Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pravno sredstvo

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavne žalbe i utvrđuje da je rešenjem o obustavi izvršnog postupka, kojim je stranka pogrešno poučena da nema pravo na prigovor, povređeno pravo na pravno sredstvo. Poništava se rešenje kojim je prigovor odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi veća, u postupku po ustavnim žalbama V . D . i D . D , oboje iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvajaju se ustavne žalbe V . D . i D. D . utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Šapcu – Sudska jedinica u Koceljevi I. 5011/10 od 18. decembra 2015. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravno sredstvo, zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Šapcu – Sudska jedinica u Koceljevi I. 5011/10 od 1. septembra 2017. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o prigovoru podnosi laca ustavnih žalbi koji je izjavljen protiv rešenja tog suda I. 5011 /10 od 18. decembra 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. D . i D . D, oboje iz Novog Sada , podne li su Ustavnom sudu, 20. juna 2016. godine, preko punomoćnika G. Z, advokata iz N ovog Sada, ustavne žalbe protiv rešenja Osnovnog suda u Šapcu – Sudska jedinica u Koceljevi I. 5011/10 od 18. decembra 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu , zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. i članom 58. stav 1. Ustava Republike, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Šapcu – Sudska jedinica u Koceljevi u predmetu I. 5011/10.

Podnosioci su u ustav nim žalbama, pored ostalog, naveli: da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Šapcu – Sudska jedinica u Koceljevi I. 5011/10 od 18. decembra 2015. godine obustavljen postupak izvršenja, ali da sud nije dao pouku o pravnom leku, odnosno pravu na prigovor; da je osporeni izvršni postupak trajao od marta 2010. godine, kada su podnosioci podneli predlog za izvršenje; da im je neizvršavanjem pravnosnažne i izvršne presude povređeno pravo na imovinu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavnih žalbi , kao i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Šapcu - Sudska jedinica u Koceljevi I. 5011/10 i Višeg suda u Šapcu R4i. 67/15 , kao i rešenje Višeg suda u Šapcu R4i. 19/15 od 3. aprila 2015. godine, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

V. D, ovde podnositeljka ustavne žalbe, i D. D. iz Novog Sada, u svojstvu izvršnih poverilaca, podneli su 24. marta 2010. godine Osnovnom sudu u Subotici predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika B. S, i to prodajom nepokretnosti izvršnog dužnika u KO Stari Grad u opštini Subotica . Predlog je podnet na osnovu pravnosnažnih i izvršnih presuda Opštinskog suda u Koceljevi P. 174/99 od 27. oktobra 2000. godine i P. 256/02 od 5. novembra 2002. godine, a kojima je obavezan tuženi B. S. da tužiocima V. D . (ovde podnositeljki) i D. D. na ime naknade štete isplati određene novčane iznose.

Osnovni sud u Subotici je usvojio predloženo izvršenje rešenjem I. 22/10 od 31. marta 2010. godine.

Rešenjem Višeg suda u Šapcu R4i. 19/15 od 3. aprila 2015. godine, utvrđeno je da je predlagaču D. D . (ovde podnosiocu ustavne žalbe) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Šapcu – Sudska jedinica u Koceljevi u predmetu I. 5011/10, naloženo je nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere da osporeni izvršni postupak okonča u najkraćem roku, te je delimično usvojen zahtev predlagača da mu se dosudi pravična naknada zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i zahtev za naknadu troškova postupka.

Viši sud u Šapcu je rešenjem R4i. 67/15 od 4. avgusta 2015. godine, utvrdio da je predlagaču V . D . (ovde podnositeljki ustavne žalbe) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Šapcu – Sudska jedinica u Koceljevi u predmetu I. 5011/10, naložio je nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere da osporeni izvršni postupak okonča u najkraćem roku, te je delimično usvojen zahtev predlagača da joj se dosudi pravična naknada zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i zahtev za naknadu troškova postupka.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž.g. 1515/15 od 1. oktobra 2015. godine potvrđeno je ožalbeno rešenje Višeg suda u Šapcu R4i. 67/15 od 4. avgusta 2015. godine u delu odluke o pravičnoj naknadi zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i troškovima postupka.

Osporenom rešenjem Osnovnog suda u Šapcu – Sudska jedinica u Koceljevi I. 5011/10 od 18. decembra 2015. godine obustavljen je u celini postupak izvršenja i ukinute su sve sprovedene izvršne radnje. U pouci o pravnom leku je navedeno da protiv ovog rešenja nije dozvoljen prigovor. Navedeno rešenje je 20. maja 2016. godine uručeno punomoćniku izvršnih poverilaca.

Uprkos navedenoj pouci o nepostojanju pravnog leka, izvršni poverioci su 20. juna 2016. godine izjavili prigovor protiv rešenja o obustavi izvršnog postupka.

Rešenjem Osnovnog suda u Šapcu – Sudska jedinica u Koceljevi I. 5011/10 od 1. septembra 2017. godine odbačen je prigovor izvršnih poveri laca izjavljen protiv rešenja toga suda o obustavi izvršnog postupka I. 5011/10 od 18. decembra 2015. godine , sa obrazloženjem da prema odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju prigovor protiv rešenja o obustavi postupka nije dozvoljen. Pismeni otpravak rešenja ekspedovan je iz suda 7. septembra 2017. godine , ali nije uručen punomoćniku izvršnih poverilaca. Ponovna dostava je pokušana 30. novembra 2017. godine, ali bez uspeha. Otpravak rešenja nije uručen ni izvršnom dužniku.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnosi oci ustavnih žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovima pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.), kao i da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11) (u daljem tekstu: ZIO), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da se u postupku izvršenja i obezbeđenja shodno se primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drugačije određeno (član 10.); da se odluke u izvršnom postupku donose u obliku rešenja ili zaključka, da se rešenjem o izvršenju dozvoljava izvršenje na imovini izvršnog dužnika, pod uslovima i obimu određenim ovim zakonom, a da se zaključkom suda određuje sprovođenje pojedinih radnji i upravlja postupkom (član 36.); da se protiv rešenja može izjaviti prigovor, samo kada je ovim zakonom propisano da je prigovor dozvoljen (39. stav 2.); da će se odlukom o obustavi izvršenja ukinuti i sprovedene izvršne radnje, ako se tim ne dira u stečena prava trećih lica (član 76. stav 5.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: ZPP) propisano je: da je sud vezan za svoja rešenja ukoliko se ona ne odnose na upravljanje parnicom ili ako ovim zakonom nije drugačije propisano, te da ako se rešenje ne dostavlja pismeno, ono prema strankama ima dejstvo čim je objavljeno (član 363. sr. 3. i 4.); da se rešenja koja sud donosi izvan ročišta saopštavaju strankama dostavljanjem overenog prepisa rešenja (član 364. stav 1.); da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba, ako zakonom nije drugačije propisano (član 399. stav 1.).

5. Ispitujući pretpostavke za postupanje po ustavnim žalb ama u delu kojim je osporeno rešenje o obustavi izvršnog postupka Osnovnog suda u Šapcu – Sudska jedinica u Koceljevi I. 5011/10 od 18. decembra 2015. godine, Ustavni sud, najpre, konstatuje da podnosi oci ustavnih žalbi ni su osporili rešenje istog suda I. 5011/10 od 1. septembra 2017. godine, imajući u vidu da im isto nije uručeno , niti nj ihovom punomoćniku. Stoga je Ustavni sud najpre razmotrio pitanje dopuštenosti ustavne žalbe sa stanovišta iscrpljivanja pravnih lekova.

Ustavni sud je u ranijoj praksi zauzeo stav da je akt o obustavi postupka jedan od načina okončanja izvršnog postupka, te da se stoga obustavljanjem izvršnog postupka konačno odlučuje o pravu poverioca da namiri potraživanje u situaciji kada namirenje iz nekog od zakonom predviđenih razloga nije moguće, pa stoga odluka o obustavljanju izvršnog postupka ne predstavlja sprovođenje neke izvršne radnje ili akt upravljanja postupkom (vid. Rešenje Už-8166/ 2012 od 23. januara 2014. godine).

Dalje, Ustavni sud ukazuje da je Rešenjem Už-8166/2012 od 23. januara 2014. godine odbacio ustavnu žalbu C.P.B. p.co ltd izjavljenu protiv rešenja kojim je obustavljeno sprovođenje izvršenja jer podnosilac ustavne žalbe nije iskoristio pravno sredstvo za zaštitu svojih prava – prigovor u izvršnom postupku, ali je istovremeno konstatovao da podnosilac nije poučen o mogućnosti izjavljivanja ovog pravnog leka, da zbog toga ne sme da trpi štetne posledice i da saglasno članu 39. ZIO, u roku od pet radnih dana od dana prijema ovog rešenja, može izjaviti prigovor protiv osporenog rešenja o obustavi postupka.

Podnosioci ustavnih žalbi su, za razliku od podnosioca ustavne žalbe u predmetu Už-8166/2012, samoinicijativno izjavili prigovor protiv rešenja o obustavi postupka izvršenja, koji je odbačen , iako im drugostepeno rešenje nije uručeno . Kako su podnosioci izjavili pravni lek u izvršnom postupku, a da to pravno sredstvo nije zadovoljio merilo delotvornosti, Ustavni sud je ocenio da su ustavne žalbe u ovom konkretnom slučaju dopuštene, bez obzira na to što su podnete pre okončanja postupka po izjavljenom pravnom sredstvu.

Ustavni sud, zatim, konstatuje da u postupku izvršenja sud donosi odluke u formi rešenja ili zaključka, s tim što se zaključkom sprovode pojedine radnje i upravlja postupkom (član 36. st. 1. i 3. ZIO). U ZIO nije definisana forma akta kojim se postupak obustavlja. Imajući u vidu prirodu obustave izvršnog postupka, to ima za posledicu da se odluka o obustavljanju izvršnog postupka ne donosi u formi zaključka, već u formi rešenja, pa je u toj formi i donet akt koji je predmet razmatranja u ovom slučaju. Kako kod okončanja postupka obustavom u ZIO nije naveden prigovor kao dozvoljeni pravni lek, Ustavni sud smatra da u toj situaciji ima mesta shodnoj primeni odredaba Zakona o parničnom postupku, i to odredbe člana 399. stav 1. kojom je predviđeno da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba ako zakonom nije drugačije propisano. Iz navedenog proizlazi da se protiv rešenja o obustavljanju izvršnog postupka može podneti prigovor (takođe vid. Rešenje Už-8166/2012)

S obzirom na pravo stranke koje se jemči članom 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da kada se rešenjem u izvršnom postupku odlučuje o pravima i obavezama stranaka, kao u konkretnom slučaju, one imaju pravo na pravni lek - prigovor, u skladu sa članom 39. ZIO. Stoga je i podnosiocima ustavnih žalbi, kao izvršnim poveriocima, pripadalo pravo da protiv osporenog rešenja kojim je obustavljen izvršni postupak podnesu prigovor veću prvostepenog suda. Međutim, u konkretnom slučaju, konstatovano je da pravni lek nije dozvoljen protiv rešenja o obustavi postupka, te je prigovor podnosi laca, odbačen rešenjem Osnovnog suda u Šapcu – Sudska jedinica u Koceljevi I. 5011/10 od 1. septembra 2017. godine. Ustavni sud, zatim , ukazuje da je isključivo nadležan da ceni ustavnost zakonskih odredbi, a i time i ustavnost odredaba člana 39. ZIO koji propisuje pravo na pravni lek. Međutim, u konkretnom slučaju, nije sporno pitanje da li je navedeni član zakona u skladu sa Ustavom. Ono što je od ustavnopravnog značaja u kontekstu zaštite ustavnih prava jeste da li se konkretnim aktom donetim u izvršnom postupku odlučuje o pravima i obavezama stranaka u postupku. U ustavnosudskoj praksi su već zauzeta stanovišta o tome koji akti u izvršnom postupku predstavljaju akte kojima se odlučuje o pravima i obavezama stranaka u postupku i koji mogu biti predmet osporavanja ustavnom žalbom. Samo rešenje o obustavi postupka, kao što je već navedeno, predstavlja akt izvršnog suda kojim se odlučuje o pravima i obaveza stranaka u postupku. Ovakvo stanovište Ustavnog suda polazi od dugotrajne i ustaljene prakse izvršnog suda, kao i pravila ranijih Zakona o izvršnom postupku, prema kojima su akti o obustavi postupka uvek bili donošeni u formi rešenja i protiv kojih je bio dozvoljen pravni lek. Sve ove pravne karakteristike rešenja o obustavi postupka predstavljaju osnov vezivanja za odredbu člana 36. sta 2. Ustava, kojom je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Ova ustavna norma se neposredno primenjuje i na akte izvršnog suda kojima se odlučuje o pravima i obavezama stranaka u postupku, a u smislu člana 18. stav 1. Ustava, kojim je utvrđeno da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju. Kada je reč o odredbi člana 399. stav 1. ZPP, koja se shodno primenjuje u konkret nom slučaju, Ustavni sud ukazuje da navedena odredba predstavlja samo odgovarajući procesni instrument za ostvarivanje suštine i cilja odredbe člana 36. stav 2. Ustava, kada su u pitanju rešenja o obustavi izvršenja.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Šapcu – Sudska jedinica u Koceljevi I. 5011/10 od 18. decembra 2015. godine povređeno pravo podnosilaca ustavnih žalbi na pravno sredstvo, zajemčeno članom 36. stav 2. Usta va. Stoga je Ustavni sud ustavne žalbe usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud ukazuje da je gotovo istovetan stav zauzeo i u Odluci Už-6185/2011 od 25. septembra 2014. godine.

6. Ustavni sud je, u tački 2. izreke, u skladu sa odredbom člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice povrede prava mogu otkloniti poništajem rešenja Osnovnog suda u Šapcu – Sudska jedinica u Koceljevi I. 5011/10 od 1. septembra 2017. godine i određivanjem da isti sud ponovo odluči o prigovoru podnosi laca koji je izjavljen protiv rešenja tog a suda I. 5011/10 od 18. decembra 2015. godine, ne prejudicirajući pri tome konačnu odluku izvršnog suda o ispunjenosti uslova za obustavu izvršenja.

7. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i naložio otklanjanje štetnih posledica, to se ovaj sud nije upuštao u razmatranje navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

8. Ispitujući ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Šapcu – Sudska jedinica u Koceljevi u predmetu I. 5011/10, Ustavni sud ukazuje da je o tom zahtevu podnosilaca pozitivno odlučeno rešenjima Višeg suda u Šapcu R4i. 19/15 od 3. aprila 2015. godine i R4i. 67/15 od 4. avgusta 2015. godine, te Vrhovnog kasacionog suda Rž.g. 1515/15 od 1. oktobra 2015. godine, i to pre podnošenja ustavnih žalbi. Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da je izvršni postupak okončan obustavom rešenjem Osnovnog suda u Šapcu – Sudska jedinica u Koceljevi I. 5011/10 od 18. decembra 2015. godine, odnosno tri meseca nakon donošenja navedenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavne žalbe jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pravno sredstvo

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti