Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 20 godina. Sud je bio u prekidu zbog drugog spora, ali ni nakon njegovog okončanja nije nastavljen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Đorđa Tasića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. juna 2013 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Đorđa Tasića i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 7187/03, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đorđe Tasić iz Beograda je 22. novembra 201 0. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 7187/03.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je 22. januara 1993 . godine, protiv njega, kao tuženog, pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pokrenula p arnicu N.V. iz Beograda , u predmetu P. 7187/03 pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu, a radi utvrđenja i predaje u posed određenih pokretnih stvari, odnosno naplate istih i izdvajanja 1/10 idealnog dela nepokretnosti - kuće koje je ostala iza smrti njihovog oca. Podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer taj postupak, još uvek , ni posle 18 godina nije okončan i traži naknadu nematerijalne štete i okončanje postupka u najkraćem roku . Izlažući tok osporenog parničnog postupka, podnosilac navodi da je on prekinut 2004. godine, do prav nosnažnog okončanja parničnog postupka koji N.V. vodi protiv njega pred istim sudom u predmetu P. 1023/93, te da se zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u tom predmetu već obratio Ustavnom sudu, pred kojim je u toku postupak pod brojem Už-525/2009. Podneskom od 26. decembra 2011. godine opredelio je zahtev za naknadu štete, a podneskom od 4. marta 2013. godine urgirao je za rešavanje po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u priloženu dokumentaciju i u spise predmeta ranijeg Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7187/03, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe je 22 . januara 1993. godine podneta Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužb a radi utvrđivanja i predaje u posed određenih poretnih stvari i izdvajanja po osnovu ulaganja 1/10 idealnog dela nepokretnosti. Tužilj a N.V. (sestra tuženog) je navela da je rešenjem toga suda O. 1648/91, kao ćerka pok. S.T, upućena na parnicu protiv tuženog - sina pok. S.T, radi izdvajanja iz zaostavštine ostavioca pokretnih stvari na osnovu vlasništva i izdvajanja dela nepokretnosti od preostale zaostavštine po osnovu doprinosa u povećanju vred nosti ostaviočeve zaostavštine. Predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem P. 299/03. Nakon tri održana ročišta za glavnu raspravu, od četiri zakazana (jedno nije održano zbog podneska tuženog predatog neposredno na ročištu) Opštinski sud je prekinuo postupak rešenjem P. 299/93 od 9. maja 1994. godine do pravnosnažnog okončanja postupka koji se vodi pred istim sudom u predmetu P. 5172/90, a radi utvrđivanja idealnog dela na nepokretnosti – kući , odnosno šta predstavlja bračnu tekovinu sada pok. J.T. njene majke i supruge pok. S.T . Po žalbi tužilje na navedeno rešenje, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 7710/94 od 19. oktobr a 1994. godine ukinuo navedeno rešenje i predmet vratio na ponovni postupak prvostepenom sudu, pred kojim je tada zaveden pod brojem P. 5866/94.

U ponovnom postupku, u toku 1995. godine Opštinski sud je zakazao tri ročišta (jedno nije održano zbog izmene predsednika veća) i zatražio združivanje spisa predmet istoga suda O. 1648/91, P. 5172/90 i P. 4449/90 . U 1996. godini tužilja je precizirala tužbeni zahtev, a nakon spajanja ovog parničnog predmeta predmetu P. 5172/90, Opštinski sud je 29. oktobra 2003. godine spise predmeta P. 5866/94 razdvojio i predmet je zaveden pod novim brojem P. 7187/03. Na ročištu održanom 13. januara 2004. godine izvršen je uvid u spise predmeta toga suda P. 5172/90 i službene beleške sačinjene nakon uvida u spise predmeta istoga suda P. 1023/93 i Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R. 1401/91, pa je sud doneo rešenje o prekidu postupka do pravnosnažnog okončanja postupka u parnici P. 1023/93. Parnične stranke nisu izjavljivale žalbu protiv navedeno g rešenj a i ono je postalo prav nosnažno 11. februara 2004. godine i od tada nije preduzimana nijedna radnja u postupku. Predmet je nakon uspostavljanja nove mreže sudova dodeljen u rad Prvom osnovnom sudu u Beogradu, ali mu još uvek nije određen novi broj.

Odlukom Ustavnog suda Už-525/09 od 22. decembra 2011. godine, te Dopunskom odlukom od 13. juna 2012. godine, usvojena je ustavna žalba istog podnosioca ustavne žalbe i utvrđeno da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2094/07 podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Takođe mu je navedenom dopunskom odlukom utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra u dianrskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne Banke Srbije na dan isplate. U obazloženju odluke, je između ostalog navedeno: da je ovaj parnični postupak vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu (ranije P. 102 3/93) protiv podnosioca, kao tuženog, radi utvrđenja ništavosti, odnosno raskida ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog između pok. S.T, kao primaoca izdržavanja, i tuženog Đorđa Tasića, kao davaoca izdržavanja; da je od 25. februara 1993. godine pa do dana podnošenja ustavne žalbe postupak trajao preko 16 godina; da je u toku žalbeni postupak protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2094/07 od 15. maja 2009. godine po žalbi tuženog od 27. jula 2009. godine, te da postupak nije pravnosnažno okončan u vreme donošenja odluke Ustavnog suda ni posle 18 godina.

Međutim, Ustavni sud je utvrdio da je nakon odlučivanja u predmetu Už-525/09, parnični postupak u predmetu P. 2094/07 pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu, odnosno u predmetu P. 5002/12 Prvog osnovnog suda u Beogradu, nakon uspostavljanja nove mreže sudova , prav nosnažno okončan 12. januara 2012. godine donošenjem drugostepene odluke Višeg suda u Beogradu Gž. 8613/10 od 12. januara 2012. godine, kojom je potvrđeno rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2094/07 od 15. maja 2009. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) i dalje primenjuje, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.) , kao i: da su stranke dužne da savesno koriste prava koja su im priznata ovim zakonom (član 9. stav 1.); da osim slučajeva posebno predviđenih u ovom zakonu, prekid postupka sud može odrediti ako je odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju (član 215. tačka 1)); da ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1) ovog zakona, postupak će se nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom, ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak (član 217. stav 2.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe, a polazeći od činjenica i okolnosti ovog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da je parnični post upak pokrenut 22. januara 1993. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, i da nije okončan. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da postupak traje 20 godina i pet meseci i da nije okončan.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako se, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka polazi od činjenice da dužina postupka zavisi od niza činilaca-složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja, značaja raspravljanog prava za podnosioca ustavne žalbe, ponašanja podnosioca u postupku, kao i postupanja sudova koji su vodili postupak, ovo se mora ceniti u svakom konkretnom slučaju ponaosob.

Ispitujući složenost pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, Ustavni sud je ocenio da su postojale objektivne okolnosti koje su doprinele produžavanju postupka. Naime, parnični postupak je pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u prekidu od 13. januara 2004. godine do prav nosnažnog okončanja druge parnice između istih stranaka pred istim sudom, a u predmetu P. 1023/93. Ova parnica, koja je predstavljala prethodno pitanje u postupku čije je trajanje osporeno ustavnom žalbom , prav nosnažno je okončana 12. januara 2012. godine. Osporeni parnični postupak je još jednom bio u prekidu do pravnosnažnog okončanja postupka pred istim sudom u predmetu P. 5172/90, i to od 9. maja 1994. godine do 19. oktobra 1994. godine (odluke drugost epenog suda kojom je ukinuto rešenje o prekidu).

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ima legitiman pravni interes da se o tužbi protiv njega odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe, tuž eni u ovom parničnom postupku, u izvesnoj meri doprineo trajanju postupka van razumnog roka, obzirom da je u jednom navratu uticao da se ročište ne održi jer je podnesak predao neposredno na ročiš tu i jer je predložio prvi prekid postupka (iako se tužilac tome protivio). U toku postupka pre prekida, kao i posle okončanja parnice koja je bila prethodno pitanje u ovom sporu, nije se interesovao da se postupak okonča bez odugovlačenja, bilo urgiranjem za zakazivanje ročišta, bilo obaveštavanjem suda o odlučnoj činjenici da je razlog prekida prestao.

Ispitujući postupanje Drugog opštin skog suda u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je ocenio da parnični postupak u prvom stepenu, pre pre kida postupka, u trajanju od skoro 11 godina, bio nerazumno dug, da je sud pokaz ao nedelotvornost i neefikasnost u postupanju jer nije redovno zakazivao ročišta (u 1996. godini nijedno zakazano ročište), jer je rešenje o prvom prekid u done o bez zakonskog osnova, a postupak posle ukidajuće odluke nastavio tek posle pet meseci i jer je pre drugog prekida postupka spajao spise sa predmetom P. 5172/90 , pa tek nakon par godina od razdvajanja spisa , doneo odluku da rešavanje u predmetu P. 1023/90 predstavlja prethodno pitanje u parnici čije je trajanje osporeno . U prilog činjenici da postupajući sud nije preduze o sve procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju radi ubrzanja postupka govori i to da je nadležni parnični sud mogao da proveri kod istog suda kada je okončan postupak P. 1093/90 odnosno, sada, P. 5002/12, te da, shodno izveštaju, još pre više od godinu dana nastavi postupak.

Na osnovu iznetog, Ustavni sud je stanovišta da je podnosiocu ustavne žalbe uskraćeno pravo zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu, u predmetu P. 7187/03. Stoga je Ustavni sud, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Podnosilac ustavne žalbe je traži o da mu se dosudi naknada štete zbog dužine trajanja spora. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi oca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Odlučujući o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o isključivo zbog neažurnog i nedelotvornog postupanja prvostepenog suda, imajući pritom u vidu da je zbog povrede istog prava u postupku koji je bio razlog prekida, a koji je upravo uticao na dvadesetogodišnje trajanje ovog postupka, već ostavario pravo na naknadu štete . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje i ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji.

Što se tiče zahteva za naknadu materijalne štete, koju je podnosilac ustavne žalbe tražio naknadnim podneskom od 26. decembra 2011. godine , Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu nesumnjivo proizilazi obaveza podnosioca da u svakom konkretnom slučaju dostavi dokaze da je pretrpeo štetu zbog postupanja suda, kao i da dostavi dokaze o visini štete i navede činjenice koje potkrepljuju te tvrdnje. Ustavni sud konstatuje da, u konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe ni je dokazao da je pretrpeo materijalnu štetu zbog dugog trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je, saglasno odredbi član a 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke, naloživši nadležn om sud u da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti