Povreda prava na imovinu zbog neisplaćivanja penzije usled dugotrajnog upravnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na imovinu jer podnositeljki nije isplaćena penzija za period od preko šest godina. Zbog neefikasnosti organa uprave u postupku utvrđivanja staža osiguranja, propustila je rok za ponavljanje postupka i ostvarila pravo na isplatu tek od podnošenja novog zahteva.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4894/2021
18.05.2023.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Lidija Đukić, dr Vladan Petrov, Tatjana Đurkić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. U . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. maja 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. U . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd u predmetu D. broj 390142 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

2. Utvrđuje se pravo V. U . na naknadu materijalne štete u iznosu koji je utvrđen rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd broj 181.1-1-05508/17 od 4. oktobra 2017. godine, za period od oktobra 2009. godine do februara 2016. godine, sa pripadajućom kamatom. Naknada se isplaćuje na teret Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Fondu .

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba V. U . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava , u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd u predmetu broj 181.1-1-05508/17 .

4. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. U . iz Beograda je , 15. aprila 2021. godine, preko punomoćnika Lj. Đ, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu izjavila ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 5829/18 od 12. februara 2021. godine i nižestepenih akata , zbog povrede prava iz čl. 32, 36. i 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd u predmetu broj 181.1-1-05508/17.

U ustavnoj žalbi je detaljno izložen tok postupka i pored ostalog, postavljen zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i zahtev za naknadu troškova pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne ža lbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Rešenjem Republičke samoupravne interesne zajednice penzijskog i invalidskog osiguranja radnika – Osnovna zajednica za grad Beograd broj 18357/92 od 21. septembra 1992. godine podnositeljki je utvrđeno svojstvo osiguranika za period od 25. septembra 1974. godine do 25. decembra 1978. godine.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija broj 2261 od 26. aprila 1994. godine ukinuto je prethodno navedeno rešenje.

Presudom Okružnog suda u Beogradu U. 620/94 od 23. novembra 1994. godine drugostepeno rešenje je poništeno.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd D. broj 390142 od 10. januara 1996. godine određeno je da se obnavlja postupak okončan rešenjem broj 18357/92 od 21. septembra 1992. godine i odbija zahtev podnositeljke da joj se utvrdi svojstvo osiguranika za period od 25. septembra 1974. godine do 25. decembra 1978. godine.

Protiv navedenog rešenja podnositeljka je izjavila žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija broj 2261 od 6. februara 1996. godine.

Podnositeljka je protiv navedenog konačnog upravnog akta podnela tužbu, koja je uvažena presudom Okružnog suda u Beogradu U. 490/96 od 12. juna 1996. godine, te je poništeno drugostepeno rešenje.

Rešenjem drugostepenog organa broj 2261 od 25. juna 1996. godine žalba je uvažena i poništeno prvostepeno rešenje od 10. januara 1996. godine.

Zaključkom prvostepenog organa od 7. maja 1997. godine prekinut je postupak po službenoj dužnosti dok se ne pribavi potvrda Sportskog saveza Srbije o periodu i rangu takmičenja.

Podnositeljka je 2009. godine podnela predlog za nastavak postupka.

U ponovnom postupku, u izvršenju drugostepenog rešenja, prvostepeni organ je doneo rešenje D. broj 390142 od 15. jula 2009. godine kojim je odbijen zahtev podnositeljke da joj se utvrdi svojstvo osiguranika za period od 25. septembra 1974. godine do 1. oktobra 1980. godine.

Podnositeljka je protiv navedenog konačnog upravnog akta podnela tužbu, koja je uvažena presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 17174/10 (2009) od 3. juna 2010. godine, te je poništeno drugostepeno rešenje.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija broj 2261od 12. jula 2010. godine žalba podnositeljke je ponovo odbijena kao neosnovana.

Podnositeljka je podnela tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koja je odbijena kao neosnovana presudom Upravnog suda U. 26063/10 od 26. januara 2011. godine.

Podnositeljka je 16. februara 2011. godine izjavila Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 26063/10 od 26. januara 2011. godine i nižestepenih akata , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u tom postupku.

Odlukom Ustavnog suda Už-1211/2011 od 11. marta 2015. godine usvojena je ustavna žalba podnositeljke, utvrđeno da je rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd broj 185.5-3-938/2009 od 15. jula 2009. godine, rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija 02/1 U. broj 2261 od 12. jula 2010. godine i presudom Upravnog suda U. 26063/10 od 26. januara 2011. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, poništena je presuda Upravnog suda U. 26063/10 od 26. januara 2011. godine i određeno da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija 02/1 U. broj 2261 od 12. jula 2010. godine . Takođe je utvrđeno da je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd u predmetu broj 185.5-3-938/2009 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava i utvrđeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Presudom Upravnog suda U. 6043/15 (2010) od 23. jula 2015. godine poništeno je drugostepeno rešenje, a rešenjem drugostepenog organa uprave broj 2261 od 4. septembra 2015. godine prvostepeno rešenje D. broj 390142 od 15. jula 2009. godine.

U ponovnom postupku prvostepeni organ je doneo zaključak D. 390142 od 22. decembra 2015. godine kojim je obustavljeno dalje vođenje postupka pokrenutog po službenoj dužnosti 9. jula 1996. godine za ponavljanje postupka utvrđivanja svojstva osiguranika podnositeljki po osnovu bavljenja sportom u periodu od 25. septembra 1974. godine do 25. decembra 1978. godine.

3.2. Podnositeljka ustavne žalbe je 30. septembra 2009. godine podnela Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd zahtev za priznavanje prava na starosnu penziju.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd D. broj 390142 od 17. septembra 2010. godine predmetni zahtev je odbijen, sa obrazloženjem da podnositeljka ima penzijski staž od 30 godina, osam meseci i 29 dana, a da je rešenje Republičke samoupravne interesne zajednice penzijskog i invalidskog osiguranja radnika – Osnovna zajednica za grad Beograd broj 18357/92 od 21. septembra 1992. godine kojim joj je utvrđen staž od 25. septembra 1974. godine do 25. decembra 1978. godine, odnosno staž od četiri godine i tri meseca, ukinuto, te da ne ispunjava zakonom propisane uslove za priznavanje traženog prava.

Podnositeljka je protiv navedenog konačnog upravnog akta podnela tužbu, koja je odbijena kao neosnovana presudom Upravnog suda U. 29246/10 od 24. februara 2011. godine.

3.3. Podnositeljka ustavne žalbe je 27. januara 2016. godine podnela predlog za ponavljanje postupka okončanog rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd D. broj 390142 od 17. septembra 2010. godine, koji je zaključkom prvostepenog organa D. broj 390142 od 26. aprila 2016. godine odbačen.

Protiv navedenog zaključka podnositeljka je izjavila žalbu, koja je uvažena rešenjem drugostepenog organa broj 01-02/181.6.3 5471/16 od 7. jula 2016. godine, poništen je navedeni zaključak i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

Rešenjem prvostepenog organa uprave D. broj 390142 od 4. oktobra 2017. godine određeno je da se ponavlja postupak okončan rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd D. broj 390142 od 17. septembra 2010. godine i ukida navedeno rešenje, da se podnositeljki utvrđuje pravo na starosnu penziju od 1. oktobra 2009. godine u mesečnom iznosu od 32.762,00 dinara, utvrđeno da penzijski staž iznosi 35 godina i određeno da će se isplata penzije vršiti od 1. februara 2016. godine.

Protiv navedenog rešenja podnositeljka je izjavila žalbu kojom je osporila datum početka isplate penzije.

Rešenjem drugostepenog organa uprave broj 01-02/181.6.3 356/18 od 23. februara 2018. godine žalba je odbijena kao neosnovana.

Podnositeljka je 5. aprila 2018. godine podnela tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda U. 5829/18 od 12. februara 2021. godine. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je podnositeljka zahtev za ponavljanje postupka okončanog rešenjem od 17. septembra 2010. godine, a koje joj je dostavljeno 29. septembra 2010. godine, podnela 27. januara 2016. godine, odnosno po proteku roka od pet godina od dana dostavljanja rešenja po kome se postupak ponavlja, pa se tako postupak nije mogao ponoviti primenom odredbe člana 239. stav 1. tačka 1 ) Zakona o opštem upravnom postupku, već primenom odredbe člana 104. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, po kojoj se rešenje koje je predmet ponavljanja samo može ukinuti i zameniti novim rešenjem, s tim da prava utvrđena rešenjem donetim u postupku izmene, odnosno isplata penzije, pripadaju od 1. februara 2016. godine, kao prvog dana narednog meseca od dana podnošenja zahteva, u skladu sa odredbom člana 105. stav 3. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju; da je sud cenio navod tužbe da je organ uprave oštetio podnositeljku za period od šest godina za iznos neisplaćene penzije, ali je našao da isti nije od uticaja na drugačije odlučivanje.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnositeljka ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugi državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave; da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona; da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne; da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine; da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58).

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa; da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar; da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak; da je, u tom slučaju, drugostepeni organ dužan svojim rešenjem da ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje; da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (član 232); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.); da će se postupak okončan rešenjem protiv koga nema redovnog pravnog sredstva u postupku (konačno rešenje) ponoviti ako se sazna za nove činjenice, ili se nađe ili stekne mogućnost da se upotrebe novi dokazi koji bi, sami ili u vezi sa već izvedenim i upotrebljenim dokazima, mogli dovesti do drukčijeg rešenja da su te činjenice, odnosno dokazi bili izneseni ili upotrebljeni u ranijem postupku (član 239. stav 1. tačka 1)); da ponavljanje postupka može tražiti stranka, a organ koji je doneo rešenje kojim je postupak završen može pokrenuti ponavljanje postupka po službenoj dužnosti; da zbog okolnosti navedenih u članu 239. tač. 1, 6, 7, 8. i 11. ovog zakona stranka može tražiti ponavljanje postupka samo ako bez svoje krivice nije bila u stanju da u ranijem postupku iznese okolnosti zbog kojih traži ponavljanje (član 240. st. 1. i 2.); da stranka može tražiti ponavljanje postupka u roku od jednog meseca, i to, u slučaju iz člana 239. tačka 1 ) – od dana kad je mogla izneti nove činjenice, odnosno upotrebiti nove dokaze; da po proteku roka od pet godina od dostavljanja rešenja stranci, ponavljanje upravnog postupka se ne može tražiti niti se može pokrenuti po službenoj dužnosti (član 242. stav 1. tačka 1) i stav 3. ).

Odredbama sada važećeg Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 18/16 i 95/18) propisano je: da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 30 dana od pokretanja postupka; da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari ne odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 60 dana od pokretanja postupka (član 145. st. 2. i 3.); da se rešenje kojim se odlučuje o žalbi izdaje bez odlaganja, a najkasnije u roku od 60 dana od kada je predata uredna žalba, izuzev ako zakonom nije propisan kraći rok (član 174.).

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), propisano je: da se upravni spor može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06, 5/09, 107/09, 101/10, 93/12, 62/13, 108/13, 75/14 i 142/14) bilo je propisano: da se protiv konačnog rešenja fonda, u slučajevima kada nisu ispunjeni uslovi za ponavljanje postupka po zakonu kojim je uređen opšti upravni postupak, ili su protekli rokovi za ponavljanje postupka po tom zakonu, postupak može ponoviti: ako se sazna za nove činjenice, odnosno nađe ili stekne mogućnost da se upotrebe novi dokazi koji bi sami, ili u vezi sa već upotrebljenim dokazima, mogli dovesti do drugačijeg rešenja; kada je propušteno da se u ranijem postupku iznese neka činjenica, odnosno dokaz koji može dovesti do drugačijeg rešenja; da se ponavljanje postupka pokreće na predlog osiguranika ili po službenoj dužnosti; da ako je predlog za ponavljanje postupka podnet, odnosno postupak ponavljanja pokrenut u roku od pet godina od dana dostavljanja rešenja osiguraniku, u ponovljenom postupku se primenjuju propisi koji su važili u vreme donošenja rešenja po kome se postupak ponavlja, a da ako je predlog podnet, odnosno postupak ponavljanja pokrenut po isteku tog roka, u ponovljenom postupku se primenjuju propisi koji važe u vreme podnošenja predloga za ponavljanje postupka, odnosno u vreme pokretanja tog postupka po službenoj dužnosti; da n a osnovu podataka pribavljenih u ranijem i ponovljenom postupku, nadležni organ novim rešenjem može ranije rešenje koje je bilo predmet ponavljanja ostaviti na snazi ili ga zameniti novim rešenjem kojim se ukida ranije rešenje (član 104.); da p rava utvrđena rešenjem donetim u postupku izmene pripadaju od prvog dana narednog meseca od dana podnošenja zahteva za izmenu rešenja, odnosno od dana donošenja rešenja u postupku za izmenu pokrenutom po službenoj dužnosti (član 105. stav 3.).

5. Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe povredu označenih ustavnih prava obrazlaže time da je zbog nedelotvornog postupanja organa uprave u postupku utvrđivanja svojstva osiguranika, uskraćena za iznose penzije za period od više od šest godina . Naime, podnositeljka ustavne žalbe ukazuje da joj je rešenjem Republičke samoupravne interesne zajednice penzijskog i invalidskog osiguranja radnika – Osnovna zajednica za grad Beograd broj 18357/92 od 21. septembra 1992. godine utvrđeno svojstvo osiguranika za period od 25. septembra 1974. godine do 25. decembra 1978. godine. Nakon toga je rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija broj 2261 od 26. aprila 1994. godine ukinuto prethodno navedeno rešenje i predmetni postupak je trajao do 22. decembra 2015. godine, kada je prvostepeni organ doneo zaključak kojim je obustavljeno dalje vođenje tog postupka. Takođe ukazuje da je 30. septembra 2009. godine podnela Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd zahtev za priznavanje prava na starosnu penziju, ali da je taj zahtev odbijen rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd D. broj 390142 od 17. septembra 2010. godine, sa obrazloženjem da podnositeljka ima penzijski staž od 30 godina, osam meseci i 29 dana, te da ne ispunjava zakonom propisane uslove za priznavanje traženog prava. Podnositeljka ističe da je postupak utvrđivanja svojstva osiguranika neosnovano trajao 20 godina, te da je podnositeljka tek po dobijanju rešenja od 22. decembra 2015. godine , odnosno u januaru 2016. godine, mogla da podnese predlog za ponavljanje postupka za priznavanje prava na starosnu penziju. Posledica dugog trajanja tog postupka bila je protek roka za podnošenje predloga za ponavljanje postupka po Zakonu o opštem upravnom postupku, te uskraćivanje podnositeljke na mesečne iznose penzije od dana kada je ona ispunila uslove za priznavanje prava na penziju, odnosno od dana kada joj je rešenjem i priznato pravo na starosnu penziju, pa sve do februara 2016. godine, od kada joj je određena isplata penzije, kao narednog meseca od dana podnošenja zahteva za izmenu prethodnog rešenja, a koji je propisan Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju.

Ustavni sud najpre ocenjuje da je u osporenoj presudi Upravnog suda U. 5829/18 od 12. februara 2021. godine i nižestepenim aktima dato ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje da , imajući u vidu da je podnositeljka zahtev za ponavljanje postupka okončanog rešenjem od 17. septembra 2010. godine, a koje joj je dostavljeno 29. septembra 2010. godine, podnela 27. januara 2016. godine, odnosno po proteku roka od pet godina od dana dostavljanja rešenja po kome se postupak ponavlja, da se postupak nije mogao ponoviti primenom odredbe člana 239. stav 1. tačka 1 ) Zakona o opštem upravnom postupku, već primenom odredbe člana 104. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, po kojoj se rešenje koje je predmet ponavljanja samo može ukinuti i zameniti novim rešenjem, s tim da prava utvrđena rešenjem donetim u postupku izmene, odnosno isplata penzije, pripadaju od 1. februara 2016. godine, kao prvog dana narednog meseca od dana podnošenja zahteva, u skladu sa odredbom člana 105. stav 3. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.

Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ni ne ukazuje da je činjenično stanje u predmetnom postupku pogrešno utvrđeno, niti da je na tako utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo. Podnositeljka povredu Ustavom zajemčenih prava obrazlaže time da je propustima organa uprave i sudova u, po nj enom mišljenju, neosnovano vođenom postupku u trajanju od 20 godina za osporavanje priznatog joj staža osiguranja, došlo do toga da je uskraćena za pripadajuće mesečne iznose penzije za šest godina, a što, u konkretnom slučaju, predstavlja povredu njenog prava na mirno uživanje imovine iz člana 58. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da se garancije prava na imovinu odnose na zaštitu postojeće imovine , odnosno potraživanja u vezi sa kojima podnosilac ima barem legitimna očekivanja da će steći delotvorno uživanje imovinskog prava. Da bi neko „očekivanje“ bilo legitimno, ono mora biti po svojoj prirodi konkretnije od puke nade i mora biti zasnovano na zakonskoj odredbi ili nekom zakonskom aktu, kao što je sudska odluka koja se odnosi na imovinski interes o kome je reč. Na istom stanovištu je i Evropski sud za ljudska prava (videti, npr. predmet Kopecky protiv Slovačke, broj 44912/98, od 28. septembra 2004. godine).

Iz svega prethodno iznetog, po oceni Ustavnog suda, proizlazi da je podnositeljka ustavne žalbe mogla imati legitimno očekivanje da će biti udovoljeno njenom zahtevu za priznavanje prava na starosnu penziju i njenu isplatu počev od dana ispunjenja uslova za priznavanje traženog prava. Naime, u postupku koji je pokrenut 30. septembra 2009. godine za priznavanje prava na starosnu penziju je utvrđeno da podnositeljka ima penzijski staž od 30 godina, osam meseci i 29 dana, a da je rešenje Republičke samoupravne interesne zajednice penzijskog i invalidskog osiguranja radnika – Osnovna zajednica za grad Beograd broj 18357/92 od 21. septembra 1992. godine kojim joj je utvrđen staž od 25. septembra 1974. godine do 25. decembra 1978. godine, odnosno staž od četiri godine i tri meseca, ukinuto, te da ne ispunjava zakonom propisane uslove za priznavanje traženog prava. Dalje, nakon što je, po službenoj dužnosti, rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija broj 2261 od 26. aprila 1994. godine ukinuto rešenje od 21. septembra 1992. godine kojim je podnositeljki utvrđeno svojstvo osiguranika za period od 25. septembra 1974. godine do 25. decembra 1978. godine, podnositeljka je, što je napred navedenom Odlukom Ustavnog suda Už-1211/2011 od 11. marta 2015. godine i utvrđeno, koristila pravna sredstva koja su joj stajala na raspolaganju u tom postupku, u cilju njegovog pravnosnažnog okončanja, te je utvrđeno da joj je u predmetnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku . Nakon donošenja navedene Odluke Ustavnog suda taj postupak je i okončan – prvostepeni organ je doneo zaključak D. 390142 od 22. decembra 2015. godine kojim je obustavljeno dalje vođenje postupka pokrenutog po službenoj dužnosti 9. jula 1996. godine za ponavljanje postupka utvrđivanja svojstva osiguranika podnositeljki po osnovu bavljenja sportom u periodu od 25. septembra 1974. godine do 25. decembra 1978. godine. Imajući u vidu da joj pravo na starosnu penziju upravo nije bilo priznato zbog nedostajućeg staža osiguranja, dostavljanjem zaključka od 22. decembra 2015. godine stekli su se uslovi da se podnositeljka obrati organu uprave za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka. S tim u vezi podnositeljki je i priznato traženo pravo od 1. oktobra 2009. godine, a po zahtevu podnositeljke od 30. septembra 2009. godine. Kao što je već prethodno navedeno, Ustavni sud ocenjuje da je u osporenoj presudi Upravnog suda U. 5829/18 od 12. februara 2021. godine i nižestepenim aktima dato ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje da , imajući u vidu da je podnositeljka zahtev za ponavljanje postupka okončanog rešenjem od 17. septembra 2010. godine, a koje joj je dostavljeno 29. septembra 2010. godine, podnela 27. januara 2016. godine, odnosno po proteku roka od pet godina od dana dostavljanja rešenja po kome se postupak ponavlja, da se postupak nije mogao ponoviti primenom odredbe člana 239. stav 1. tačka 1 ) Zakona o opštem upravnom postupku, već primenom odredbe člana 104. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, po kojoj se rešenje koje je predmet ponavljanja samo može ukinuti i zameniti novim rešenjem, s tim da prava utvrđena rešenjem donetim u postupku izmene, odnosno isplata penzije, pripadaju od 1. februara 2016. godine, kao prvog dana narednog meseca od dana podnošenja zahteva, u skladu sa odredbom člana 105. stav 3. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Međutim, nesporno je da je podnositeljka zahtev za ponavljanje postupka mogla podneti tek januara 2016. godine, dakle po proteku roka od pet godina od dana dostavljanja rešenja po kome se postupak ponavlja, i to isključivo zbog nedelotvornog postupanja organa uprave i sudova u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd u predmetu D. broj 390142. Podnositeljka je podnošenjem zahteva za priznavanje prava na starosnu penziju imala legitimno očekivanje da će joj od dana priznanja traženog prava biti isplaćeni i pripadajući mesečni iznosi na ime tog prava , a do čega nije došlo zbog neažurnog postupanja u prethodnom postupku.

Specifične okolnosti konkretnog slučaja, koje su detaljno opisane u prethodnom delu obrazloženja , kao i razlozi pravičnosti, nalažu da Ustavni sud u ovoj situaciji podnositeljki utvrdi povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u odnosu na istaknutu povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. i zreke utvrdio pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u mesečnim iznosima utvrđenim rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd broj 181.1-1-05508/17 od 4. oktobra 2017. godine, za period od oktobra 2009. godine do februara 2016. godine, sa pripadajućom kamatom . Naknada se isplaćuje na teret Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Fondu.

7. Imajući u vidu sve prethodno izneto, a vezano za navode podnositeljke da su joj osporenom presudom Upravnog suda U. 5829/18 od 12. februara 2021. godine i nižestepenim aktima povređena prava iz čl. 32, 36. i 58. Ustava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ocenjujući navode podnositeljke ustavne žalbe da joj je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd u predmetu broj 181.1-1-05508/17 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je upravni postupak pokrenut 27. januara 2 016. godine, predlogom podnositeljke za ponavljanje postupka okončanog rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd D. broj 390142 od 17. septembra 2010. godine , te da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 5829/18 od 12. februara 2021. godine. Iz navedenog proizlazi da je osporeni postupak okončan za pet godina.

Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku činjenično stanje nije bilo složeno, niti su se postavila složena pravna pitanja.

Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da se o njenom predlogu za ponavljanje postupka odluči u razumnom roku , imajući u vidu da je traženo ponavljanje postupka kojim je odbijen zahtev podnositeljke za priznavanje prava na starosnu penziju .

Ispitujući postupanje organa uprave, odnosno nadležnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud ukazuje da je u periodu od pet godina donet jedan zaključak i jedno rešenje prvostepenog i dva rešenja drugostepenog organa uprave, kao i da je vođen jedan upravni spor. Prvostepeni organ uprave je najpre zaključkom odbacio predlog podnositeljke nakon tri meseca od dana podnošenja predloga. Drugostepeni organ je o žalbi protiv prvostepenog zaključka odlučio u zakonom propisanom roku . U ponovnom postupku prvostepeni organ je novi upravni akt doneo nakon više od godinu dana, dok je drugostepeni organ o žalbi protiv prvostepenog rešenja odlučio u zakonom propisanom roku. Upravni sud je o tužbi podnetoj 5. aprila 2018. godine protiv konačnog upravnog akta odlučio osporenom presudom U. 5829/18 od 12. februara 2021. godine, dakle u roku od dve godine i deset meseci.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je naročito imao u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok umnogome zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku. Ustavni sud ponavlja da je , u ponovnom postupku, prvostepeni organ doneo novi upravni akt nakon više od godinu dana. Podnositeljka ustavne žalbe je, saglasno navedenim zakonskim odredbama, mogla već nakon 30 dana da koristi procesnopravna sredstva protiv „ćutanja uprave“, a što podnositeljka nije učinila .

Imajući u vidu sve izneto, a posebno da je osporeni postupak vođen i okončan pred prvostepenim i drugostepenim organom uprave i Upravnim sudom u periodu od pet godina, te da u periodu od više od godinu dana podnositeljka nije koristila zakonom propisana sredstva u cilju bržeg okončanja postupka, Ust avni sud je ocenio da podnositeljki nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u kao u tački 4. izreke.

10. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na imovinu zbog neisplaćivanja penzije usled dugotrajnog upravnog postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti