Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku, jer je upravni spor trajao tri godine, a nije bio složen. Podnositeljki se dosuđuje naknada nematerijalne štete, dok se žalba u preostalom delu odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Vladan Petrov i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. P. iz Kruševca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. maja 2025. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba A. P. i utvrđuje da je u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom – Odeljenje u Kragujevcu u predmetu U. 6188/20 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo A. P. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. A. P. iz Kruševca je 21. aprila 2023. godine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom – Odeljenje u Kragujevcu u predmetu U. 6188/20, kao i protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 6188/20 od 8. marta 2023. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je upravni spor trajao tri godine i postavljen je zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz spisa predmeta Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 6188/20 i celokupne dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Ministarstva pravde – Uprava za izvršenje krivičnih sankcija – Vaspitno-popravni dom Kruševac broj 742-1 od 24. decembra 2019. godine odbijen je zahtev podnositeljke, državnog službenika, raspoređene na radno mesto magacioner-instruktor u Odseku za komercijalne poslove u Službi za obuku i upošljavanje Vaspitno-popravnog doma u Kruševacu, za priznavanje uvećanja koeficijenta za obračun i isplatu plate za 30%, po osnovu staža osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem, a koji ima stepen uvećanja 12/16, zaveden pod int. brojem 742 od 18. decembra 2019. godine, kao neosnovan, jer radno mesto na koje je podnositeljka raspoređena nije utvrđeno kao radno mesto na kojem se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem, i nije obuhvaćeno odredbama člana 2. tačka 2.6 Pravilnika o utvrđivanju radnih mesta, odnosno poslova u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija, na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem.

Protiv navedenog rešenja podnositeljka je 21. januara 2020. godine izjavila žalbu koja je rešenjem Žalbene komisije Vlade broj 120-01-58/2020-01 od 27. januara 2020. godine odbijena kao neosnovana.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnositeljka je 13. marta 2020. godine podnela tužbu koja je odbijena osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 6188/20 od 8. marta 2023. godine.

U obrazloženju osporene presude je, nakon citiranja odredaba Pravilnika o utvrđivanju radnih mesta, odnosno poslova u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija, na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem („Službeni glasnik RS“, broj 87/05 i 86/11), pored ostalog, navedeno da radno mesto na koje je podnositeljka raspoređena – magacioner-instruktor, nije utvrđeno kao radno mesto na kojem se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnositeljka, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi.

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka ustavne žalbe 13. marta 2020. godine podnela tužbu protiv konačnog upravnog akta, a da je Upravni sud – Odeljenje u Kragujevcu U. 6188/20 o tužbi odlučio osporenom presudom U. 6188/20 od 8. marta 2023. godine, odnosno nakon tri godine.

Ustavni sud ocenjuje da samo trajanje konkretnog upravnog spora može ukazati na prekoračenje standarda postupanja u razumnom roku. Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, postupanja nadležnog suda u upravnom sporu, kao i značaja prava o kom je odlučivano za podnositeljku, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka pred tim sudom.

Primenjujući navedene kriterijume na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da predmet upravnog spora nije bio složen, jer je pred Upravnim sudom bilo sporno samo pravno pitanje – priznavanje uvećanja koeficijenta za obračun i isplatu plate za 30%, po osnovu staža osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem, imajući u vidu da su sve relevantne činjenice bile utvrđene u upravnom postupku, kao i da su sporna pravna pitanja bila razjašnjena pred organima uprave.

Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka imala interes da se o njenoj tužbi odluči u razumnom roku. Podnositeljka nije, niti je mogla doprineti trajanju predmetnog upravnog spora.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je Upravni sud o tužbi, bez održavanja usmene rasprave, odlučio nakon tri godine, što se ne može smatrati efikasnim postupanjem, posebno stoga što u upravnom sporu nisu utvrđivane nove činjenice, niti izvođeni novi dokazi, već je odluka doneta na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u upravnom postupku.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetnom upravnom sporu povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i usvojio ustavnu žalbu, odlučivši kao u prvom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog upravnog spora. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja suda.

7. Ustavni sud konstatuje da je ustavnom žalbom osporena i presuda Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 6188/20 od 8. marta 2023. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje iz člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, a polazeći od nadležnosti Ustavnog suda i granica delovanja Ustavnog suda u ustavnosudskom postupku, Ustavni sud je ocenio da se navodima podnositeljke od Ustavnog suda suštinski traži da, postupajući kao instancioni sud, ispita zakonitost odluka donetih u prethodno vođenom postupku koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda. Ovakvu ocenu Ustavnog suda potvrđuje i to da podnositeljka u ustavnoj žalbi uglavnom ponavlja navode koji su isticani u postupku koji je prethodio ustavnosudskom. S obzirom na navedeno, Ustavni sud ne može prihvatiti navode podnositeljke kao ustavnopravne razloge kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Povodom pozivanja na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, zbog čega povreda načela može biti samo akcesorne prirode, što znači da može biti vezana samo za istovremeno utvrđenu povredu ili uskraćivanje nekog konkretnog ustavnog prava ili slobode, što u ovom predmetu nije bio slučaj.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u preostalom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešivši kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.