Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko trinaest godina zbog neefikasnosti sudova. Istovremeno, žalba protiv meritornih presuda je odbijena kao neosnovana, jer nisu bile proizvoljne.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. R . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. jula 2015. godine, doneo je

D E L I M I Č N U O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. R . i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž. 20/13 i Rev. 194/13 od 21. marta 2013. godine, u delu kojim je odlučeno o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15598/10 od 19. oktobra 2011. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž. 20/13 i Rev. 194/13 od 21. marta 2013. godine, u delu kojim je odlučeno o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15598/10 od 19. oktobra 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o izjavljenoj reviziji.

3. Odbacuje se ustavna žalba N. R . izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž. 20/13 i Rev. 194/13 od 21. marta 2013. godine, u delu kojim je odlučeno o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15598/10 od 18. jula 2012. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15598/10 od 19. oktobra 2011. godine, u delu kojim je pravnosnažno odlučeno o zahtevu podnosioca za naknadu materijalne štete.

4. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. R . iz Beograda je, 20. januara 2012. godine, preko punomoćnika V . B, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15598/10 od 19. oktobra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi podnosilac je istakao da je protiv dela osporene presude kojim je pravnosnažno odlučeno o njegovom zahtevu za naknadu nematerijalne štete izjavio reviziju, saglasno odredbi član 41. Zakona o zabrani diskriminacije, u kom slučaju je revizija uvek dozvoljena, te da je ustavnu žalbu protiv navedenog dela osporene presude izjavio „samo radi održanja roka“ u slučaju da izjavljena revizija bude odbačena, dok je u vezi sa delom osporene presude kojim je odlučeno o njegovom zahtevu za naknadu materijalne štete, podnosilac naveo da u tom delu revizija nije dozvoljena, te da su u odnosu na taj deo presude iscrpljena sva pravna sredstva. U prilog svojoj tvrdnji da su osporenom presudom u delu u kome je pravnosnažno odlučeno o zahtevu podnosioca za naknadu materijalne štete povređena označena prava, podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo da Apelacioni sud u Beogradu nije obrazložio svoj stav o ključnim navodima žalbe, kao i da je žalbu „cenio kroz nepostojeće tvrdnje tužioca“, jer žalba nije bila zasnovana na činjenici neizvršavanja Odluke Ustavnog suda, već je prvostepena presuda osporena, pre svega, zbog procesnih nedostataka. Podnosilac je naveo i da osporena presuda ne sadrži pouku o pravnom leku. Takođe, podnosilac je istakao da je Apelacioni sud u Beogradu u istoj činjeničnoj i prvoj situaciji pravnosnažno usvojio tužbene zahteve drugim licima, navodeći kao primer presudu toga suda Gž. 7837/10 od 21. jula 2010. godine. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i poništi osporenu presudu. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenog prava, kao i za naknadu troškova postupka za sastavljanje ustavne žalbe.

Podneskom od 21. juna 2013. godine podnosilac je dopunio ustavnu žalbu, tako što je osporio i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž. 20/13 i Rev. 194/13 od 21. marta 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava, navodeći u obrazloženju da je revizijski sud morao da razmotri izjavljenu reviziju, budući da je bila dozvoljena, kao i da mu je žalba protiv rešenja drugostepenog suda odbačena kao nedozvoljena, iako ga je Apelacioni sud u Beogradu uputio da tu žalbu izjavi.

Podnosilac je, podneskom od 13. septembra 2013. godine dopunio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15598/10 od 19. oktobra 2012. godine, navodeći da je taj sud 10. jula 2013. godine doneo presudu Gž. 7241/12, kojom je pravnosnažno usvojio tužbeni zahtev tužioca u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u kojoj je bio i podnosilac, dostavljajući označenu presudu od 10. jula 2013. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46772/10 od 12. jula 2010. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tuženi Grad B. – Sekretarijat za privredu i Gradsko veće Grada B, da mu, na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade za period od 23. juna 2003. do 26. marta 2008. godine, isplati iznos od 417.006,92 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos, kao i da mu, na ime naknade nematerijalne štete, isplati iznos od 300.000,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15598/10 od 19. oktobra 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, te je potvrđena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46772/10 od 12. jula 2010. godine. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi da je u toku prvostepenog postupka utvrđeno da je tužilac 23. juna 2003. godine podneo zahtev tuženom za upis u registar lica koja obavljaju delatnost auto-taksi prevoza na teritoriji grada Beograda, ali da je njegov zahtev, rešenjem od 24. septembra 2005. godine, odbijen jer nije ispunjavao uslove propisane odredbama čl. 5. i 6. Odluke o auto-taksi prevozu, s obzirom na to da u tom momentu nije postojalo slobodno mesto taksi vozača predviđeno godišnjim planom potreba za auto-taksi prevoz u gradu. Dalje je utvrđeno da je Ustavni sud, Odlukom IU-53/2004 od 29. septembra 2005. godine, utvrdio da odredbe člana 6. stav 1. tačka 7) i člana 11. stav 4. navedene odluke tuženog, kao i odredba člana 3. Plana potreba za auto-taksi prevoz u gradu Beogradu nisu u saglasnosti sa Ustavom, nakon čega je tuženi 26. marta 2008. godine doneo rešenje kojim je usvojio zahtev tužioca za izmenu pojedinačnog akta i kojim je tužiocu data saglasnost za obavljanje delatnosti auto-taksi prevoza, te je on upisan u registar privrednih subjekata. Takođe, utvrđeno je da je tužilac radio u periodu od 11. aprila 2005. godine do 15. avgusta 2005. i od 1. januara 2006. do 10. marta 2008. godine.

U obrazloženju osporene presude navedeno je da tužilac svoj zahtev za naknadu materijalne štete zasniva na odredbi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, a da je zahtev za naknadu nematerijalne štete podneo zbog povrede osnovnih prava garantovanih Ustavom i zbog diskriminacije, saglasno odredbi člana 45. Zakona o zabrani diskriminacije, u vezi sa odredbom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Prema oceni Apelacionog suda u Beogradu iznetoj u osporenoj presudi, pravilno je prvostepeni sud zaključio da se postupanje organa tuženog ne može smatrati nezakonitim i nepravilnim radom u smislu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da je nadležni organ tuženog odbio zahtev tužioca na osnovu propisa koji su važili u trenutku odlučivanja, a nakon Odluke Ustavnog suda ovaj zahtev usvojio. Drugostepeni sud je ocenio i da su neosnovani navodi žalbe kojima se ukazuje da tuženi nije obezbedio izvršenje Odluke Ustavnog suda u razumnom roku, budući da je tuženi, donošenjem rešenja kojim je usvojio zahtev tužioca, otklonio posledice neustavnosti navedene odluke, a odredbama Zakona o Ustavnom sudu i pravnom dejstvu njegovih odluka, odnosno Zakonom o Ustavnom sudu nije predviđen rok u kome bi morala biti doneta odluka kojom se otklanjaju posledice neustavnosti opšteg akta. Takođe, kako je navedeno u obrazloženju, ni Odluka Ustavnog suda kojom je utvrđeno da sporni opšti akti tuženog nisu bili u saglasnosti sa Ustavom nije odredila da će se posledice neustavnosti akata tuženog otkloniti naknadom štete ili na drugi način, a što je kao mogućnost bilo predviđeno tada važećim Zakonom Ustavnom sudu i pravnom dejstvu njegovih odluka, kao što je predviđeno i sada važećim Zakonom o Ustavnom sudu.

U pogledu zahteva za naknadu nematerijalne štete drugostepeni sud je ocenio da nisu osnovani navodi žalbe tužioca da je prvostepena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava zato što taj sud nije primenio odredbu člana 45. Zakona o zabrani diskriminacije, a ovo zbog toga što da bi postojala diskriminacija nekog lica, shodno odredbama čl. 2, 3. i 8. navedenog zakona, odnosno da bi mogla da se utvrdi povreda načela zabrane diskriminacije, neophodna pretpostavka je da se tužiocu zbog nekog njegovog ličnog svojstva uskraćuju prava, a odluka tuženog o auto-taksi prevozu nije bila doneta u cilju diskriminacije bilo kog lica, već je u pitanju opšti akt koji se odnosio na unapred neodređen broj lica, dok je pojedinačni akt, kojim je prvobitno odlučeno o zahtevu tužioca, donet u izvršavanju tog opšteg akta. Imajući u vidu navedeno, drugostepeni sud je zaključio da tužilac, shodno odredbi člana 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, nije učinio verovatnim da mu je zbog nekog njegovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom.

Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju, navodeći u obrazloženju da osnov za izjavljivanje revizije nalazi u Zakonu o zabrani diskriminacije, koji se „u ovom predmetu primenjivao i kao materijalni i kao procesni zakon“, a prema kome je revizija uvek dozvoljena u predmetima ove vrste. U obrazloženju revizije je navedeno i da je Apelacioni sud u Beogradu u drugim predmetima pri istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji usvajao istovrsne tužbene zahteve, kao i da taj sud, u konkretnom slučaju, nije obrazložio ključne činjenice na koje se tužilac pozvao u žalbi, te da je u obrazloženju svoje odluke naveo netačne podatke koji se odnose na navode žalbe. Takođe, u obrazloženju izjavljene revizije navedeno je da je, u konkretnom slučaju, izvršena diskriminacija, narušavanjem jednakih mogućnosti za obavljanje preduzetničke delatnosti, kao i da je prekoračenjem zakonskih rokova za odlučivanje o njegovom zahtevu, došlo do različitog tretmana tužioca zbog njegove profesije ili zanimanja, a to pravljenje razlike nije bilo u skladu sa zakonom. Prema daljim navodima revizije, čak i da je pravljenje razlike bilo u skladu sa zakonom, u ovom slučaju nije ostvarena pravična ravnoteža kao uslov za eventualnu dopuštenost takve radnje tuženog. Tužilac je u reviziji naveo i da je u toku postupka dokazao da je tuženi učinio akt diskriminacije, a da tuženi nije dokazao dopuštenost učinjene diskriminacije, kao i da nije tačan navod suda o „uslovljenosti diskriminacije povredom nekog od osnovnih ljudskih prava“, jer je, kako je navedeno, zabrana diskriminacije samostalno ljudsko pravo.

Rešenjem Gž. 15598/10 od 18. jula 2012. godine Apelacioni sud u Beogradu nije predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu 15598/10 od 19. oktobra 2011. godine. U obrazloženju označenog rešenja navedeno je da je revizija izjavljena sa pozivom na odredbu člana 395. Zakona o parničnom postupku radi ujednačavanja sudske prakse, ali da je Apelacioni sud u Beogradu zaključio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca, kao o izuzetno dozvoljenoj reviziji, budući da je u ranije donetim odlukama tog suda zauzet pravni stav da se primena opšteg akta za koji je kasnije, odlukom Ustavnog suda, utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom, ne može smatrati nezakonitim ili nepravilnim radom organa uprave.

Označeno rešenje je sadržalo pouku o pravnom leku da se protiv tog rešenja može izjaviti žalba, u roku od 15 dana od prijema rešenja, Vrhovnom kasacionom sudu, a preko Prvog osnovnog suda u Beogradu. Tužilac je protiv navedenog rešenja Apelacionog suda u Beogradu izjavio žalbu. Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž. 20/13 i Rev. 194/13 od 21. marta 2013. godine odbačena je žalba tužioca izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15598/10 od 18. jula 2012. godine, kao i revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15598/10 od 19. oktobra 2011. godine. U obrazloženju osporenog revizijskog i žalbenog rešenja navedeno je da žalba protiv rešenja apelacionog suda kojim se ne predlaže odlučivanje o reviziji nije dopuštena. Takođe je navedeno da Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan stav Apelacionog suda u Beogradu izražen u rešenju od 18. jula 2012. godine da nisu ispunjeni uslovi iz člana 395. Zakona o parničnom postupku za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, pa je, primenom odredbe člana 401. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, konstatovao da revizija tužioca nije dozvoljena jer vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi zakonom propisani revizijski cenzus.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazujue podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09) propisano je da u ovom zakonu izraz „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima (u daljem tekstu: lična svojstva) (član 2. stav 1. tačka 1)); da svako ko je povređen diskriminatorskim postupanjem ima pravo da podnese tužbu sudu, da se u postupku shodno primenjuju odredbe zakona o parničnom postupku, da je postupak hitan, kao i da je revizija uvek dopuštena (član 41.); da ako je sud utvrdio da je izvršena radnja neposredne diskriminacije ili je to među strankama nesporno, tuženi se ne može osloboditi od odgovornosti dokazivanjem da nije kriv, kao i da ukoliko tužilac učini verovatnim da je tuženi izvršio akt diskriminacije, teret dokazivanja da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakosti, odnosno načela jednakih prava i obaveza snosi tuženi (član 45.).

Odredbom člana 172. stav 1. ZOO je propisano da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe izjavljene protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž. 20/13 i Rev. 194/13 od 21. marta 2013. godine sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od toga da podnosilac povredu navedenog ustavnog prava zasniva, pre svega, na tvrdnji o proizvoljnoj primeni prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova. S druge strane, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom proizvoljnog i arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda. Budući da proizvoljnost i arbitrernost u utvrđivanju činjenica i primeni merodavnog prava ne može zadovoljiti standard pravičnog suđenja na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, te utemeljenosti ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stanovišta proizvoljno utvrđenog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava. U prilog izloženom, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Van Kück protiv Nemačke, od 12. juna 2003. godine, prema kojem zadatak tog suda nije da preispituje i utvrđuje činjenice i tumači domaće zakone, osim ako presuda domaćeg suda nije očigledno proizvoljna, ili ako nije na razumljiv i zadovoljavajući način obrazložena.

Analizirajući osporeno rešenje, Ustavni sud je konstatovao da je, u konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud našao, prvo, da žalba protiv rešenja apelacionog suda kojim se ne predlaže odlučivanje o izjavljenoj reviziji nije dozvoljena, a, potom, da ni izjavljena revizija ovde podnosioca ustavne žalbe nije dozvoljena.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud, najpre, ukazuje da u svakom postupku koji se vodi pred sudom, sud pravnog leka ima ne samo pravo, već i zakonsku obavezu da pre upuštanja u meritorno odlučivanje o izjavljenom pravnom sredstvu ispita da li su ispunjene procesne pretpostavke za odlučivanje. Ovo pravo (i obaveza) revizijskog suda bilo je propisano članom 404. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u predmetnom postupku, i jednako se odnosi na situaciju kada je izjavljena „obična“ revizija (po članu 394. Zakona), kao i kada je revizija izjavljena po članu 395. tog zakona ili kada je njena dozvoljenost predviđena posebnim zakonom. Stoga, čak ni pozitivna ocena apelacionog suda o dopuštenosti revizije izjavljene iz zakonom izuzetno propisanih razloga, ni na koji način ne može da bude obavezujuća za revizijski sud kao sud nadležan za postupanje po ovom vanrednom pravnom leku i kao sud više instance.

U pogledu osporenog rešenja u delu kojim je odlučeno o dozvoljenosti revizije u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je Vrhovni kasacioni sud ocenio da, u konkretnom slučaju, nisu ispunjeni uslovi za postupanje po tzv. izuzetnoj reviziji, te kako revizija ne bi bila dozvoljena ni prema odredbi člana 394. Zakona o parničnom postupku, to je reviziju podnosioca odbacio. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je u predmetnom parničnom postupku podnosilac ustavne žalbe zahtev za naknadu nematerijalne štete istakao smatrajući da je tuženi učinio akt diskriminacije, kao i da je i reviziju izjavio pozivom na odredbe Zakona o zabrani diskriminacije. Dakle, u konkretnom slučaju, revizijski sud je cenio da li su ispunjeni uslovi za postupanje po izjavljenoj reviziji, u smislu odredaba čl. 394. i 395. Zakona o parničnom postupku. Međutim, polazeći od sadržine revizije i citirane odredbe člana 41. Zakona o zabrani diskriminacije, Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni kasacioni sud, u konkretnom slučaju, propustio da razmotri bitne navode revizije podnosioca koji su od značaja za ocenu o njenoj dozvoljenosti.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio žalbu i utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda, u delu kojim je odlučeno o reviziji podnosioca povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, dok je u tački 2. izreke poništio ovo rešenje i kao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava odredio da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15598/10 od 19. oktobra 2011. godine.

Kako će o reviziji podnosioca biti ponovo odlučivano, to je Ustavni sud ocenio da se još nisu stekli uslovi da razmatra ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15598/10 od 19. oktobra 2011. godine, u njenom delu kojim je pravnosnažno odlučeno o zahtevu podnosioca za naknadu nematerijalne štete.

Odlučujući o zahtevu istaknutom u ustavnoj žalbi za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljno pravično zadovoljenje za podnosioca. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporenog revizijskog rešenja. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 4. izreke.

Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na pravno sredstvo zajemčenog članom 36. stav 2. Ustava, imajući u vidu da će o reviziji podnosioca biti ponovo odlučivano, čime će i eventualna povreda ovog prava biti ispitana po navedenom pravnom leku.

6. U pogledu osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda u delu kojim je odlučeno o žalbi izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15598/10 od 18. oktobra 2011. godine, Ustavni sud, najpre, ukazuje da apelacioni sud, prilikom odlučivanja o ispunjenosti uslova za odlučivanje o reviziji izjavljenoj na osnovu odredbe člana 395. Zakona o parničnom postupku, ima funkciju prvostepenog suda, dajući prvostepenu ocenu o tome da li postoji potreba da Vrhovni kasacioni sud odlučuje o reviziji. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je zaključio da je odluka apelacionog suda o tome da li ima mesta da se odlučuje o „izuzetnoj reviziji“ prvostepena odluka, te da je žalba protiv takvog rešenja dozvoljena. (Ustavni sud je ovakav stav izrazio i u svojim ranijim odlukama, videti, između ostalog, Rešenje Už-2233/2011 od 29. februara 2012. godine).

Međutim, Ustavni sud ocenjuje da ovaj procesni propust učinjen pred Vrhovnim kasacionim sudom, odbacivanjem žalbe, u konkretnom slučaju, nije doveo do toga da podnosiocu bude uskraćeno postupanje tog suda i odlučivanje o dozvoljenosti revizije uopšte, budući da je Vrhovni kasacioni sud osporenim rešenjem cenio uslove za postupanje po ovom pravnom leku (u vezi sa iznetim videti Rešenje Ustavnog suda Už-2966/2013 od 29. septembra 2014. godine).

7. Analizirajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15598/10 od 19. oktobra 2011. godine u delu kojim je odlučeno o zahtevu za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac, uglavnom, smatra da mu je uskraćeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao i da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

S tim u vezi Ustavni sud, najpre, ukazuje da pravo na obrazloženu sudsku odluku nije izričito garantovano članom 32. stav 1. Ustava, ali da, polazeći od člana 18. stav 3. Ustava, prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud sagledava osporenu odluku i u svetlu garancije koja se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (u vezi sa pravom na obrazloženu sudsku odluku videti Odluku Ustavnog suda Už-705/12 od 28. novembra 2012. godine, objavljenu na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, Ustavni sud još jednom ukazuje da treba voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, uvidom u osporenu presudu, ocenio da je Apelacioni sud u Beogradu dao dovoljno detaljno obrazloženje zašto smatra da je pravilno prvostepeni sud odbio predmetni tužbeni zahtev, s obzirom na to da u toku postupka nije utvrđeno da postoji nezakonit ili nepravilan rad državnog organa, što bi bio osnov za naknadu štete u konkretnom slučaju. Apelacioni sud u Beogradu je ocenio i kao neosnovan navod žalbe kojim se ukazuje da tuženi nije obezbedio izvršenje odluke Ustavnog suda, odnosno da nije odlučio o zahtevu tužioca u razumnom roku. Izneti stav drugostepeni sud je detaljno obrazložio, navodeći, između ostalog, da je tuženi otklonio posledice primene neustavne odredbe, tako što je usvojio zahtev tužioca, kao i da Zakon o Ustavom sudu i pravnom dejstvu njegovih odluka koji je važio u vreme kada je doneta citirana odluka Ustavnog suda, kao ni kasnije donet Zakon o Ustavnom sudu, nisu predvideli rok u kojem je tuženi morao da donese odluku, niti je sama Odluka Ustavnog suda o oceni ustavnosti Odluke o auto-taksi prevozu putnika predvidela da će se posledice nastale primenom neustavne odredbe otkloniti naknadom štete ili na drugi mogući način, iako je takva mogućnost bila predviđena navedenim zakonima. U vezi sa iznetim, Ustavni sud ukazuje i da o povredi prava zajemčenih Ustavom, među kojima i prava na suđenje (odnosno postupanje nadležnih organa prilikom odlučivanja o nečijem pravu ili obavezi) u razumnom roku, te o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede, odlučuje Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi navodi ustavne žalbe o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku.

U pogledu navoda da je do povrede prava na pravično suđenje došlo usled pogrešne primene prava, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da preispituje način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe, osim ako iz konkretnih, pravno i činjenično utemeljenih ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ne proizlazi da su sudovi proizvoljno primenili pravo.

Međutim, Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi navodi ustavne žalbe kojima se ukazuje na to da je primena prava u predmetnom parničnom postupku bila proizvoljna ili arbitrerna, niti je Ustavni sud našao bilo šta što ukazuje na to su sudovi tako postupali. Naprotiv, Ustavni sud je ocenio da je osporena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava. Iz navedenih razloga Ustavni sud je utvrdio da presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15598/10 od 19. oktobra 2011. godine, u delu kojim je odlučeno o zahtevu podnosioca za naknadu materijalne štete, nije doneta proizvoljnim tumačenjem ili neprihvatljivom primenom materijalnog prava.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, u odsustvu očigledne proizvoljnosti u postupanju i odlučivanju Apelacionog suda u Beogradu, ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već da podnosilac od Ustavnog suda, zapravo, traži da postupa kao instancioni sud, te da preispita i oceni zakonitost osporene presude.

U vezi sa navodom ustavne žalbe da je time što osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu ne sadrži pouku o pravnom leku, podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje „u vezi sa pravom na pravno sredstvo“, Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravno sredstvo garantuje dvostepenost u odlučivanju, ali ne i pravo na vanredno pravno sredstvo. Pouka o pravnom leku je obaveštenje strankama, odnosno drugim učesnicima u postupku, da mogu protiv određene odluke izjaviti pravni lek u navedenom roku. Pri tome, eventualne greške koje sud učini prilikom davanja ovog obaveštenja ne mogu da štete onima koji su po takvoj pouci postupili.

U konkretnom slučaju, podnosilac je osporio presudu donetu po žalbi, protiv koje je izjavio vanredno pravno sredstvo.

Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da je osporenom presudom odlučeno u drugom stepenu, te da je protiv te presude izjavljena i revizija, Ustavni sud je ocenio da nije ustavnopravno prihvatljiv navod ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje usled toga što osporena drugostepena presuda nije imala pouku o pravnom leku.

U pogledu navoda ustavne žalbe o različitom postupanju sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac uz ustavnu žalbu dostavio jednu presudu kao dokaz za svoju tvrdnju, kao i da je naknadno dostavio jednu presudu, donetu 10. jula 2013. godine, odnosno nakon što je doneta osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15598/10 od 19. oktobra 2011. godine.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da praksa sudova poslednje instance da u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donose različite odluke može dovesti do povrede principa pravne sigurnosti, kao sastavnog dela prava na pravično suđenje (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije , broj 39005/04, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije , broj 30658/05, od 6. decembra 2007. godine). Međutim, zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema. Takve razlike se mogu javiti i u okviru istog suda i to se samo po sebi ne mora smatrati uvek povredom označenog prava (videti rešenja Ustavnog suda Už-9621/2012 od 23. septembra 2013. godine i Už-4911/2011 od 11. jula 2014. godine, kao i presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Tudor Tudor protiv Rumunije, br. 21911/03, od 24. marta 2009. godine, pasus 29.).

Međutim podnosilac je uz ustavnu žalbu dostavio samo jednu odluku donetu pre nego što je pravnosnažno odlučeno o njegovom tužbenom zahtevu kao eventualni dokaz o različitom postupanju parničnog suda. Ustavni sud ukazuje da se u okolnostima postojanja jedne različite odluke donete u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji ne može govoriti o dubokim i dugotrajnim razlikama u sudskoj praksi, niti da postojanje jedne odluke može da dovede do sistemski relevantne pravne nesigurnosti u posmatranom periodu, a time i do povrede prava na pravično suđenje. Ustavni sud ukazuje da je isti stav izrazio i u Rešenju Už-8808/2012 od 23. januara 2014. godine, kao i da je takvog stanovišta i Evropski sud za ljudska prava (videti presudu Vučković i drugi protiv Srbije, br. 17153/11 od 28. avgusta 2012. godine, pasus 60.).

U pogledu naknadno dostavljene odluke Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7241/12 od 10. jula 2013. godine, Ustavni sud je konstatovao da je označena presuda doneta nakon osporene presude kojom je pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu podnosioca. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da do povrede prava na pravnu sigurnost može doći kada nadležni organ prilikom odlučivanja odstupi od ustaljene prakse bez razumnih razloga ili bez ikakvog obrazloženja. Stoga, kako je dostavljena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7241/12 doneta 10. jula 2013. godine, odnosno nakon donošenja osporene presude, to je Ustavni sud ocenio da se označena presuda Apelacionog suda u Beogradu ne može smatrati relevantnim dokazom o učinjenoj povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje.

U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od sadržine ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi označenog ustavnog prava, u suštini, zasnivaju na tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud ocenio da ne postoje ustavnopravni razlozi koji ukazuju na povredu prava na pravično suđenje, to je ocenio da ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji ukazuju na povredu prava iz član 36. stav 1. Ustava.

8. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž. 20/13 i Rev. 194/13 od 21. marta 2013. godine, u odnosu na deo u kome je rešeno o žalbi izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15598/10 od 18. jula 2012. godine, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15598/10 od 19. oktobra 2011. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

9. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

10. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.