjasni povodom naloga i uputstava drugostepenog suda, što je zakonski zastupnik tužene učinio podneskom od 26. novembra 2009. godine. Naredna dva ročišta (3. decembra 2009. godine i 8. aprila 2010. godine) nisu održana. Razlozi neodržavanja ročišta nisu navedeni na zapisnicima o glavnoj raspravi. Nakon 1. januara 2010. godine predmet je prešao u nadležnost Prvog osnovnog suda u Beogradu i zaveden je pod brojem P1. 1720/10. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 7. maja 2010. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1720/10 od 7. maja 2010. godine je usvojen tužbeni zahtev tužilje. Ova presuda je punomoćniku tužilje i zakonskom zastupniku tužene uručena 21. jula 2010. godine. Žalbu je izjavila tužena.

Spisi parničnog predmeta su početkom januara 2011. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu, koji je rešenjem Gž1. 240/11 od 24. oktobra 2012. godine spise vratio na dopunu postupka, odnosno radi pribavljanja akata tužene na koje se prvostepeni sud pozvao u obrazloženju ožalbene presude. Nakon postupanja po nalogu iz drugostepenog rešenja, Prvi osnovni sud u Beogradu je spise parničnog predmeta ponovo prosledio Apelacionom sudu u Beogradu (18. januara 2013. godine).

Presudom Gž1. 468/13 od 9. aprila 2014. godine, Apelacioni sud u Beogradu je žalbu tužene odbio i ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1720/10 od 7. maja 2010. godine u celini potvrdio. Navedena drugostepena presuda je punomoćniku tužilje uručena 12. maja 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada ju u postupku (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (član 337. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.) ; da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 17. septembra 2001. godine , podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem presude Apelacionog sud a u Beogradu Gž1. 468/13 od 9. aprila 2014. godine, koja je punomoćniku podnositeljke uručena 12. maja 2014. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao 12 i po godina, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije bio činjenično i pravno složen, jer je, u suštini, trebalo samo dati odgovor na pitanje da li je podnositeljk a u spornom periodu imala status zaposlenog koji je ostao neraspoređen, u smislu člana 65. Zakona o radnim odnosima u državnim organima.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud smatra da je podnosi teljka ima la legitiman interes da sud o nj enom zahtev u odluči u okviru standarda razumnog roka, s obzirom na to da je predmet spora bila isplata potraživanja iz radnog odnosa.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke, Ustavni sud je našao da je ona delimično doprinela produžavanju trajanja osporenog parničnog postupka. Njen doprinos ogleda se u podnošenju tužbe nenadležnom sudu, nedolasku njenog punomoćnika na zakazano ročište, što je dovelo do mirovanja postupka, odlaganju jednog ročišta na molbu njenog punomoćnika, kao i u dostavljanju obrazloženih podnesaka uoči ročišta, zbog čega je glavna rasprava u tri navrata odlagana radi izjašnjenja tužene strane. Ustavni sud je zaključio da je na opisani način trajanje postupka produženo za godinu i po dana.

Po mišljenju Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju osporenog parničnog postu pka dali su sudovi, kako prvostepeni, tako i drugostepeni. Ovde se naročito ima u vidu: da je prvi put presuđeno nakon skoro šest godina od podnošenja tužbe; da je prvostepena presuda u oba slučaja dostavljena uz evidentno prekoračenje zakonskog roka za pismenu izradu presude; da u dokaznom postupku, osim uvida u akte autonomne regulative tužene, nisu izvođeni posebni dokazi, a održano je čak 18 ročišta za glavnu raspravu; da je prvi žalbeni postupak trajao skoro dve godine; da je Apelacioni sud u Beogradu spise parničnog predmeta prvostepenom sudu vratio na dopunu postupka tek posle dve godine, iz kog razloga je drugi po redu žalbeni postupak trajao tri i po godine.

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1720/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredb e člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u prvom delu tačke 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi teljke zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe la podnosi teljka zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka i utvrđeni doprinos podnositeljke, te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu satisfakciju za utvrđenu povredu prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

S obzirom na to da je Zakonom o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15) propisan rok od četiri meseca za izvršenje odluke Ustavnog suda kojim je utvrđeno pravo na naknadu materijalne/nematerijalne štete, to je Sud u drugom delu tačke 2. izreke odredio da se dosuđena visina naknade nematerijalne štete podnositeljki isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dost avljanja ove odluke Ministarstvu.

U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (videti, pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine, koja je objavljena na veb sajtu Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u sporu male vrednosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti