Odbijanje i odbacivanje ustavne žalbe zbog doprinosa dužini postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Utvrđeno je da je podnosilac značajno doprineo dužini trajanja postupka. Preostali deo žalbe je odbačen kao nedozvoljen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. M . iz O, opština Žabari, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. M . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vo đen pred Osnovnim sudom u Požarevcu – Sudska jedinica u Žabarima u predmetu P. 1258/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Žabarima P. 146/07), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M . iz O, opština Žabari, podneo je, 19. juna 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Požarevcu Gž. 321 /13 od 25. aprila 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parnič nom postupku koji je vo đen pred Osnovnim sudom u Požarevcu – Sudska jedinica u Žabarima u predmetu P. 1258/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Žabarima P. 146/07), zajemčenog istom odredbom Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je drugostepeni sud potvrdio odbijajuću odluku prvostepenog suda, a da nije imao u vidu sve činjenice koje su odlučne za rešavanje ove pravne stvari, niti sve žalbene navode podnosioca iz žalbe protiv prvostepene presude. Tužilac je podneo tužbu za predaju stvari – drvene građe i bicikla, ali je u skladu sa nalazom veštaka, podneskom od 24. septembra 2012. godine, „precizirao tužbeni zahtev u pogledu visine oduzetih stvari“, tako da je sud to morao imati u vidu kod donošenja osporene odluke i primeniti član 332. Zakona o parničnom postupku. Kako su nadležni sudovi sve ovo prenebregli, to je pogrešno pravnosnažno odbijen njegov tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 41.680,00 dinara, na ime protivvrednosti drvene građe, kao i protivvrednosti bicikla, a sve sa pripadajućom kamatom. Podnosilac, pored istaknute povrede prava na pravično suđenje osporenom drugostepenom odlukom, ističe i povredu prava na suđenje u razumnom roku, jer je ovaj spor male vrednosti trajao punih šest godina. Naime, sudu je trebalo da održi 20 ročišta, te da bespotrebnim odugovlačenjem postupka, samo povećao troškove postupka koje je podnosilac ustavne žalbe obavezan da plati. Predlaže da se utvrdi povreda označenih prava i da mu se utvrdi pravo na naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta P. 1258/10 Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Žabarima (inicijalno predmet P. 146/07 ranijeg Opštinskog suda u Žabarima), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 8. maja 2007. godine Opštinskom sudu u Žabarima (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog S.Đ. iz O, kojom je tražio predaju pokretnih stvari čamovih i topolovih dasaka za šalovanje i čamovih merteka, kao i jednog sportskog bicikla. U tužbi je navedeno da je tuženi od tužiočevog brata, koji je mentalno zaostao, a što je tuženi znao, uzeo ove stvari, iako su one svojina tužioca, i to za vreme tužiočevog rada u inostranstvu. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 146/07.

Do donošenja prvostepene presude od 7. februara 2013. godine, bilo je zakazano 24 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je pet nije održano. Na održanim ročištima saslušani su tužilac i tuženi u svojstvu parnične stranke i 12 svedoka (većina na predlog tužioca), obavljena su dva veštačenja od strane sudskih veštaka građevinske struke (promenjena ličnost veštaka na predlog tuženog), trgovinsko veštačenje i neuropsihijatrijsko veštačenje, saslušani veštaci i izvršeno usaglašavanje nalaza veštaka građevinske struke, izvršen uvid u spise ostavinskog predmeta O. 368/07 istoga suda (u kome je raspravljena zaostavština pok. majke tužioca i njegovog brata, te je brat tužioca dao nasledničku izjavu da se prihvata nasleđa i svom bratu, ovde tužiocu, ustupa nasledni deo), te pročitani razni pismeni dokazi. Razlozi za neodržavanje ročišta bili su: to što su tužilac i njegov punomoćnik dva puta tražili odlaganje ročišta, jer je jednom punomoćnik tuženog tražio odlaganje ročišta, a jednom predao podnesak neposredno na ročištu, što je zahtevalo ostavljanje roka za izjašnjenje suprotnoj strani, i što su spisi predmeta bili kod veštaka tako da ročište nije bilo moguće održati. Dva puta je donošena presuda zbog izostanka, jer je tuženi izostajao sa ročišta iako je bio uredno pozivan, ali su i usvajani njegovi predlozi za vraćanje u pređašnje stanje, pa je postupak nastavljen pod novim brojevima, P. 290/07 i P. 320/08. Tokom 2010. godine je uspostavljena nova mreža sudova, pa je postupak nastavljen pred Osnovnim sudom u Požarevcu – Sudska jedinica u Žabarima pod brojem P. 1258/10. Punomoćnik tužioca je u toku postupka, u 2009. godini, dostavio rešenje o lišavanju poslovne sposobnosti njegovog brata P.M. i stavljanje pod starateljstvo tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. Punomoćnik tužioca je na ročištu održanom 6. oktobra 2010. godine predložio da se izvede dokaz neuropsihijatrijskim veštačenjem njegovog brata P.M. na okolnost poslovne sposobnosti u periodu kada je dao, odnosno prodao sporne stvari, te izvođenje dokaza veštačenjem putem veštaka trgovinske struke na okolnost vrednosti bicikla koji je uzeo tuženi. Međutim, podatke o biciklu čiju vrednost treba izveštačiti (jer se isti nije više nalazio kod tuženog) nije naveo, tako da ih je tek 2. aprila 2012. godine dostavio sudu, posle ponovljenog naloga suda od 9. februara 2012. godine.

Presudom Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Žabarima P. 1258/10 od 7. februara 2013. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca, te obavezan tužilac da snosi troškove parničnog postupka. Tužilac je protiv ove presude izjavio žalbu 15. marta 2013. godine, a tuženi je dao odgovor na žalbu 25. marta 2013. godine. U žalbi tužioca su izneti isti navodi kao i u ustavnoj žalbi.

Osporenom presudom Višeg suda u Požarevcu Gž. 321/13 od 25. aprila 2013. godine potvrđena je prvostepena presuda i odbijena žalba tužioca kao neosnovana. U obrazloženju presude je, između ostalog , navedeno da je, po oceni toga suda, na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud, donoseći presudu, pravilno primenio materijalno pravo i za svoju odluku dao razloge, koje prihvata i taj sud. Prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev za isplatu protivvrednosti građe morao biti odbijen, jer je tuženi od brata tužioca uzeo građu, a ne novac, pa kako se radi o zamenljivim stvarima, to tužilac ne može da traži novac, već stvari. Povodom tužbenog zahteva za isplatu protivvrednosti bicikla, prvostepeni sud je stanovišta da tužilac nije dokazao da je da se radi o biciklu marke koju on navodi, a da nije dokazao ni od koga je tuženi kupio bicikl - da li od majke ili brata tužioca (kome je u toku postupka oduzeta poslovna sposobnost). Između ostalog, cenjeni su i navodi žalbe podnosioca u vezi sa primenom člana 332. ZPP na postavljeni tužbeni zahtev za isplatu građe, pa je taj sud stanovišta da se tužilac neosnovano poziva na ovaj član, s obzirom na to da je on u ovom postupku isključivo precizirao tužbeni zahtev na novčani iznos, iako je u toku postupka dokazano da je kod tuženog video građu koju nije hteo da prihvati da mu tuženi vrati. Punomoćniku tužioca je navedena presuda uručena 5. juna 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao do okončanja parnice, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je označeni parnični postupak započet 8. maja 2007. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Žabarima, a pravnosnažno je okončan 25. aprila 2013. godine, donošenjem presude Višeg suda u Požarevcu Gž. 321/13, koja je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe u parnici uručena 5. juna 2013. godine.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno traja o šest godina i nepunih mesec dana.

Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, može upućivati na zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je ovaj parnični postupak, iako po vrsti spada u sporove male vrednosti, bio činjenično složen, te da je zahtevao obimniji dokazni postupak, pre svega, jer su po predlogu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izvršena tri različita veštačenja, a građevinsko veštačenje je ponovljeno preko drugog veštaka, a zatim izvršeno i usaglašavanje nalaza tih veštaka, te saslušan veliki broj svedoka.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da, i kod pretpostavljenog legitimnog interesa da se ovaj spor male vrednosti okonča u razumnom roku, podnosilac ustavne žalbe nije imao proaktivan stav u postupku, niti pokazivao interesovanje da se što hitnije razreše sporna pitanja.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se on, iako tuži lac u ovom parničnom postupku, nije ponašao u skladu sa svojom procesnim ulogom, i to iz sledećih razloga: dva ročišta nisu održana jer je on, odnosno njegov punomoćnik, tražio odlaganje, zatim on nije blagovremeno davao dokazne predloge za svoje navode iz tužbe, a ni blagovremeno postupao po nalozima suda za dostavljanje potrebnih podataka za veštačenje. U vezi sa podacima potrebnim za veštačenje protivvrednosti bicikla kasnio je pola godine, i pored naloga suda, što sve ne odgovara proaktivnom stavu tužioca u sporu, kome je trebalo da bude u interesu raspravljanje spornih činjenica i okončanje spora.

Razmatrajući postupanje sud ova u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da nadležni sudovi za vođenje postupka, u okolnostima nepoštovanja procesne discipline od strane tužioca i činjenične složenosti postupka, nisu imali presudan značaj za dužinu trajanja postupka , već su ročišta zakazivali ažurno i u kratkim vremenskim razmacima, pogotovu imajući u vidu da su se spisi predmeta nalazili kod čak četiri veštaka na veštačenju. Naime, iako je prvostepena presuda doneta nakon više od četiri godine, pravnosnažno okončanje celokupnog postupka u konkretnom slučaju, u dve instance, za nešto manje od punih šest godina, jer je Viši sud u Požarevcu o žalbi tužioca protiv prvostepene presude rešio za mesec i deset dana, ne može se, nasuprot tvrdnjama podnosioca, staviti na teret postupajućih sud ova, niti državnih organa Republike Srbije.

Analizirajući celokupno trajanje postupka, Ustavni sud je našao da je do zastoja u rešavanju sudova u okviru prihvaćenog standarda, došlo zbog ponašanja tužioca, pored toga što je neminovno izvesno produženo trajanje zahtevao i obimniji dokazni postupak. U konkretnom slučaju, tužilac, kome po procesnom položaju pripada aktivno delovanje u cilju okončanja postupka, učinio je da, mimo obaveze savesnog korišćenja procesnih prava koja mu zakonom pripadaju, period trajanja postupka produži .

Pri tom, Ustavni sud stoji na stanovištu da se licu koje u preteženoj meri doprinese trajanju postupka ne povređuje pravo na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zaključio da u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu – Sudska jedinica u Žabarima u predmetu P. 1258/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Žabarima P. 146/07), nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Nasuprot navodima ustavne žalbe, ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, do koje je, po mišljenju podnosioca, došlo donošenjem osporene presude Višeg suda u Požarevcu Gž. 321/13 od 25. aprila 2013. godine, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog rešenja, jer podnosilac ustavnom žalbom ponavlja navode iz žalbe na prvostepenu presudu. Pri tom, Ustavni sud ukazuje da se u sporovima male vrednosti, odluka kojom se okončava postupak može pobijati samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. ZPP i zbog pogrešne primene materijalnog prava, ali ne i u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja. Nezadovoljstvo podnosioca ustavne žalbe ishodom spora zasniva se na, „po njegovom mišljenju“, pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju, što nije ustavnopravni razlog za pobijanje osporene presude.

Kako Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu, kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.