Odbijanje ustavne žalbe u sporu proisteklom iz postupka privatizacije

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu kao neosnovanu, utvrđujući da osporenim aktima nije povređeno pravo na pravično suđenje. Sudovi su ustavnopravno prihvatljivo obrazložili da zahtev za obeštećenje iz ugovora o privatizaciji spada u nadležnost privrednog, a ne upravnog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4891/2017
21.05.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „R. ” d.o.o. Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2020. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba privrednog društva „R. ” d.o.o. Beograd izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 567/16 od 16. marta 2017. godine, presude Upravnog suda U. 9224/16 od 25. novembra 2016. godine i zaključka Ministarstva privrede broj 023-02-1246/2015-05 od 16. maja 2015. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „R. ” d.o.o. Beograd podnelo je Ustavnom sudu, 9. juna 2017. godine, preko punomoćnika J. Š, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede odredaba čl. 145, 197. i 198. Ustava. Ustavna žalba je dopunjena podnescima od 28. decembra 2017. i 15. januara 2019. godine.

Ustavnom žalbom se, takođe, ističe povreda prava iz čl. 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi se povreda prava na pravično suđenje obrazlaže sledećim tvrdnjama:

- da je u obrazloženju osporene presude Upravnog suda navedeno da je „za predmet spora“ nadležan privredni sud, pri čemu se Upravni sud nije oglasio stvarno nenadležnim i dostavio predmet stvarno i mesno nadležnom privrednom sudu, što je, po mišljenju podnosioca, bio dužan da učini u smislu odredaba čl. 17. i 20. Zakona o parničnom postupku;

- da Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi nije ni pomenuo zahteve podnosioca za vraćanje uloženih sredstava i za naknadu pričinjene štete, niti zahtev da se Upravni sud oglasi nenadležnim, pa nije jasno da li je te zahteve uopšte razmatrao;

- da su opisanim postupanjem Upravni sud i Vrhovni kasacioni sud onemogućili podnosiocu pristup nadležnom sudu (jer stranka ne može trpeti štetu zbog obraćanja nenadležnom sudu), kako zbog prigovora presuđene stvari u slučaju podnošenja nove tužbe privrednom sudu, tako i zbog eventualne zastarelosti zahteva za vraćanje uloženih sredstava i naknadu štete;

- da je u presudi Upravnog suda U. 15160/15 od 7. aprila 2016. godine, kojom je uvažena tužba podnosioca podneta zbog ćutanja uprave, konstatovano da je sporna odluka Agencije za privatizaciju upravni akt i da tuženi treba da donese rešenje o podnetoj žalbi, tj. da meritorno reši upravnu stvar, a da tuženi nije postupio po nalogu suda, nego je odbacio žalbu kao nedozvoljenu, što predstavlja aktivno nepostupanje organa uprave iz člana 70. stav 1. Zakona o upravnim sporovima;

- da Upravni sud nije naveo razloge za ocenu da sporna „odluka“ Agencije za privatizaciju predstavlja dopis upućen punomoćniku tužioca, niti propise na osnovu kojih je izveo ovaj pravni zaključak, te da je promena izraženog „pravnog stava“ bila moguća na “opštoj sednici svih sudija”, što se ne vidi iz osporene presude Upravnog suda, niti na internet stranici tog suda;

- da je izmena navedenog stava „neosnovano i bez obrazloženja“ dovela do pravne nesigurnosti kod podnosioca, jer proizlazi da ishod upravnog spora zavisi od veća kome je dodeljen predmet;

- da se iz rešenja Ministarstva privrede broj 023-02-1170/2010-06 od 21. decembra 2010. godine, kojim je poništena odluka Agencije za privatizaciju od 24. novembra 2010. godine, vidi da je reč o upravnom aktu.

U ustavnoj žalbi se ukazuje na to da su postupanjem Ministarstva privrede protivno presudi Upravnog suda U. 15160/15 od 7. aprila 2016. godine, kojom je taj organ obavezan da meritorno reši upravnu stvar, podnosiocu istovremeno povređena prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo.

Podnosilac ustavne žalbe dalje navodi da mu je povređeno pravo na imovinu, jer Upravni sud nije, u smislu odredbe člana 45. Zakona o upravnim sporovima, odlučio o njegovom zahtevu za povraćaj kupoprodajne cene i uloženih sredstava, niti se oglasio nenadležnim, čime ga je, procesno i materijalnopravno, onemogućio da ostvari svoja potraživanja prema tuženom kod nadležnog suda i time zaštiti svoju imovinu.

U prilog tvrdnji o povredi člana 197. Ustava, podnosilac ističe da je nadležno ministarstvo odbacilo žalbu primenom izmenjenog člana 14. Zakona o privatizaciji, koji je stupio na snagu sedam meseci posle podnošenja žalbe, a inače se ne odnosi na žalbu kao pravno sredstvo.

Uz podnesak od 28. decembra 2017. godine Ustavnom sudu je dostavljeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 567/2016 od 1. juna 2017. godine, kojim je odbijen predlog podnosioca ustavne žalbe za donošenje dopunske presude u istom predmetu tog suda.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud poništi osporene akte, obaveže Ministarstvo privrede da vrati podnosiocu kupoprodajnu cenu i sredstva uložena u „privatizovanu firmu“, sa zakonskom zateznom kamatom i naloži Upravnom sudu da se u predmetu U. 9224/16 oglasi stvarno nenadležnim za suđenje o zahtevu za naknadu štete i dostavi predmet Privrednom sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporen e akt e, kao i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Agencija za privatizaciju (dalje u tekstu: Agencija) je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe, kao kupcu kapitala subjekta privatizacije DP „Z.“ S, dostavila akt broj 39/03-09/06 od 9. juna 2015. godine, povodom zahteva podnosioca za obeštećenje od 7. aprila i 18. maja 2015. godine. U aktu Agencije je, pored ostalog, navedeno: da je, zbog neispunjenja obaveze kontinuiteta poslovanja i obaveza iz socijalnog programa, Agencija 26. novembra 2010. godine donela odluku o raskidu ugovora o prodaji društvenog kapitala; da je navedenu odluku poništilo Ministarstvo privrede i da je, na osnovu rešenja tog ministarstva od 21. decembra 2010. godine izmenjen i dopunjen ugovor o prodaji kapitala, tako što je pomeren početak prvog kvartala; da podnosilac ni u naknadno ostavljenom roku nije dostavio dokaze da je izvršio preuzete ugovorne obaveze, te je Agencija 5. aprila 2013. godine donela odluku da se ugovor o prodaji kapitala metodom javne aukcije subjekta privatizacije „Z.“ S, smatra raskinutim zbog neispunjenja; da je, s obzirom na izloženo, Agencija na stanovištu da ne postoje pravni i drugi osnovi koji bi doveli do toga da se postupi po zahtevu podnosioca za obeštećenje, odnosno za sporazumno utvrđivanje iznosa naknade prouzrokovane štete, jer, po oceni Agencije, šteta po kupca nije ni nastupila.

Presudom Upravnog suda U. 15160/15 od 7. aprila 2016. godine uvažena je tužba podnosioca ustavne žalbe i naloženo Ministarstvu privrede da u roku od 30 dana od dostavljanja presude, donese rešenje po žalbi podnosioca od 22. juna 2015. godine, izjavljenoj protiv odluke Agencije broj 39/03-09/06 od 9. juna 2015. godine. U obrazloženju presude je konstatovano da je podnosilac 3. novembra 2015. godine podneo tužbu Upravnom sudu zbog ćutanja uprave u kojoj je naveo: da je Agencija 5. aprila 2013. godine donela odluku o raskidu ugovora o prodaji kapitala subjekta privatizacije; da mu je nezakonitim i nepravilnim otkazom prouzrokovana šteta, zbog čega se 7. aprila 2015. godine obratio Agenciji zahtevom za obeštećenje; da je Agencija tek posle urgencije podnosioca donela odluku o odbijanju zahteva za obeštećenje, protiv koje je podnosilac izjavio žalbu Ministarstvu privrede; da to ministarstvo ni u naknadnom roku od sedam dana nakon urgencije nije donelo odluku o žalbi, zbog čega je podneta tužba zbog ćutanja uprave. Upravni sud je dalje naveo da iz spisa predmeta proizlazi da Ministarstvo privrede nije donelo odluku po žalbi podnosioca, nalazeći da je u ovoj pravnoj stvari reč o posledicama raskida ugovora o privatizaciji, čiji je predmet u isključivoj nadležnosti privrednog suda. Upravni sud je, međutim, ocenio da su za podnošenje tužbe zbog nedonošenja odluke po žalbi ispunjeni uslovi iz člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odnosno da tuženi nije doneo rešenje o žalbi podnetoj protiv predmetne odluke Agencije. Polazeći od toga da je, saglasno članu 34. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 112/15), tuženi organ nadležan da odlučuje o žalbama protiv akata Agencije, o kojima nije odlučio do početka primene tog zakona, Upravni sud je ocenio da je tuženi dužan da donese odluku po žalbi podnosioca.

Osporenim zaključkom Ministarstva privrede broj 023-02-1246/15-05 od 16. maja 2015. godine odbačena je žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv odluke Agencije broj 39/03-09/06 od 9. juna 2015. godine , kao nedopuštena. Ministarstvo je ocenilo da o predmetnom zahtevu podnosioca za obeštećenje nije odlučivano u upravnom postupku, te da dopis Agencije broj 39/03-09/06 od 9. juna 2015. godine ima karakter obaveštenja, a ne odluke, odnosno upravnog akta, zbog čega nije moglo da postupi po podnetoj žalbi, ali je, u izvršenju presude Upravnog suda U. 15160/15 od 7. aprila 2016. godine, polazeći od odredaba člana 31. i člana 34. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 112/15), odlučilo kao u dispozitivu.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 9224/16 od 25. novembra 2016. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe, podneta 23. juna 2016. godine, radi poništaja osporenog zaključka Ministarstva privrede broj 023-02-1246/15-05 od 16. maja 2015. godine. Upravni sud je, polazeći od odredaba člana 25. stav 3. Zakona o uređenju sudova, navedenih odredaba Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 112/15) i sadržine podnetog zahteva podnosioca, iz koga nesumnjivo proizlazi da je reč o pravnoj stvari koja se odnosi na posledice raskida ugovora o privatizaciji – za čije je rešavanje nadležan privredni sud, ocenio da je pravilno postupio tuženi organ odbacujući žalbu podnosioca.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 567/16 od 16. marta 2017. godine odbijen je zahtev podnosoca ustavne žalbe za preispitivanje osporene presude Upravnog suda U. 9224/16 od 25. novembra 2016. godine, jer je ocenjeno da pobijana presuda sadrži jasne i određene razloge za odbijanje tužbe, koje je u svemu prihvatio taj sud. Vrhovni kasacioni sud je, polazeći od odredbe člana 34. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 112/15), našao da su neutemeljeni navodi zahteva kojima se ukazuje na to da je Upravni sud naložio tuženom organu meritorno odlučivanje. Iako predmetni dopis Agencije, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne predstavlja akt iz člana 4. Zakona o upravnim sporovima, taj sud je našao da je tužba protiv zaključka tuženog organa dozvoljena, s obzirom na to da je o žalbi podnetoj protiv tog akta rešavano u upravnom postupku, te da su, na osnovu člana 14. Zakona o privatizaciji, odluke donete u skladu sa tim zakonom konačne. Ostali navodi zahteva za preispitivanje pobijane presude, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu da dovedu do drugačije ocene o njenoj zakonitosti.

Rešenjem Ministarstva privrede broj 023-02-1170/2010-06 od 21. decembra 2010. godine usvojena je žalba podnosioca ustavne žalbe i poništena Odluka o raskidu zbog neispunjenja Ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije subjekta privatizacije DP „Zastava PES“ Surdulica i obavezana Agencija da zaključi aneks tog ugovora.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da s vako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, da je o duzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.); da se s udske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona (član 145. stav 2.); da z akoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo (član 197. stav 1 .); da pojedinačni akti i radnje državnih organa, organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, organa autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, moraju biti zasnovani na zakonu (član 198. stav 1.).

Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz navedenu Evropsku konvenciju suštinski ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje povrede označenih prava garantovanih Evropskom konvencijom ceni u odnosu na odredbe Ustava.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona i drugih propisa:

Odredbama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“ br. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07, 30/10, 93/12 i 119/12 ), u tekstu koji je bio na snazi na dan donošenja odluke Agencije o raskidu spornog ugovora o prodaji kapitala , bilo je propisano: da je Agencija za privatizaciju pravno lice koje prodaje kapital, odnosno imovinu i promoviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije, u skladu sa zakonom (član 5.); da u govor o prodaji kapitala, odnosno imovine sadrži odredbe o - ugovornim stranama, predmetu prodaje, ugovorenoj ceni, roku plaćanja, korišćenju zemljišta, načinu, oblicima i roku investiranja kupca u subjekt privatizacije radi obavljanja registrovane delatnosti, načinu rešavanja pitanja zaposlenih i druge odredbe o kojima se sporazumeju ugovorne strane (član 41. stav 1.); da se ugovor iz stava 1. ovog člana smatra zaključenim kad ga potpišu kupac i Agencija i overava se u sudu (stav 7.); da se ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine smatra raskinutim zbog neispunjenja ako, ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje, kupac ne obezbedi kontinuitet u obavljanju registrovane delatnosti radi čijeg je obavljanja subjekt privatizacije osnovan, odnosno ne izvršava odredbe o načinu rešavanja pitanja zaposlenih (član 41a tač. 4) i 6))

Odredbama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“ br . 83/14 i 46/15) propisano je: da su odluke donete u skladu sa ovim zakonom konačne (član 14. stav 1.), da se protiv odluka iz stava 1. ovog člana može voditi upravni spor (član 14. stav 2.);

Odredbama člana 31. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“ br oj 112/15) propisano je: da Agencija za privatizaciju osnovana Zakonom o Agenciji za privatizaciju ("Službeni glasnik RS", br. 38/01, 135/04, 30/10, 115/14 i 89/15 - dr. zakon), prestaje sa radom danom početka primene ovog zakona (stav 1.); da će se o izvršavanju obaveza Agencije preuzetih u skladu sa ovim zakonom starati ministarstvo nadležno za poslove privrede, izuzev poslova iz stava 3. ovog člana (stav 2.); da p oslove koje je obavljala Agencija koji su u funkciji zastupanja u postupcima pred sudovima, arbitražama, organima uprave i drugim nadležnim organima, u kojima je Agencija imala položaj stranke ili umešača, a koji su pokrenuti pre 1. februara 2016. godine, preuzima Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije, koju će osnovati Vlada u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 3.); da da nom početka primene ovog zakona ministarstvo nadležno za poslove privrede preuzima od Agencije prava i obaveze, predmete, opremu, sredstva za rad i arhivu, koji su u funkciji obavljanja poslova utvrđenih ovim zakonom, kao i zaposlene raspoređene na poslovima privatizacije, tržišta kapitala i kontrole izvršenja ugovornih obaveza (stav 6.).

Saglasno odredbi člana 34. stav 4. navedenog zakona, postupci odlučivanja po prigovorima i žalbama po kojima ministarstvo nadležno za poslove privrede nije odlučilo do dana početka primene ovog zakona, okončaće se po odredbama ovog zakona.

Odredbama člana 25. stav 1. tačka 3) Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/108…40/15) propisano je da privredni sud u prvom stepenu sudi, pored ostalog, u sporovima koji proizlaze iz primene Zakona o privrednim društvima ili primene drugih propisa o organizaciji i statusu privrednih subjekata, kao i u sporovima o primeni propisa o privatizaciji i hartijama od vrednosti.

Odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni list RS“, broj 111/09) predviđeno je: da u upravnom sporu sud odlučuje o zakonitosti konačnih upravnih akata, osim onih u pogledu kojih je predviđena drugačija sudska zaštita (član 3. stav 1.); da je upravni akt, u smislu tog zakona, pojedinačni pravni akt kojim nadležni organ, neposrednom primenom propisa, rešava o određenom pravu ili obavezi fizičkog ili pravnog lica, odnosno druge stranke u upravnoj stvari (član 4.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.); da presudom kojom se osporeni upravni akt poništava, odnosno oglašava ništavim, sud može odlučiti i o zahtevu tužioca za povraćaj stvari, odnosno za naknadu štete, ako utvrđeno činjenično stanje pruža pouzdan osnov za to, a da će, u protivnom, uputiti tužioca da svoj zahtev ostvaruje u parničnom postupku pred nadležnim sudom (član 45.); da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta donese upravni akt protivno pravnom shvatanju suda ili protivno primedbama suda u pogledu postupka, pa tužilac podnese novu tužbu, sud će poništiti osporeni akt i sam rešiti upravnu stvar presudom, osim ako to nije moguće zbog prirode te stvari ili je inače puna jurisdikcija zakonom isključena (član 70.).

Odredbom člana 294. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11…55/14) propisano je da sud po prethodnom ispitivanju tužbe donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi, pored ostalog, da o istom zahtevu već teče parnica (tačka 3)) ili da je stvar pravnosnažno presuđena (tačka 4.)).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.); da prekid zastarevanja izvršen podizanjem tužbe ili kojom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, smatra se da nije nastupio ako poverilac odustane od tužbe ili radnje koju je preduzeo (član 389. stav 1.); da se, isto tako, smatra da nije bilo prekida ako poveriočeva tužba ili zahtev bude odbačen ili odbijen, ili ako izdejstvovana ili preduzeta mera izvršenja ili obezbeđenja bude poništena (član 389. stav 2.); da ako je tužba protiv dužnika odbačena zbog nenadležnosti suda ili kog drugog uzroka koji se ne tiče suštine stvari, pa poverilac podigne ponovo tužbu u roku od tri meseca od dana pravnosnažnosti odluke o odbacivanju tužbe, smatra se da je zastarevanje prekinuto prvom tužbom (član 390. stav 1.); da isto vredi i za pozivanje u zaštitu, i za isticanje prebijanja potraživanja u sporu, kao i u slučaju kad je sud ili drugi organ uputio dužniku da svoje prijavljeno potraživanje ostvaruje u parničnom postupku (član 390. stav 2.); da za prekid zastarevanja nije dovoljno da poverilac pozove dužnika pismeno ili usmeno da obavezu ispuni (član 391.); da kad je prekid zastarevanja nastao podizanjem tužbe ili pozivanjem u zaštitu, ili isticanjem prebijanja potraživanja u sporu, odnosno prijavljivanjem potraživanja u nekom drugom postupku, zastarevanje počinje teći iznova od dana kad je spor okončan ili svršen na neki drugi način (član 392. stav 3.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenim aktima povređeno pravo na pravično suđenje, u delu koji se odnosi na obrazloženu sudsku odluku i na pristup sudu, jer Upravni sud nije odlučio o njegovom zahtevu za vraćanje uloženih sredstava i za naknadu štete pričinjene u postupku privatizacije DP „Z.“ S, niti se oglasio nenadležnim i predmet ustupio stvarno i mesno nadležnom privrednom sudu. Po mišljenju podnosioca, Ministarstvo privrede je bilo dužno da meritorno reši predmetnu upravnu stvar, pa donošenje osporenog zaključka o odbacivanju njegove žalbe, predstavlja aktivno nepostupanje organa uprave iz člana 70. stav 1. Zakona o upravnim sporovima. Ustavnom žalbom se, takođe, ukazuje na to da je zbog nepostojanja osnova i nedostatka razloga za promenu „izraženog pravnog stava“ podnosilac doveden u stanje pravne nesigurnosti.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Sud je imao u vidu da je svrha ustavnog jemstva označenog prava, pre svega, da se svakome obezbedi pravo da od suda zatraži i dobije delotvornu sudsku zaštitu u vezi sa svojim pravima ili obavezama. Reč je o „pravu na sud“, čiji je važan aspekt i pravo na pristup sudu. Kad su u pitanju prava i obaveze o kojima se odlučuje pojedinačnim aktima i radnjama državnih organa i nosilaca javnih ovlašćenja, Ustavom je posebno utvrđeno pravo na pristup sudu, tako što je predviđeno da zakonitost konačnih pojedinačnih akata kojima se odlučuje o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu podleže preispitivanju pred sudom u upravnom sporu, ako u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita (član 198. stav 2.). Ustavni sud, takođe, ukazuje na to da se ustavna garancija navedenog prava sastoji i u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Primenjujući navedena stanovišta na konkretan ustavnosudski predmet, Ustavni sud je najpre konstatovao da je Agencija 5. aprila 2013. godine drugi put donela odluku da se ugovor o prodaji kapitala metodom javne aukcije subjekta privatizacije „Zastava PES“ Surdulica smatra raskinutim zbog neispunjenja, a da je aktom od 9. juna 2015. godine obavestila podnosioca ustavne žalbe o svom stavu da ne postoji pravni osnov za postupanje po njegovim zahtevima za obeštećenje, odnosno za sporazumno utvrđivanje iznosa naknade štete, koja je, po njegovom mišljenju, prouzrokovanoa tom odlukom. Upravni sud je naložio Ministarstvu privrede da odluči o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv akta Agencije od 9. juna 2015. godine, nakon čega je to ministarstvo osporenim zaključkom odbacilo žalbu, izražavajući stav da navedeni akt ima karakter obaveštenja, a ne odluke, odnosno upravnog akta. Osporenom presudom Upravnog suda ocenjen je pravilnim osporeni zaključak o odbacivanju žalbe podnosioca, s obzirom na nadležnost privrednog suda za suđenje u sporovima o primeni propisa o privatizaciji i činjenicu da se podnosiočev zahtev odnosi na posledice raskida ugovora o privatizaciji. Vrhovni kasacioni sud je u osporenoj presudi istakao da predmetni dopis Agencije ne predstavlja upravni akt, ali da je o žalbi podnetoj protiv tog akta rešeno konačnom odlukom u smislu člana 14. Zakona o privatizaciji, zbog čega je tužba protiv zaključka tuženog organa dozvoljena.

S obzirom na sve izloženo, pred Ustavnim sudom se kao sporna postavljaju sledeća pitanja: da li je Ministarstvo privrede bilo u obavezi da meritorno odluči o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv akta Agencije broj 39/03-09/06 od 9. juna 2015. godine i, posledično, da li je Upravni sud trebalo da se oglasi stvarno nenadležnim za postupanje u predmetnom upravnom sporu i predmet dostavi stvarno i mesno nadležnom privrednom sudu.

Ustavni sud je, polazeći od navedenih odredaba Zakona o privatizaciji, konstatovao: da se ugovor o prodaji kapitala smatrao zaključenim kad ga potpišu Agencija i kupac, iz čega sledi da je Agencija imala svojstvo ugovorne strane u tom ugovoru; da se ugovor o prodaji kapitala smatrao raskinutim zbog neispunjenja, ako nastupe razlozi propisani zakonom i da je Agencija o tome obaveštavala kupca; da su odluke donete u skladu sa Zakonom o privatizaciji konačne i da se protiv njih može voditi upravni spor; da će se o izvršavanju obaveza Agencije starati Ministarstvo privrede, osim poslova koji se odnose na pokrenute postupke pred sudovima, arbitražama, organima uprave i drugim nadležnim organima; da će se postupci odlučivanja po prigovorima i žalbama o kojima Ministarstvo privrede nije odlučilo kao drugostepeni organ, okončati po odredbama ovog zakona. Ovaj sud dalje konstatuje da je Zakonom o uređenju sudova propisano da privredni sud u prvom stepenu sudi u sporovima o primeni propisa o privatizaciji. Saglasno odredbama Zakona o upravnim sporovima, u upravnom sporu sud odlučuje, pored ostalog, o zakonitosti konačnih upravnih akata, pri čemu je upravni akt određen kao pojedinačni pravni akt kojim nadležni organ, neposrednom primenom propisa, rešava o određenom pravu ili obavezi fizičkog ili pravnog lica, odnosno druge stranke u upravnoj stvari.

Polazeći od navedenih odredaba zakona, a imajući u vidu predmet podnosiočevog zahteva za obeštećenje upućenog Agenciji, Ustavni sud je ocenio ustavnopravno prihvatljivim stanovište izraženo u osporenom zaključku Ministarstva privrede - da akt Agencije broj 39/03-09/06 od 9. juna 2015. godine nije upravni akt, jer njime nije rešavano o određenom pravu ili obavezi u upravnoj stvari .

Ocenjujući navode ustavne žalbe da je Upravni sud osporenom presudom „neosnovano i bez obrazloženja“ promenio „izražen pravni stav“, Ustavni sud najpre konstatuje da osporena presuda ne sadrži ocenu tog suda o pravnoj prirodi akta Agencije broj 39/03-09/06 od 9. juna 2015. godine, a da je presudom Upravnog suda U. 15160/15 od 7. aprila 2016. godine Ministarstvo privrede obavezano da donese rešenje o žalbi podnosioca, jer je ocenjeno da su za to ispunjeni uslovi iz člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima. Iako iz navedene presude proizlazi zaključak tog suda da je predmetna žalba podneta protiv upravnog akta, Ustavni sud nalazi da ta ocena ne utiče na suštinu naloga Upravnog suda - da tuženi organ postupi saglasno odredbi člana 34. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“ br oj 112/15), odnosno da po odredbama tog zakona okonča postupak odlučivanja o predmetnoj žalbi.

Ustavni sud, takođe, ukazuje na to da razvoj sudske prakse sam po sebi ne protivureči dobrom deljenju pravde, ali u slučaju postojanja ustaljene sudske prakse ( case law) obaveza najvišeg suda je da dà suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse, kako ne bi povredio pravo učesnika u postupku na dovoljno obrazloženu sudsku odluku ( videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Atanasovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, broj 368 15/03 od 14. januara 2010. godine, § 38 .). S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da u konkretnom slučaju ne postoji ustaljena sudska praksa koja je morala biti izmenjena u postupku i na način propisan zakonom, niti je o predmetnoj obavezi drugog lica u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji različito odlučeno. Polazeći od toga da je Vrhovni kasacioni sud, ispitujući zakonitost osporene presude Upravnog suda, ocenio da predmetni dopis Agencije ne predstavlja upravni akt, Ustavni sud smatra da se ne mogu prihvatiti tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da ga je izmena navedenog stava dovela u stanje pravne nesigurnosti , niti da donošenje osporenog zaključka Ministarstva privrede predstavlja aktivno nepostupanje organa uprave iz člana 70. stav 1. Zakona o upravnim sporovima.

Tražeći odgovor na drugo sporno pravno pitanje, Ustavni sud je konstatovao da je Ministarstvo privrede, postupajući po nalogu Upravnog suda iz presude U. 15160/15 od 7. aprila 2016. godine, odlučilo o predmetnoj žalbi podnosioca na osnovu odredaba člana 14. Zakona o privatizaciji, čime je osporeni zaključak stekao svojstvo konačnog upravnog akta. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da u upravnom sporu sud odlučuje o zakonitosti konačnih upravnih akata, Ustavni sud ocenjuje da su postojale zakonom predviđene pretpostavke da Upravni sud odlučuje o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj radi poništaja osporenog zaključka Ministarstva privrede . Ustavni sud je imao u vidu da je u osporenoj presudi Upravnog suda ocenjeno da iz sadržine zahteva podnosioca ustavne žalbe upućenog Agenciji proizlazi da je reč o pravnoj stvari koja se odnosi na posledice raskida ugovora o privatizaciji – za čije je rešavanje nadležan privredni sud. Ustavni sud, međutim, nalazi da je time samo obrazložena ocena Upravnog suda da osporenim zaključkom Ministarstva privrede nije povređen zakon na štetu podnosioca, a budući da podnosilac ustavne žalbe Upravnom sudu nije podneo tužbu za naknadu štete zbog raskida ugovora o privatizaciji, nije bilo pravnog osnova da se taj sud oglasi nenadležnim za postupanje u predmetnoj upravnoj stvari i ustupi predmet stvarno i mesno nadležnom privrednom sudu.

Ispitujući navode ustavne žalbe da Upravni sud nije razmatrao zahteve istaknute u tužbi podnosioca , za vraćanje uloženih sredstava i za naknadu pričinjene štete, Ustavni sud je konstatovao da presudom kojom se osporeni upravni akt poništava, odnosno oglašava ništavim, sud može odlučiti i o zahtevu tužioca za povraćaj stvari, odnosno za naknadu štete, ako utvrđeno činjenično stanje pruža pouzdan osnov za to, a da će, u protivnom, uputiti tužioca da svoj zahtev ostvaruje u parničnom postupku pred nadležnim sudom (č lan 45. Zakona o upravnim sporovima). Imajući u vidu da je pretpostavka za ispitivanje navedenih zahteva poništavanje, odnosno oglašavanje ništavim upravnog akta, što u konkretnom slučaju nije učinjeno, ovaj sud nalazi da nije bilo osnova da Upravni sud postupa saglasno navedenoj odredbi zakona. Iz navedenog sledi da nema ustavnopravnog utemeljenja tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je pravo na obrazloženu sudsku odluku povređeno time što Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi „nije pomenuo“ njegove zahteve za vraćanje uloženih sredstava i za naknadu pričinjene štete, niti zahtev da se Upravni sud oglasi nenadležnim.

Ustavnom žalbom se, takođe, ukazuje na to da su Upravni sud i Vrhovni kasacioni sud onemogućili podnosiocu pristup nadležnom sudu, kako zbog prigovora presuđene stvari u slučaju podnošenja nove tužbe privrednom sudu, tako i zbog eventualne zastarelosti zahteva za vraćanje uloženih sredstava i naknadu štete. Ispitujući ove navode ustavne žalbe, Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac ustavne žalbe 7. aprila 2015. godine podneo Agenciji, kao ugovornoj strani, zahtev za obeštećenje, odnosno za sporazumno utvrđivanje iznosa naknade prouzrokovane štete, a da je 23. juna 2016. godine podneo tužbu Upravnom sudu radi poništaja osporenog zaključka Ministarstva privrede, kojim je odbačena njegova žalba podneta protiv akta Agencije broj 39/03-09/06 od 9. juna 2015. godine . Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da tužba o kojoj je odlučeno osporenom presudom Upravnog suda nije mogla biti razlog za odbacivanje tužbe za naknadu štete koja bi bila podneta privrednom sudu, iz čega dalje sledi da odluka Upravnog suda o zakonitosti osporenog zaključka Ministarstva privrede nije mogla biti razlog ni za isticanje prigovora presuđene stvari u toj parnici. U vezi sa navodima ustavne žalbe o „eventualnoj zastarelosti zahteva za vraćanje uloženih sredstava i naknadu štete“, Ustavni sud ocenjuje da se ti navodi, iz navedenih razloga, ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporenih akata i da je eventualna zastarelost tih potraživanja mogla da nastupi usled propuštanja samog podnosioca ustavne žalbe da blagovremeno preduzme radnje, u skladu sa zakonom, kojima se utiče na rok zastarelosti.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da osporenim aktima podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Podnosilac ustavne žalb e u prilog tvrdnji o povredi prava na jednaku zaštitu prava, ističe da se iz rešenja Ministarstva privrede broj 023-02-1170/2010-06 od 21. decembra 2010. godine „vidi da je reč o upravnom aktu“. Ocenjujući ove navode ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je navedenim rešenjem usvojena žalba podnosioca ustavne žalbe, poništena Odluka o raskidu zbog neispunjenja Ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije subjekta privatizacije DP „Z.“ S. od 26. novembra 2010. godine i obavezana Agencija da zaključi aneks ugovora. Ovaj sud je konstatovao da osporenim zaključkom Ministarstva privrede nije odlučivano o žalbi protiv o dluke Agencije o raskidu ugovora o prodaji društvenog kapitala, već o zahtevu za obeštećenje kojim se podnosilac ustavne žalbe, dve godine nakon donošenja nove odluke Agencije o raskidu ugovora, obratio Agenciji kao saugovaraču. Polazeći od navedenog, Sud nalazi da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu označenog prava garantovanog odredbom člana 36. stav 1. Ustava.

Ustavni sud nije posebno razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, garantovanih odredbama člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava, jer je našao da podnosilac povredu označenih prava smatra posledicom povrede prava na pravično suđenje, za koju je Sud ocenio da nije učinjena osporenim aktima.

Polazeći od ocene o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, a imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe istim navodima obrazlaže tvrdnje o povredi odredaba o zabrani retroaktivne primene zakona iz člana 197. Ustava i odredaba o zakonitosti uprave iz člana 198. Ustava, Sud je našao da nema ustavnopravnih razloga ni za tvrdnje o povredi navedenih odredaba Ustava.

Ustavni sud, takođe, ukazuje na to da odredbe člana 145. Ustava ne mogu biti osnov izjavljivanja ustavne žalbe, pošto se njima ne jemči nijedno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuju načela sudstva.

Ustavni sud je, imajući u vidu navedeno, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u preostalom delu odbacio, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1 ), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe u sporu proisteklom iz postupka privatizacije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti