Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao sedam godina i osam meseci. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja parničnih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi D. Lj, P . Đ, S . T . i Z . J, svih iz Beograda, G . R, B . B, S . V, D . C, N . B, A . R . i M . T, svih iz Beograda, Obrenovac, M. G . iz Debrca, M. T . iz Velikog Polja, M . J . iz Lajkovca i V . J . iz Joševa, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 31. maja 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. Lj, P . Đ, S . T, Z . J, G . R, B . B, S . V, D . C, N . B, A . R, M . T, M . G, M . T, M . J . i V . J . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1609/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 944/06) podnosiocima ustavne žalbe povređen o prav o na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. Lj, P . Đ, S . T . i Z . J, svi iz Beograda, G . R, B . B, S . V, D . C, N . B, A . R . i M . T, svi iz Beograda, Obrenovac, M. G . iz Debrca, M. T . iz Velikog Polja, M . J . iz Lajkovca i V . J . iz Joševa podneli su , 16. januara 2014. godine, preko punomoćnika M . I , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 21. novembra 2014. i 4. decembra 2015. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim o snovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1069/10, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5972/13 od 14. oktobra 2013. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava, te zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. stav 1. i članom 60. stav 4. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnosioci su naveli da je predmetni parnični postupak trajao sedam i po godina, te se ne može smatrati da je okončan u razumnom roku. Takođe, podnosioci su naveli da nije ispravan stav parničnog suda da se u konkretnom slučaju ne radi o radu u smenama, već da je u pitanju preraspodela radnog vremena, pa je Apelacioni sud u Beogradu pogrešnom primenom materijalnog prava odbio kao neosnovane njihove tužbene zahteve . Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih načela i prava, poništi osporenu presudu, utvrdi pravo podnosiocima ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i da obaveže tužene da ovde podnosiocima ustavne žalbe, na ime neisplaćene razlike zarade nastale pogrešnim obračunom uvećane zarade za rad u smenama, isplati opredeljene novčane iznose.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog o snovnog suda u Beogradu P. 1069/10, kao i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Podnosioci ustavne žalbe, kao tužioci, podneli su 3. februara 2006. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog JP „E.“, kojom su tražili da se obaveže tuženi da im, na ime razlike između isplaćene zarade i zarade obračunate za uvećanje na ime naknade za rad u smenama, isplati opredeljene novčane iznose. Podneskom od 15. marta 2006. godine tužioci su proširili tužbu i na tuženo privredno društvo „T .“. Uz tužbu podnet je predlog za određivanje privremene mere, kojom bi se tuženi obavezali da, počev od dana podnošenja tužbe, tužiocima isplaćuju naknadu za rad u smenama. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 944/06.

Prvo ročište u ovom predmetu zakazano je za 12. septembar 2006. godine, ali ono nije održano jer je pre njegovog početka tužiocima uručen podnesak prvotuženog od 15. juna 2006. godine. Prvi opštinski sud u Beogradu je zakazao još 12 ročišta, od kojih je šest održano. Od šest neodržanih ročišta, dva ročišta nisu održana na saglasan predlog parničnih stranaka, dva zbog obustav e rada zaposlenih i sudu, odnosno zbog dojave da je u sudu postavljena bomba, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno jer je nedostajao predmet. Na održanim ročištima stranke su se samo izjašnjavale o navodima iz tužbe i odgovora na tužb u, ponavljajući svoje ranije date izjave. Tužioci su, podneskom od 9. februara 2009. godine, preinačili tužbu, tako što su, pored ranijeg, tražili da se obavežu tuženi da im na ime rada u smenama do juna 2007. godine, isplate opredeljene novčane iznose.

Nakon uspostavljana nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godine predmetni parnični postupak je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, pod poslovnim brojem P. 1069/10. U ovoj fazi postupka zakazano je šest ročišta, od kojih jedno nije održano jer nije stiglo izjašnjenje određenog sudskog veštaka. Na održanim ročištima tri puta je saslušavan određeni veštak, koji je dostavio sudu i dopunski nalaz sa mišljenjem.

Presudom Prvog osnovnog suda u P. 1069/10 od 31. januara 2012. godine delimično su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca, te je drugotuženi obavezan da im, na ime potraživanih naknada za period od marta 2005. godine do decembra 2006. godine, isplati opredeljene novčane iznose. Istom presudom odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca u odnosu na prvotuženog, dok je zahtev tužilaca za naknadu za rad izvršen u smenama u toku 2007. godine u odnosu na drugotuženog delimično usvojen. Drugotuženi je 3. maja 2012. godine izjavio žalbu, te su spisi predmeta dostavljeni drugostepenom sudu. Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu od 3. juna 2013. godine, vraćeni su spisi predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 1. jula 2013. godine doneo rešenje kojim je ispravio ranije donetu presudu u ovom predmetu od 31. januara 2012. godine, te je spise predmeta ponovo dostavio drugostepenom sudu.

Apelacioni sud u Beogradu je 14. oktobra 2013. godine doneo osporenu presudu Gž1. 5972/13, kojom je preinačio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1069/10 od 31. januara 2012. godine, tako što je odbio kao neosnovane tužben e zahtev e tužilaca. Tužioci su protiv označene drugostepene presude izjavili reviziju, koja je, rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1167/14 od 15. oktobra 2014. godine, odbačena kao nedozvoljena.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti , Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 3. februara 2006. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu od 14. oktobra 201 3. godine, trajao sedam godina i osam meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je građanski sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja započinje pokretanjem postupka - podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Navedeno trajanje sudskog postupka, samo po sebi, može da ukaže da on nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio posebno složen.

U pogledu postupanja parničnih sudova, Ustavni sud je konstatovao da je prvostepeni sud prvo ročište u osporenom postupku zakazao sedam meseci od podnošenja tužbe, ali i da nije obezbedio uslove za njegovo održavanje jer je tek pre početka tog ročišta uručio podnesak jednoj od stranaka koji je sudu bio dostavljen tri meseca ranije , pa je ta stranka tražila rok da se izjasni na navode iz primljenog podneska. Dalje, Ustavni sud je konstatovao da su se na više održanih ročišta parnične stranke samo iznova izjašnjavale o navodima iz tužbe i odgovora na tužbu, odnosno da nije određeno izvođenje nijednog dokaza. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da je po uspostavljanju nove mreže sudova u 2010. godini nadležni sud zakazao ročište tek za 15. septembar 2010. godine.

Ustavni sud je ocenio i da su podnosioci ustavne žalbe imali interes da se predmetni parnični postupak okonča efikasno, kao i da su svojim ponašanjem, zahtevom da se dva ročišta ne održe, u manjoj meri doprineli njegovoj dužini trajanja.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da su, nedovoljno efikasnim i delotvornim postupanjem parnični sudovi propustili da predmetni postupak sprovedu u skladu sa svojom zakonskom obavezom, bez odugovlačenja, te je utvrdio da je takvim postupanjem podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard države, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno - adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna od karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost dosuđenog iznosa u odnosu na životni standard države u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije , od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije , od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.

5. U odnosu na istaknute povrede prava na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se podnosioci ustavne žalbe, u suštini , žale na pogrešnu primenu materijalnog prava. S tim u vezi Ustavni sud još jednom naglašava da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može da ocenjuje pravilnost zaključaka redovnih sudova, osim ako iz konkretnih, pravno i činjenično utemeljenih ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ne proizlazi da su sudovi proizvoljno primenili pravo na štetu podnosioca, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Međutim, Ustavni sud je, uvidom u osporenu presudu, utvrdio da ona sadrži jasno i detaljno argumentovano obrazloženje zašto parnični sud smatra da se u konkretnom slučaju ne radi o smenskom radu, već o preraspodeli radnog vremena, za koje je Ustavni sud ocenio da je zasnovano na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog prava. Stoga je ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenih prava, već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud oceni zakonitost osporenog akta.

Ustavni sud je ovakav pravni stav zauzeo i u rešenjima Už -311/2014 od 29. juna 2015. godine i Už-10157/2013 od 8. oktobra 2015. godine .

S obzirom na to da podnosioci uz ustavnu žalbu nisu dostavili dokaze da je drugostepeni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava.

Ustavni sud nije posebno cenio dostavljeni pravni stav Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 23. septembra 2014. godine i dostavljene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2925/14 od 16. novembra 2014. godine, Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 4765/14 od 10. juna 2015. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2047/15 od 16. septembra 2015. godine, kao dokaz različitog postupanja drugostepenog suda u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, imajući u vidu da potiču iz perioda nakon donošenja presude koja se osporava ustavnom žalbom. Naime, Ustavni sud nalazi da, posmatrano s aspekta naknadno priloženih sudskih odluka, odnosno pravnih stavova i zaključaka, podnosioc ima, u konkretnom slučaju, nije moglo da bude povređeno pravo iz člana 36. stav 1. Ustava, budući da oni, u vreme donošenja osporene presude nisu postojali ( u vezi sa iznetim, videti Odluku Ustavnog suda Už-6365/2013 od 25. marta 2015. godine na internet stranici Ustavnog suda : www.ustavni.sud.rs).

U pogledu istaknute povred e načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim načelom ne jemči nijedno posebno ljudsko pravo, već se utvrđuje osnovno načelo na kojem, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom i zakonom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Povreda ustavnog načela je akcesorne prirode, jer može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. Kako u konkretnom slučaju Ustavni sud nije utvrdio da je osporenom presudom povređeno neko od zajemčenih prava označen ih u ustavnoj žalbi, to nije bilo ustavnopravnog osnova da se upušta u ispitivanje povreda načela utvrđenog članom 21. Ustava.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je i za ove navode ustavne žalbe ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporene drugostepene presude, jer nisu ispunjeni Ustavom utvrđeni uslovi za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5 ), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Slični dokumenti

• Už 10289/2018: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
• Už 3474/2011: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu
• Už 2405/2014: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu
• Už 4213/2011: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu
• Už 2363/2010: Odluka Ustavnog suda o nezakonitosti odredaba Pravilnika o sistematizaciji
• Už 2106/2017: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku