Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku za iseljenje, koji traje preko četiri godine. Sud je konstatovao nedelotvorno postupanje izvršnog suda, posebno u fazi dostavljanja i zakazivanja izvršnih radnji, te dosudio naknadu štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša Slijepčević, predsednik veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jovana Kolarca iz Hamburga, Savezna Republika Nemačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jovana Kolarca i utvrđuje se da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 36046/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da kada se stvore procesni uslovi preduzme odgovarajuće mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jovan Kolarac iz Hamburga, Savezna Republika Nemačka, je 23. novembra 2010. godine, preko punomoćnika Gavrila Rajevića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim u Beogradu u predmetu I. 36046/10.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je 13. marta 2009. godine podneo prvostepenom sudu predlog za izvršenje, koji se odnosi na ispražnjenje i predaju stana, te da ovaj izvršni postupak još nije okončan. Ističe da su sudski izvršitelji i pripadnici MUP više puta pokušali da dostave izvršnom dužniku rešenje o izvršenju i da je podnosilac ustavne žalbe predložio druge zakonom predviđene načine za dostavljanje navedenog rešenja, a da “se izvršni sudija A.V. na ove podneske nije obazirala, niti o njima odlučivala“. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Na zahtev Ustavnog suda, zamenik v.f. predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu je 6. juna 2013. godine dostavio na uvid spise predmeta I. 36046/10 i odgovor na ustavnu žalbu, u kome je istakao sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za ocenu osnovanosti navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na suđenje u razumnom roku u ovom izvršnom postupku: da je izvršni poverilac Jovan Kolarac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo 13. marta 2009. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika N.D, a na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8422/07 od 3. juna 2008. godine, kojom je dužnik obavezan da se sa svim licima i stvarima iseli iz dvosobnog stana u Ulici Džordža Vašingtona broj 2/6 u Beogradu i preda navedeni stan poveriocu u posed; da je prvostepeni sud 17. marta 2009. godine doneo rešenje o izvršenju, na osnovu koga je sprovođenje izvršenja zakazano za 29. april 2009. godine, te da je izvršenje odloženo iz razloga što navedeno rešenje nije dostavljeno izvršnom dužniku; da je prvostepeni sud u daljem toku postupka preko Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska stanica Stari grad pet puta pokušao da dostavi izvršnom dužniku rešenje o izvršenju, dok je sudski izvršitelj izlazio na adresu dužnika ukupno osam puta, te da u stanu dužnika niko nije zatečen; da je izvršni sud, polazeći od navedenog, doneo rešenje od 4. maja 2010. godine kojim je postavljen advokat M.M. kao privremeni zastupnik izvršnom dužniku, a koji je 24. maja 2010. godine podneo žalbu protiv rešenja o prinudnom izvršenju; da se izvršni dužnik, preko punomoćnika V.S, obratio sudu podneskom od 21. juna 2010. godine, te je punomoćniku neposredno u sudu uručeno rešenje o izvršenju protiv koga je on podneo žalbu 6. jula 2010. godine; da je sprovođenje izvršenja zakazano za 2. septembar 2010. godine, ali da je ono odloženo zbog toga što nije bilo dokaza da je punomoćniku izvršnog dužnika bio uručen zaključak o danu i času sprovođenja izvršenja; da je sledeći termin sprovođenja izvršenja bio zakazan za 19. januar 2011. godine i da je isti odložen iz razloga što je izvršni dužnik podneo Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za delegaciju nadležnosti; da je u daljem toku postupka izvršenje pokušano 7. aprila 2011. godine, ali da je ono odloženo jer je u stanu zatečeno maloletno lice, u smislu odredbe člana 211. stav 3. Zakona o izvršnom postupku; da je izvršni dužnik podnescima od 22. decembra 2010, 18. aprila 2011. i 12. maja 2011. godine tražio da se odloži prinudno izvršenje, te da je prvostepeni sud 18. maja 2011. godine doneo rešenje kojim je odbio taj predlog dužnika kao neosnovan; da je sledeći termin sprovođenja izvršenja zakazan za 20. maj 2011. godine i da je sudski izvršitelj konstatovao na licu mesta da nema uslova za bezbedno sprovođenje izvršenja, budući da se lice zatečeno u stanu polilo benzinom pod pretnjom da će sve dići u vazduh; da je novi termin sprovođenja izvršenja zakazan za 26. jul 2011. godine, ali da je izvršenje odloženo usled postojanja razloga iz člana 64. stav 2. Zakona o izvršnom postupku; da je izvršni poverilac podneskom od 14. septembra 2012. godine obavestio izvršni sud da je izvršni dužnik preminuo, te je rešenjem od 25. decembra 2012. godine prekinuto izvršenje u ovoj pravnoj stvari; da su pravni sledbenici izvršnog dužnika obavestili sud da je ukinuta izvršna isprava na osnovu koje je pokrenuto izvršenje, i to nepravnosnažnim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3082/10 od 13. decembra 2011. godine.

Pored toga, Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 36046/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari: da je uzimajući u obzir da su sud i policija u više navrata bezuspešno pokušali da dostave izvršnom dužniku rešenje o izvršenju, izvršni poverilac tražio podnescima od 22. juna 2009, 11. avgusta 2009, 3. septembra 2009. i 6. novembra 2009. godine da se dostavljanje izvrši na jedan od načina predviđenih odredbama Zakona o parničnom postupku, koje se shodno primenjuju na dostavljanje u izvršnom postupku; da je advokat M.M, koji je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 36046/10 od 4. maja 2010. godine postavljen za privremenog zastupnika izvršnog dužnika u ovom izvršnom postupku, primio rešenje o prinudnom izvršenju 24. maja 2010. godine, protiv koga je istog dana podneo žalbu; da je advokat V.S, koga je kao punomoćnika angažovao izvršni dužnik, primio rešenje o prinudnom izvršenju 6. jula 2010. godine, te da je istog dana podneo žalbu protiv tog rešenja, a da drugostepeni sud nije odlučio o žalbama podnetim protiv prvostepenog rešenja o prinudnom izvršenju; da je sud odložio sprovođenje izvršenja zakazano za 26. jul 2011. godine, imajući u vidu da je izvršni dužnik istakao da je 7. jula 2011. godine zaključena glavna rasprava pred Apelacionim sudom u Beogradu u predmetu Gž. 11843/10 u kome se čeka pravnosnažna odluka o njegovom tužbenom zahtevu radi utvrđenja ništavosti ugovora o kupoprodaji stana u Ulici Džordža Vašingtona br. 2/6 u Beogradu, a na osnovu koga je doneta izvršna isprava čije je prinudno izvršenje traženo u ovom predmetu; da je izvršni dužnik podneskom od 28. septembra 2011. godine obavestio izvršni sud da je u međuvremenu primio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 11843/10 od 7. jula 2011. godine, kojom je pravnosnažno usvojen njegov tužbeni zahtev i utvrđeno da je ništav ugovor o kupoprodaji navedenog stana koji je zaključen između njega kao prodavca i izvršnog poverioca kao kupca, te da je izvršni dužnik, u smislu člana 422. tačka 8) Zakona o parničnom postupku, podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu predlog za ponavljanje parničnog postupka, u kome je doneta izvršna isprava i da postoje razlozi za odlaganje izvršenja u ovom predmetu sve do pravnosnažne sudske odluke o navedenom vanrednom pravnom leku; da su pravni sledbenici izvršnog dužnika podneskom od 20. decembra 2012. godine obavestili Prvi osnovni sud u Beogradu da je rešenjem istog suda P. 3082/10 od 13. decembra 2011. godine dozvoljeno ponavljanje navedenog parničnog postupka i ukinuta presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8422/07 od 3. juna 2008. godine, koja predstavlja izvršnu ispravu na osnovu koje je pokrenuto ovo prinudno izvršenje.

Proverom pred nadležnim sudom, Ustavni sud je utvrdio da je tuženi Jovan Kolarac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3082/10 od 13. decembra 2011. godine, o kojoj Viši sud u Beogradu još nije odlučio.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je bio na snazi u vreme pokretanja izvršnog postupka, bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 5. stav 1.); da se na dostavljanje u izvršnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 10.); da žalba ne odlaže izvršenje rešenja, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 12. stav 5.); da sud može na predlog izvršnog dužnika, ako izvršni dužnik učini verovatnim da bi sprovođenjem izvršenja pretrpeo nenadoknadivu ili teško nadoknadivu štetu, u potpunosti ili delimično odložiti izvršenje i u drugim slučajevima u kojima za to postoje naročito opravdani razlozi a izvršni dužnik te razloge dokazuje javnom ili po zakonu overenom ispravom, te da o ovom predlogu sud odlučuje nakon održanog ročišta (član 64. stav 2.); da se izvršenje radi ispražnjenja i predaje nepokretnosti sprovodi tako što sudski izvršitelj, nakon što udalji lica i ukloni stvari iz te nepokretnosti, predaje nepokretnost u posed izvršnom poveriocu, da se ispražnjenju i predaji nepokretnosti može pristupiti nakon isteka osam dana od dana dostave rešenja o izvršenju izvršnom dužniku, te da će ako su iseljenjem obuhvaćena maloletna lica, sud o izvršenju obavestiti organ starateljstva i da je na zahtev suda organ unutrašnjih poslova dužan da pruži svu potrebnu pomoć u sprovođenju radnji iz stava 1. ovog člana (član 211. st. 1, 2, 3. i 5.).

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, je propisano: da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1.); da se izvršni postupak okončava obustavom ili zaključenjem (član 75.); da sud obustavlja izvršenje ako je izvršna isprava pravnosnažno, odnosno konačno ukinuta, preinačena, poništena ili stavljena van snage (član 76. stav 1. tačka 1)); da se po namirenju izvršnog poverioca donosi odluka o zaključenju izvršnog postupka (član 77.); da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona (član 358. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj izvršni postupak pokrenut 13. marta 2009. godine , podnošenjem predloga podnosioca za izvršenje Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, da ovo prinudno izvršenje još nije okončano i da je neizvesno da li će se predmet okončati sprovođenjem izvršenja, u smislu odredaba člana 75. i člana 76. stav 1. tačka 1) Zakona o izvršenju i obezbeđenju, uzimajući u obzir da je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 36046/10 od 25. decembra 2012. godine prekinut izvršni postupak zbog smrti izvršnog dužnika i da je rešenjem istog suda P. 3082/10 od 13. decembra 2011. godine (Viši sud u Beogradu još nije odlučio o žalbi izjavljenoj protiv navedenog prvostepenog rešenja) ukinuta presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8422/07 od 3. juna 2008. godine, koja predstavlja izvršnu ispravu na osnovu koje je pokrenuto izvršenje.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je zaključio da predmetni izvršni traje već četiri godine i tri meseca, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da predmet nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je konstatovao da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja postupka, jer je postupajući sud trebalo da odluči o predlogu za izvršenje i pristupi radnjama sprovođenja izvršenja nakon donošenja rešenja o prinudnom izvršenju. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da su se razlozi za odlaganje izvršenja pojavili tek nakon dve godine i četiri meseca od dana podnošenja predloga za izvršenje.

Polazeći od činjenice da je izvršnom ispravom dužnik obavezan da preda navedeni stan u posed podnosiocu ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je podnosilac imao nesumnjiv legitimni interes da se ovo prinudno izvršenje hitno okonča.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da su on i njegov punomoćnik preduzeli sve radnje kako bi se predmetni izvršni postupak efikasno okončao, posebno tražeći da sud postavi izvršnom dužniku privremenog zastupnika radi dostavljanja rešenja o prinudnom izvršenju i konstantno urgirajući da se sprovede izvršenje ispražnjenjem i predajom navedenog stana podnosiocu u posed.

Ustavni sud je ocenio da je nedelotvorno postupanje nadležnih sudova prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje ovog predmeta. Imajući u vidu prirodu i faze izvršnog postupka, Ustavni sud je zaključio da načelo hitnog postupanja koje je dominantno u ovoj vrsti građanskog postupka, podrazumeva ne samo obavezu suda da u zakonom propisanom roku odluči o predlogu za izvršenje, već i dužnost suda da u najkraćem mogućem roku preduzme druge procesne radnje u cilju sprovođenja izvršenja. S obzirom na to da je predmetni izvršni postupak pokrenut radi predaje nepokretnosti u posed podnosiocu ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da se navedeno načelo odnosi i na obavezu suda da hitno dostavi izvršnom dužniku rešenje o izvršenju kako bi mogao pristupiti ostalim izvršnim radnjama u cilju ispražnjenja i predaje nepokretnosti, te da u slučaju kada je nepoznato prebivalište dužnika postavi takvom licu privremenog zastupnika radi dostavljanja rešenja o izvršenju. Polazeći od iznetog, Ustavni sud nalazi da se doprinos izvršnih sudova zbog prekomerno dugog trajanja izvršnog postupka ogleda, pre svega, u činjenici da je Prvi osnovni sud u Beogradu tek nakon nepunih 11 meseci od dana podnošenja predloga podnosioca ustavne žalbe doneo rešenje kojim je postavio privremenog zastupnika izvršnom dužniku. U tom kontekstu, Ustavni sud je utvrdio i da navedeni prvostepeni sud snosi odgovornost za nerazumnu dužinu trajanja izvršnog postupka i zbog toga što je zakazao sprovođenja izvršenja tek nakon nepuna četiri meseca od dana dostavljanja rešenja o izvršenju izvršnom dužniku, iako je prema odredbi člana 211. stav 2. Zakona o izvršnom postupku mogao da pristupi izvršnim radnjama nakon osam dana od dana dostavljanja rešenja i da u ovakvoj vrsti prinudnog izvršenja izjavljena žalba protiv rešenja ne odlaže njegovo izvršenje. Budući da je sudski izvršitelj u više navrata bezuspešno pokušao da isprazni i preda nepokretnost u posed podnosiocu ustavne žalbe, pored ostalog, zbog toga što je u spornom stanu zatečeno maloletno lice i što se član domaćinstva izvršnog dužnika polio benzinom “pod pretnjom da će sve dići u vazduh“, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kome je država dužna da, bez obzira na to da li je izvršni dužnik fizičko lice, privatno pravno lice ili pravno lice u većinskom državnom vlasništvu, preduzme sve mere da se pravnosnažna sudska presuda izvrši, kao i da, pri tome, obezbedi delotvorno učešće njenog aparata (videti presude u predmetima Pini i drugi protiv Rumunije, broj aplikacije 78028/01 i 78029/01 i Kačapor i drugi protiv Srbije, stav 108. i Odluku Ustavnog suda Už-2008/2009 od 2. juna 2011. godine). To znači da je svaka država dužna da preduzme adekvatne mere kako bi pravosudni sistem mogao nesmetano da funkcioniše, pa i da angažuje organe starateljstva i unutrašnjih poslova u cilju efikasnog sprovođenja prinudnog izvršenja. S obzirom na sve navedeno, a uzimajući u obzir i propust drugostepenog suda da odluči o žalbi izvršnog dužnika izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja o izvršenju, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke. Ovakva pravna ocena Ustavnog suda o neažurnom postupanju izvršnih sudova se ne odnosi na period od 26. jula 2012. godine, kada je konstatovano da postoji razlog za odlaganje izvršenja iz člana 64. stav 2. Zakona o izvršnom postupku, do današnjeg dana (u međuvremenu je Prvi osnovni sud u Beogradu doneo rešenje I. 36046/10 od 25. decembra 2012. godine kojim je prekinuo prinudno izvršenje zbog smrti izvršnog dužnika).

6. Ustavni sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu dužinu trajanja osporenog postupka koja se može pripisati u krivicu sudovima zbog nedelotvornog postupanja, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Budući da je predmetni izvršni postupak prekinut zbog smrti izvršnog dužnika i da je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3082/10 od 13. decembra 2011. godine (protiv koga je podnosilac izjavio žalbu o kojoj drugostepeni sud još nije odlučio) ukinuta izvršna isprava na osnovu koje je pokrenuto prinudno izvršenje, Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da, kada se za to stvore procesni uslovi, preduzme odgovarajuće mere kako bi se predmetni izvršni postupak okončao u najkraćem roku bilo obustavom, bilo zaključenjem, a u zavisnosti od činjenice da li će izvršna isprava pravnosnažno biti ukinuta.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti