Odluka o odbijanju ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog povrede ugleda

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je žalbu policijskog službenika koji je tužio novine zbog objavljivanja izjave trećeg lica. Sud je zaključio da nije povređeno pravo na pravično suđenje, jer su novinari verno preneli informaciju od javnog interesa, uspostavljajući pravičnu ravnotežu sa zaštitom ugleda.

Tekst originalne odluke

stavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragomira Popratnjaka iz Stare Pazove, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 4. februara 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dragomira Popratnjaka izjavljena protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8505/05 od 26. aprila 2007. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 13971/08 od 5. februara 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragomir Popratnjak iz Stare Pazove je 1. aprila 2009. godine, preko punomoćnika Predraga Savića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu blagovremenu i dopuštenu ustavnu žalbu protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8505/05 od 26. aprila 2007. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 13971/08 od 5. februara 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe 31. oktobra 2005. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih Nebojše Jevrića, Slobodana Reljića, NIN-a d.o.o. i Boška Grujića, radi naknade štete po članu 79. Zakona o javnom informisanju, iz razloga što je u izjavi Boška Grujića koju je objavio list NIN pod naslovom "Po nalogu Popratnjaka" izneto niz neistinitih, netačnih i nepotpunih informacija, što je podnosiocu ustavne žalbe ugrozilo čast i ugled; da je autor spornog teksta prisustvovao glavnom pretresu u krivičnom postupku koji se vodio protiv tužioca, te da je pre objavljivanja istog teksta propustio da sasluša i tužioca, kao drugu stranu, na koji način je propustio da verno prikaže činjenično stanje; da je u spornom tekstu, bez prethodne provere i pažnje primerene okolnostima, preneo izjavu Boška Grujića u kojoj su sadržane i kvalifikacije prema kojima je podnosilac ustavne žalbe izvršio niz krivičnih dela, što je dovelo do povrede pretpostavke nevinosti; da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava na taj način što su stranke bile u neravnopravnoj poziciji tokom celog postupka i da je neravnopravnost stranaka rezultat "dominantnog, diktatorskog režima tadašnjih predstavnika vlasti koji su se zaštitnički odnosili prema redakciji pomenutog lista"; da je objavljeni sporni tekst pogrešno označen u prvostepenoj presudi kao "intervju", iako ne sadrži sve oblike forme koje intervju zahteva, već bi se mogao označiti kao "reporterski izveštaj" ili "komentatorski izveštaj"; da sud nije želeo da ceni činjenicu da je autor teksta zakasnio na ročište za glavnu raspravu u krivičnom postupku, iz kog razloga nije ni mogao da verno prenese čitaocima optužnicu i odbranu okrivljenih, odnosno da parnični sud nije cenio činjenicu da informacije iz krivičnog postupka nisu verno prenete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene pojedinačne akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 31. oktobra 2005. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih Nebojše Jevrića, Slobodana Reljića, NIN-a d.o.o. i Boška Grujića, radi naknade štete po članu 79. Zakona o javnom informisanju. U tužbi je navedeno: da je u izjavi Boška Grujića koju je objavio list NIN pod naslovom "Po nalogu Popratnjaka" izneto niz neistinitih, netačnih i nepotpunih informacija, što je podnosiocu ustavne žalbe ugrozilo čast i ugled; da pre objavljivanja teksta nije bilo pokušaja da se sasluša tužilac, kao druga strana; da je novinar prisustvovao glavnom pretresu u krivičnom postupku koji se vodi protiv tužioca, ali da je u spornom tekstu propustio da verno prenese ono što je čuo na glavnom pretresu, te da nije navedeno, između ostalog, da tužilac nikada pre nije bio osuđivan i da je tužilac policajac; da je objavljivanjem teksta tužiocu naneta nenadoknadiva šteta, da je pretrpeo duševne bolove zbog povrede časti i ugleda, da mu je narušeno zdravstveno stanje, kao i zdravlje članova njegove bliže porodice; da sud stoga treba da obaveže tužene da tužiocu solidarno nadoknade nematerijalnu štetu. Na ročištu održanom 14. septembra 2006. godine tužba je povučena u odnosu na Boška Grujića.

Prvi opštinski sud u Beogradu je osporenom presudom P. 8505/05 od 27. aprila 2007. godine odbio tužbeni zahtev kao neosnovan i obavezao tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, da tuženima nadoknadi troškove parničnog postupka.

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je protiv prvostepene presude izjavio žalbu, zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i odluke o parničnim troškovima.

Rešavajući o žalbi, Okružni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 13791/08 od 5. februara 2009. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je prvostepeni sud na potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo i da je za svoju odluku dao dovoljne, jasne i argumentovane razloge; da nisu osnovani navodi da prvostepeni sud nije pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje tako što je pogrešno procenio da je navedeni tekst intervju jer, po oceni drugostepenog suda, iz navedenog novinskog članka jasno proizlazi da se radi o izjavi Boška Grujića datoj u vidu intervjua novinarima lokalne televizije, kome je prisustvovao i tuženi novinar, koji je uz dozvolu Boška Grujića snimio navedeni intervju putem magnetofona i u potpunosti ga verno citirao u spornom članku; da su neosnovani žalbeni navodi da je u tekstu objavljena neistinita i neproverena informacija i da informacije nisu sa suđenja verno prenete, zbog čega je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, iz razloga što je, po oceni Okružnog suda, u konkretnom slučaju autor spornog teksta verno i autentično preneo izjavu Boška Grujića, bez iznošenja bilo kakvih sopstvenih komentara ili tvrdnji kojima bi se vređala čast i ugled tužioca, niti bi na bilo koji način od strane novinara prosečni čitalac mogao zaključiti da se radi o istinitim informacijama koje je Boško Grujić izneo, već je naprotiv tuženi sa pažnjom primerenom okolnostima slučaja, a imajući u vidu da je tužilac službeno lice i da se protiv njega vodi krivični postupak, objavio navedeni tekst u cilju informisanja javnosti o radu državnih službenika, te da u spornom tekstu tužilac nije nigde ni označen odgovornim za izvršeno krivično delo, odnosno da je ispoštovana pretpostavka nevinosti; da, kako se u konkretnom slučaju radi o verno prenetoj tuđoj tvrdnji, a u skladu sa pravilima novinarske struke i etike iz člana 3. stav 2. Zakona o javnom informisanju, to tuženi ne mogu biti odgovorni za eventualno nastalu štetu, jer je, po oceni tog suda, objavljivanje informacija od interesa za javnost upravo i zadatak novinara.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o javnom informisanju ("Službeni glasnik RS", br. 43/03, 61/05 i 71/09) propisano je: da je javno informisanje slobodno i u interesu javnosti (član 2. stav 1.); da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da tuđe informacije, ideje i mišljenja prenesu i objave verodostojno i potpuno, a ukoliko je informacija preneta iz drugog javnog glasila, uz navođenje glasila iz kojeg je informacija preneta (član 3. stav 2.); da se u javnim glasilima slobodno objavljuju ideje, informacije i mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdani interes da zna, osim kada je drugačije određeno zakonom (član 4. stav 1.); da se u javnom glasilu niko ne sme označiti učiniocem kakvog kažnjivog dela, odnosno oglasiti krivim ili odgovornim pre pravnosnažne odluke suda ili drugog nadležnog organa (član 37.); da svako lice na koje se odnosi netačna, nepotpuna ili druga informacija čije je objavljivanje u skladu sa ovim zakonom zabranjeno, kao i lice kome nije objavljena ispravka, odgovor ili druga informacija čije objavljivanje ima pravo da traži od javnog glasila, u skladu sa ovim zakonom, a koje zbog njenog objavljivanja, odnosno neobjavljivanja trpi štetu, ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete u skladu sa opštim propisima i odredbama ovog zakona, nezavisno od drugih pravnih sredstava koja tom licu stoje na raspolaganju (člana 79.); da novinar, odgovorni urednik i pravno lice koje je osnivač javnog glasila ne odgovaraju za štetu ako je neistinita ili nepotpuna informacija verno preneta iz javne skupštinske rasprave ili javne rasprave u skupštinskom telu ili iz sudskog postupka ili iz dokumenata nadležnog državnog organa (član 82.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je najpre potrebno ispitati da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava. S tim u vezi, ocenjujući pravičnost sprovedenog postupka, Sud nalazi da je neophodno ispitati da li su sudovi u tom postupku, primenjujući materijalno pravo, obezbedili i uspostavili pravičnu ravnotežu između dve suprotstavljene vrednosti - prava na slobodu izražavanja i zaštite časti i ugleda podnosioca ustavne žalbe.

Prema utvrđenoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, sloboda izražavanja je suštinski osnov demokratskog društva i jedan od osnovnih uslova za njegov napredak. Ova sloboda ipak nije apsolutna i može biti ograničena, te je zadatak suda da u svakom pojedinačnom slučaju jasno utvrdi granicu između ograničenja koja su opravdana i potrebna, odnosno neopravdana i nepotrebna. Takođe, sud mora da postigne pravičan balans u zaštiti dveju vrednosti koje mogu da budu suprotstavljene jedna drugoj - slobode medija i prava lica na koje se informacija odnosi da zaštiti svoju reputaciju.

Iako ne sme da prekorači određene granice, naročito imajući u vidu zaštitu reputacije i prava drugih i potrebu da se spreči objavljivanje informacija koje su poverljive, po nalaženju Ustavnog suda, dužnost štampe je da pruži i saopšti informacije i ideje o svim pitanjima od javnog interesa, uključujući i informacije koje se tiču ponašanja državnih službenika. Ne samo da je dužnost štampe da prenese takve informacije i ideje, već je i pravo javnosti da dobije takve informacije. U tom smislu treba poći od činjenice da sloboda saopštavanja informacija (sloboda medija) kao vid slobode izražavanja, predstavlja jedan od temelja demokratskog društva i da se može ograničiti samo ako je ograničenje propisano zakonom, teži legitimnom cilju, proporcionalno i neophodno u demokratskom društvu.

Ustavni sud smatra da je u osporenim presudama detaljno obrazloženo zbog čega nisu postojali opravdani razlozi da se predstavnici medija kazne za objavljivanje spornog teksta u kome je, po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, došlo do povrede njegove časti i ugleda. Naime, u parničnom postupku je utvrđeno: da je autor spornog teksta verno i autentično preneo izjavu drugog lica datog u intervjuu, uz njegovu saglasnost, bez iznošenja bilo kakvih komentara ili tvrdnji autora teksta kojima bi se vređala čast i ugled podnosioca ustavne žalbe i sa pažnjom primerenom okolnostima slučaja; da je u vreme objavljivanja spornog teksta tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, bio službeno lice (policajac) protiv koga se vodio krivični postupak, a da je intervju dao građanin u svojstvu oštećenog u krivičnom postupku; da je navedeni tekst objavljen u cilju informisanja javnosti o radu državnih službenika; da u spornom tekstu podnosilac ustavne žalbe nije nigde označen odgovornim za krivična dela zbog kojih se protiv njega vodi krivični postupak, odnosno da nije povređena pretpostavka njegove nevinosti; da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, u toku parničnog postupka odustao od tužbe koju je podneo protiv lica koje je spornu izjavu dalo. S obzirom na to da je u tekstu verno preneta izjava drugog lica, da je označen izvor informacije i da nisu iznošeni nikakvi sopstveni komentari i mišljenja novinara, te da bi kažnjavanje za gledišta koja je iznela intervjuisana osoba na ozbiljan način ugrozilo doprinos medija diskusiji o pitanjima od javnog značaja, u konkretnom slučaju o radu državnih službenika, Ustavni sud je ocenio da je u osporenom parničnom postupku uspostavljena pravična ravnoteža između dve suprotstavljene vrednosti - prava na slobodu izražavanja i zaštite časti i ugleda pojedinca. Ustavni sud nije pronašao ništa što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su osporeni pojedinačni akti doneti od strane zakonom ustanovljenih sudova, koji su u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom, utvrdili činjenično stanje koje je od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili primenom merodavnih odredaba materijalnog prava. Naime, sudovi su u sprovedenom postupku utvrdili da je sporni tekst objavljen u skladu sa odredbom člana 3. stav 2. Zakona o javnom informisanju i da je stoga tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, podnet zbog objavljivanja navedenog teksta, neosnovan. Podnosiocu ustavne žalbe bilo je omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuje u postupku, prati njegov tok, preduzima zakonom dopuštene radnje i ulaže pravne lekove.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud, takođe, nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, jer se ni iz osporenih presuda, niti iz dostavljenih dokaza takav zaključak nije mogao izvesti. Naime, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije pružio dokaze da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupali na drugačiji način, što bi predstavljalo uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima. Pored toga, navodi podnosioca ustavne žalbe da su stranke bile u neravnopravnoj poziciji tokom celog postupka, a da je to rezultat "dominantnog, diktatorskog režima tadašnjih predstavnika vlasti koji su se zaštitnički odnosili prema redakciji pomenutog lista", ne mogu se ni dovesti u vezu se povredom prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Ravnopravnost stranaka u postupku je jedan od elemenata prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, za koje je Sud prethodno ocenio da nije povređeno podnosiocu ustavne žalbe.

6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu odbio.

Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka o odbijanju ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog povrede ugleda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti