Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu podnositeljke kojoj je povređeno pravo na rad i pravično suđenje. Državni organi nisu odlučili o njenom zahtevu za povratak na posao nakon prestanka javne funkcije. Sud je naložio donošenje zakonitog rešenja o njenom radnopravnom statusu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4907/2021
18.06.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Zoran Lončar, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, dr Dobrosav Milovanović i dr Nikola Banjac, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. M. iz Sokobanje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2026. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba A. M. i utvrđuje da je, zbog neodlučivanja o zahtevu za vraćanje na rad podnetom 30. juna 2016. godine Osnovnom sudu u Aleksincu, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnom državnom organu da u roku od 30 dana od dana prijema ove odluke Ustavnog suda donese odluku kojom se uređuje radnopravni status podnositeljke ustavne žalbe, u skladu sa zakonom.

3. Odbija se kao neosnovan zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

4. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. A. M. iz Sokobanje podnela je Ustavnom sudu, 14. aprila 2021. godine, preko punomoćnika S. M, advokata iz Sokobanje, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 23/2021 od 12. marta 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 60. Ustava Republike Srbije.

U toj ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnositeljka bila u radnom odnosu na neodređeno vreme u Opštinskom sudu u Sokobanji; da joj je predsednik tog suda dva puta odobrio mirovanje radnog odnosa zbog izbora na funkciju sekretara Skupštine opštine Sokobanja; da je, po isteku trećeg mandata na toj funkciji, tražila da se vrati na rad u Osnovni sud u Aleksincu, gde su raspoređeni radnici nekadašnjeg Opštinskog suda u Sokobanji; da je od strane predsednika Osnovnog suda u Aleksincu obaveštena da ne može da bude vraćena na rad jer nije odlukom Visokog saveta sudstva raspoređena u tom sudu; da je potom podnela zahtev za vraćanje na rad Visokom savetu sudstva, koji je isti zahtev prosledio Žalbenoj komisiji sudova, koja joj je dostavila akt sačinjen u formi obaveštenja u kome je navedeno da podnositeljka nema svojstvo državnog službenika, pa zato ne može da odlučuje o njenom zahtevu, koji joj je i vraćen; da je Upravni sud odbacio kao nedozvoljenu tužbu podnositeljke podnetu protiv navedenog akta Žalbene komisije sudova, uz ocenu da nije reč o upravnom akt jer njime nije odlučivano o njenim pravima i obavezama, što je kao pravilno prihvatio Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi.

Podnositeljka smatra da su joj takvim postupanjem povređena označena ustavna prava: prvo, zato što nije utvrđeno da li joj je zakonito prestao radni odnos zasnovan na neodređeno vreme, imajući u vidu da o tome nikada nije donet nikakav akt; drugo, da obaveštenje Žalbene komisije sudova predstavlja upravni akt, u smislu odredbe člana 4. Zakona o upravnim sporovima, iako nije sačinjeno u formi rešenja, jer je tim aktom utvrđeno, bez pravnog osnova, da podnositeljka nema svojstvo državnog službenika i da zbog toga ne može da bude raspoređena.

Predloženo je da Ustavni sud poništi osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda i rešenja Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 2654/18 od 5. marta 2020. godine i Upravnog suda Uv. 114/20 od 18. decembra 2020. godine, te da naloži Upravnom sudu da meritorno odluči o podnetoj tužbi.

Podnositeljka je 2. marta 2023. godine, preko istog punomoćnika, podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2071/2021 od 6. oktobra 2022. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, kao i prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava.

U toj ustavnoj žalbi je, takođe, navedeno da podnositeljka ne zna po kom osnovu i kada joj je prestao radni odnos, kao i da joj poslodavac, osim rešenja o mirovanju radnog odnosa, nije dostavio nikakvo rešenje o prestanku radnog odnosa.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povrede označenih ustavnih prava i načela, poništi odluke parničnih sudova i vrati predmet na ponovni postupak i odlučivanje, kao i da dosudi podnositeljki opredeljeni novčani iznos na ime pravičnog zadovoljenja i da joj prizna troškove postupka pred Ustavnim sudom.

Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), spojio navedene ustavne žalbe podnositeljke radi jedinstvenog postupanja.

Ustavni sud je iz sadržine obe ustavne žalbe zaključio da podnositeljka, pored navedenih sudskih odluka, osporava i radnju neodlučivanja o njenim zahtevima za vraćanje na rad, po prestanku funkcije na koju je bila postavljena i prestanku mirovanja radnog odnosa.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku iz spisa predmeta Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 2654/18, Upravnog suda Uv. 114/20 i Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2403/16, dopisa Osnovnog suda u Aleksincu – Sudska jedinica u Sokobanji od 14. marta 2025. godine, Visokog saveta sudstva broj 037-03-32/2025-01 od 1. aprila 2025. godine, Osnovnog suda u Zaječaru VIII-Su-27-1/2025 od 8. aprila 2025. godine i Žalbene komisije sudova broj 112-01-00074/2016-01 od 10. novembra 2025. godine, kao i iz celokupne priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Podnositeljka je bila zaposlena u Opštinskom sudu u Sokobanji, od 7. decembra 1994. godine kao pripravnik, a od 1. marta 1997. do 31. oktobra 2004. godine na neodređeno vreme kao stručni saradnik, viši stručni saradnik i viši sudijski saradnik.

Podnositeljka je prvi put postavljena na funkciju sekretara Skupštine opštine Sokobanja (u daljem tekstu: SO Sokobanja), počev od 1. novembra 2004. godine. Rešenjem Opštinskog suda u Sokobanji V Su broj 32/04-8 od 2. novembra 2004. godine, u tački 1. dispozitiva, podnositeljki je, po njenom zahtevu, odobreno mirovanje radnog odnosa u tom sudu, počev od 1. novembra 2004. godine, na period od četiri godine, dok je u tački 2. dispozitiva određeno da podnositeljka ima pravo da se u roku od 15 dana od dana prestanka funkcije vrati na rad u navedeni sud.

Podnositeljka je drugi put postavljena za sekretara SO Sokobanja, počev od 1. jula 2008. godine. Rešenjem Opštinskog suda u Sokobanji V Su broj 32/08-26 od 3. septembra 2008. godine podnositeljki je, po njenom zahtevu, u tački 1. dispozitiva, odobreno mirovanje radnog odnosa u tom sudu, počev od 30. juna 2008. godine, na period od četiri godine, dok je u tački 2. dispozitiva određeno da ima pravo da se u roku od 15 dana od dana prestanka funkcije vrati na rad u navedeni sud.

Podnositeljka je 17. februara 2010. godine podnela zahtev v.f. predsednika Osnovnog suda u Zaječaru, tražeći donošenje rešenja o raspoređivanju na radno mesto višeg sudijskog saradnika u tom sudu, pošto više nije zainteresovana za vršenje funkcije sekretara SO Sokobanja. Po tom zahtevu nije postupljeno.

Podnositeljka je treći put postavljena za sekretara SO Sokobanja, na period od četiri godine, počev od 9. juna 2012. godine.

Odlukom SO Sokobanja I broj 011-39/2016 od 24. juna 2016. godine podnositeljka ustavne žalbe je razrešena dužnosti sekretara SO Sokobanja sa 24. junom 2016. godine, zbog isteka mandata na koji je postavljena.

Rešenjem Komisije za kadrovska, administrativna i mandatno imunitetska pitanja SO Sokobanja broj 06-41/2016 od 4. jula 2016. godine podnositeljki je utvrđeno pravo na naknadu plate, po prestanku funkcije, u trajanju od tri meseca, od 24. juna do 24. septembra 2016. godine, kada joj prestaje radni odnos, kao i pravo na naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2016. godine. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da je na osnovu dopisa Osnovnog suda u Zaječaru broj V-Su-35/2016-282 od 1. jula 2016. godine i dopisa Osnovnog suda u Aleksincu Su broj VIII-45/16 od 4. jula 2016. godine utvrđeno da podnositeljki ne miruje radni odnos u tim sudovima, te je ona stoga nezaposleno lice.

3.2. Postupci po zahtevima za vraćanje na rad u Osnovni sud u Aleksincu

Podnositeljka je 30. juna 2016. godine podnela zahtev predsedniku Osnovnog suda u Aleksincu za vraćanje na rad, počev od 25. juna 2016. godine, kada joj je prestala dužnost sekretara SO Sokobanja. U tom zahtevu je navela: da prema tački 2. dispozitiva rešenja Opštinskog suda u Sokobanji od 3. septembra 2008. godine, ima pravo da se vrati na rad, u roku od 15 dana od dana prestanka funkcije; da joj je funkcija prestala 24. juna 2016. godine; da je nijedan sud, koji je preuzimao „funkciju“ nekadašnjeg Opštinskog suda u Sokobanji, nije pozvao da se vrati na posao pod pretnjom propuštanja, niti je doneo bilo kakvo rešenje, kao i da se radi o stečenom pravu i da nema njene krivice zbog eventualnih propusta; da stoga moli da se donese rešenje u zakonskom roku.

Predsednik Osnovnog suda u Aleksincu je aktom Su. broj V-35 44/16 od 14. septembra 2016. godine obavestio podnositeljku da nije ovlašćen da odlučuje o njenom zahtevu, s obzirom na to da ona nije radnik Osnovnog suda u Aleksincu, niti je odlukom Visokog saveta sudstva – Komisije za raspoređivanje zaposlenih raspoređena na radno mesto u Osnovnom sudu u Aleksincu, koji je počeo sa radom 1. januara 2014. godine, u skladu sa Zakonom o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava („Službeni glasnik RS“, broj 101/13).

Podnositeljka je potom 21. septembra 2016. godine podnela zahtev Visokom savetu sudstva za donošenje rešenja o vraćanju na rad u Osnovni sud u Aleksincu. U tom zahtevu je navedeno: da je predsednik Osnovnog suda u Aleksincu povredio zakon iz razloga što je bio dužan, ukoliko je smatrao da nije nadležan da odluči o zahtevu od 30. juna 2016. godine, da isti prosledi na odlučivanje nadležnom organu i da o tome obavesti podnositeljku; da nije poznato iz kojih razloga podnositeljka nije prijavljena kao radnik suda sa mirovanjem radnog odnosa, nakon „prve i druge reorganizacije“ pravosuđa, i zašto njen personalni dosije nije prosleđen Visokom savetu sudstva – Komisiji za raspoređivanje zaposlenih; da nikada nije doneto rešenje o prestanku radnog odnosa ili rešenje kojim bi na bilo koji način bilo odlučeno o njenom radnopravnom statusu.

Visoki savet sudstva je 26. septembra 2016. godine prosledio zahtev podnositeljke od 21. septembra 2016. godine Žalbenoj komisiji sudova, koja je aktom broj 112-01-00074/2016-01 od 13. decembra 2017. godine obavestila podnositeljku da je odredbom člana 142. stav 1. Zakona o državnim službenicima propisano da žalbena komisija odlučuje samo o žalbama državnih službenika na rešenja kojima se u upravnom postupku odlučuje o njihovim pravima i dužnostima i o žalbama učesnika internog i javnog konkursa, pa imajući u vidu da podnositeljka nije državni službenik, niti se radi o žalbi protiv rešenja kojim je odlučeno o njenim pravima ili obavezama, podnositeljki je uz navedeni akt Žalbene komisije sudova vraćen zahtev od 21. septembra 2016. godine.

Podnositeljka je pokrenula dva sudska postupka – parnični postupak tužbom od 24. oktobra 2016. godine i upravni spor tužbom od 12. februara 2018. godine.

3.3. Parnični postupak

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2403/16 od 26. februara 2020. godine, u stavu 1. izreke, odbijen je kao neosnovan primarni tužbeni zahtev podnositeljke kojim je tražila da se utvrdi da je bila zaposlena kod tužene na neodređeno vreme, i to u Opštinskom sudu u Sokobanji do 31. decembra 2009. godine, u Osnovnom sudu u Zaječaru – Sudska jedinica u Sokobanji od 1. januara 2010. do 31. decembra 2013. godine i u Osnovnom sudu u Aleksincu – Sudska jedinica u Sokobanji od 1. januara 2014. godine pa nadalje, te da se obaveže tužena Republika Srbija – Osnovni sud u Aleksincu – Sudska jedinica u Sokobanji da je vrati na rad, dok je u stavu 2. izreke odbijen kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev podnositeljke kojim je tražila da se utvrdi da je bila zaposlena kod tužene na neodređeno vreme, i to počev od 1. januara 2014. godine pa nadalje u Osnovnom sudu u Zaječaru, kao i da se obaveže tužena da je vrati na rad i da joj prizna sva prava po osnovu rada, počev od 25. septembra 2016. godine pa nadalje. Po oceni prvostepenog suda, podnositeljka je, nakon formiranja nove mreže sudova 1. januara 2010. godine, bila neraspoređena i nije bila premeštena na drugo radno mesto, pa joj je radni odnos prestao po sili zakona, sa 2. junom 2010. godine, u skladu sa odredbom člana 131. stav 1. tačka 3) Zakona o državnim službenicima, nakon isteka šest meseci od dana osnivanja nove mreže sudova, od kada je ostala neraspoređena, iako nije doneto rešenje o prestanku radnog odnosa.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2471/20 od 16. oktobra 2020. godine je ukinuta presuda prvostepenog suda u st. 1. i 2. izreke, te je odbačena kao neblagovremena tužba podnositeljke u delu primarnog i eventualnog tužbenog zahteva. Drugostepeni sud je našao da je podnositeljka za povredu prava saznala najkasnije 30. juna 2012. godine, kada je prestalo mirovanje radnog odnosa, od kada je imala pravo da u roku od 60 dana, saglasno važećoj odredbi člana 195. stav 2. Zakona o radu, podnese tužbu za utvrđenje radnog odnosa na neodređeno vreme kod tuženog, a kako je tužbu podnela 24. oktobra 2016. godine, njena tužba je neblagovremena, zbog čega je taj sud istu odbacio.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2071/2021 od 6. oktobra 2022. godine odbijena je revizija podnositeljke izjavljena protiv navedenog rešenja drugostepenog suda. Ocena o neblagovremenosti tužbe je zasnovana na odlučnim činjenicama da je podnositeljki poslednji put rešenjem od 30. juna 2008. godine odobreno mirovanje radnog odnosa za period od četiri godine, do 30. juna 2012. godine, zbog postavljenja na funkciju sekretara SO Sokobanja, a da je tužbu podnela 24. oktobra 2016. godine. Kako se podnositeljka od 30. juna 2012. godine nije vratila na rad, jer nije bila raspoređena u neki od sudova odlukom Komisije za raspoređivanje zaposlenih Visokog saveta sudstva, po Zakonu o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, a nije joj mirovao radni odnos u sudu u periodu od 30. juna 2012. do 30. juna 2016. godine (dok je u trećem mandatu obavljala poslove sekretara SO Sokobanja), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je podnositeljka prekludirana sa pravom da traži sudsku zaštitu po isteku 90 dana računajući od 30. juna 2012. godine, koji rok je bio propisan tada važećom odredbom člana 195. stav 2. Zakona o radu. Istaknuto je da je podnositeljka imala delotvorno pravno sredstvo, tužbu za sudsku zaštitu, koju je trebalo da podnese u roku od 90 dana po isteku roka na koji joj je određeno mirovanje radnog odnosa, 30. juna 2012. godine, što nije učinila, već je prihvatila još jedan mandat u SO Sokobanja.

3.4. Upravni spor

Tužba podnositeljke radi poništaja akta Žalbene komisije sudova broj 112-01-00074/2016-01 od 13. decembra 2017. godine je odbačena kao nedozvoljena rešenjem Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 2654/18 od 5. marta 2020. godine, uz ocenu da pobijani akt – obaveštenje, po svojoj sadržini i pravnoj prirodi, ne predstavlja upravni akt u smislu člana 4. Zakona o upravnim sporovima, jer se njime ne odlučuje o pojedinačnom pravu ili obavezi fizičkog ili pravnog lica u kakvoj upravnoj stvari, pa stoga ne predstavlja akt protiv koga se može voditi upravni spor, u smislu člana 3. Zakona o upravnim sporovima.

Rešenjem Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 2654/18 od 5. marta 2020. godine odbačena je tužba podnositeljke podneta protiv akta Žalbene komisije sudova broj 112-01-00074/2016-01 od 13. decembra 2017. godine,

Rešenjem Upravnog suda Uv. 114/20 od 18. decembra 2020. godine odbijen je prigovor podnositeljke izjavljen protiv navedenog rešenja tog suda.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 23/2021 od 12. marta 2021. godine odbijen je zahtev podnositeljke za preispitivanje sudske odluke – rešenja Upravnog suda Uv. 114/20 od 18. decembra 2020. godine. Vrhovni kasacioni sud je našao da je posebno veće Upravnog suda pravilno odlučilo u pobijanom rešenju jer tužbom osporeni akt – obaveštenje Žalbene komisije sudova ne predstavlja akt o čijoj se zakonitosti odlučuje u upravnom sporu. Cenjeni su i navodi podnositeljke koji se odnose na prestanak njenog radnog odnosa i njen status državnog službenika, ali je kod nesumnjivo utvrđene činjenice da akt koji je tužbom osporen nema karakter akta protiv koga se vodi upravni spor u smislu člana 3. Zakona o upravnim sporovima, ti navodi nisu od uticaja na drugačije odlučivanje o zakonitosti pobijanog rešenja.

3.5. Visoki savet sudstva je dopisom broj 037-03-32/2025-01 od 1. aprila 2025. godine obavestio Ustavni sud: da su rešenja o raspoređivanju zaposlenih iz sudova, na osnovu Odluke Visokog saveta sudstva broj 06-00-0036/2009-01 od 23. novembra 2009. godine, donosili v.f. predsednika sudova; da je, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, celokupna nadležnost Opštinskog suda u Sokobanji preneta na Osnovni sud u Zaječaru; da podnositeljka nije tražila od nadležnog suda donošenje rešenja o odobrenju mirovanja radnog odnosa za period od 30. juna 2012. godine, nakon što je po treći put (pogrešno je navedeno po drugi put) postavljena za sekretara SO Sokobanja; da nije u nadležnosti Visokog saveta sudstva, već u nadležnosti predsednika sudova da odlučuje o zahtevima za vraćanje na rad.

Osnovni suda u Zaječaru je dopisom VIII-Su-27-1/2025 od 8. aprila 2025. godine obavestio Ustavni sud da u evidenciji uprave i arhivi Osnovnog suda u Zaječaru nije evidentirano rešenje o prestanku radnog odnosa, niti bilo koja druga odluka kojom je odlučivano o radnopravnom statusu podnositeljke.

4. U konkretnom slučaju je relevantna odredba člana 32. stav 1. Ustava, kojom je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, i odredba člana 60. stav 1. Ustava kojom se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da će organ kad poštom dobije podnesak za čiji prijem nije nadležan, a nesumnjivo je koji je organ nadležan za prijem, poslati podnesak bez odlaganja nadležnom organu, odnosno sudu i o tome će obavestiti stranku, a ako organ koji je dobio podnesak ne može da utvrdi koji je organ nadležan za rad po podnesku, doneće bez odlaganja zaključak kojim će odbaciti podnesak zbog nenadležnosti i zaključak odmah dostaviti stranci (član 56. stav 4.); da je, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, da je u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor (član 208. stav 2.); da će drugostepeni organ, ako je žalbu izjavila stranka zato što prvostepeni organ nije doneo rešenje u propisanom roku (član 208. stav 2.), tražiti da mu prvostepeni organ saopšti razloge zbog kojih rešenje nije doneseno u roku; da će, ako nađe da rešenje nije doneseno u roku iz opravdanih razloga, ili zbog krivice stranke, odrediti prvostepenom organu rok za donošenje rešenja, koji ne može biti duži od jednog meseca; da će drugostepeni organ, ako razlozi zbog kojih rešenje nije doneseno u roku nisu opravdani, tražiti da mu prvostepeni organ dostavi spise predmeta (član 236. stav 1.); da će drugostepeni organ ako može rešiti upravnu stvar prema spisima predmeta, doneti svoje rešenje, a ako ne može, sam sprovesti postupak i svojim rešenjem rešiti upravnu stvar, da će drugostepeni organ, izuzetno, ako nađe da će postupak brže i ekonomičnije sprovesti prvostepeni organ, naložiti da to učini i da mu prikupljene podatke dostavi u određenom roku, posle čega će sam rešiti upravnu stvar, a da je takvo rešenje konačno (član 236. stav 2.).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18 – autentično tumačenje) je propisano: da stranka ima pravo na žalbu ako rešenje nije izdato u zakonom određenom roku (član 151. stav 3.); da kad organ ne izda rešenje u zakonom propisanom roku žalba može da se podnese posle isteka tog roka, a najkasnije u roku od godinu dana od isteka tog roka (član 153. stav 2.); da kad prvostepeni organ nije izdao rešenje u zakonom određenom roku, drugostepeni organ zahteva da mu prvostepeni organ saopšti zašto blagovremeno nije izdao rešenje, da ako drugostepeni organ nađe da prvostepeni organ nije izdao rešenje u zakonom određenom roku iz opravdanog razloga, produžava rok za izdavanje rešenja za onoliko koliko je trajao opravdani razlog, a najduže za 30 dana (član 173. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da ne postoji opravdani razlog zbog koga rešenje nije izdato u zakonom određenom roku, on sam odlučuje o upravnoj stvari ili nalaže prvostepenom organu da izda rešenje u roku ne dužem od 15 dana (član 173. stav 2.); da ako prvostepeni organ ponovo ne izda rešenje u roku koji je odredio drugostepeni organ, on sam odlučuje o upravnoj stvari (član 173. stav 3.); da će se postupci koji do početka primene ovog zakona nisu okončani, okončati prema odredbama zakona koji se primenjivao do početka primene ovog zakona (član 213. stav 1.).

Odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) je propisano: da u upravnom sporu sud odlučuje o zakonitosti konačnih upravnih akata, osim onih u pogledu kojih je predviđena drugačija sudska zaštita (član 3. stav 1.); da u upravnom sporu sud odlučuje i o zakonitosti konačnih pojedinačnih akata kojima se rešava o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, u pogledu kojih u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita (stav 2.); da upravni akt, u smislu ovog zakona, jeste pojedinačni pravni akt kojim nadležni organ, neposrednom primenom propisa, rešava o određenom pravu ili obavezi fizičkog ili pravnog lica, odnosno druge stranke u upravnoj stvari (član 4.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 – Odluka US, 113/17 i 95/18 - autentično tumačenje) je propisano: da se odredbe ovog zakona primenjuju i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno (član 2. stav 2.); da zaposlenom miruju prava i obaveze koje se stiču na radu i po osnovu rada, osim prava i obaveza za koje je zakonom, opštim aktom, odnosno ugovorom o radu drukčije određeno, ako odsustvuje sa rada zbog izbora, odnosno imenovanja na funkciju u državnom organu, sindikatu, političkoj organizaciji ili drugu javnu funkciju čije vršenje zahteva da privremeno prestane da radi kod poslodavca (član 79. stav 1. tačka 4)); da zaposleni kome miruju prava i obaveze iz stava 1. ovog člana ima pravo da se u roku od 15 dana od dana prestanka funkcije vrati na rad kod poslodavca (član 79. stav 2.); da se zaposlenom u pismenom obliku dostavlja rešenje o ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti, sa obrazloženjem i poukom o pravnom leku (…) (član 193. stav 1.).

Odredbom člana 195. stav 2. Zakona o radu, u tekstu koji je važio do izmene objavljene u „Službenom glasniku RS“, broj 75/14, bilo je propisano da je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava.

Odredbama Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, br. 79/05, 81/05 - ispravka, 83/05 - ispravka, 64/07, 67/07 - ispravka, 116/08, 104/09, 99/14, 94/17 i 95/18) je propisano: da se na prava i dužnosti državnih službenika koji nisu uređeni ovim ili posebnim zakonom ili drugim propisom primenjuju opšti propisi o radu i poseban kolektivni ugovor za državne organe (član 4. stav 1.); da državni službenik ima pravo žalbe na rešenje kojim se odlučuje o njegovim pravima i dužnostima, ako žalba ovim zakonom nije izričito isključena (član 16. stav 1.); da rukovodilac otkazuje radni odnos državnom službeniku ako posle prestanka razloga za mirovanje radnog odnosa ne stupi na rad u roku od 15 dana (član 130. stav 1. tačka 3)); da državnom službeniku prestaje radni odnos po sili zakona ako neopravdano izostane s rada najmanje tri uzastopna radna dana - trećeg dana izostanka s rada (član 131. stav 1. tačka 4)); da o pravima i dužnostima državnog službenika odlučuje rukovodilac rešenjem, ako ovim ili drugim zakonom ili drugim propisom nije drukčije određeno (član 140. stav 1.); da se pri odlučivanju o pravima i dužnostima državnog službenika primenjuje zakon kojim se uređuje opšti upravni postupak, izuzev kod odlučivanja o odgovornosti za štetu (član 140. stav 4.); da žalbene komisije odlučuju o žalbama državnih službenika na rešenja kojima se u upravnom postupku odlučuje o njihovim pravima i dužnostima i o žalbama učesnika internog i javnog konkursa (član 142. stav 1.); da žalbene komisije imaju sva ovlašćenja drugostepenog organa i primenjuju zakon kojim se uređuje opšti upravni postupak (član 142. stav 2.); da je žalbena komisija dužna da odluči o žalbi u roku od 30 dana od dana njenog prijema ako ovim zakonom nije drukčije određeno, inače se smatra da je žalba odbijena (član 143. stav 1.); da protiv odluke žalbene komisije može da se pokrene upravni spor (član 143. stav 3.); da (…) o žalbama državnih službenika iz sudova odlučuje Žalbena komisija sudova (član 144. stav 1.).

Odredbama Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava („Službeni glasnik RS“, broj 116/08) osnovana je nova mreža sudova (član 1.), među kojima i Osnovni sud u Zaječaru, pored ostalog, za teritoriju opštine Sokobanja, sa sudskom jedinicom u Sokobanji (član 3. tačka 7)), a danom početka primene tog zakona, odnosno 1. januara 2010. godine (član 19.), prestali su sa radom sudovi osnovani prethodnim Zakonom o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava („Službeni glasnik RS“, br. 63/01 i 42/02), među kojima je i Opštinski sud u Sokobanji. Odredbama člana 16. Zakona bilo je propisano: da potrebna sredstva za rad, opremu, arhivu i zaposlene sudova i javnih tužilaštava koja prestaju da rade danom početka primene ovog zakona, kao i iz okružnih sudova i okružnih javnih tužilaštava, preuzimaju sudovi i javna tužilaštva u skladu sa nadležnošću određenom ovim zakonom, Zakonom o uređenju sudova i Zakonom o javnom tužilaštvu (stav 1.); da će Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca obrazovati komisije koje će doneti rešenja o raspoređivanju zaposlenih iz sudova i javnih tužilaštava iz stava 1. ovog člana, u skladu sa privremenim aktom o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta, koji će doneti ministar nadležan za pravosuđe do 1. septembra 2009. godine (stav 3.).

Odredbama Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava („Službeni glasnik RS“, broj 101/13) osnovana je počev od 1. januara 2014. godine nova mreža sudova (član 1.), među kojima i Osnovni sud u Aleksincu, pored ostalog, za teritoriju opštine Sokobanja, sa sudskom jedinicom u Sokobanji (član 3. stav 1. tačka 1)). Odredbama člana 16. Zakona bilo je propisano: da sudovi i javna tužilaštva koja su osnovana ovim zakonom preuzimaju potrebna sredstva za rad, opremu, arhivu i zaposlene iz sudova i javnih tužilaštava koja su osnovana Zakonom o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava („Službeni glasnik RS“, broj 116/08) (stav 1.); da će Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca obrazovati komisije koje će doneti rešenja o raspoređivanju zaposlenih iz sudova i javnih tužilaštava iz stava 1. ovog člana, u skladu sa privremenim aktom o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta, koji će doneti ministar nadležan za pravosuđe do 1. decembra 2013. godine (stav 3.).

5. Ispitujući postojanje Ustavom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka po spojenim ustavnim žalbama, Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka pokrenula dva paralelna postupka radi vraćanja na rad u Osnovni sud u Aleksincu, po isteku trećeg mandata na funkciji sekretara SO Sokobanja.

Prvo, podnositeljka je podnela zahteve od 30. juna 2016. godine predsedniku Osnovnog suda u Aleksincu i 21. septembra 2016. godine Visokom savetu sudstva, prosleđen Žalbenoj komisiji sudova, kojima je tražila donošenje rešenja o vraćanju na rad i raspoređivanju, o kojima nije odlučeno. Do odlučivanja o tim zahtevima nije mogao dovesti upravni spor okončan osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda od 12. marta 2021. godine, koji je podnositeljka pokrenula protiv akta Žalbene komisije sudova od 13. decembra 2017. godine, imajući u vidu da je navedenom presudom utvrđeno da taj akt, kojim je podnositeljka obaveštena da se ne može postupati po njenom zahtevu od 21. septembra 2016. godine, po svojoj pravnoj prirodi i sadržini nije akt protiv koga se može voditi upravni spor.

Drugo, podnositeljka je podnela tužbu u parničnom postupku od 24. oktobra 2016. godine, tražeći da se utvrdi da je u radnom odnosu na neodređeno vreme i vraćanje na rad, koji postupak je okončan osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda od 6. oktobra 2022. godine. Tužba u parničnom postupku je odbačena kao neblagovremena, jer je ocenjeno da je podneta po isteku Zakonom propisanog roka, koji je iznosio 90 dana računajući od 30. juna 2012. godine, kada je istekao period na koji je podnositeljki bilo odobreno mirovanje radnog odnosa.

Imajući u vidu da zahtevi od 30. juna i 21. septembra 2016. godine i tužba u parničnom postupku od 24. oktobra 2016. godine sadrže isti zahtev da se podnositeljka vrati na rad u Osnovni sud u Aleksincu, u čijem sastavu je Sudska jedinica u Sokobanji, Ustavni sud je navedene postupke u kojima je podnositeljka pokušala da reguliše svoj radnopravni status u svojstvu državnog službenika u sudu, posle prestanka funkcije na koju je bila postavljena i mirovanja radnog odnosa u sudu, razmatrao kao celinu.

Ocenjujući ispunjenost pretpostavke o iscrpljenosti pravnih sredstava pre podnošenja ustavnih žalbi, Ustavni sud je uzeo u obzir relevantne stavove iz prakse Evropskog suda za ljudska prava, koji je uspostavio načelne izuzetke od primene pravila o iscrpljenosti domaćih pravnih lekova, koji se mogu primeniti i na postupak po ustavnoj žalbi, koja je kao i predstavka Evropskom sudu, supsidijarnog karaktera. Pravilo o iscrpljenosti domaćih pravnih sredstava mora se primeniti uz određeni stepen fleksibilnosti i bez preteranog formalizma, te ono nije apsolutno i ne primenjuje se automatski. Od ključnog značaja je uzeti u obzir posebne okolnosti svakog pojedinačnog slučaja, što znači kako postojanje formalnih pravnih lekova u pravnom sistemu određene države, tako i opšti kontekst u kome se oni primenjuju, kao i lične okolnosti podnosioca predstavke. Stoga je potrebno ispitati da li je podnosilac, s obzirom na sve okolnosti datog predmeta, učinio sve što bi se od njega moglo razumno očekivati da iscrpi domaće pravne lekove. Bio bi preterani formalizam ako bi se od podnosioca predstavke zahtevalo da koristi pravna sredstva na čiju primenu ga ne obavezuje ni najviši sud u zemlji (presuda ESLjP, Veliko veće, D.H. i drugi protiv Češke Republike, broj predstavke 57325/00, od 13. novembra 2007. godine, st. 116. i 118.). Ako unutrašnje pravo pruža mogućnost da se koristi nekoliko paralelnih pravnih lekova u raznim oblastima prava, podnosilac predstavke koji nastoji da dobije pravno zadovoljenje za navodno kršenje Konvencije pomoću jednog od tih pravnih lekova, nije nužno dužan da primeni i druge pravne lekove koji suštinski imaju isti cilj (ESLjP, Jasinskis protiv Letonije, broj predstavke 45744/08, od 21. decembra 2010. godine, stav 50. i st. 53-54.). Drugim rečima, ako postoji više od jednog potencijalno delotvornog pravnog leka, od podnosioca predstavke se traži da pribegne samo jednom od njih. Podnosilac treba da izabere pravni lek koji je najprimereniji njegovom predmetu (ESLjP, odluka Moreira Barbosa protiv Portugalije, broj predstavke 65681/01, od 29. aprila 2004. godine).

Ustavni sud je potom ispitao u kom postupku je podnositeljka mogla da ostvari i zaštiti svoja prava u konkretnom slučaju. Ustavni sud je pošao od toga da je državni službenik, prema Zakonu o državnim službenicima, pored ostalog, lice čije se radno mesto sastoji od poslova iz delokruga sudova. O pravima i dužnostima državnog službenika, po pravilu, odlučuje rukovodilac državnog organa rešenjem, a njihova zaštita se obezbeđuje u žalbenom postupku, koji se vodi pred odgovarajućom žalbenom komisijom, i po tužbi u upravnom sporu, koji se vodi pred Upravnim sudom. U postupku odlučivanja o pravima i dužnostima državnih službenika primenjuje se Zakon o opštem upravnom postupku, izuzev kod odlučivanja o odgovornosti za štetu kada se primenjuju pravila parničnog postupka. Sudska zaštita državnih službenika u ovoj situaciji se ostvaruje u upravnom sporu po pravilima Zakona o upravnim sporovima, a ne u radnom sporu po pravilima Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenog proizlazi da je podnositeljka ostvarivanje prava na vraćanje na rad u svojstvu državnog službenika mogla da zahteva u prvostepenom upravnom postupku pred predsednikom suda u koji je tražila da se vrati na rad, a zaštitu tih prava u drugostepenom upravnom postupku pred Žalbenom komisijom sudova, a potom i u upravnom sporu pred Upravnim sudom. Dakle, pravna zaštita u slučaju neodlučivanja rukovodioca o zahtevu za vraćanje na rad kao državnog službenika ne može se tražiti tužbom u parničnom postupku, već podnošenjem pravnih sredstva zbog ćutanja uprave propisanih Zakonom o opštem upravnom postupku i Zakonom o upravnim sporovima.

Stoga je Ustavni sud našao da je ustavnopravno neprihvatljiva ocena Vrhovnog kasacionog suda izražena u osporenom rešenju od 6. oktobra 2022. godine da je podnositeljka delotvornu sudsku zaštitu mogla da ostvari u parničnom postupku i to samo u određenom roku koji je istekao 2012. godine.

Sa jedne strane, podnositeljka je pre podnošenja ustavne žalbe od 2. marta 2023. godine iskoristila pravna sredstva u parničnom postupku koji je okončan osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda od 6. oktobra 2022. godine. Sa druge strane, podnositeljka pre podnošenja ustavne žalbe od 14. aprila 2021. godine nije iskoristila pravna sredstva zbog ćutanja uprave koja su joj stajala na raspolaganju zbog neodlučivanja o zahtevima za vraćanje na rad od 30. juna i 21. septembra 2016. godine, što se nije moglo postići podnošenjem tužbe u upravnom sporu protiv akta (obaveštenja) Žalbene komisije sudova.

Polazeći od toga da je Vrhovni kasacioni sud u rešenju od 6. oktobra 2022. godine ukazao podnositeljki da je delotvornu sudsku zaštitu mogla da ostvari u parničnom postupku i to samo u određenom roku koji je istekao još 2012. godine, da izvan parničnog postupka ni jedan državni organ nije prihvatio da odlučuje o zahtevima podnositeljke za vraćanja na rad, već joj je, štaviše, jedan takav zahtev i vraćen, iako je postojala obaveza da se po službenoj dužnosti uredi njen radnopravni status, što još uvek nije učinjeno, niti joj je ukazano na to da je svoja prava mogla da ostvari i zaštiti u skladu sa pravilima upravnog postupka i upravnog spora, Ustavni sud smatra da za podnositeljku drugi pravni put, odnosno upravni postupak i upravni spor, nije bio u dovoljnoj meri izvestan, nakon donošenja rešenja Vrhovnog kasacionog suda od 6. oktobra 2022. godine. Stoga, Sud zaključuje da se u konkretnom slučaju od podnositeljke nije moglo očekivati, niti tražiti, da pored podnošenja tužbe i izjavljivanja žalbe i revizije o kojima su odlučili nadležni sudovi u parničnom postupku, pokuša da, pre obraćanja Ustavnom sudu, zaštitu prava ostvari i drugim pravnim sredstvima zbog neodlučivanja o njenom zahtevu za vraćanje na rad od 30. juna 2016. godine. Pri tome, drugi zahtev za vraćanje na rad od 21. septembra 2016. godine nije relevantan za dalju ocenu, jer je pre njega podnet pomenuti zahtev iste sadržine o kome nije odlučeno, zbog čega nije bilo potrebno podnositi drugi zahtev, koji je uostalom i vraćen podnositeljki.

Saglasno prethodno izloženom, Ustavni sud ocenjuje da postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje o ustavnoj žalbi podnositeljke.

6. Podnositeljka u obema ustavnim žalbama povredu označenih ustavnih prava obrazlaže time što joj nije bilo dozvoljeno da se vrati na rad u Osnovni sud u Aleksincu, po prestanku funkcije na koju je postavljena i prestanku mirovanja radnog odnosa, iako prethodno nije doneto rešenje o prestanku radnog odnosa.

Polazeći od toga da prethodno navedeni postupci u kojima je podnositeljka pokušala da reguliše svoj radnopravni status nisu doveli do donošenja bilo kakve odluke o tome, pri čemu takva odluka još uvek nije doneta, Ustavni sud je ove navode ustavne žalbe razmatrao sa stanovišta istaknutih povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na rad iz člana 60. stav 1. Ustava.

Ustavni sud najpre konstatuje da, iako prilikom normiranja ustavnog prava na pravično suđenje, nije izričito utvrđeno pravo na pristup sudu, ono čini njegov imanentni i neodvojivi deo, kao nužni uslov da bi se ovo pravo uopšte moglo ostvariti. Ovo zato, jer ako se stranci onemogući raspravljanje i odlučivanje pred sudom ili drugim državnim organom, odnosno organizacijom koja vrši javna ovlašćenja, o postavljenom zahtevu, svi ostali elementi složenog prava na pravično suđenje postaju iluzorni i apstraktni, odnosno bespredmetni (videti Odluku Ustavnog suda Už-11610/2013 od 23. oktobra 2014. godine). Ustavni sud konstatuje da podnositeljka nije mogla pred nadležnim organom – predsednikom suda ni da pokrene postupak radi vraćanja na rad i regulisanja svog radnopravnog statusa, u kome je dalja pravna zaštita obezbeđena pred Žalbenom komisijom sudova i Upravnim sudom.

Pravo na rad, u skladu sa zakonom, podrazumeva, pored ostalog, pravo zaposlenog da se pod zakonom propisanim uslovima vrati na rad kod poslodavca kod koga mu je mirovao radni odnos i pravo da mu radni odnos ne prestane na način suprotan zakonu. U tim slučajevima, zaposlenom mora biti dostavljeno rešenje kojim je odlučeno o njegovim pravima, obavezama i odgovornosti, u čijem obrazloženju se moraju navesti razlozi koji sa stanovišta odredaba merodavnog prava upućuju na donetu odluku, od čega zavisi ostvarivanje delotvorne pravne zaštite. Ustavno pravo na rad je u konkretnom slučaju bliže uređeno odredbama Zakona o radu kojima je propisan institut mirovanja radnog odnosa i odredbama Zakona o državnim službenicima kojima su propisani načini i razlozi prestanka radnog odnosa državnog službenika i njegova pravna zaštita.

Ustavni sud je povrede prava na pristup nadležnom državnom organu, kao element prava na pravično suđenje, i prava na rad razmatrao u odnosu na radnju neodlučivanja o zahtevu podnositeljke za vraćanje na rad od 30. juna 2016. godine koji je podnet predsedniku Osnovnog suda u Aleksincu, od koga je podnositeljka mogla da zahteva ostvarivanje prava na rad, u skladu sa zakonom.

Mirovanje radnog odnosa je regulisano odredbama člana 79. Zakona o radu, kojima je propisano kada dolazi do mirovanja radnog odnosa zaposlenog i njegovog ponovnog aktiviranja. Odredbom člana 2. stav 2. Zakona o radu je propisano da se odredbe tog zakona primenjuju i na zaposlene u državnim organima, ako zakonom nije drukčije određeno, što se odnosi na odredbe tog zakona o mirovanju radnog odnosa. Da bi zaposleni ostvario pravo na mirovanje radnog odnosa dužan je da podnese pisani zahtev poslodavcu, uz dostavljanje potrebnih dokaza, povodom koga je poslodavac dužan da donose rešenje kojim se odobrava mirovanje radnog odnosa iz zakonom propisanog razloga. Mirovanjem radnog odnosa obezbeđuje se očuvanje radnog odnosa, koji i dalje postoji dok traje mirovanje. Zaposleni kome miruju prava i obaveze iz radnog odnosa, ima pravo da se, po prestanku razloga i isteku roka određenog u rešenju o mirovanju, u zakonom propisanom roku vrati na rad kod poslodavca, čime se ponovo uspostavljaju navedena prava i obaveze. To podrazumeva donošenje rešenja poslodavca o vraćanju na rad i raspoređivanju na određene poslove, podnošenje prijave na obavezno socijalno osiguranje i stupanje zaposlenog na rad. Pri tome je vraćanje na rad moguće samo iz statusa mirovanja radnog odnosa koje je odobreno rešenjem poslodavca.

U konkretnom slučaju, podnositeljka je bila na funkciji sekretara SO Sokobanja u periodu od 1. novembra 2004. do 24. juna 2016. godine, u tri uzastopna mandata, s tim što joj je, po prestanku funkcije, utvrđeno pravo na naknadu plate u trajanju od tri meseca, do 24. septembra 2016. godine. Do postavljenja na navedenu funkciju bila je viši sudijski saradnik u Opštinskom sudu u Sokobanji u radnom odnosu na neodređeno vreme. Podnositeljki je rešenjima Opštinskog suda u Sokobanji od 2. novembra 2004. i 3. septembra 2008. godine, po njenim zahtevima, odobreno mirovanje radnog odnosa u tom sudu, oba puta na period od po četiri godine, zbog postavljenja na funkciju. Tokom mirovanja radnog odnosa podnositeljka nije obavljala faktički rad u sudu, ali je i dalje bila u radnom odnosu koji je bio u stanju mirovanja. Pri tome je 1. januara 2010. godine, tokom drugog mandata podnositeljke od 2008. do 2012. godine, došlo do uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, te je Opštinski sud u Sokobanji prestao da radi i njegov pravni sledbenik je bio Osnovni sud u Zaječaru, a 1. januara 2014. godine, tokom trećeg mandata podnositeljke od 2012. do 2016. godine, osnovan je Osnovni sud u Aleksincu, sa Sudskom jedinicom u Sokobanji. Prilikom raspoređivanja državnih službenika iz Opštinskog suda u Sokobanji u Osnovni sud u Zaječaru, počev od 1. januara 2010. godine, podnositeljka nije uzeta u obzir, kao ni prilikom raspoređivanja državnih službenika u Osnovni sud u Aleksincu, počev od 1. januara 2014. godine.

Podnositeljka je 30. juna 2016. godine podnela zahtev za vraćanje na rad predsedniku Osnovnog suda u Aleksincu, koji o tom zahtevu nije odlučio. Podnositeljka zbog neodlučivanja o tom zahtevu nije podnela žalbu zbog ćutanja uprave, a potom eventualno i tužbu zbog ćutanja uprave, već je pokrenula parnični postupak radi utvrđenja postojanja radnog odnosa i vraćanja na rad, kao i upravni spor protiv akta (obaveštenja) Žalbene komisije sudova, što su postupci u kojima, po prethodno datoj oceni, nije mogla ishodovati donošenje odluke o svom radnopravnom statusu u sudu u koji je tražila vraćanje na rad.

Ustavni sud ukazuje na to da je prilikom odlučivanja o zahtevu podnositeljke za vraćanje na rad posle prestanka funkcije na koju je bila postavljena, prethodno potrebno utvrditi do kada je podnositeljki mirovao radni odnos u sudu i u zavisnosti od toga utvrditi da li je podnositeljki radni odnos prestao pre podnošenja zahteva za vraćanje na rad. Predsednik Osnovnog suda u Aleksincu i Žalbena komisija sudova nisu prihvatili da odlučuju o njenim zahtevima za vraćanje na rad, navodeći da ona nije državni službenik i nije raspoređena na rad u tom sudu. Međutim, Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka upravo tražila da se vrati na rad u svojstvu državnog službenika i da prethodno nije doneto rešenje kojim se utvrđuje iz kog razloga i kada je podnositeljki prestao radni odnos koji je mirovao zbog postavljenja na funkciju, iako je postojala obaveza da se po službenoj dužnosti rešenjem uredi njen radnopravni status u sudu. Na tu obavezu nije mogla uticati činjenica da je Opštinski sud u Sokobanji, u kome je podnositeljki 2004. i 2008. godine bilo odobreno mirovanje radnog odnosa, prestao da radi 1. januara 2010. godine, imajući u vidu da je nadležnost i zaposlene iz tog suda preuzeo Osnovni sud u Zaječaru, sa Sudskom jedinicom u Sokobanji, a da je navedena sudska jedinica od 1. januara 2014. godine u sastavu Osnovnog sud u Aleksincu.

Ovaj sud ukazuje na to da je odredbom člana 193. stav 1. Zakona o radu, koja se saglasno odredbama člana 2. stav 2. tog zakona i člana 4. stav 1. Zakona o državnim službenicima, primenjuje i na prava i dužnosti državnih službenika, propisano da se zaposlenom u pismenom obliku dostavlja rešenje o ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti, sa obrazloženjem i poukom o pravnom leku. Posledica nedonošenja rešenja kojim se utvrđuje zakonom propisani razlog i datum prestanka radnog odnosa podnositeljke koji je mirovao u sudu, kao i razlog zbog koga ne može da se vrati na rad, sa obrazloženjem i poukom o pravnom leku, jeste da podnositeljka to ne može da ospori delotvornim pravnim sredstvima – žalbom propisanom odredbom člana 16. stav 1. Zakona o državnim službenicima, a potom eventualno i tužbom propisanom odredbom člana 143. stav 3. tog zakona.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud ocenjuje da radnopravni status podnositeljke nije uređen u skladu sa zakonom, jer nikakvo rešenje o tome nije doneto. S obzirom na to da postoji obaveza donošenja takvog rešenja po zahtevu podnositeljke za vraćanje na rad koji je 30. juna 2016. godine podnet predsedniku Osnovnog suda u Aleksincu, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki zbog nepokretanja postupka i neodlučivanja o tom zahtevu u dugom vremenskom periodu povređeno pravo na pristup nadležnom državnom organu, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, i pravo na rad iz člana 60. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23, 92/23 i 47/26), usvojio ustavnu žalbu u odnosu na navedenu radnju, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud, ne ulazeći u to da li su ispunjeni zakonom propisani uslovi za vraćanje podnositeljke na rad posle prestanka funkcije na koju je bila postavljena ili za prestanak radnog odnosa, ovom odlukom ne prejudicira odluku nadležnog organa o njenom radnopravnom statusu.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio nadležnom državnom organu da u roku od 30 dana od dana prijema ove odluke Ustavnog suda donose odluku kojom se uređuje radnopravni status podnositeljke ustavne žalbe, u skladu sa zakonom. U tom smislu se ova odluka Ustavnog suda dostavlja Osnovnom sudu u Zaječaru i Osnovnom sudu u Aleksincu radi postupanja u skladu sa tačkom 2. izreke.

8. Kako podnositeljka u konkretnom slučaju nije mogla da ostvari delotvornu zaštitu prava na rad u upravnom sporu koji je okončan osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 23/2021 od 12. marta 2021. godine, niti u parničnom postupku koji je okončan osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2071/2021 od 6. oktobra 2022. godine, Ustavni sud nije posebno razmatrao ustavne žalbe u odnosu na navedene osporene sudske odluke. Takođe, Sud nije razmatrao ni istaknute povrede drugih ustavnih prava i ustavnog načela, s obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i prava na rad i odredio način otklanjanja štetnih posledica utvrđenih povreda.

9. Odlučujući o zahtevu za naknadu nematerijalne štete istaknutom u ustavnoj žalbi od 2. marta 2023. godine, Ustavni sud konstatuje da je navedenom ustavnom žalbom osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2071/2021 od 6. oktobra 2022. godine, kojim je okončan parnični postupak, u kome podnositeljka nije mogla da ostvari delotvornu zaštitu prava na rad, već je to mogla samo u upravnom postupku i upravnom sporu. Imajući to u vidu, kao i da je utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje i prava na rad dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnositeljki ustavne žalbe, te da je prethodno određeno da će se štetne posledice zbog učinjenih povreda prava otkloniti donošenjem odluke nadležnog državnog organa kojom se uređuje radnopravni status podnositeljke, u skladu sa zakonom, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

10. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom istaknutom u ustavnoj žalbi od 2. marta 2023. godine, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu ESLjP, Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.), posebno zbog toga što se navedena ustavna žalba odnosi na parnični postupak, u kome podnositeljka nije mogla da ostvari delotvornu zaštitu prava na rad, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

11. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

 

Slični dokumenti

• Už 11682/2018: Odluka Ustavnog suda kojom se utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku
• Už 11572/2021: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu U. A. i D. S
• Už 9657/2021: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 13786/2021: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neovlašćenog ispitivanja blagovremenosti tužbe od strane revizijskog suda
• Už 13563/2021: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu
• Rev2 2071/2021: Odbacivanje tužbe za utvrđenje radnog odnosa zbog propuštanja prekluzivnog roka
• Už 11632/2020: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i razumni rok