Odbijanje žalbe zbog zaštite privatnosti žrtava ratnih zločina
Kratak pregled
Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnosioca koji je zahtevao pristup ličnim podacima iz optužnica za ratne zločine. Sud je zaključio da pravo na privatnost žrtava i svedoka preteže nad interesom javnosti za informacijama u toj fazi postupka.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-4891/2023
07.11.2025.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Tatjana Đurkić i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi F. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. jula 2025. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba F. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom u predmetu U. 10752/20, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
O b r a z l o ž e nj e
1. F. iz Beograda je 26. aprila 2023. godine, preko punomoćnika M. P, advokata iz Beograda, izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 10752/20 od 29. marta 2023. godine, zbog povrede prava iz čl. 32, 36, 46. i 51. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom u predmetu U. 10752/20. Podnosilac se istovremeno pozvao na povredu prava zajemčenih odredbama čl. 6, 10. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Kako je sadržina prava garantovanih označenim odredbama Evropske konvencije zajemčena i odgovarajućim odredbama Ustava, to Ustavni sud njihovu eventualnu povredu ispituje u odnosu na odredbe Ustava.
Podnosilac je u ustavnoj žalbi ukazao da postupak nije okončan u razumnom roku i postavio je zahtev za naknadu nematerijalne štete. Podnosilac je, takođe, ukazao da mu je povređeno pravo na obrazloženu odluku, da je primena prava bila proizvoljna i arbitrerna, da su mu povređena prava na slobodu izražavanja i na obaveštenost, jer je odbijen njegov zahtev da mu se dostavi neanonimizovana optužnica sa svim podacima o okrivljenima, oštećenima i svedocima. Podnosilac smatra da je bilo je neophodno da javnost bude obaveštena o ovim podacima.
Podneskom od 31. avgusta 2023. godine, podnosilac ustavne žalbe je obavestio Ustavni sud da opoziva punomoćje dato M. P, advokatu iz Beograda i, u prilogu, dostavio specijalno punomoćje za zastupanje u predmetu Ustavnog suda Už-4891/2023 dato G. P, B. P, K. K, L. Đ, N. P. M. i D. P. K, advokatima iz Beograda.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, Ustavni sud, u postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Podnosilac ustavne žalbe je 3. februara 2020. godine podneo Tužilaštvu za ratne zločine zahtev za pristup informacijama od javnog značaja, konkretno navedene u tom zahtevu.
Rešenjem Tužilaštva za ratne zločine PI. broj 4/20 od 13. februara 2020. godine odbijen je predmetni zahtev podnosioca.
Protiv navedenog rešenja podnosilac je 20. februara 2020. godine izjavio žalbu.
Rešenjem Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti broj 071-01-579/2020-03 od 26. juna 2020. godine u stavu prvom dispozitiva odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca, dok je u stavu drugom dispozitiva odbijen kao neosnovan zahtev podnosioca za naknadu troškova postupka po žalbi.
Protiv navedenog rešenja podnosilac je 30. juna 2020. godine podneo tužbu.
Osporenom presudom Upravnog suda U. 10752/20 od 29. marta 2023. godine odbijena je tužba podnosioca. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da ne postoji opravdan interes javnosti da bude upoznata sa imenima žrtava, svedoka i oštećenih u određenom ratnom zločinu, odnosno da taj interes nije pretežniji od interesa zaštite privatnosti konkretnih lica; da postoji opravdana bojazan da će činjenje dostupnim javnosti podataka o licima koja su nesporno pretrpela posledice zločina, nasilja ili bilo kog oblika krivičnog dela protiv čovečnosti, dovesti do sekundarne viktimizacije navedenih lica i njima bliskih lica; da se žrtvama zločina i njihovim porodicama ne sme uskratiti pravo da sami odlučuju o tome da li će i koji podaci o njima i njihovim patnjama biti objavljeni u javnosti. U odnosu na ostale navode iznete u tužbi, a koji se odnose na dostavljanje samog optužnog akta i podataka o okrivljenim licima i svedocima, Upravni sud je našao da se njima ne dovodi u sumnju zakonitost osporenog rešenja, s obzirom na to da su u osnovi ponovljeni navodi žalbe koje je tuženi organ potpuno i pravilno ocenio i dao razloge koje u svemu, kao pravilne, prihvata i ovaj sud. U obrazloženju osporene presude, Upravni sud je detaljno izneo razloge na kojima su prvostepeni i drugostepeni organ zasnivali svoje odluke o odbijanju zahteva podnosioca ustavne žalbe, a u kojima je istaknuto: da, iako ratni zločini predstavljaju događaje od interesa za javnost, kao i počinioci takvih dela, odluka o tome koji se podaci i u kom obimu mogu učiniti dostupnim javnosti, zahteva posebnu procenu u svakom konkretnom slučaju; da u slučaju kada u krivičnom predmetu još uvek nije održano pripremno ročište, a što je ovde slučaj, objavljivanje ličnih podataka okrivljenog lica podleže restriktivnijem režimu u odnosu na kasniju fazu krivičnog postupka; da je Pravilnik o anonimizaciji optužnica Tužilaštva za ratne zločine (donet 2019. godine) u skladu sa odredbama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i odredbama Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, imajući u vidu vrstu podataka koji se obrađuju, okolnost da će se anonimizaciji podata o ličnosti u optužnicama po pravilu pristupiti nakon potvrđivanja optužnice i nakon pripremnog ročišta, a pre otvaranja glavnog pretresa, kada još uvek javnosti ni od nadležnog suda nisu dostupni podaci o ličnosti; da je stoga prvostepeni organ u smislu odredbe člana 16. stav 10. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, odlučio da odbije zahtev; da je drugostepeni organ, u postupku po žalbi, prihvatajući razloge prvostepenog organa koji se odnose na tok krivičnog postupka u kome je traženo dostavljanje optužnice sa ličnim podacima svih lica, ocenio da je interes održavanja pripremnog ročišta pretežniji od interesa za pristup traženim informacijama, jer se pitanja koja su predmet razmatranja na pripremnom ročištu tiču odgovarajućeg izjašnjavanja stranaka o predmetu optužbe, uz mogućnost da se već u toj fazi postupka donese niz važnih odluka, među koje spada i rešenje o obustavi krivičnog postupka; da je drugostepeni organ dodatno obrazlagao razloge zbog kojih nema osnova dostavljanje podataka oštećenih, ocenivši neprihvatljivim navode žalbe da upoznavanje javnosti sa žrtvom i javno pominjanje njenog imena i prezimena predstavlja vid satisfakcije za žrtvu i preduslov za priznanje patnji koje je pretrpela pre svega na osnovu svog identiteta, iz razloga, pored ostalog, što se žrtvama i njihovima porodicama ne može i ne sme uskratiti pravo da same odlučuju o tome da li će i koji podaci o njima biti objavljeni, pojašnjavajući da pozicija žrtve znači da je osobi koja je žrtva nekog zločina izvršenog nasilnim putem, oduzeta moć da spreči ono što joj je učinjeno, te bi objavljivanje podataka o onome što je žrtva pretrpela značilo nastavak njenih patnji i ponovno oduzimanje moći da sama odlučuje o onome što se nje tiče.
4. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je upravni postupak koji je prethodio podnošenju tužbe okončan za četiri meseca, a da je Upravni sud o tužbi podnosioca podnetoj 30. juna 2020. godine odlučio osporenom presudom U. 10752/20 od 29. marta 2023. godine, dakle nakon dve godine i devet meseci.
Iz prethodno utvrđenog sledi da je o zahtevu podnosioca pravosnažno odlučeno za nešto više od tri godine, u postupku koji je vođen pred tri instance.
Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a imajući u vidu da se u konkretnom slučaju pred nadležne organe postavilo složeno pravno pitanje, te da se trajanje ovog postupka, u celini posmatrano, objektivno ne može smatrati nerazumno dugima, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi podnosioca o povredi prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.
5. Ustavni sud konstatuje da je podnosilac izjavio ustavnu žalbu i protiv presude Upravnog suda U. 10752/20 od 29. marta 2023. godine, zbog povrede prava iz čl. 32, 36, 46. i 51. Ustava.
Polazeći od toga da se, saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojim je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju istaknute povrede, jer Ustavni sud nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi postupa kao instancioni sud i da nakon nadležnih organa preispituje zakonitost osporenih pojedinačnih akata i radnji, Ustavni sud je, polazeći, sa jedne strane od navoda ustavne žalbe u kojoj se ponavljaju razlozi iznošeni u upravno-sudskom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, i sa druge strane, sadržine osporene presude, koja, po oceni Ustavnog suda sadrži dovoljno i jasno obrazloženje iz kojih razloga je odbijena tužba podnosioca, a koji razlozi se zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni relevantnog prava u konkretnom slučaju, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava iz čl. 32. 46. i 51. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom ispita zakonitost osporene presude. Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava u predmetu Šeks protiv Hrvatske naveo da je podnosilac prigovorio da nijedno domaće telo koje je preispitivalo njegov predmet nije sprovelo detaljnu analizu srazmernosti, tj. da domaća tela nisu dokazala da je takva analiza sprovedena. Evropski sud je utvrdio je da je zahtev podnosioca za pristup informacijama pažljivo ocenilo pet različitih državnih tela od kojih su najmanje dva tela neposredno pregledala tražene dokumente. U žalbenom postupku je Poverenik, kao nezavisno telo zaduženo za zaštitu, praćenje i unapređivanje prava na pristup informacijama, izvršio neposredni uvid u dokumente i tako preispitao materijalne kriterijume sadržane u rešenju izvršne vlasti. Osim toga, i Visoki upravni sud je imao mogućnost uvida u predmetne dokumente. U takvim okolnostima, Evropski sud nije smatrao da je način na koji su domaća tela ocenila podnosiočev zahtev bio u osnovi manjkav ili lišen odgovarajućih proceduralnih mera zaštite (presuda od 3. februara 2022. godine, broj predstavke 39325/20).
Sud dodatno i ovom prilikom ponavlja: prvo, da podnosilac nijednim navodom niti dostavljenim dokazom nije potkrepio istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, do koje može doći samo nejednakim odlučivanjem suda poslednje instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama i, drugo, da je već sama osporena presuda Upravnog suda koja je doneta po tužbi podnosioca, dokaz da je podnosilac imao i da je iskoristio pravo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava, budući da se ovim pravom ne jemči pozitivan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu.
Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešivši kao u drugom delu izreke.
6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Snežana Marković, s.r.