Odluka Ustavnog suda o pravu na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, ocenjujući da postupak od četiri godine i tri meseca nije prekomeran, s obzirom na složenost i ponašanje podnosioca. Ostali navodi o povredi prava na pravično suđenje odbačeni su kao očigledno neosnovani.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4890/2023
03.04.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Gordana Ajnšpiler Popović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi F. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. aprila 2025. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba F. pravo izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova - Direkcija policije - Uprava kriminalističke policije u Beogradu u predmetu broj 050-765/18-6, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. F. iz Beograda je 26. aprila 2023. godine, preko punomoćnika M. P, advokata iz Beograda, izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 24302/20 od 14. marta 2023. godine, zbog povrede slobode i prava iz čl. 32, 36, 46. i 51. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova - Direkcija policije - Uprava kriminalističke policije u Beogradu u predmetu broj 050-765/18-6. Podnosilac se istovremeno pozvao na povredu prava zajemčenih odredbama čl. 6, 10. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Kako je sadržina prava garantovanih označenim odredbama Evropske konvencije zajemčena i odgovarajućim odredbama Ustava, to Ustavni sud njihovu eventualnu povredu ispituje u odnosu na Ustav.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi ukazao da predmetni postupak nije okončan u razumnom roku i postavio je zahtev za naknadu nematerijalne štete. Podnosilac je, takođe, naveo je da mu je povređeno pravo na obrazloženu odluku, da je primena prava bila proizvoljna i arbitrerna, da nije zadovoljen test srazmernosti jer nijedan organ nije odmerio suprotstavljene interese; da su mu povređena prava na slobodu izražavanja i na obaveštenost, jer podnosiocu koji se bavi istraživačkim radom, te ni javnosti, nisu date informacije o postupanju Ministarstva unutrašnjih poslova povodom ubistava koja su se desila pre 20 godina.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 30. novembra 2018. godine podneo Ministarstvu unutrašnjih poslova zahtev za pristup informacijama od javnog značaja, konkretno navedene u tom zahtevu.

Ministarstvo unutrašnjih poslova - Direkcija policije - Uprava kriminalističke policije je 14. decembra 2018. godine dostavila podnosiocu dopis broj 03/2/8-050-765/18-1 kojim je od podnosioca traženo uređenje podnetog zahteva, a po kom je podnosilac postupio 20. decembra 2018. godine.

Rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova - Direkcija policije - Uprava kriminalističke policije broj 050-765/18-3 od 8. januara 2019. godine odbijen je predmetni zahtev podnosioca.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 22. januara 2020. godine izjavio žalbu.

Rešenjem Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti broj 072/1-276/2019-03 od 20. avgusta 2020. godine poništeno je rešenje prvostepenog organa i predmet vraćen na ponovni postupak.

Rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova - Direkcija policije - Uprava kriminalističke policije broj 050-765/18-6 od 10. septembra 2020. godine odbijen je predmetni zahtev podnosioca.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 21. septembra 2020. godine izjavio žalbu.

Rešenjem Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti broj 071-01-2819/2020-03 od 30. novembra 2020. godine u stavu prvom dispozitiva odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca, dok je u stavu drugom dispozitiva odbijen kao neosnovan zahtev podnosioca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 11. decembra 2020. godine podneo tužbu.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 24302/20 od 14. marta 2023. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca. U obrazloženju osporene presude je, nakon citiranja odredaba Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, između ostalog, navedeno: da nad interesom javnosti da bude upoznata sa imenima žrtava, oštećenih, svedoka i okolnostima stradanja u određenom ratnom zločinu preteže javni interes da se tačno i potpuno utvrdi činjenično stanje u složenom krivičnom postupku otkrivanja i gonjenja učinilaca najtežih krivičnih dela, pa i posle 20 godina od izvršenja dela, naročito imajući u vidu doktrinu da krivično gonjenje za ratne zločine ne zastareva; da bi činjenje dostupnim javnosti traženih informacija moglo dovesti do otkrivanja izvršilaca krivičnih dela i upoznavanje osumnjičenih lica sa podacima iz istrage što posledično stvara opravdanu bojazan od mogućeg uticaja na svedoke izvršenja krivičnog dela koji su zbog zastrašivanja često onesposobljeni da svedoče; da bi iznošenje podataka o licima koja su pretrpela posledice zločina, nasilja ili bilo kog oblika krivičnog dela protiv čovečnosti dovelo do sekundarne viktimizacije navedenih lica i njima bliskih lica, te da se i samim žrtvama zločina i njihovim porodicama ne sme uskratiti pravo da sami odlučuju o tome da li će i koji podaci o njima i njihovim patnjama biti objavljeni u javnosti.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18), propisano je: da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 30 dana od pokretanja postupka; da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari ne odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 60 dana od pokretanja postupka (član 145. st. 2. i 3.); da se rešenje kojim se odlučuje o žalbi izdaje bez odlaganja, a najkasnije u roku od 60 dana od kada je predata uredna žalba, izuzev ako zakonom nije propisan kraći rok (član 174.).

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), propisano je: da se upravni spor može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

5. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova - Direkcija policije - Uprava kriminalističke policije u Beogradu u predmetu broj 050-765/18-6 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je upravni postupak pokrenut 30. novembra 2018. godine, zahtevom podnosioca, te da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 24302/20 od 14. marta 2023. godine. Iz navedenog proizlazi da je osporeni postupak okončan za četiri godine i tri meseca.

Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku činjenično stanje nije bilo složeno, ali da su se postavila složena pravna pitanja.

Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe imao interes da se o njegovom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući postupanje organa uprave, odnosno nadležnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud ukazuje da su u periodu četiri godine i tri meseca doneta dva rešenja prvostepenog i dva rešenja drugostepenog organa uprave i da je vođen jedan upravni spor. Prvostepeni organ uprave je o podnetom zahtevu odlučio u zakonom propisanom roku. Drugostepeni organ je o žalbi odlučio u roku od sedam meseci. Potom je prvostepeni organ uprave u ponovnom postupku odlučio, takođe, u zakonom propisanom roku, kao i drugostepeni organ odlučujući o žalbi protiv novog upravnog akta. Sud ukazuje da je Upravni sud o tužbi odlučio u roku od dve godine i tri meseca.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je naročito imao u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok umnogome zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku. Ustavni sud ponavlja da je drugostepeni organ uprave o žalbi odlučio u roku od sedam meseci. Podnosilac ustavne žalbe je, saglasno navedenim zakonskim odredbama, mogao već nakon 60 dana da podnese urgenciju za odlučivanje o podnetoj žalbi, te eventualno nakon toga da koristi i druga procesnopravna sredstva protiv ćutanja uprave.

Imajući u vidu sve izneto, a posebno da je osporeni postupak vođen i okončan pred prvostepenim i drugostepenim organom uprave i Upravnim sudom u periodu od četiri godine i tri meseca, te da u periodu od pet meseci podnosilac nije koristio zakonom propisana sredstva u cilju bržeg okončanja postupka, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud konstatuje da je podnosilac izjavio ustavnu žalbu i protiv presude Upravnog suda U. 24302/20 od 14. marta 2023. godine, zbog povrede slobode i prava iz čl. 32, 36, 46. i 51. Ustava.

U detaljno obrazloženoj ustavnoj žalbi podnosilac je istakao da postoje nedostaci sprovedenog postupka pred organima uprave i Upravnim sudom, da je proizvoljno i arbitrerno primenjeno pravo, da nije zadovoljen test srazmernosti jer nijedan organ nije odmerio suprotstavljene interese, te da osporeni akt nije obrazložen.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da osporena presuda Upravnog suda sadrži jasno obrazloženje zašto se odbija tužba podnosioca kao neosnovana, te šta čini suštinske razloge zbog kojih je tako odlučeno. Ustavni sud konstatuje da je u obrazloženju osporene presude, nakon navođenja merodavnih propisa, odgovoreno na navode podnosioca i obrazloženo zašto su isti neosnovani, zbog čega je ocenio da su očigledno neosnovani navodi podnosioca da je osporena presuda rezultat proizvoljnog postupanja i pravno neutemeljenog stanovišta suda, te da ista nije obrazložena. Naime, u obrazloženju osporene presude je jasno navedeno: da nad interesom javnosti da bude upoznata sa imenima žrtava, oštećenih, svedoka i okolnostima stradanja u određenom ratnom zločinu preteže javni interes da se tačno i potpuno utvrdi činjenično stanje u složenom krivičnom postupku otkrivanja i gonjenja učinilaca najtežih krivičnih dela, pa i posle 20 godina od izvršenja dela, naročito imajući u vidu doktrinu da krivično gonjenje za ratne zločine ne zastareva; da bi činjenje dostupnim javnosti traženih informacija moglo dovesti do otkrivanja izvršilaca krivičnih dela i upoznavanje osumnjičenih lica sa podacima iz istrage što posledično stvara opravdanu bojazan od mogućeg uticaja na svedoke izvršenja krivičnog dela koji su zbog zastrašivanja često onesposobljeni da svedoče; da bi iznošenje podataka o licima koja su pretrpela posledice zločina, nasilja ili bilo kog oblika krivičnog dela protiv čovečnosti dovelo do sekundarne viktimizacije navedenih lica i njima bliskih lica, te da se i samim žrtvama zločina i njihovim porodicama ne sme uskratiti pravo da sami odlučuju o tome da li će i koji podaci o njima i njihovim patnjama biti objavljeni u javnosti. Iz navedenog proizlazi da je očigledno neosnovan navod podnosioca da nije zadovoljen test srazmernosti jer nijedan organ nije odmerio suprotstavljene interese. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava u predmetu Šeks protiv Hrvatske naveo da je podnosilac prigovorio da nijedno domaće telo koje je preispitivalo njegov predmet nije sprovelo detaljnu analizu srazmernosti, tj. da domaća tela nisu dokazala da je takva analiza sprovedena. Evropski sud je utvrdio je da je zahtev podnosioca za pristup informacijama pažljivo ocenilo pet različitih državnih tela od kojih su najmanje dva tela neposredno pregledala tražene dokumente. U žalbenom postupku je Poverenik, kao nezavisno telo zaduženo za zaštitu, praćenje i unapređivanje prava na pristup informacijama, izvršio neposredni uvid u dokumente i tako preispitao materijalne kriterijume sadržane u rešenju izvršne vlasti. Osim toga, i Visoki upravni sud je imao mogućnost uvida u predmetne dokumente. U takvim okolnostima, Evropski sud nije smatrao da je način na koji su domaća tela ocenila podnosiočev zahtev bio u osnovi manjkav ili lišen odgovarajućih proceduralnih mera zaštite (presuda od 3. februara 2022. godine, broj predstavke 39325/20).

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da su očigledno neosnovani navodi podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Sud dodatno i ovom prilikom ponavlja: prvo, da podnosilac nijednim navodom niti dostavljenim dokazom nije potkrepio istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, do koje može doći samo nejednakim odlučivanjem suda poslednje instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama i, drugo, da je već sama osporena presuda Upravnog suda koja je doneta po tužbi podnosioca, dokaz da je podnosilac imao i da je iskoristio pravo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava, budući da se ovim pravom ne jemči pozitivan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu.

Konačno, kako povredu ostalih sloboda i prava označenih u ustavnoj žalbi podnosilac, u suštini, izvodi iz povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud, polazeći od prethodno iznetog, ove navode nije posebno razmatrao.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešivši kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o pravu na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti