Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Različito odlučivanje istog drugostepenog suda u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama narušava načelo pravne sigurnosti. Osporena presuda je poništena i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-488/2009
29.09.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mirjane Devlić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. septembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mirjane Devlić i utvrđuje da je presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. I 5002/08 od 23. decembra 2008. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Poništava se presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. I 5002/08 od 23. decembra 2008. godine i nalaže se Višem sudu u Beogradu da ponovo odluči o žalbi Mirjane Devlić izjavljenoj protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 2163/07 od 1. aprila 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mirjana Devlić iz Beograda je 2. aprila 2009. godine, preko punomoćnika Ljubiše Lj. Živkovića, advokata iz Beograda, podnela ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. I 5002/08 od 23. decembra 2008. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje, zajemčenih odredbama člana 21. st. 1. i 2. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je zaposlena na neodređeno vreme u Javnom preduzeću za vazdušni saobraćaj „JAT AIRWAYS“ na radnom mestu „Persera“. U tom svojstvu je sa poslodavcem zaključila ugovor o radu i aneks ugovora o radu, sa važnošću od 1. aprila 2002. godine, kojim aneksom je utvrđen ugovoreni deo zarade na osnovu broja sati naleta u toku meseca. Međutim, kako navodi, poslodavac je bez ikakvog pravnog osnova, u periodu od decembra 2004. godine do februara 2006. godine prestao da podnositeljki isplaćuje nesporno ostvarene sate naleta. Iz navedenog razloga, podnositeljka ustavne žalbe je podnela tužbu radi isplate Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu. Nakon okončanog dokaznog postupka, Četvrti opštinski sud u Beogradu je 1. aprila 2008. godine doneo presudu P1. 2163/07 kojom je odbio u celini njen tužbeni zahtev. Okružni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž.I 5002/08 od 23. decembra 2008. godine potvrdio prvostepenu presudu u celini.

Podnositeljka ustavne žalbe dalje navodi da je po istom pravnom i činjeničnom osnovu Četvrti opštinski sud u Beogradu donosio presude kojima je usvajao u celini tužbene zahteve drugih tužilaca u drugim predmetima, koje su potvrđene od strane Okružnog suda u Beogradu. Iz navedenog zaključuje da su tužioci u tim predmetima ostvarili pravo na isplatu novčanih iznosa na osnovu ostvarenih sati naleta, a da to pravo njoj nije priznato, iz čega proizlazi da je diskriminisana u odnosu na ostale radnike i da joj je donošenjem osporene presude povređeno pravo na pravično suđenje. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da utvrdi da su joj povređena „prava iz člana 21. st. 1. i 2. i to zabrana diskriminacije i člana 32. stav 1. Ustava i to pravo na pravično suđenje u postupku pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu Gž. I 5002/08“, kao i da se poništi presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. I 5002/08 od 23. decembra 2008. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 21. Ustava utvrđeno je, pored ostalog, da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.), kao i da svako ima pravo na jednaku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.).

Članom 32. stav 1. Ustava svakome je zajemčeno pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom postupku:

Podnositeljka ustavne žalbe je zaposlena na neodređeno vreme u Javnom preduzeću za vazdušni saobraćaj „JAT AIRWAYS“, na radnom mestu „Persera“ koje pripada „Letačkim poslovima“. Kao zaposlena u navedenom svojstvu je sa poslodavcem 24. marta 2002. godine zaključila ugovor o radu
01-2520/6684 i 26. maja 2002. godine aneks ugovora o radu 01-2520/6684/1, sa važnošću od 1. aprila 2002. godine. Smatrajući da joj je od decembra 2004. godine do februara 2006. godine, za svaki mesec pojedinačno, samo delimično isplaćen iznos zarade, podnela je Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Javnog preduzeća za vazdušni saobraćaj „JAT AIRWAYS“, radi isplate neisplaćenog dela zarade koji se odnosi na ostvarene sate naleta za navedeni period.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 1. aprila 2008. godine doneo presudu P1. 2163/07 kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se tuženo Javno preduzeće za vazdušni saobraćaj „JAT AIRWAYS“ obaveže da joj na ime dela neisplaćene zarade isplati tačno opredeljene iznose za svaki mesec posebno u periodu od 25. januara 2005. godine do 25. marta 2006. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da tužilja nije pružila dokaz u smislu člana 223. ZPP da postoji saglasnost Vlade Republike Srbije za zaključenje aneksa ugovora o radu, kao i saglasnost za isplatu uvećane zarade za časove naleta, te da je stoga tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Protiv navedene presude podnositeljka ustavne žalbe je izjavila žalbu Okružnom sudu u Beogradu, koji je osporenom presudom Gž. I 5002/08 od 23. decembra 2008. godine u celini odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu. Okružni sud je zaključio da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje, te pravilno primenio materijalno pravo.

U predmetu Ustavnog suda Už-1405/2008, koji je okončan 22. jula 2010. godine donošenjem Odluke, Ustavni sud je utvrdio da je Lidija Kisić - zaposlena na neodređeno vreme u Javnom preduzeću za vazdušni saobraćaj „JAT AIRWAYS“, na radnom mestu „Starije STW/STD“ koje pripada „Letačkim poslovima“, podnela Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Javnog preduzeća za vazdušni saobraćaj „JAT AIRWAYS“, radi isplate neisplaćenog dela zarade koji se odnosi na ostvarene sate naleta za navedeni period, smatrajući da joj je od decembra 2004. godine do februara 2006. godine, za svaki mesec pojedinačno, samo delimično isplaćen iznos zarade. Zaposlena je u navedenom svojstvu sa poslodavcem 24. marta 2002. godine zaključila ugovor o radu 01-2520/7938 i 26. maja 2002. godine aneks ugovora o radu 2520/07938/1, sa važnošću od 1. aprila 2002. godine.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 29. februara 2008. godine doneo presudu P. I 2167/07 kojom je: u stavu jedan delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženo Javno preduzeća za vazdušni saobraćaj „JAT AIRWAYS“ da tužilji na ime dela neisplaćene zarade isplati iznos od 16.146,20 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. januara 2005. godine pa do konačne isplate, zatim iznos od 3.245,20 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 25. marta 2005. godine pa do isplate i iznos od 9.709,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. aprila 2005. godine pa do konačne isplate, a sve u roku od osam dana od dana prijema presude; u stavu dva odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tuženi obaveže da joj na ime dela neisplaćenih zarada isplati opredeljene iznose za periode od aprila 2005. godine do februara 2006. godine; u stavu tri presuđeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno:

- da je članom 6. ugovora o radu od 24. marta 2002. godine, koji su zaključile parnične stranke, određeno je da će se ugovoreni deo zarade, koji zavisi od uspešnog poslovanja preduzeća i kvaliteta i rezultata rada zaposlenog, regulisati aneksom tog ugovora, kao i da se ugovoreni deo zarade može odlukom poslodavca uvećati ili umanjiti na osnovu utvrđenih finansijskih rezultata poslovanja po periodičnom obračunu i završnom računu;

- da je aneksom ugovora o radu od 26. maja 2002. godine određeno da se ugovoreni deo zarade utvrđuje na osnovu broja sati naleta u toku meseca, a da se cena naleta utvrđuje Odlukom generalnog direktora za svaki mesec;

- da je Odlukom o postupku utvrđivanja ugovorene zarade aneksom ugovora o radu za I i II liniju rukovođenja i letačko osoblje i ugovorenog dela zarade ostalih zaposlenih broj 722/1 od 27. maja 2002. godine određeno da se „letačko-kabinskom osoblju“ utvrđuje ugovoreni deo zarade na osnovu broja sati naleta u toku meseca za svakog pojedinca i da se cena naleta utvrđuje Odlukom generalnog direktora;

- da je Odlukom generalnog direktora broj 723/1 od 27. maja 2002. godine utvrđena cena naleta za „Starije STW/STD“;

- da su Odlukom generalnog direktora broj 751 od 13. aprila 2005. godine stavljene van snage prethodne dve pomenute odluke;

- da je tuženi u periodu 2004. i 2005. godine poslovao sa gubitkom.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Četvrti opštinski sud u Beogradu je utvrdio da je tužbeni zahtev osnovan samo za period do donošenja Odluke generalnog direktora broj 751 od 13. aprila 2005. godine, a odbio je tužbeni zahtev za period od stupanja na snagu te odluke pa na dalje.

Protiv navedene presude tužilja Lidija Kisić je izjavila žalbu koju je Okružni sud u Beogradu, presudom Gž. I 3693/08 od 27. avgusta 2008. godine, u stavu jedan odbio kao neosnovanu, dok je u stavu dva preinačio presudu prvostepenog suda u delu odluke o troškovima postupka. Okružni sud je zaključio da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje i pravilno primenio materijalno pravo, ističući „da je pravilno odlučio prvostepeni sud kada je usvojio tužbeni zahtev tužilje za isplatu razlike u zaradi u spornom periodu od decembra 2004. godine do februara 2005. godine sa zakonskom zateznom kamatom imajući u vidu da su iznosi kao i dospelost nesporni jer tužilja ima pravo na uvećanu zaradu u skladu sa Ugovorom o radu, Aneksom ugovora o radu i odlukama generalnog direktora tuženog broj 722/1 i broj 723/1 obe od 27. maja 2002. godine koje su bile na snazi u spornom periodu, a s obzirom da su ove odluke stavljene van snage Odlukom generalnog direktora tuženog broj 751 od 13. aprila 2005. godine i da od tog datuma ne proizvode pravno dejstvo, prvostepeni sud pravilno odlučio kao u stavu dva izreke presude“.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti podnete ustavne žalbe od značaja odredbe Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), koji je važio u vreme kada je podnositeljka ustavne žalbe zaključila ugovor o radu i aneks ovog ugovora sa poslodavcem, kao i odredbe Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa.

Ranije važećim Zakonom o radu, i to odredbama člana 81. tog zakona, bilo je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu (stav 1.); da se zaposlenom garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca (stav 2.); da zaradu, u smislu stava 1. ovog člana, čini zarada koju je zaposleni ostvario za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, uvećana zarada, naknada zarade i druga primanja, osim naknade troškova iz člana 89. ovog zakona i drugih primanja iz člana 90. stav 1. ovog zakona (stav 3.) i da se opštim aktom ili ugovorom o radu utvrđuju elementi za određivanje zarade i način utvrđivanja zarade (stav 4.). Istovremeno, članom 82. stav 2. istog zakona bilo je propisano da opštim aktom ili ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu.

Članom 104. stav 1. važećeg Zakona o radu takođe je propisnao da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu.

Odredbom člana 108. st. 3. i 4. Zakona propisano je da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu i da osnovicu za obračun uvećane zarade čini osnovna zarada utvrđena u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine utvrđenog načela zabrane diskriminacije i zajemčenog prava na pravično suđenje iz člana 21. st. 1. i 2. i člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, te odredaba ranijeg i sada važećeg Zakona o radu, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Nesporno je da je podnositeljka ustavne žalbe zaposlena na neodređeno vreme u Javnom preduzeću za vazdušni saobraćaj „JAT AIRWAYS“ na radnom mestu „Persera“ i da je sa poslodavcem 24. marta 2002. godine zaključila ugovor o radu i 26. maja 2002. godine aneks ugovora o radu kojima je, pored ostalog, utvrđeno da ugovoreni deo zarade zavisi od uspešnog poslovanja preduzeća i da se odlukom poslodavca može uvećati ili umanjiti na osnovu utvrđenih finansijskih rezultata poslovanja po periodičnom obračunu i završnom računu, kao i da se ugovoreni deo zarade utvrđuje na osnovu broja sati naleta u toku meseca i da se cena naleta utvrđuje odlukom generalnog direktora za svaki mesec.

Takođe, nesporno je da je Javno preduzeće za vazdušni saobraćaj „JAT AIRWAYS“ u periodu 2004. i 2005. godine poslovalo sa gubitkom i da je generalni direktor 13. aprila 2005. godine doneo Odluku 751, kojom je stavio van snage Odluke 722/1 i 723/1 od 27. maja 2002. godine kojima je bilo određeno da se ugovoreni deo zarade utvrđuje na osnovu broja sati naleta u toku meseca i kojima je bila utvrđena cena naleta.

Ustavni sud ocenjuje da iz odredaba čl. 81. i 82. ranije važećeg Zakona o radu, kao i čl. 104. i 108. Zakona o radu koji je bio na snazi u vreme nastanka spornog odnosa, proizlazi da se zarada zaposlenog utvrđuje na osnovu zakona, opšteg akta i ugovora o radu, kao i da zaradu čini i uvećana zarada, pri čemu se, pored osnova za uvećanu zaradu propisanih zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu mogu utvrditi i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu. Ustavni sud konstatuje da osnov uvećane zarade podnositeljke ustavne žalbe nije propisan zakonom, već predstavlja slučaj u kome je poslodavac iskoristio zakonsku mogućnost da ugovorom o radu zaključenim sa zaposlenim, predvidi uvećanu zaradu po osnovu mesečnih ostvarenih sati naleta za određene kategorije zaposlenih. S tim u vezi, Ustavni sud ocenjuje da je, kada koristi navedenu zakonsku mogućnost, poslodavac ovlašćen da svojim aktom i ugovorom o radu, utvrdi i pod kojim uslovima će se pravo na uvećanu zaradu ostvarivati. U konkretnom slučaju, tuženi, koji je poslodavac podnositeljki ustavne žalbe, predvideo je samim ugovorom o radu koji je sa podnositeljkom zaključio još 24. marta 2002. godine, da ugovoreni deo zarade zavisi ne samo od kvaliteta i rezultata rada zaposlenog, već i od uspešnog poslovanja preduzeća, kao i da se ovaj deo zarade može uvećati ili umanjiti odlukom poslodavca, a na osnovu utvrđenih finansijskih rezultata poslovanja. Aneksom ugovora o radu precizirano je da se ugovoreni deo zarade utvrđuje na osnovu broja sati naleta u toku meseca. Polazeći od iznetog, Ustavni sud ocenjuje da je tuženi bio ovlašćen da zbog neuspešnog rada preduzeća stavi van snage odluke koje su bile osnov za obračun i isplatu ugovorene (uvećane) zarade podnositeljke ustavne žalbe, te da joj je stoga ovaj deo zarade pripadao do donošenja Odluke generalnog direktora tuženog broj 751 od 13. aprila 2005. godine. Drugim rečima, tužbeni zahtev podnet od strane podnositeljke ustavne žalbe za isplatu neisplaćene zarade za period pre 13. aprila 2005. godine, nije mogao biti odbijen kao neosnovan.

6. Ocenjujući navode podnositeljke ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Beogradu, posebno Okružnog suda u Beogradu, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova ne ukazuje nužno na povredu prava na pravično suđenje, tim pre što ujednačavanje prakse sudova opšte nadležnosti ne spada u nadležnost Ustavnog suda, već Vrhovnog kasacionog suda.

Ipak, Ustavni sud je kao nesporno utvrdio da je tužbeni zahtev podnositeljke pravnosnažno odbijen u celini, dok je u postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P I 2167/07 i Okružnim sudom u Beogradu, kao drugostepenim sudom, ujedno i sudom poslednje instance, Okružni sud u Beogradu delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje - koleginice podnositeljke ustavne žalbe (za isplatu neisplaćene zarade do 13. aprila 2005. godine), bez obzira na činjenicu što su njihovi zahtevi bili zasnovani na istim činjenicama i odnosili su se na identična pravna pitanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u Beogradu u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i istom spornom pravnom pitanju i da je na taj način podnositeljku ustavne žalbe, delimično odbijajući njen tužbeni zahtev, doveo u bitno različit položaj od onoga u kome je bila tužilja čiji je istovrsni tužbeni zahtev u tom delu usvojen. Kako je Okružni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance, donosio različite presude koje su za posledicu imale to da je tužbeni zahtev drugog lica za isplatu neisplaćene zarade do 13. aprila 2005. godine pravnosnažno usvojen, dok je u ovom konkretnom slučaju istovrsni tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe, postavljen prema istom tuženom, pravnosnažno odbijen kao neosnovan, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa Okružnog suda u Beogradu suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da je različitom ocenom Okružnog suda u Beogradu datom povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao sastavni deo prava na pravično suđenje.

U vezi sa prethodnom ocenom, Ustavni sud ukazuje da je ovakav stav zauzeo i u predmetima Už-143/2007 i Už-1147/2008 kada je, pored ostalog, utvrdio povredu prava na pravnu sigurnost, kao sastavnog elementa prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio da je u navedenom slučaju Okružni sud u Beogradu, u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva, Ustavni sud se nije dalje upuštao u ocenu da li postoji različito postupanje u postupcima na koje se poziva u ustavnoj žalbi. S tim u vezi, videti Odluku Ustavnog suda Už-1405/2008 od 22. jula 2010. godine.

7. Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnju da je osporenom odlukom podnositeljka ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisana, iako je Okružni sud u Beogradu u identičnim situacijama različito postupao. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da joj je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije, zbog čega je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu delimično usvojio, te utvrdio da je osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. I 5002/08 od 23. decembra 2008. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude Okružnog suda u Beogradu Gž. I 5002/08 od 23. decembra 2008. godine, kako bi nadležan sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o žalbi. Stoga je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud ukazuje da je ovakav stav zauzeo u predmetu
Už-331/2009 od 4. novembra 2010. godine.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti