Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom upravnom postupku o penziji

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za uspostavljanje isplate penzije, koji traje skoro devet godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja upravnih organa i suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. Š. iz Prizrena, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. aprila 2022. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba S. Š. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Služba Direkcije Fonda u Prištini u predmetu D. broj 1044 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. S. Š. iz Prizrena podneo je Ustavnom sudu, 29. maja 2020. godine, preko punomoćnika R. G, advokata iz Novog Pazara, ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 2. juna i 4. avgusta 2020. godine, 18. januara 2021. godine i 24. januara 2022. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na imovinu iz člana 58. Ustava i prava na penzijsko osiguranje iz člana 70. Ustava u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Služba Direkcije Fonda u Prištini u predmetu D. broj 1044. Podnosilac se istovremeno pozvao na povredu prava zajemčenih odredbama člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Ustavni sud ukazuje da je sadržina prava garantovanih označenim odredbama Evropske konvencije zajemčena i odgovarajućim odredbama Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje njihove povrede ispituje u odnosu na odredbe Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao da je zahtev za uspostavljanje isplate penzije podneo 28. marta 2013. godine, te da postupak nije pravnosnažno okončan. Postavio je zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i njene dopune, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 28. marta 2013. godine podneo Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Služba Direkcije Fonda u Prištini (u daljem tekstu: prvostepeni organ) zahtev za uspostavljanje isplate starosne penzije priznate rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Prizren broj 779/94 od 1. novembra 1994. godine.

Rešenjem prvostepenog organa broj 181.1.6-518/2013 od 2. oktobra 2013. godine odbijen je zahtev podnosioca.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Fonda (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 01-02/181.6.3 2390/14 od 18. februara 2014. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 5319/14 od 11. decembra 2014. godine uvažena je tužba podnosioca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje.

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu, drugostepeni organ je doneo rešenje broj 01-02/181.6.3 2390/14 od 27. aprila 2015. godine kojim je usvojena žalba podnosioca, poništeno navedeno prvostepeno rešenje od 2. oktobra 2013. godine i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

Rešenjem prvostepenog organa broj 181.6.2-253/15 od 5. juna 2015. godine odbijen je zahtev podnosioca.

Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe R. G, advokat iz Novog Pazara, je podneskom od 5. septembra 2017. godine obavestila prvostepeni organ da je punomoćjem od 24. avgusta 2017. godine ovlašćena od strane podnosioca da ga zastupa u postupku pred organima Fonda u predmetu uspostavljanja isplate penzije, tražeći istovremeno obaveštenje o tome da li je doneta odluka drugostepenog organa o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja od 5. juna 2015. godine i dostavljanje navedene odluke ukoliko je doneta.

Prvostepeni organ je dopisima od 7. septembra, 2. oktobra, 6. i 28. novembra 2017. godine obavestio punomoćnika podnosioca da je predmetni upravni postupak pravnosnažno okončan, imajući u vidu da je prvostepeno rešenje od 5. juna 2015. godine dostavljeno podnosiocu 18. jula 2015. godine i da protiv tog rešenja nije izjavljena žalba, što je utvrđeno iz spisa predmeta.

Punomoćnik podnosioca je uz podnesak od 29. septembra 2017. godine priložila žalbu koju je, po njenim navodima, podnosilac blagovremeno izjavio preporučenom pošiljkom 31. jula 2015. godine protiv prvostepenog rešenja od 5. juna 2015. godine, prilažući kao dokaz potvrdu pošte o prijemu pošiljke. Punomoćnik podnosioca je potom 17. novembra 2017. godine podnela zahtev za donošenje zaključka o obustavljanju postupka kako bi se podnosiocu pružila mogućnost daljeg vođenja postupka, a 6. februara 2018. godine zahtev za donošenje odluke o žalbi.

Prvostepeni organ je rešenjem broj 181.6.2-218/2018 od 20. februara 2018. godine odbacio kao neblagovremenu žalbu podnosioca izjavljenu protiv rešenja tog organa od 5. juna 2015. godine, sa obrazloženjem da je podnosilac prvostepeno rešenje primio 18. jula 2015. godine, a da je žalba izjavljena 29. septembra 2017. godine, posle isteka roka propisanog odredbom člana 99. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.

Podnosilac je zbog nedonošenja drugostepenog rešenja o žalbi u zakonom propisanom roku podneo naknadni zahtev, a potom i tužbu zbog „ćutanja uprave“.

Rešenjem drugostepenog organa broj 01-02/181.6.3 3417/18 od 1. avgusta 2018. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 20. februara 2018. godine. U obrazloženju tog rešenja je navedeno: da dostavljena kopija potvrde pošte o prijemu pošiljke pod prijemnim brojem 100307048 ne sadrži podatke o tome ko šalje navedenu pošiljku i o kakvoj pošiljci je reč, pa ne može da posluži kao verodostojan dokaz iz člana 77. stav 1. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku; da je na osnovu dostavnice broj 1044, koja se nalazi u spisima predmeta, utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe prvostepeno rešenje od 5. juna 2015. godine lično primio 18. jula 2015. godine, a da je žalbu izjavio 29. septembra 2017. godine.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 15530/18 od 27. februara 2020. godine uvažena je tužba podnosioca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje. U obrazloženju presude je navedeno da rešenje prvostepenog organa od 20. februara 2018. godine nije moglo biti doneto primenom odredbe člana 162. stav 1. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, već primenom odredaba ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, kao i da se u spisima predmeta ne nalazi žalba izjavljena 29. septembra 2017. godine, kako je to utvrđeno u rešenjima upravnih organa.

Postupajući u izvršenju navedene presude, drugostepeni organ je doneo rešenje broj 01-02/181.6.3 3417/18 od 14. jula 2020. godine, kojim je usvojena žalba podnosioca, poništeno prvostepeno rešenje od 20. februara 2018. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

Prvostepeni organ je doneo zaključak broj 181.1.6-561/2020 od 17. decembra 2020. godine kojim je odbačena kao neblagovremena žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 5. juna 2015. godine.

Rešenjem drugostepenog organa broj 1315/21 od 18. novembra 2021. godine poništen je navedeni zaključak prvostepenog organa i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da je u vršenju revizije, na osnovu čl. 100, 101. i 102. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, utvrđeno da je prvostepeni organ doneo navedeni zaključak u izvršenju drugostepenog rešenja od 14. jula 2020. godine, a u obrazloženju zaključka je pogrešno naveo 14. jul 2010. godine kao datum donošenja drugostepenog rešenja, zbog čega zaključkom prvostepenog organa žalba nije mogla biti odbačena kao neblagovremena primenom odredbe člana 224. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. Iz tog razloga, drugostepeni organ nije cenio osnovanost navoda iznetih u žalbi.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pra­vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koje su se primenjivale do 31. maja 2017. godine, bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor (član 208. stav 2.); da prvostepeni organ ispituje da li je žalba blagovremena (…) (član 224. stav 1.); da će neblagovremenu (…) žalbu prvostepeni organ odbaciti svojim zaključkom (stav 2.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan svojim rešenjem da ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 2.).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18 – autentično tumačenje), koje se primenjuju od 1. juna 2017. godine, je propisano: da je dostavnica potvrda o tome da je lično ili posredno dostavljanje izvršeno, koja sadrži lično ime i adresu lica i podatke kojim se indentifikuje uručeno pismeno, da je potpisuju dostavljač i primalac ili drugo lice kome je pismeno uručeno, da pored toga oni brojevima i slovima na dostavnici unose datum kada im je pismeno uručeno (član 77. stav 1.); da prvostepeni organ rešenjem odbacuje žalbu koja nije blagovremena (…) (član 162. stav 1.); da drugostepeni organ sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopunjava postupak ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili ponavlja ceo postupak ili njegov deo ako nađe da je učinjena povreda pravila postupka koja je uticala na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, da u tom slučaju drugostepeni organ poništava pobijano rešenje i sam odlučuje o upravnoj stvari ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem (član 171. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 3.); da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak sprovodi se prema odredbama ovog zakona (član 213. stav 2.).

Odredbom člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) je propisano da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

Odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03, 64/04 – Odluka US, 84/04 – dr. zakon, 85/05, 101/05 – dr. zakon, 63/06 – Odluka US, 5/09, 107/09, 101/10, 93/12, 62/13, 108/13, 75/14, 142/14, 73/18, 46/19 – Odluka US, 86/19 i 62/21) propisano je: da se protiv prvostepenog rešenja može izjaviti žalba organu određenom opštim aktom fonda u roku od 15 dana od dana prijema rešenja (član 99. stav 1.); da prvostepeno rešenje fonda podleže reviziji koju vrši organ određen opštim aktom fonda (član 100. stav 1.); da ako je protiv prvostepenog rešenja izjavljena žalba, o reviziji i žalbi rešava se istim rešenjem (član 101. stav 1.); da se u vršenju revizije na prvostepeno rešenje može dati saglasnost, odnosno prvostepeno rešenje može se izmeniti, poništiti ili ukinuti (član 102. stav 1.); da ako je prvostepeno rešenje poništeno ili ukinuto, revizijom se ispituje samo da li je novo rešenje u skladu sa razlozima zbog kojih je ranije prvostepeno rešenje poništeno ili ukinuto (stav 2.).

5. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Služba Direkcije Fonda u Prištini u predmetu D. broj 1044 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od tvrdnje podnosioca da je upravni postupak pokrenut povodom zahteva od 28. marta 2013. godine i da još nije pravnosnažno okončan. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da prvostepeni organ smatra da je postupak po zahtevu od 28. marta 2013. godine pravnosnažno okončan prvostepenim rešenjem od 5. juna 2015. godine, jer je utvrdio da je žalba protiv tog rešenja neblagovremena, uzimajući pri tome da je žalba predata uz podnesak podnosioca od 29. septembra 2017. godine. Sa druge strane, Upravni sud je u presudi od 27. februara 2020. godine utvrdio da se u spisima predmeta ne nalazi žalba izjavljena 29. septembra 2017. godine. Imajući u vidu da podnesak podnosioca od 29. septembra 2017. godine nije naslovljen kao žalba, već je uz njega priložena žalba za koju podnosilac tvrdi da je izjavljena preporučenom pošiljkom 31. jula 2015. godine, da se Upravni sud nije izjasnio o tome da li je žalba podnosioca pravilno odbačena kao neblagovremena, kao i da je drugostepeni organ poništio rešenje prvostepenog organa od 20. februara 2018. godine i zaključak prvostepenog organa od 17. decembra 2020. godine, kojima je žalba podnosioca bila odbačena kao neblagovremena, Ustavni sud je našao da još uvek nije utvrđeno da je postupak po zahtevu od 28. marta 2013. godine pravnosnažno okončan. Stoga je Ustavni sud razmatrao kao jedinstvenu celinu postupak po zahtevu od 28. marta 2013. godine, koji traje osam godina i 11 meseci.

Navedeno trajanje postupka očigledno ukazuje da je on izašao iz okvira koji se može smatrati razumnim za odlučivanje. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa uprave koji vode upravni postupak, odnosno suda koji vodi upravni spor, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je, pre upuštanja u analizu navedenih kriterijuma, ocenio da se u okviru dosadašnjeg trajanja postupka mogu izdvojiti dva dela: u prvom delu postupka, koji je trajao do donošenja prvostepenog rešenja od 5. juna 2015. godine, odlučivano je o pravu podnosioca na uspostavljanje isplate penzije; u drugom delu postupka se odlučuje o ispunjenosti procesne pretpostavke u pogledu blagovremenosti žalbe podnosioca izjavljene protiv prvostepenog rešenja od 5. juna 2015. godine.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da je u prvom delu postupka činjenično stanje bilo donekle složeno, ali da se nisu postavljala složena pravna pitanja, posebno imajući u vidu da je, nakon donošenja presude Grudić protiv Srbije, od 17. aprila 2012. godine (predstavka broj 31925/08), Evropski sud za ljudska prava doneo odluku u predmetu Skenderi i drugi protiv Srbije, od 4. jula 2017. godine (predstavke br. 15090/08, 27952/10, 35372/10, 35374/10 i 47575/12), a koji se, takođe, odnosio na pitanje obustave isplate penzija osiguranicima sa prebivalištem na teritoriji AP Kosovo i Metohija i njihovo ponovno uspostavljanje. U drugom delu postupka se ne postavljaju složena činjenična i pravna pitanja, jer je potrebno utvrditi blagovremenost žalbe izjavljene protiv prvostepenog rešenje.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ima legitiman interes da se u najkraćem roku odluči o blagovremenosti žalbe u upravnom postupku, jer od toga zavisi nastavak postupka meritornog odlučivanja o njegovom pravu na uspostavljanje isplate penzije.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac mogao još u drugoj polovini 2015. godine da podnese tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave“ u situaciji kada je, kako tvrdi, 31. jula 2015. godine putem preporučene pošiljke izjavio žalbu protiv prvostepenog rešenja od 5. juna 2015. godine, o kojoj nije odlučeno u zakonom propisanom roku. Podnosilac se tek podneskom od 5. septembra 2017. godine obratio prvostepenom organu tražeći da ga obavesti o tome da li je doneta odluka drugostepenog organa o navedenoj žalbi i da dostavi odluku ukoliko je doneta. Nakon što je prvostepeni organ obavestio podnosioca da nije izjavljena žalba protiv rešenja od 5. juna 2015. godine, podnosilac je uz podnesak od 29. septembra 2017. godine priložio pomenutu žalbu i potvrdu pošte o njenom prijemu, te je usledilo donošenje prvostepenog rešenja od 20. februara 2018. godine, kojim je žalba odbačena kao neblagovremena.

Ispitujući postupanje upravnih organa i Upravnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je njihovo postupanje prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud je utvrdio da su donete četiri odluke prvostepenog i pet odluka drugostepenog organa, kao i da su vođena dva upravna spora. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (presude ESLjP, Pavlyulynets protiv Ukrajine, predstavka broj 70767/01, od 6. septembra 2005. godine, stav 51, i Cvetković protiv Srbije, predstavka broj 17271/04, od 10. juna 2008. godine, stav 51.). Ustavni sud ukazuje na to da dalje vođenje postupka zavisi od odluke o blagovremenosti žalbe izjavljene protiv prvostepenog rešenja od 5. juna 2015. godine kako bi se nesporno utvrdilo da li je navedeno rešenje postalo pravnosnažno, a time i da li je pravnosnažno okončan postupak po zahtevu od 28. marta 2013. godine.

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke, dok je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, period od dve godine u kojem podnosilac nije koristio pravna sredstva zbog „ćutanja uprave“. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja nadležnih upravnih organa i suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16), i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja organa uprave.

7. Imajući u vidu da nije utvrđeno da je postupak pravnosnažno okončan, to je Ustavni sud zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, kao i zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu ostalih prava označenih u ustavnoj žalbi, odbacio kao preuranjen, rešavajući kao u tački 4. izreke ove odluke, odnosno kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. U vezi sa zahtevom za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (s tim u vezi videti, pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine, na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.