Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku o prestanku službe koji je trajao preko sedam godina. Dosuđuje naknadu nematerijalne štete, dok odbija deo žalbe o povredi prava na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Bratislav Đokić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. L. iz Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. L . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 3987 Niš u predmetu int. broj 78-1 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. L . izjavljena protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 2588/11 od 6. decembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. L . iz Niša podn ela je , 21. januara 20 13. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 2588/11 od 6. decembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi se opisuje tok osporenog upravnog postupka za koji se tvrdi da je trajao " od 8. aprila 2005. godine do 10. januara 2012. godine", odnosno "punih četiri godine". Ističe se da je reč o veoma prostom i jednostavnom postupku, koji je, prema odredbi člana 435. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku, bio hitan. Potom se ističe da upravni organi i Upravni sud nisu cenili činjenicu da je podnositeljka raspoređena na formacijsko mesto za koje je kasnije utvrđeno da nema potrebnu stručnu spremu i da su dokazi o ukidanju tog mesta pribavljeni pet godina nakon prestanka službe. Podnositeljka smatra i da rešenjem iz 2011. godine nije moglo biti retroaktivno odlučeno da joj služba prest aje 2005. godine, jer su poništajem ranijeg prvostepenog rešenja poništene i sve pravne posledice koje je ono proizvelo.

Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i naknadi podnositeljki nematerijalnu štetu u iznosu od 750.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku iz spisa predmeta Vrhovnog suda Srbije U-SCG 882/06 i U-SCG 2241/06 i Upravnog suda U. 2588/11 , kao i iz celokupne priložen e dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 3987 Aleksinac int. broj 1795-1 od 8. aprila 2005. godine utvrđeno je da S. L , ovde podnositeljki ustavne žalbe, prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, dana 10. maja 2005. godine.

Rešavajući o žalbi podnositeljke od 19. aprila 2005. godine, VP 1092 Beograd je rešenjem Up-2 broj 78-2/05 od 12. maja 2005. godine odbila žalbu podnositeljke izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Podnositeljka je protiv navedenog konačnog rešenja 8. juna 2005. godine Sudu Srbije i Crne Gore podnela tužbu, o kojoj je nakon što je preuzeo nerešene predmete tog suda , odlučio Vrhovni sud Srbije presudom U-SCG 882/06 od 13. februara 2008. godine, kojom je tužbu uvažio i poništio drugostepeno rešenje od 12. maja 2005. godine . U obrazloženju navedene presude je ocenjeno da su prvostepeno i drugostepeno rešenje zahvaćeni bitnom povredom odredbe člana 199. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku , jer činjenice i razlozi iz obrazloženja tih rešenja ne upućuju na rešenje kakvo je dato u dispozitivu. Isti sud je našao da su učinjene i povrede pravila postupka iz člana 235. stav 2. Zakona, jer tuženi organ nije ocenio sve navode žalbe.

Podnositeljka je protiv istog konačnog rešenja 8. juna 2005. godine Vrhovnom sudu Srbije podnela tužbu, povodom koje se taj sud rešenjem U. 4077/05 od 15. septembra 2005. godine oglasio stvarno nenadležnim i ustupio predmet Sudu Srbije i Crne Gore. Nakon što je preuzeo nerešene predmete Suda Srbije i Crne Gore , o tužbi je odlučio Vrhovni sud Srbije presudom U-SCG 2241/06 od 4. jula 2008. godine, tako što je istu uvažio i poništio drugostepeno rešenje od 12. maja 2005. godine . U obrazloženju navedene presude su dati isti razlozi kao i u ranijoj presudi tog suda U-SCG 882/06 od 13. februara 2008. godine .

Rešavajući u izvršenju navedenih presuda Vrhovnog suda Srbije , VP 1097 Niš je rešenjem UP-2 broj 78/05 od 27. oktobra 2008. godine odbila žalbu podnositeljke izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da su u dopunjenom postupku pribavljene sledeće isprave: potvrda Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 9650-2 od 23. septembra 2008. godine; potvrda Ministarstva odbrane - Sektor za politiku odbrane - Uprava za organizaciju broj 1512-3 od 26. septembra 2008. godine i akt Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš od 19. septembra 2008. godine. Navedeno je da pribavljeni dokazi, o kojima se podnositeljka izjasnila, ukazuju da je ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka bila raspoređena i da joj se nije moglo obezbediti ni jedno od prava propisanih članom 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Vrhovni sud Srbije je presudom U. 7314/08 od 20. maja 2009. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio navedeno drugostepeno rešenje, zbog toga što se potvrde na koje se poziva tuženi organ moraju prihvatiti sa rezervom, budući da su pribavljene naknadno i da ne predstavljaju dokaz o tome da je prvostepeni organ raspolagao podacima sadržanim u njima u vreme donošenja rešenja od 8. aprila 2005. godine.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Vrhovnog sud a Srbije rešenjem UP-2 broj 78/05 od 12. oktobra 2009. godine usvojio žalbu podnositeljke, poništio prvostepeno rešenje od 8. aprila 2005. godine i vratio predmet VP 3987 Niš, kao prvostepenom organu, na ponovni postupak.

Prvostepeni organ je rešenjem int. broj 165-1220 od 15. marta 2010. godine utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe prestala služba, zbog ukidanja radnog mesta, dana 10. aprila 2005. godine. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno da su u dopunjenom postupku pribavljene sledeće isprave: potvrda Ministarstva odbrane - Sektor za politiku odbrane - Uprava za organizaciju; potvrda Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 7664-2 od 16. novembra 2009. godine i akt Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš broj 0310-101-775/2009 od 26. novembra 2009. godine.

Drugostepeni organ je rešenjem UP-2 broj 78/05 od 20. maja 2010. godine usvojio žalbu podnositeljke, poništio prvostepeno rešenje i vratio predmet prvostepenom organu na ponovni postupak. Ponavljajući stav izražen u presudi Vrhovnog sud a Srbije od 20. maja 2009. godine , drugostepeni organ je ukazao prvostepenom organu da kompletira spise predmeta dokazima kojima će utvrditi odlučne činjenice, kao i da po potrebi sprovede poseban ispitni postupak.

Prvostepeni organ je 2. avgusta 2010. godine doneo rešenje int. broj 165-2953 sa dispozitivom iste sadržine kao i u ranije poništenom rešenju. U ponovnom postupku je pribavljen izvod iz Odluke ministra odbrane str. pov. 904-2 od 8. aprila 2005. godine u delu koji se odnosi na formaciju broj 312.616.

Drugostepeni organ je rešenjem UP-2 broj 78/05 od 4. novembra 2010. godine ponovo usvojio žalbu podnositeljke i poništio prvostepeno rešenje, sa obrazloženjem da u postupku pre donošenja pobijanog rešenja podnositeljki nije bilo omogućeno da se izjasni o navedenoj odluci ministra odbrane.

Prvostepeni organ je 5. januara 2011. godine doneo rešenje int. broj 78-1 od 5. januara 2011. godine sa dispozitivom iste sadržine kao i u ranije poništenim rešenjima. Podnositeljka se nije izjasnila o naknadno pribavljenoj Odluci ministra odbrane, iako je bila uredno pozvana, a nedolazak nije opravdala.

Drugostepeni organ je rešenjem UP-2 broj 78-2/05 od 25. februara 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnositeljke izjavljenu protiv prvostepenog rešenja.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 2588/11 od 6. decembra 2012. godine odbijena je tužba podnositeljke podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Polazeći od odredaba člana 143. tačka 9) i člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, kao i zaključka usvojenog na sednici svih sudija 19. novembra 2012. godine, Upravni sud je našao da je podnositeljki pravilno utvrđen prestanak službe u Vojsci sa danom 10. aprila 2005. godine, jer je njeno radno mesto ukinuto, a nije postojala mogućnost zaposlenja na drugom radnom mestu, niti mogućnost dokvalifikacije ili prekvalifikacije. Upravni sud je našao i da nisu osnovani navodi podnosi teljke da prvostepeno rešenje ima retroaktivno dejstvo. Ovo iz razloga što je prvostepeni organ u ponovnom postupku, u kome je podnosi teljki omo gućeno učešće, pribavio dokaze koji se ne mogu smatrati novim, jer se odnose na činjenice iz vremena kada je podnosi teljki utvrđen prestanak radnog odnosa, a njima se samo obrazlaže pravilnost i zakonitost prvostepenog rešenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)).

Odredbom člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/2001 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10 ) propisano je da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar.

5. Ocenjujući osnovanost navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu VP 3987 Niš int. broj 78-1, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Polazeći od navedenog, period bitan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku je trajao od 19. aprila 2005. godine, kada je podnositeljka prvi put izjavila žalbu u upravnom postupku, do 6. decembra 2012. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 2588/11. Dakle, nešto duže sedam godina i sedam meseci.

Pored same dužine trajanja postupka, Ustavni sud je, pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o radnopravnom statusu podnositeljke ustavne žalbe bio razuman, uzeo u razmatranje i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosi teljke kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa i sudova pred kojima je vođen postupak, kao i to o kom pravu podnositeljke je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je i kada je ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka ustavne žalbe bila raspoređen a, a u zavisnosti od toga, da utvrde da li je postojala mogućnost da se podnositeljki pre prestanka službe obezbedi neko od prava koja joj po zakonu pripadaju kao civilnom licu čije je radno mesto ukinuto. U pogledu značaja koji je za podnositeljku imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti rešenja na osnovu koje joj je prestala služba za nju bila od egzistencijalnog značaja.

Ustavni sud je konstatovao da je podnositeljka protiv istog konačnog rešenja od 19. aprila 2005. godine podnela različitim sudovima dve tužbe u upravnom sporu, izjasnivši se Vrhovnom sudu Srbije, nakon preuzimanja nadležnosti u tim predmetima, da ostaje pri podnetim tužbama. Takođe, podnositeljka se tokom 2010. godine nije odazvala pozivu prvostepenog organa da se izjasni o naknadno pribavljenom dokazu.

Ispitujući postupanje nadležnih organa u ovoj upravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog vojnog organa u značajnoj meri dovelo do dužeg trajanja osporenog postupka. Naime, prvostepeni organ je doneo rešenje o prestanku civilne službe podnositeljki ustavne žalbe zbog ukidanja radnog mesta, a da pri tom nije raspolagao bilo kakvim dokazima da je to radno mesto ukinuto, niti da je podnosi teljki prethodno pokušano da se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. Navedenu protivrečnost između činjeničnog stanja koje je proizlazilo iz obrazloženja prvostepenog rešenja i stanja u spisima predmeta, propustio je da otkloni drugostepeni organ u postupku po žalbi, koji je na to bio ovlašćen, u smislu odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. To je imalo za posledicu da drugostepeno rešenj e bud e poništen o u upravnom sporu, jer u spisima predmeta uopšte nije bilo dokaza o odlučnim činjenicama. Umesto da u nastavku postupka otkloni nedostatke nastale prilikom prvostepenog rešavanja, drugostepeni organ je, poništavajući pobijano rešenje, tri puta vraćao predmet prvostepenom organu na ponovni postupak.

Kada je u pitanju postupanje nadležnih sudova u upravnom sporu, Ustavni sud je našao da je dužem trajanju postupka, pre svega, doprinela ocena Vrhovnog suda Srbije o neprihvatljivosti naknadno pribavljenih dokaza, koja se donošenjem osporene presude Upravnog suda pokazala kao pogrešna.

Pri tome je Ustavni sud uzeo u obzir stanovište koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje upravnih organa i protivrečno odlučivanje nadležnih sudova , prevashodno dovelo do toga da posmatrani postupak u kome nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a koji je bio od egzistencijalnog značaja za podnositeljku, neprimereno dugo traje. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavno m sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog upravnog postupka , doprinos upravnih organa i nadležnih sudova, kao i da se podnositeljka u jednom delu postupka nije na adekvatan način koristila svojim procesnim ovlašćenjima. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neefikasnog postupanja upravnih organa i sud ova u upravnom sporu . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, jer vojni organi i Upravni sud nisu oceni li navode da je raspoređena na formacijsko mesto za koje je kasnije utvrđeno da nema potrebnu stručnu spremu, da je prvostepenim rešenjem iz 2011. godine retroaktivno odlučeno da joj služba prestaje 2005. godine, i to na osnovu dokaza koji nisu postojali u vreme kada je utvrđen prestanak službe.

Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da je u više svojih odluka, počev od Odluke Už-5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine, ukazao na to da pribavljanje potvrda i izveštaja nakon datuma kada je utvrđen prestanak službe, ima uporište u odredbama merodavnog procesnog prava. Naime, iz citiranih odredaba člana 232. Zakona o opštem upravnom postupku sledi da se činjenice koje su bile od značaja za donošenje prvostepenog rešenja mogu utvrđivati u postupku pred drugostepenim organom, kao i da se one mogu ponovo utvrđivati u postupku donošenja novog prvostepenog rešenja, nakon poništaja ranijeg, u skladu sa primedbama drugostepenog organa, odnosno suda u upravnom sporu. Ustavni sud je u ranijim odlukama, takođe, ukazao da poništavanje prvostepenog rešenja o prestanku službe nije smetnja da prvostepeni organ donese novo rešenje sa istim datumom prestanka službe, kao i u ranijem rešenju, pod uslovom da u ponovnom postupku nije utvrđeno drugačije činjenično stanje u pogledu datuma prestanka službe i mogućnosti obezbeđivanja nekog od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije (videti, na primer, Odluku Už-7193/2012 od 28. maja 2015. godine). Stoga se, po shvatanju Ustavnog suda, izloženi stavovi Upravnog suda mogu smatrati ustavnopravno utemeljenim.

Ustavni sud je, takođe, našao da se Upravni sud u osporenoj presudi u dovoljnoj meri izjasnio o navodima tužbe, dajući razloge zbog kojih je ocenio da su neosnovani.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 2588/11 od 6. decembra 2012. godine nije povređeno pravo podnositeljke u stavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

8. Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu, iskoristila pravo na žalbu u upravnom postupku i pravo na tužbu u upravnom sporu, o kojima su odlučivali nadležni državni organi. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da podnositeljki osporenom presudom očigledno nije povređeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava.

Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti