Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na imovinu zbog nemogućnosti naplate potraživanja u dugotrajnom stečajnom postupku. Sud utvrđuje pravo podnositeljke na naknadu materijalne štete u visini njenog utvrđenog potraživanja, koja se isplaćuje iz budžetskih sredstava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4879/2015
22.06.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . Đ . iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. juna 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. Đ . i utvrđuje da je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 38/10 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini potraživanja utvrđenih zaključkom Privrednog suda u Leskovcu St. 38/10 od 2. jula 2010. godine, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke M inistarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba D. Đ . izjavljena protiv rešenja Privrednog apelacionog suda R4 St. 776/14 od 28. januara 2015. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 96/15 od 9. aprila 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. Đ . iz Leskovca podnel a je Ustavnom sudu, 27. avgusta 2013. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 38/10. Podnositeljka je istakl a i zahteve za naknadu nematerijalne štete, kao i materijalne štete opredeljene presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 40/04 i prijavljene u stečajnom postupku . Po ustavnoj žalbi formiran bio je predmet Už-7787/2013.

Nakon početka primene odredaba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), kojima je za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan predviđeno posebno, novo pravno sredstvo, prema kome o učinjenoj povredi prava, pre Ustavnog suda, odlučuje nadležni redovni sud, Ustavni sud je ustavnu žalbu ustupio na nadležnost redovnom sudu.

Nakon donošenja osporenih rešenja, kojima je odlučeno o povredi prava na suđenje u razumnom roku , Privredni apelacioni sud je dopisom R4 St. 776/14 od 29. jula 2015. godine ustupio predmet Ustavnom sudu kako bi se odlučilo o preostalim zahtevima ustavne žalbe. Po ustupanju, predmet je zaveden kao Už-4879/2015. Sa ovim predmetom spojena je nova ustavna žalba koju je ista podnositeljka 25. jula 2015. godine podnela protiv rešenja Privrednog apelacionog suda R4 St. 776/14 od 28. januara 2015. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 96/15 od 9. aprila 2015. godine zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu , a saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) .

U ovoj ustavnoj žalbi podnositeljka navodi: da je ustavna žalba u pogledu prava na suđenje u razumnom roku prosleđena Privrednom apelacionom sudu, iako izmenama Zakona o uređenju sudova nije predviđeno nj egovo retroaktivno dejstvo, a ustavna žalba je podneta godinu dana pre tih izmena, čime je povređeno pravo na pravni lek; da su protivrečni razlozi u osporenom rešenju od 28. januara 2015. godine; da nije obrazloženo zašto veći deo zahteva za dosuđivanje primerene naknade nije osnovan, a iz onoga što je navedeno takav zaključak ne proizlazi; da je dosuđeni iznos manji od iznosa koje dosuđuju Ustavni sud i Evropski sud za ljudska prava; da su razlozi koje je sud naveo nespojivi sa prirodom primerene naknade, njenom društvenom svrhom i svrhom odredaba Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova; da se drugostepeni sud nije obazirao na navode o visini dosuđenog iznosa naknade, navedenoj suprotnoj praksi, nepostizanju cilja iz Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova i neuzimanju u obzir Zakona o obligacionim odnosima.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe, te uvidom u celokupnu dokumentaciju koja je uz nju priložena, kao i u osporena rešenja, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Podnositeljka ustavne žalbe je, u svojstvu izvršnog poveri oca, podnela O pštinskom sudu u Leskovcu predloge za izvršenje protiv DP „Z.“. Predlozi su podnet i na osnovu izvršn ih isprav a koj ima je obavezan izvršni dužnik da podnosi teljki ustavne žalbe isplati neto zarade i regres za godišnji odmor, a taj sud je na osnovu tih predloga odredio izvršenje. Protiv izvršnog dužnika je zatim pokrenut osporeni stečajni postupak, u kome je podnositeljka ustavne žalbe prijavila svoje potraživanje koje je priznato navedenim zaključkom.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 96/15 od 9. aprila 2015. godine odbijena je žalba podnositeljke ustavne žalbe i potvrđeno ožalbeno prvostepeno rešenje Privrednog apelacionog suda R4 St. 776/14 od 28. januara 2015. godine, koje je takođe osporeno ustavnom žalbom, kojim je utvrđeno da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 38/10, naloženo tom sudu da preduzme odgovarajuće mere radi njegovog okončanja, delimično usvojen zahtev podnositeljke ustavne žalbe i određena primerena naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 20.000 dinara. Nakon toga, Privredni apelacioni sud je dopisom R4 St. 776/14 od 29. jula 2015. godine Ustavnom sudu ustupio predmet radi odlučivanja o povredi prava na rad podnositeke ustavne žalbe, kao i o zahtevu za naknadu materijalne štete.

U obrazloženjima osporenih rešenja navedeno je: da je dosuđena primerena naknada u iznosu od 20.000 dinara imajući u vidu ukupnu dužinu trajanja postupka i značaj dobra koje je povređeno, kao i svrhu odredaba Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, koja je pre svega ubrzanje i okončanje postupka, a da primarna svrha nije sama naknada; da bi se dosuđivanjem traženog iznosa od 60.000 dinara pogodovalo težnjama koje nisu spojive sa prirodom primerene naknade, društvenom svrhom i svrhom navedenih odredaba; da se iznosi koje dosuđuju Ustavni sud i Evropski sud za ljudska prava ne mogu primeniti u postupku odlučivanja pred sudom koji je doneo osporeno prvostepeno rešenje, jer je reč o postupku koji pre svega ima za cilj ubrzanje i okončanje postupka, a pri odmeravanju visine primerene naknade vodi se računa o ekonomskim i socijalnim prilikama u Republici Srbiji i stepenu njenog privrednog i društvenog razvoja .

4. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

5. Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda, propust suda da izvrši presude izrečene u korist podnositeljke ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, predstavlja i povredu prava podnositeljke na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava, koju čine potraživanja utvrđena tim presudama (isti stav izražen je i u predmetu Už-5551/2011). S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik R S“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US , 40/15 - dr. zakon i 103/15 ), pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Polazeći od iznetog, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Sud je, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih zaključkom Privrednog suda u Leskovcu St. 38/10 od 2. jula 2010. godine, umanjenih za eventualno naplaćene iznose po tom osnovu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

6. Polazeći zatim od sadržine ustavne žalbe izjavljene protiv osporenih rešenja, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka svojim navodima i pozivanjem na povredu prava na pravično suđenje prevashodno ističe nezadovoljstvo iznos om koji joj je na ime primerene naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku dosuđen tim rešenjima.

Ustavni sud, najpre, ukazuje da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, ustanovljen kao pravno sredstvo nakon izmena i dopuna Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), preventivno-kompenzatornog karaktera, odnosno da pored ubrzanja postupka predviđa i mogućnost isplate naknade zbog dugog trajanja postupka. Primarni cilj ovog pravnog sredstva jeste njegov preventivni karakter, odnosno ubrzanje i okončanje postupka. Po oceni Ustavnog suda, osnovanost i visina novčane naknade su stvar sudske procene takvog zahteva i zavise od ponašanja podnosioca u konkretnom postupku, složenosti predmeta i značaja spornog prava za podnosioca. Takođe, Ustavni sud je stanovišta da se naknada mora primeriti standardu života građana i materijalnim mogućnostima Republike Srbije. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da o dosuđenom iznosu naknade nematerijalne štete ne može odlučivati kao instancioni sud u odnosu na nadležne redovne sudove.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je osporenim rešenjima utvrđeno da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, naloženo sudu da preduzme sve mere da se osporeni stečajni postupak okonča u najkraćem mogućem roku i određena primerena naknada za povredu navedenog prava u iznosu od 20.000 dinara, te da su sudovi koji su doneli ta rešenja jasno naveli razloge na kojima temelje svoje odluke. Takođe, polazeći od same suštine naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje, kao i od životnog standarda i materijalnih prilika u Republici Srbiji, Ustavni sud ocenjuje da navedeni iznos primerene naknade u konkretnom slučaju nije nerazuman, posebno ako se imaju u vidu priroda i suština pravnog sredstva – zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Isto tako, u konkretnom slučaju potrebno je utvrditi da li je dosuđena naknada odgovarajuća i dovoljna i sa aspekta sudske prakse Ustavnog suda. Naime, podnosilac može tvrditi da je „žrtva“ povrede prava na suđenje u razumnom roku ukoliko je iznos koji je dodeljen manji od iznosa koji se dodeljuje u sličnim slučajevima (videti presude Evropskog suda za ljudska prava Cocchiarella protiv Italije, broj predstavke 64886/01, st. 65-107, i Carić protiv Hrvatske, broj predstavke 58650/12, stav 39.). S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je nadležni sud u ovom slučaju podnosiocu dosudio novčanu naknadu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i obrazložio razloge na kojima temelji svoju odluku. Ustavni sud takođe primećuje da je dosuđena naknada niža u poređenju sa iznosima koje u sličnim predmetima utvrđuje ovaj sud. Međutim, polazeći od same suštine naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje, kao i životnog standarda i materijalnih prilika u Republici Srbiji, Ustavni sud ocenjuje da visina navedenog iznosa nije nerazumna, posebno ako se ima u vidu priroda i suština pravnog sredstva - zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

U vezi navoda o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je navedenim Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova predviđeno kada taj zakon stupa na snagu, te da je o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku odlučeno u vreme važenja tog zakona.

Ustavni sud ističe da načela iz člana 21. st. 1, 2. i 3. Ustava mogu biti predmet razmatranja u ustavnosudskom postupku pokrenutom ustavnom žalbom samo u vezi sa povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog ljudskog prava ili slobode. S obzirom na to da je Ustavni sud našao da ne postoje povrede označenih prava zajemčenih Ustavom na koje se pozvao podnosilac ustavne žalbe, ne postoji ni povreda navedenih načela.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu podnetu protiv osporenih rešenja, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je odlučio kao u tački 3. izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustasvnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti