Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava rezervista

Kratak pregled

Usvojena je ustavna žalba ratnih vojnih rezervista i utvrđena povreda prava na jednaku zaštitu prava. Različite odluke sudova poslednje instance u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama u vezi sa isplatom ratnih dnevnica dovele su podnosioce u nejednak položaj.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Markovića i Gorana Đorđevića, obojice iz Merošine, Milorada Jovanovića iz Novog Sela, Dragana Trajkovića iz Jelašnice, Dragana Rakića, Slađana Stamenkovića i Andra Stamenkovića, svih iz Žitorađe i Sretena Mustafića, Miodraga Jovančića , Marka Živolića, Vladimira Cakića i Bojana Dobrenovića, svih iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorana Markovića, Gorana Đorđevića, Milorada Jovanovića, Dragana Trajkovića, Dragana Rakića, Slađana Stamenkovića, Andra Stamenkovića, Sretena Mustafića, Miodraga Jovančića, Marka Živolića, Vladimira Cakića i Bojana Dobrenovića i utvrđuje da su presudama Osnovnog suda u Nišu P. 476/10 od 12. aprila 2010. godine i Višeg suda u Nišu Gž. 2329/10 od 30. jula 201 0. godine povređena prava podnosilaca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Marković i Goran Đorđević, obojica iz Merošine, Milorad Jovanović iz Novog Sela, Dragan Trajković iz Jelašnice, Dragan Rakić, Slađan Stamenković i Andra Stamenko vić, svi iz Žitorađe i Sreten Mustafić, Miodrag Jovančić, Mark Živolić, Vladimir Cakić i Bojan Dobrenović, svi iz Niša , su preko punomoćnika, advokata Srđana Aleksića iz Niša, podneli 20. novembra 201 0. godine ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 476/10 od 12. aprila 2010. godine i presud e Višeg suda u Nišu Gž. 2329/10 od 30. jula 201 0. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci ustavne žalbe navode da se „odluke prvostepenog i drugostepenog suda ne mogu smatrati pravičnim (...) jer su sudovi načinili bitnu povredu odredaba Zakona o parničnom postupku, budući da tokom postupka sud nije izveo sve dokaze koje su tužioci predlagali“, i da je time „samovlasno promenio suštinu tužbenog zahteva tužilaca“, i to tako što je kao “pravni osnov potraživanja naveo štetu, a ne dug, kako su to naveli tužioci“. Podnosioci su, takođe, istakli da su sudovi u Republici Srbiji postupali na različite načine povodom istovetnih tužbi ratnih vojnih rezervista, tako što su u nekim sporovima usvajali tužbene zahteve, a u nekima odbijali tužbene zahteve ili odbacivali tužbe zbog apsolutne nenadležnosti suda; da je na taj način povređeno ustavno pravo podnosioca na pravično suđenje i jedn aku zaštitu prava pred sudovima. Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude. Kao dokaz iznetih navoda u prilogu ustavne žalbe je dostavljeno više prvostepenih i drugostepenih presuda.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom prvostepenom presudom Osnovnog suda u Nišu P. 476/10 od 12. aprila 2010. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim su tražili da se obaveže tužena Republika Srbija - Ministarstvo odbrane - Vojna pošta 1410 Niš, da svakom od tužilaca isplati iznos od po 9.500,00 dinara, za učešće u ratu tokom 1999. godine, na ime neisplaćenih ''ratnih dnevnica'', naknade troškova i naknade troškova zbog odvojenog života od porodice, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. juna 1999. godine, pa do isplate.

Osporenom drugostepenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2329/10 od 30. jula 201 0. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i potvrđena je prvostepena presuda Osnovnog suda u Nišu P. 476/10 od 12. aprila 2010. godine .

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 1703/05 od 13. aprila 2005. godine odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4379/04 od 22. decembra 2004. godine, kojom je obavezana tužena da tužiocu Lj. N. iz Lesenovca kod Aleksandrovca na ime izmirenja duga zbog neisplaćenih dnevnica od 24. marta do 19. maja i od 28. maja do 18. juna 1999. godine plati opredeljeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom kako je bliže označeno u izreci.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 2386/08 od 16. jula 2008. godine odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4734/07 od 31. oktobra 2007. godine, kojom je obavezana tužena da tužiocu D. C. iz Aleksandrovca na ime izmirenja duga zbog neisplaćenih dnevnica u periodu od 24. marta do 23. juna 1999. godine plati opredeljeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom kako je bliže označeno u izreci.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazu je u ustavnoj žalbi je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), pored ostalog, propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

5. Razmatrajući razloge i navode ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da su podnosi oci ustavne žalbe ukaza li na nejednako postupanje nadležnog suda u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, smatra jući da su im time povređena prav a na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava. Saglasno izloženom, Ustavni sud je u konkretnom slučaju prvo pošao od ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije.

Uvidom u pravnosnažne presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4379/04 od 22. decembra 2004. godine i P. 4734/07 od 31. oktobra 2007. godine, koje su tužbeni potvrđene presudama Okružnog suda u Beogradu, Ustavni sud je utvrdio da je njima usvojen zahtev tužilaca za isplatu naknade za neisplaćene ''ratne dnevnice'' na ime učešća u ratu za vreme NATO agresije 1999. godine, odnosno da je njima na suprotan način odlučeno o tužbenom zahtevu koji je bio istovetan sa tužbenim zahtevom podnosi laca ustavne žalbe. Dakle, Okružni sud u Beogradu je, kao sud poslednje instance, presudama Gž. 1703/05 od 13. aprila 2005. godine i Gž. 2386/08 od 16. jula 2008. godine, kojima je potvrdio prvostepene presude Drugog opštinskog suda u Beogradu, zauzeo drugačiji pravni stav od stava Apelacionog suda u Nišu u osporenoj presudi u odnosu na pravo rezervista na naknadu ''ratnih dnevnica'' na ime učešća u ratu za vreme NATO agresije 1999. godine.

Po stanovištu Ustavnog suda, sudovi poslednje instance su donošenjem različitih odluka o osnovanosti tužbenih zahteva, koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i istom spornom pravnom pitanju, podnosioc e ustavne žalbe čiji su tužbeni zahtev i odbijen i kao neosnovani doveli u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci čiji su istovrsni tužbeni zahtev i postavljen i prema istom tuženom usvojen i. Kako su drugostepeni sudovi, kao sudovi poslednje instance, u predmetnim parničnim postupcima, donosili različite odluke u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suprotna pravu na jednaku pravnu zaštitu pred sudovima (videti presude Evropskog suda za ljudska prava: ''Santos Pinto protiv Portugalije'' od 20. maja 2008. godine i ''Beian protiv Rumunije'' od 6. decembra 2007. godine). Videti i Odluku Ustavnog suda Už–2886/2010 od 4. oktobra 2012. godine.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 - Odluka US ), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U pogledu navoda podnosilaca ustavne žalbe da im je pravo na pravično suđenje povređeno time što prvostepeni sud nije izveo sve dokaze koje su kao tužioci predložili u parničnom postupku, konkretno - saslušanje stranaka i veštačenje, Ustavni sud ukazuje na to da je pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza u nadležnosti redovnih sudova. Postupajući u parničnom postupku, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud nije vezan, ograničen, ili na bilo koji zakonom propisan način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. Imajući u vidu sadržinu garancija koje se jemče članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se ovom ustavnom odredbom ne daje stranci neograničeno pravo da predlaže izvođenje dokaza pred sudom, niti se garantuje pravo da svi dokazni predlozi stranke budu prihvaćeni, pa tako ni predlog da se saslušaju stranke ili izvrši veštačenje. S druge strane, Ustavni sud ističe da je zadatak i obaveza sudova da navedu razloge zbog kojih su odlučili da ne izvode dokaze koje je stranka izričito zahtevala. Poštovanje ovog principa prvenstveno omogućava stranci da kasnije delotvorno i efikasno koristi raspoložive pravne lekove (vidi npr: Odluku Ustavnog suda Už-1100/2008). U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je obrazložio svoju odluku o neizvođenju dokaza time što je ocenio kao osnovan istaknuti materijalnopravni prigovor zastarelosti potraživanja, pa bi izvođenje dokaza veštačenjem bilo suprotno pravu stranaka da se postupak završi u razumnom roku i dužnosti suda da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

U odnosu na navode podnosilaca ustavne žalbe da im je pravo na pravično suđenje povređeno i time što je postupajući sud promenio pravni osnov potraživanja, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 187. stav 4. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano da će sud postupati po tužbi i kada tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako je tužilac naveo pravni osnov, sud nije vezan za njega, te je stoga, u skladu sa načelom iura novit curia, dužnost suda da utvrdi pravni osnov tužbenog zahteva.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da izneti navodi ne predstavljaju ustavnopravne razloge na kojima se mogu zasnivati tvrdnje o povredi ustavnog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je imao u vidu odluku Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu u predmetu ''Vučković i dr. protiv Srbije'', 17153/11 od 28. avgusta 2012. godine, kojom je utvrđena povreda zabrane diskriminacije iz člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u vezi sa članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju (zaštita imovine), ali iz drugačijih razloga od onih koji su navedeni u ustavnoj žalbi, tako da je i u tom delu ustavna žalba odbačena.

7. S obzirom na to da je u konkretnom slučaju Ustavni sud ocenio da osporenom sudskom odlukom materijalno pravo nije primenjeno na štetu podnosilaca ustavne žalbe, odnosno da su osporene odluke Osnovnog i Apelacionog suda u Nišu zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, Ustavni sud nalazi da objavljivanje ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ predstavlja pravičan vid zadovoljenja podnosi laca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević