Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i imovinu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu. Postupak za određivanje naknade za izuzeto zemljište, koji traje preko deset godina i još nije okončan, povredio je prava podnosioca.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4895/2010
28.11.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S. iz S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. S. i utvrđuje da su podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju – Sudska jedinica u Surdulici u predmetu R. 267/10 povređen a prav a na suđenje u razumnom roku i na imovinu , zajemčena članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se vanparnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S. iz S., preko punomoćnika Dragutina Vidosavljevića, advokata iz Leskovca, je 22. novembra 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih čl. 32. i 58. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju – Sudska jedinica u Surdulici u predmetu R. 267/07.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, navedeno je da je predlog u predmetnom postupku podnet 16. aprila 2003. godine, ali da ni posle više od sedam godina nije okončan. Podnosilac smatra da mu je dugotrajnim postupkom povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , ali i pravo na imovinu , s obzirom na to da se osporeni postupak vodi radi određivanja naknade zbog izuzimanja iz poseda određenog zemljišta. Podnosilac je od Ustavnog suda tražio da utvrdi povredu označenih ustavnih prava, da naredi okončanje predmetnog postupka, kao i da ukloni sve štetne posledice zbog povrede prava na imovinu. Takođe, istaknut je i zahtev za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe u opredeljenom iznosu, ali nije istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Surdulici R. 267/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Pravnosnažnim rešenjem Skupštine opštine Surdulica – Sekretarijat za privredu i finansije, od 1. jula 1983. godine podnosiocu ustavne žalbe izuzeta je iz poseda određena parcela, čiji je on ranije bio vlasnik, zajedno sa svojom sestrom, te je ta parcela predata u posed opštini Surdulica. Istim rešenjem odlučeno je da će se naknada za izuzeto zemljište odrediti u posebnom postupku po pravnosnažnosti tog rešenja.

Podnosilac ustavne žalbe, J.M. i V.P, kao predlagači, su 16. aprila 2003. godine podneli Opštinskom sudu u Surdulici predlog protiv protivnika predlagača JP „Direkcija za građevinsko zemljište i puteve opštine Surdulica“, radi utvrđivanja naknade za izuzimanje iz poseda opisanog gradskog neizgrađenog zemljišta, kao i za trajne zasade na tom zemljištu. Povodom ovog predloga formiran je predmet R. 7/03

Opštinski sud u Surdulici je, nakon sedam zakazanih ročišta, od kojih jedno nije održano, doneo rešenje R. 7/03 od 24. maja 2005. godine, kojim je usvojio zahtev predlagača. Ovo rešenje dostavljeno je učesnicima u postupku 1. odnosno 3. februara 2005. godine. Protiv označenog rešenja protivnik predlagača je izjavio žalbu. Rešenjem Okružnog suda u Vranju Gž. 1565/06 od 4. oktobra 2006. godine, donetom u postupku po žalbi, ukinuto je rešenje Opštinskog suda u Surdulici R. 7/03 od 24. maja 2005. godine , te je predmet vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, u kome je predmet dobio broj R. 16/06, zakazano je deset ročišta, od kojih je pet održan o. Od pet neodržanih ročišta, dva nisu održana na zahtev predlagača (zakazana za 23. februar i 20. april 2007. godine). Opštinski sud u Surdulici je, nakon što je 14. oktobra 2008. godine zaključio glavnu raspravu u ovom predmetu, istog dana doneo rešenje R. 16/06, kojim je delimično usvojio zahtev predlagača, a koje je učesnicima u postupku dostavljeno 8. odnosno 13. aprila 2009. godine. Ovo rešenje je, u postupku po žalbi protivnika predlagača, ukinuto, rešenjem Okružnog suda u Vranju Gž. 77/10 od 6. aprila 2010. godine.

Nakon vraćanja spisa predmeta, postupak je nastavio da se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju – Sudska jedinica u Surdulici, a predmet je dobio broj R. 267/10. Do zaključenja glavne rasprave u ovoj fazi postupka zakazano je pet ročišta, od kojih jedno nije održano, nakon čega je Osnovni sud u Vranju – Sudska jedinica u Surdulici doneo rešenje R. 267/10 od 7. oktobra 2011. godine, kojim je delimično usvojio zaht ev predlagača. Ovo rešenje dostavljeno je učesnicima u postupku 11. odnosno 14. maja 2012. godine. Protiv označenog prvostepenog rešenja protivnik predlagača je 22. maja 2012. godine izjavio žalbu.

Viši sud u Vranju, odlučujući o ovoj žalbi, doneo je rešenje Gž. 895/12 od 15. jula 2013. godine, kojim je ukinuo rešenje Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Surdulici, a predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, našavši da je prvostepeni sud pogrešno utvrdio činjenično stanje da je predmetno zemljište po strukturi poljoprivredno zemljište.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe , propisano je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne kao i da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (član 58. st. 1. do 3.).

Članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je, između ostalog, da svako fizičko ili pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine, kao i da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava .

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni vanparnični postupak, od podnošenja predloga Opštinskom sudu u Surdulici 16. aprila 2003. godine do odlučivanja Ustavnog suda o ustavnoj žalbi, trajao deset godina i pet meseci, kao i da taj postupak još nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je parnični sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, te da počinje pokretanjem postupka - podnošenjem predloga, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog vanparničnog postupka.

Trajanje vanparničnog postupka više od deset godina samo po sebi ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka, a što potvrđuje i činjenica da su prvostepene odluke čak tri puta ukidane, te da se taj postupak i dalje vodi pred prvostepenim sudom. Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava da činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pored nižom instancom može, samo po sebi, da otkrije ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti, pored drugih, Odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Pavlyulynets protiv Ukrajine “, od 6. septembra 2005. godine i Odluku „Cvetković protiv Srbije“, od 10. juna 2008. godine). Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje i na izraženu neefikasnost u radu vanparničnog suda koji je prvostepena rešenja dostavljao učesnicima u postupku tek po proteku perioda od šest, sedam, odnosno osam meseci od njihovog donošenja.

Ustavni sud je ocenio i da predmetni postupak nije bio ni činjenično ni pravno složen.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao legitimni interes da se postupak što pre okonča, kao i da on nije doprineo navedenoj dužini trajanja predmetnog postupka, osim što dva ročišta nisu održana na zahtev predlagača, među kojima i podnosioca.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim i nedelotvornim postupanjem vanparničnog suda podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom vanparničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tačk i 1. izreke.

S obzirom na to da je predmetni vanparnični postupak još u toku, Ustavni sud je kao način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu mere kako bi se taj postupak okončao u najkraćem roku.

Ustavni sud je, budući da podnosilac ustavne žalbe nije podne o zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, našao da je, u smislu odredbe člana 89. Zakona o Ustavnom sudu, donošenje o dluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnosioca ustavne žalbe.

6. U pogledu istaknute povrede prava na imovinu, zajemčenog članom 58. Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva, a imajući u vidu utvrđene činjenice konkretnog slučaja, Ustavni sud je prvo razmotrio da li „potraživanje“ podnosioca u pogledu određivanja visine naknade za izuzimanje iz poseda za određeno zemljište u postupku koji nije okončan, predstavlja imovinu koja se štiti članom 58. Ustava.

Naime, prema ustaljenoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, koju primenjuje i Ustavni sud, na osnovu člana 18. Ustava, samo tzv. postojeća imovina, uključujući tu i potraživanja za koja podnosilac ima bar „legitimno očekivanje“ da će ih realizovati (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „ Jantner protiv Slovačke“ , od 4. marta 2003. godine, aplikacija broj 39050/97, stav 27 .) čini imovinu iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Takođe, Ustavni sud podseća da pravo na imovinu ne garantuje pravo na sticanje imovine (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Van der Mussele protiv Belgije “, od 23. novembra 1983. godine, stav 48.).

U konkretnom slučaju označeni vanparnični postupak se vodi radi utvrđivanja visine naknade za izuzimanje iz poseda određenog zemljišta. Imajući u vidu da je pravo na predmetnu naknadu, čija je visina bila predmet vanparničnog postupaka, utvrđeno pravnosnažnim rešenjem iz 1983. godine, Ustavni sud je ocenio da se u konkretnom slučaju radi o legitimnom očekivanju podnosioca da mu bude određena, a potom i isplaćena naknada, te da takvo „potraživanje“ uživa zaštitu člana 58. Ustava.

Prilikom ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava na imovinu, Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kome preterano kašnjenje u isplati naknade za eksproprijaciju vodi povećanju gubitka za osobu kojoj je imovina eksproprisana, stavljajući je u poziciju nesigurnosti (videti presudu u predmetu „Akkus protiv Turske “, od 9. jula 1997. godine, stav 29.), kao i da se isto može primeniti za preterano kašnjenje u administrativnim ili sudskim postupcima u kojima se takva naknada određuje, posebno kada je lice kome je imovina eksproprisana, obavezano da vodi takav postupak da bi ostvario naknadu na koju ima pravo (videti presudu u predmetu „Aka protiv Turske “, od 23. septembra 1998, stav 49.).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je propuštanjem suda da u periodu dužem od deset godina utvrdi predmetnu naknad u, podnosiocu ustavne žalbe povređeno i pravo na imovinu, zajemčeno članom 58. Ustava.

Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava iznet u presudi „Deguara Caruana Gatto i dr. protiv Malte“, od 9. jula 2013. godine (aplikacija broj 14796/11, st. 57. i 58.), prema kome činjenica da aplikant nije dobio naknadu za eksproprisanu imovinu ni 23 godine pošto mu je ona uzeta, od aplikanta se traži da nosi neproporcionalni teret, te zahtev ravnometnosti nije postignut, pa je stoga došlo do povrede člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i u ovom delu, odluč ujući kao u tačk i 1. izreke .

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už–633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet sajt Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i imovinu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti