Odluka Ustavnog suda o zakonitosti otkaza ugovora o radu zbog tehnološkog viška i zaštiti sindikalnih predstavnika

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, nalazeći da pravo na suđenje u razumnom roku u radnom sporu nije povređeno. Potvrđena je zakonitost otkaza zbog tehnološkog viška, jer poslodavac nije bio u obavezi da donese program sa kriterijumima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-490/2011
13.03.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dušice Radulović iz Brzog Broda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. marta 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dušice Radulović izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji j e vođen pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P1. 3396/08.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dušice Radulović izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1304/10 od 23. novembra 2010. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Dušica Radulović iz Brzog Broda , podnela je 13. jula 20 11. godine ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1304/10 od 23. novembra 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava .

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, je nav edeno: da je podnositeljki ustavne žalbe - tužilji u osporenom parničnom postupku nezakonito prestao radni odnos kod tuženog; da je tuženi lažno prikazao da je obim poslovanja smanjen, iako je isti uvećan; da podnositeljki, kao članu izvršnog i nadzornog odbora sindikata ASNS kod tuženog , nije mogao prestati radni odnos na osnovu člana 179. stav 9. Zakona o radu, jer je „štiti“ odredba člana 188. stav 1. tačka 3. Zakona o radu ; da Vrhovni kasacioni sud pogrešno smatra da tuženi nije imao obavezu da donese program rešavanja viška zaposlenih, kao i da odredi kriterijume za utvrđivanje za čijim je radom prestala potreba; da su otkaze dobili samo članovi sindikata, što jasno ukazuje na diskriminaciju koju je sproveo tuženi poslodavac; da je došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer je postupak trajao četiri godine, a Zakonom o radu je predviđeno da se isti ima pravnosnažno okončati u roku od šest meseci. Podnositeljka je predlo žila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Opštinskog suda u Nišu P1. 3395/08 od 6. marta 2009. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe , kojim je tražila da se poništi rešenje generalnog direktora tuženog – Instituta za kvalitet radne i životne sredine „1. maj“ AD Niš, broj 41-744/3 od 29. marta 2007. godine o otkazu ugovora o radu zbog prestanka potrebe za radom tužilje. Stavom drugim izreke navedene presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da je tuženi vrati na rad i rasporedi na odgovarajuće radno mesto, sa svim pravima po osnovu rada, počev od 29. marta 2007. godine, pa do dana vraćanja na rad , dok je stavom trećim izreke tužilja obavezana da tuženom naknadi parnične troškove. U obrazloženju prvostepene presude je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi: da je tužilja kod tuženog radila na neodređeno vreme, prema ugovoru o radu od 1. avgusta 2002. godine, aneksu ugovora o radu od 1. aprila 2003. godine, ugovoru o radu od 4. avgusta 2006. godine i aneksu ugovora o radu od 19. februara 2007. godine, na poslovima odgovornog stručnog saradnika u Zavodu za projektovanje, mašinstvo, elektriku i PPZ, kao diplomirani inženjer zaštite na radu; da je usled organizacionih i ekonomskih promena, tuženi 13. marta 2007. godine doneo Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova, čime je prestao da važi raniji Pravilnik od 6. jula 2006. godine; da su donošenjem novog P ravilnika ukinuti neki poslovi koji su bili sistematizovani u prethodnom Pravilniku, a na nekim poslovima, pa i na poslovima na kojima je radila tužilja, smanjen je broj izvršilaca; da tim pravilnikom nisu predviđeni posebni kriterijumi radi utvrđivanja viška zaposlenih; da je tužilji pobijanim rešenjem tuženog od 29. marta 2007. godine prestao radni odnos kod tuženog zbog organizacionih, ekonomskih i tehnoloških promena, zajedno sa još osam zaposlenih ; da je tuženi u tom periodu imao još 93 zaposlena; da je istovremeno, tužilji utvrđena i isplaćena otpremnina u visini od 226.611,92 dinara. Dalje je navedeno: da je tužilji radni odnos prestao primenom odredbe člana 179. stav 1. tač ka 9) važećeg Zakona o radu kojom je predviđeno da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla; da je tuženi postupak rešavanja viška zaposlenih tj. tužilje sproveo u skladu sa odredbama čl. 153 do 160. Zakona o radu ; da je tužilji pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu isplaćena otpremnin a; da je na osnovu Zaključka o primeni najnovijeg pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova u Institutu od 13. marta 2007. godine tuženi kao poslodavac utvrdio da je usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena nastalih nakon privatizacije tuženika i promene oblika preduzeća prestala potreba za radom devetoro zaposlenih, a što je manje od 10% od ukupnog broja zaposlenih kod tuženika koji je u tom momentu imao manje od 100 zaposlenih na neodređeno vreme, zbog čega isti nije ni donosio Program rešavanja viška zaposlenih; da je istim zaključkom bilo predviđeno za kojih devetoro zaposlenih je prestala potreba; da je donošenjem novog Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova od 13. marta 2007. godine utvrđen broj potrebnih zaposlenih na određenim poslovima, što je za posledicu imalo smanjenje broja zaposlenih na određenim poslovima; da je tuženi sa reprezentativnim sindikatom zaključio novi kolektivni ugovor 30. juna 2006 godine ; da, s obzirom na smanjenje obima i broja poslova kod tuženika do kog je došlo usled stupanja na snagu novog Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, tuženi nije bio u mogućnosti da tužilji obezbedi drugi posao, niti da joj obezbedi prekvalifikaciju; da je tužilji otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na kojima je tada radila; da je stav prvostepenog suda da tuženi nije bio u obavezi da donosi program rešavanja viška zaposlenih, te da nije bio u obavezi da predvidi, niti da utvrdi kriterijume na osnovu kojih je baš tužilju oglasio za tehnološki višak; da sprovođenje tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena kod poslodavca spada u autonomnu i samostalnu oblast delovanja privrednih subjekata, pa samim tim sud nema ovlašćenja da ceni celishodnost i opravdanost tih promena; da je tuženi Kolektivnim ugovorom od 30. juna 2006. godine utvrdio broj sindikalnih predstavnika koji uživaju zaštitu u smislu člana 188. stav 1. tačka 3) Zakona o radu, tj. članom 74. Kolektivnog ugovora je utvrđeno da se predsedniku sindikata za vreme obavljanja funkcije i u roku od godinu dana po prestanku funkcije, ako postupa u skladu sa Zakonom, Kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu, ne može otka zati ugovor o radu, niti se može staviti u nepovoljniji položaj u odnosu na položaj pre izbora na funkciju; da je iz izjave tužilje kao stranke i potvrde predsednika sindikalne organizacije ASNS tuženog od 7. septembra 2007. godine utvrđeno da je tužilja bila član organizacije ASNS tuženog, kao i da je obavljala funkciju člana izvršnog odbora i člana nadzornog odbora navedenog sindikata; da iz navedenog proizilazi da tužilja ne uživa zaštitu kao član nadzornog odbora sindikata ASNS tuženog, jer ona nije bila predstavnik zaposlenih u nadzornom odboru poslodavca (organa privrednog društva), niti uživa zaštitu predviđenu članom 74. Kolektivnog ugovora koja se odnosi samo na predstavnika (predsednika) sindikata.

Presudom Okružnog suda u Nišu Gž1. 806/09 od 31. jula 2009. godine preinačena je presuda Opštinskog suda u Nišu P1. 3395/08 od 6. marta 2009. godine, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužilje, poništeno rešenje generalnog direktora tuženog broj 41-744/3 od 29.03.2007. godine i tuženi o bavezan da tužilju vrati na rad, rasporedi na odgovarajuće radno mesto, sa svim pravima po osnovu rada počev od 29. marta 2007. godine pa do vraćanja na rad, i da tužilji naknadi parnične troškove u iznosu od 68.000 dinara. Po oceni drugostepenog suda, pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu je nezakonito zbog toga što je tuženi bio dužan da, bez obzira što nije imao obavezu donošenja programa rešavanja viška zaposlenih, utvrdi kriterijume za otpuštanje zaposlenih za čijim je radom prestala potreba, u smislu člana 21. Ustava i člana 19. stav 1. Zakona o radu i opštih načela Zakona o radu, koji se odnose na zaštitu zaposlenih od diskriminacije.

Protiv drugostepene presude, tuženi je blagovremeno, 26. oktobra 2009. godine, preko punomoćnika izjavio reviziju , zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Postupajući po reviziji tuženog , Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev2. 1304/10 od 23. novembra 2010. godine, kojom je usvojio reviziju i preinačio presudu Okružnog suda u Nišu Gž1. 806/09 od 31. jula 2009. godine, tako što je odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio presudu Opštinskog suda u Nišu P1. 3395/08 od 6. marta 2009. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude, pored ostalog, je navedeno: da se po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizijom tuženog osnovano ukazuje da je u pobijanoj drugostepenoj presudi pogrešno primenjeno materijalno pravo kada je prvostepena presuda preinačena i usvojen tužbeni zahtev tužilje; da prema članu 179. stav 1. tačka 9) Zakona o radu , poslodavac može zaposlenom da otkaže u govor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla, ili dođe do smanjenja obima posla; da je članom 153. stav 1. tačka 1) Zakona o radu propisano da je poslodavac dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih, ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme, i to za najmanje deset zaposlenih kod poslodavca koji je imao u radnom odnosu više od 20, a ma nje od 100 zaposlenih na neodređeno vreme; da je članom 158. Zakona o radu propisano da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u sm islu člana 179. stav 1. tačka 9) tog zakona zaposlenom isplati otpremninu utvrđenu opštim aktom ili ugovorom o radu, s tim što otpremnina ne može biti niža od trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu; da iz navedenih zakonskih odredaba proizilazi da je Zakonom o radu potpuno uređen postupak otkaza ugovora o radu zaposlenom koji je tehnološki v išak; da Zakon o radu ne predviđa kriterijume, niti upućujuće norme o primeni kriterijuma o određivanju viška zaposlenih; da u vreme donošenja pobijanog rešenja , kada je tužilji sa još osmoro zaposlenih otkazan ugovor o radu po istom osnovu, tuženi imao manje od 100 zaposlenih na neodređeno vreme, iz č ega sledi da nije bio u obavezi da donese program rešavanja viška zaposlenih, kojim bi, u smislu člana 155. Zakona o radu, bili propisani i kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih; da je zbog nove sistematizacije radnih mesta Pravilnikom koji je donet pre utvrđivanja viška zaposlenih smanjen broj radnih mesta i izvršilaca na poslu koji je obavljala tužilja, pa kako je tužilji isplaćena otpremnina, to je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito, u smislu člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu.

4. Odredbama Ustava na čije se povrede ukazuje u ustavnoj žalbi, je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05) je propisano: da je poslodavac dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih (u daljem tekstu: program), ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme, i to za najmanje deset zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu više od 20, a manje od 100 zaposlenih na neodređeno vreme (član 153. stav 1. tačka 1)); da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, pored ostalog i u slučaju ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla (član 179. stav 9)) ; da poslodavac ne može da otkaže ugovor o radu, niti na drugi način da stavi u nepovoljan položaj predstavnika zaposlenih za vreme obavljanja funkcije i godinu dana po prestanku funkcije, ako predstavnik zaposlenih postupa u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, i to - 1 ) članu saveta zaposlenih i predstavniku zaposlenih u upravnom i nadzornom odboru poslodavca, 2) predsedniku sindikata kod poslodavca , 3) imenovanom ili izabranom sindikalnom predstavniku (član 188. stav 1. ).

5. Odlučujući najpre o navodima podnositeljke ustavne žalbe da joj je povređeno prav o na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P1. 3396/08, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi podnositeljke neosnovani. Naime, predmetni parnični postupak je okončan za tri i po godine, što se, po stanovištu ovog suda, ne može smatrati nerazumnim rokom za odlučivanje, posebno imajući u vidu da je vođen pred tri sudske instance. Ustavni sud napominje da, iako je odredbom člana 195. stav 3. Zakona o radu propisano da će se spor pred nadležnim sudom pravnosnažno okončati u roku od šest meseci od dana pokretanja spora, navedeni rok je instruktivan, a ne obavezan (videti Odluku Ustavnog suda Už-2098/2010 od 7. novembra 2012. godine).

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi koji se odnose na osporenu revizijsku presudu sa stanovišta istaknute povrede Ustavom zajemčenih prava, Ustavni sud je utvrdio da osporen om presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1304/10 od 23. novembra 2010. godine podnositeljki nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da se osporena presud a zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje. Vrhovni kasacioni sud, kao i Opštinski sud u Nišu, pre njega, utvrdili su da je tuženi prilikom donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu podnositeljke poštovao proceduru utvrđenu Zakonom o radu. Naime, Zakonom o radu je na celovit način uređen postupak otkaza ugovora o radu zaposlenom koji je tehnološki višak . U konkretnom slučaju, u vreme kada je tužilji sa još osmoro zaposlenih otkazan ugovor o radu po istom osnovu, tuženi je imao manje od 100 zaposlenih na neodređeno vreme, te stoga nije bio u obavezi da donese program rešavanja viška zaposlenih (član 153. stav 1. tačka1)) , kojim bi, u smislu člana 155. Zakona o radu, bili propisani i kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih. U takvoj pravnoj situaciji Zakon o radu ne predviđa kriterijume, niti upućujuće norme o primeni kriterijuma o određivanju (tehnološkog) viška zaposlenih. Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da je zbog nove sistematizacije radnih mesta Pravilnikom koji je donet pre utvrđivanja viška zaposlenih smanjen broj radnih mesta i izvršilaca na poslu koji je obavljala podnositeljka, kao i to da je tužilji isplaćena otpremnina, prvostepeni i revizijski sud su našli da je sporno rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito. Ovakav stav prvostepenog, kao i Vrhovnog kasacionog suda je sa stanovišta prava na pravično suđenje prihvatljiv i za Ustavni sud.

Razmatrajući navode ustavne žalbe da podnositeljki, kao članu izvršnog i nadzornog odbora sindikata ASNS kod tuženog, nije mogao prestati radni odnos, na osnovu člana 179. stav 9. Zakona o radu, zbog zaštite predviđene odredb om člana 188. stav 1. tačka 3) Zakona o radu, Ustavni sud ukazuje da ni ovi navodi nisu osnovani. Naime, tuženi je kolektivnim ugovorom od 30. juna 2006. godine utvrdio broj sindikalnih predstavnika, koji uživaju zaštitu u smislu člana 188. stav 1. tačka 3) Zakona o radu, a u koje nije spadala podnositeljka kao član izvršnog i nadzornog odbora sindikata. Pored toga, podnositeljka nije bila član saveta zaposlenih, odnosno predstavnik zaposlenih u upravnom i nadzornom odboru poslodavca (član 188. stav 1. tačka 1) Zakona o radu ), pa ni po tom osnovu nije bila zašti ćena od otkaza ugovora o radu.

Polazeći od svega navedenog u ovoj tački obrazloženja, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu izjavljenu protiv osporene revizijske presude, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. U vezi sa navodima o povredi načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je i povreda ovog načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog prava ili sloboda, za koju u konkretnom slučaju, Ustavni sud nije našao da ima osnova.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Odluka Ustavnog suda o zakonitosti otkaza ugovora o radu zbog tehnološkog viška i zaštiti sindikalnih predstavnika

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti