Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko deset godina. Podnositeljki se dosuđuje naknada od 1.000 evra zbog značajne neaktivnosti suda, uključujući period od preko dve godine.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Marine Jovanović iz Dražnja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Marine Jovanović i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2157/08, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 40929/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu P. 40929/10 okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Marina Jovanović iz Dražnja je 22. novembra 2010. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u parničnom postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2157/08, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 40929/10.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je tužilac Žarko Ilić, 14. oktobra 1992. godine, podneo Petom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv oca podnositeljke, sada pok. Miodraga Jovanovića, biv. iz Dražnja; da je podnositeljka, zajedno sa svojom majkom Kasijom Jovanović, stupila u ovu parnicu nakon smrti oca, pošto su rešenjem o nasleđivanju Petog opštinskog suda u Beogradu O. 508/98 od 2. jula 1999. godine njih dve oglašene njegovim naslednicama; da je tužena Kasija Jovanović, presudom Petom opštinskog suda u Beogradu P. 3396/03 od 13. oktobra 2006. godine, koja je delimično potvrđena presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 18403/06 od 4. juna 2008. godine, a zatim i presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 3241/08 od 11. decembra 2008. godine, pravnosnažno obavezana da tužiocu Žarku Iliću isplati celokupan iznos duga svog pokojnog supruga, u iznosu od 11.020,66 evra, dok je u pogledu podnositeljke ustavne žalbe predmet vraćen na ponovni postupak; da je u toku postupka, u više navrata, isticano da podnositeljka ne može istovremeno sa svojom majkom da bude obavezana na isplatu celokupnog duga tužiocu; da je sve to dovelo do nepotrebnog odugovlačenja postupka, te da je nakon jedanaest godina od pokretanja postupka i više od godinu dana od donošenja revizijske odluke, Prvi osnovni sud u Beogradu rešenjem od 16. septembra 2010. godine prekinuo postupak u predmetnoj parnici do okončanja izvršnog postupka koji je tužilac Žarko Ilić pokrenuo prema tuženoj Kasiji Jovanović; da podnositeljka smatra da su takvo postupanje prvostepenog suda, kao i odluka o prekidu postupka, doveli do teškog kršenja njenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je u predmetnoj parnici povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku, da joj prizna pravo na naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava i dosudi troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 40929/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Tužilac Žarko Ilić iz Dražnja podneo je 14. oktobra 1992. godine Petom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Miodraga Jovanovića iz Dražnja, radi duga (vraćanja zajma). Predmet je dobio broj P. 6838/92.

Prvo ročište za glavnu raspravu bilo je zakazano za 15. januar 1993. godine. Parnične stranke su lično pristupile na ročište i predložile da se isto ne drži, zbog postojanja mogućnosti za mirno rešenje spora. Tuženi Miodrag Jovanović nije pristupio na naredno ročište zakazano za 11. maj 1993. godine, pa je Peti opštinski sud u Beogradu doneo presudu zbog izostanka. Pismeni otpravak presude zbog izostanka P. 6838/92 od 11. maja 1993. godine je tužiocu Žarku Iliću dostavljen 31. maja 1993. godine, dok u povratnici o uručenju presude tuženom nije konstatovan datum dostavljanja. Pravnosnažnost presude je konstatovana 23. jula 1993. godine.

Tuženi Miodrag Jovanović je 7. novembra 1995. godine podneo zahtev za ukidanje klauzule pravnosnažnosti presude zbog izostanka P. 6838/92 od 11. maja 1993. godine, kao i žalbu protiv ove presude, navodeći da on nikada nije primio tužbu u ovoj pravnoj stvari, a da je za presudu saznao tek pošto mu je Četvrti opštinski sud u Beogradu dostavio rešenje o izvršenju.

Ročište povodom predloga za ukidanje klauzule pravnosnažnosti održano je 29. aprila 1996. godine. Na ovom ročištu, punomoćnik tuženog je obavestio sud i tužilačku stranu da se tuženi nalazi na privremenom radu u Austriji i istovremeno je preuzeo obavezu da o boravku tuženog u Srbiji blagovremeno obavesti sud, radi zakazivanja ročišta na kome bi bio izveden dokaz njegovim saslušanjem. Dopisima od 25. septembra 1996. godine, 8. januara, 14. maja i 1. jula 1997. godine i 6. jula 1999. godine, Peti opštinski sud u Beogradu je pozivao punomoćnika tuženog da izvrši svoju obavezu, preuzetu na ročištu održanom 29. aprila 1996. godine. Punomoćnik tuženog je u ovom periodu dostavio dva podneska sudu, i to 22. jula 1997. godine i 16. jula 1999. godine, kojima je obavestio sud da nema podatak o boravku tuženog u Srbiji, te da tuženom otkazuje punomoćje za dalje zastupanje u parnici.

Novo ročište povodom predloga za ukidanje klauzule pravnosnažnosti, zakazano za 27. januar 2000. godine, nije održano, jer je tuženi u međuvremenu umro. Rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu P. 6838/92 od 27. januara 2000. godine postupak u ovoj pravnoj stvari je prekinut na osnovu člana 212. tačka 1) Zakona o parničnom postupku, do ispunjenja uslova iz člana 215. istog zakona.

Kasija Jovanović i tada maloletna Marina Jovanović, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnele su 27. novembra 2001. godine Petom opštinskom sudu u Beogradu predlog za nastavak postupka, jer su pravnosnažnim rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu O. 508/98 od 2. jula 1999. godine oglašene zakonskim naslednicama pok. Miodraga Jovanovića. Na ročištu održanom 25. aprila 2002. godine, Peti opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje o nastavku postupka. Predmet je dobio broj P. 209/02, a ročište povodom predloga pravnog prethodnika tuženih za ukidanje klauzule pravnosnažnosti održano je 15. novembra 2002. godine. Postupak povodom ovog predloga je tada završen. Rešenjem P. 209/02 od 15. novembra 2002. godine ukinuta je klauzula pravnosnažnosti presude zbog izostanka P. 6838/92 od 11. maja 1993. godine, koja datira od 23. jula 1993. godine. Ovo rešenje je punomoćniku tužioca uručeno 12. aprila 2003. godine, a punomoćniku tuženih 3. aprila 2003. godine. Imajući u vidu da žalba protiv rešenja o ukidanju klauzule pravnosnažnosti nije izjavljena, 29. aprila 2003. godine je konstatovana njegova pravnosnažnost.

Nakon ukidanja klauzule pravnosnažnosti, Peti opštinski sud u Beogradu je 23. juna 2003. godine održao ročište povodom predloga za povraćaj u pređašnje stanje, koji je podneo pravni prethodnik tuženih i na istom ročištu doneo rešenje kojim se taj predlog odbija. Pismeni otpravak ovog rešenja je punomoćniku tužioca dostavljen 5. jula 2003. godine, a punomoćniku tuženih 4. jula 2003. godine.

Postupajući po žalbi tuženih izjavljenoj protiv rešenja kojim se ne dozvoljava povraćaj u pređašnje stanje, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 11844/03 od 13. novembra 2003. godine, kojim je ukinuo rešenje P. 209/02 od 23. juna 2003. godine, uz obrazloženje da tužene, kao ni njihov pravni prethodnik, nikada nisu podnele predlog za povraćaj u pređašnje stanje, te da je prvostepeni sud odlučivao o nepostojećem predlogu. Okružni sud u Beogradu je istim rešenjem ukinuo i presudu zbog izostanka P. 6838/92 od 11. maja 1993. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 3396/03, i na prvom ročištu za glavnu raspravu održanom 25. marta 2004. godine, određeno je izvođenje dokaza saslušanjem svedoka Ž.I, V.M. i M.P. Imenovani svedoci saslušani su na naredna dva ročišta – 28. maja i 7. oktobra 2004. godine. Potom, dva ročišta za glavnu raspravu nisu održana – 16. decembra 2004. godine zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a 14. marta 2005. godine zbog nedolaska tužene Kasije Jovanović, radi saslušanja u svojstvu parnične stranke. Dokaz saslušanjem tužioca i tužene Kasije Jovanović izveden je na naredna dva ročišta za glavnu raspravu – 11. maja i 14. juna 2005. godine. Na ročištu održanom 22. septembra 2005. godine određeno je izvođenje dokaza grafološkim veštačenjem na okolnost autentičnosti potpisa pok. Miodraga Jovanovića na spornoj priznanici. Veštak grafološke struke je nalaz i mišljenje predao sudu 21. novembra 2005. godine, a punomoćnik tuženih je podneskom od 12. decembra 2005. godine stavio primedbe na obavljeno veštačenje. Na ročištu održanom 23. februara 2006. godine izveden je dokaz saslušanjem veštaka grafologa, nakon čega je punomoćnik tuženih zatražio izuzeće postupajućeg sudije, pošto mu je odbijen predlog za određivanje novog veštaka grafologa. Rešenjem predsednika Petog opštinskog suda u Beogradu Su. 16/06 od 3. marta 2006. godine odbijen je zahtev punomoćnika tuženih za izuzeće postupajućeg sudije. U narednom periodu održana su dva ročišta za glavnu raspravu, dok isto toliko ročišta nije održano, i to jedno na molbu punomoćnika tuženih, a drugo radi izjašnjenja tužene strane na podnesak punomoćnika tužioca. Na ročištu održanom 13. oktobra 2006. godine, sud je nakon čitanja svih do tada izvedenih dokaza, objavio da je glavna rasprava zaključena.

Presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3396/03 od 13. oktobra 2006. godine usvojen je precizirani tužbeni zahtev tužioca Žarka Ilića, pa su tužene Kasija Jovanović i maloletna Marina Jovanović obavezane da mu na ime duga isplate iznos od 11.020,66 evra, kao protivvrednost iznosa od 21.600 DEM, sve u dinarskoj protivvrednosti po kursu Nardone banke Srbije na dan isplate, sa domicilnom kamatom na iznos glavnice od 21.600 DEM počev od 22. avgusta 1992. godine do 31. decembra 2001. godine, u dinarskoj protivvrednosti, a na iznos glavnice od 11.020,66 evra, počev od 1. januara 2002. godine do konačne isplate, kamatu koju u mestu ispunjenja plaćaju ovlašćene poslovne banke na devizne štedne uloge po viđenju, izražene u evrima, u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, u visini eskontne stope koju utvrđuje Evropska centralna banka, sve u dinarskoj protivvrednosti po kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, kao i sve troškove parničnog postupka. Presuda je punomoćniku tužioca uručena 2. novembra 2006. godine, a punomoćniku tuženih 1. novembra 2006. godine.

Odlučujući o žalbi tuženih, Okružni sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 18403/06 od 4. juna 2008. godine, kojom je presudu Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3396/03 od 13. oktobra 2006. godine potvrdio u delu kojim je tužena Kasija Jovanović obavezana da tužiocu isplati iznos glavnog duga, dok je delimičnim usvajanjem žalbe, prvostepenu presudu ukinuo u odnosu na maloletnu tuženu Marine Jovanović, u pogledu odluke o kamati, kao i u pogledu odluke o troškovima parničnog postupka. Drugostepeni postupak je trajao od 19. decembra 2006. godine do 28. jula 2008. godine, kada su spisi vraćeni Petom opštinskom sudu u Beogradu.

Nakon vraćanja na ponovni postupak, predmet je dobio broj P. 2157/08. S obzirom na to da je protiv drugostepene odluke, u delu kojim je delimično potvrđena odluka prvostepenog suda, tužena Kasija Jovanović izjavila reviziju, Peti opštinski sud je spise parničnog predmeta prosledio Vrhovnom sudu Srbije, radi odlučivanja po ovom vanrednom pravnom sredstvu.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 3241/08 od 11. decembra 2008. godine odbijena je revizija tužene Kasije Jovanović izjavljena protiv presude Okružnog sud a u Beogradu Gž. 18403/06 od 4. juna 2008. godine. Vrhovni sud Srbije je po reviziji postupao u periodu od 6. novembra 2008. godine do 2. marta 2009. godine.

Nakon vraćanja spisa predmeta iz Vrhovnog suda Srbije, Peti opštisnki sud u Beogradu je održao dva ročišta, dok jedno ročište nije održano. Posle 1. januara 2010. godine, predmet je prešao u nadležnost Prvog osnovnog suda u Beogradu i dobio je broj P. 40929/10. Tužena Marina Jovanović je samostalno stupila u parnicu, s obzirom na to da je u međuvremenu postala punoletna. Na ročištu održanom 6. aprila 2010. godine, sud je odredio izvođenje dokaza građevinskim veštačenjem, na okolnost vrednosti imovine koju je tužena Marina Jovanović nasledila od pok. Miodraga Jovanovića. Punomoćnik tužioca je u podnesku od 30. avgusta 2010. godine istakao da je tužilac u međuvremenu pokrenuo izvršni postupak prema tuženoj Kasiji Jovanović, radi prinudne naplate potraživanja po presudi Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3396/03 od 13. oktobra 2006. godine, te da od ishoda tog postupka zavisi da li će i dalje tužilac zahtevati isplatu duga od tužene Marine Jovanović. S tim u vezi, sud je na ročištu održanom 16. septembra 2010. godine odredio prekid postupka do okončanja izvršnog postupka koji se pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vodi u predmetu I. 38313/10. Rešenje o prekidu postupka je punomoćniku tužioca uručeno 3. novembra 2010. godine, a punomoćniku tuženih 29. oktobra 2010. godine, koji je 11. novembra 2010. godine protiv ovog rešenja izjavio žalbu.

Tužilac je podnescima od 10. i 18. novembra 2010. godine zatražio da sud nastavi prekinuti postupak, s obzirom na činjenicu da je njegov punomoćnik, bez prethodne konsultacije, predložio da se postupak u ovoj pravnoj stvari prekine. Postupajući po predlogu tužioca, Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 40929/10 od 18. marta 2011. godine odredio nastavak postupka. Imajući u vidu da u spisima nije bilo dokaza da je ovo rešenje uručeno parničnim strankama, postupajući sudija je 4. juna 2013. godine naložio ponovnu dostavu rešenja, pa je tako rešenje od 18. marta 2011. godine tužiocu i punomoćniku tuženih uručeno 10. juna 2013. godine. U periodu od donošenja rešenja o nastavku postupka do njegovog uručenja parničnim strankama, Prvi osnovni sud u Beogradu nije sproveo nijednu parničnu radnju. Predmetna parnica još uvek nije okončana.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čij u s e povred u ustavnom žalbom ukazuje , utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavna žalba je izjavljena i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu lju dskih prava i osnovnih sloboda. Imajući u vidu da se odredba člana 32. stav 1. Ustava sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 6. stav 1. Evropske konvencije, Ustavni sud je postojanje povrede prava podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku cenio u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme kada je podnositeljka ustavne žalbe stupila u predmetnu parnicu, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada u postupku.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br oj 125/04 ) koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetna parnica pokrenuta 14. oktobra 1992. godine, podnošenjem tužbe Petom opštinskom sudu u Beogradu, i da još uvek nije okončana. Ustavni sud nalazi da je u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe za početak parnice merodavan datum pravnosnažnosti rešenja o ukidanju klauzule pravnosnažnosti presude zbog izostanka P. 6838/92 od 11. maja 1993. godine, odnosno 29. april 2003. godine. Naime, do tog momenta ova presuda je delovala snagom svoje formalne pravnosnažnosti, iz kog razloga sud nije imao osnova da odlučuje o pravima, odnosno obavezama podnositeljke ustavne žalbe, kao lica koje je naknadno stupilo u parnicu, kao pravni sledbenik tuženog.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da ova parnica u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe traje nešto više od deset godina, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja, koja bi predstavljala opravdan razlog za dugogodišnje trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe ima legitiman interes da sud o zahtevima koji su prema njoj postavljeni u predmetnoj parnici odluči u okviru standarda razumnog roka.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da ona nije doprinela produžavanju trajanja parničnog postupka .

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka isključivo je doprinelo neefikasno postupanje najpre Petog opštinskog suda u Beogradu, a potom i Prvog osnovnog suda u Beogradu. Naime, Peti opštinski sud u Beogradu je po stupanju podnositeljke u parnicu i ukidanju klauzule pravnosnažnosti, najpre odlučivao o predlogu za povraćaj u pređašnje stanje koji uopšte nije bio podnet. Zatim, nakon što je Okružni sud u Beogradu ukinuo presudu zbog izostanka P. 6838/92 od 11. maja 1993. godine i predmet vratio na ponovni postupak i odlučivanje, Peti opštinski sud u Beogradu je tek posle četiri meseca zakazao prvo ročište za glavnu raspravu. Primetne su, takođe, znatne vremenske pauze između zakazanih ročišta, što ukazuje na to da se taj sud nije u dovoljnoj meri starao da postupak sprovede bez odugovlačenja. Što se tiče Prvog osnovnog suda u Beogradu, Ustavni sud konstatuje nedopustivu neaktivnost tog suda u trajanju od preko dve godine, kada nije preduzeta nijedna procesna radnja, niti je zakazano ročište za glavnu raspravu. Reč je o periodu između 18. marta 2011. godine kada je doneto rešenje o nastavku postupka i 10. juna 2013. godine kada je ponovljena dostava ovog rešenja parničnim strankama.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2157/08, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 40929/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , odlučio kao u izreci.

6. Polazeći od toga da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i objektivne teškoće koje su doprinele produžavanju ovog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Razmatrajući zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu. Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 44. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu .

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti