Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Poništena je presuda Vrhovnog kasacionog suda jer je meritorno odlučivao o reviziji koja je bila nedozvoljena zbog vrednosti predmeta spora ispod zakonskog cenzusa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. K . iz S . M, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. K . i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3189/10 od 4. novembra 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3189/10 od 4. novembra 2010. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 422/10 od 10. juna 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. K . iz S . M . izjavio je 2. februara 2011. godine, preko punomoćnika D . G, advokata iz S . M, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3189/10 od 4. novembra 2010. godine zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na naknadu štete i rehabilitaciju, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1, člana 35. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je o reviziji tužene – Republike Srbije - Ministarstva pravde , Vrhovni kasacioni sud odlučio u meritumu, iako je revizija morala biti odbačena, jer je vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude bila ispod cenzusa od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe propisanog članom 394. Zakona o parničnom postupku; da je tužba podneta 5. oktobra 2006. godine i da je tada vrednost tužbeno g zahteva iznosila 7.000.000 dinara, a da je tužbeni zahtev 18. juna 2008. godine smanjen na iznos od 5.348.449,90 dinara; da je o nedozvoljenosti revizije podnosilac ustavne žalbe ukazivao u odgovoru na reviziju, ali da u osporenoj revizijskoj presudi o navodima iz odgovora na reviziju nema ni reči; da je ovakva odluka Vrhovnog kasacionog suda u suprotnosti sa postojećom pravnom praksom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu, dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 112/11, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosi lac ustavne žalbe, podneo je 6. oktobra 2006. godine Opštinskom sud u u Sremskoj Mitrovici (u daljem tekstu Opštinski sud) tužbu protiv tužene Republike Srbij e – Ministarstvo pravde tražeći da sud obaveže tuženu da mu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede slobode i prava i za pretrpljeni strah isplati ukupan iznos od 1.600.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i da obaveže tuženu da mu na ime naknade materijalne štete po osnovu gubitaka u zaradi isplati iznos od 5.400.000 dinara, takođe sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Tužilac je 18. juna 2008. godine konačno opredelio (smanjio) tužbeni zahtev, tražeći da Opštinski sud obaveže tuženu da mu isplati na ime naknade materijalne i nematerijalne štete ukupan iznos od 5.348.449,90 dinara, kao i iznos od 16.058,98 dinara mesečno na ime budućih davanja - rente po osnovu izgubljene zarade.

Presudom Opštinskog suda P. 797/06 od 1. jula 2008. godine, u stavu prvom izreke , obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede slobode i prava ličnosti isplati iznos od 150.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. jula 2008. godine, pa do isplate; u stavu drugom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete u vidu razlike između moguće zarade i primljene penzije za period od 26. aprila 1998. godine, do 31. maja 2008. godine isplati iznos od 912.030,24 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na mesečne iznose navedene u izreci ; stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate za svaki mesečni dospeli iznos materijalne štete u vidu razlike između moguće zarade i primljene penzije za period od 15. juna 1998. godine, pa do 5. oktobra 2006. godine; stavom četvrtim izreke tužena je obavezana da tužiocu na ime naknade štete u vidu novčane rente isplaćuje od dana presuđenja, pa ubuduće, za svaki mesec iznos od po 16.058,98 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. jula 2008. godine, pa do isplate, sve dok za to postoje zakonski uslovi ili dok odluka suda ne bude izmenjena ; stavom petim izreke tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni strah u iznosu od 1.500.000 dinara odbijen je kao neosnovan, dok je stavom šestim izreke odbijen deo tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede slobode i prava ličnosti za iznos od 1.350.000 dinara, sa traženom zakonskom zateznom kamatom; stavom sedmim izreke odbijen je deo zahteva za naknadu materijalne štete na osnovu razlike između primljene penzije i izgubljene zarade za period od 26. aprila 1998. godine, pa do 31. maja 2008. godine, za iznos od 1.436.419 ,70 dinara i obavezana je tužena da tužiocu naknadi parnične troškove u iznosu od 104.700 dinara.

Postupajući po žalbama stranaka, Apelacioni sud u Novom Sadu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) doneo je presudu Gž. 422/10 od 10. juna 2010. godine, kojom je delimično usvojio žalbu tužioca i preinačio prvostepenu presudu tako što je za pretrpljene duševne bolove zbog povrede slobode i prava ličnosti , pored iznosa od 150.000 dinara dosuđenog prvostepenom presudom , dosudio još 350.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. jula 2008. godine, pa do isplate. Istom presudom obavezana je tužena , da pored iznosa naknade materijalne štete dosuđenih prvostepenom presudom , tužiocu isplati zakonsku zateznu kamatu na iznose od dana navedenog u izreci. Preinačena je odluka o parničnim troškovima, tako što je obavezana tužena da tužiocu naknadi parnične troškove u iznosu od 355.500 dinara, dok je žalba tužene delimično usvojena i prvostepena presuda ukinuta u delu kojim je obavezana tužena da tužiocu na dosuđeni mesečni iznos novčane rente isplaćuje zakonsku zateznu kamatu od 1. jula 2008. godine, pa do isplate. U preostalom delu odbijene su žalbe parničnih stranaka i potvrđena prvostepena presuda.

Tužena je 19. jula 2010. godine izjavila reviziju protiv presude Apelacionog suda Gž. 422/10 od 10. juna 2010. godine, dok je tužilac u svom odgovoru na reviziju od 9. avgusta 2010. godine posebno istakao da je revizija nedozvoljena, jer vrednost predmeta spora ne prelazi revizijski cenzus od 100.000 evra po srednjem kursu na dan podnošenja tužbe i da bi je zbog toga trebalo odbaciti kao nedozvoljenu.

Postupajući po reviziji tužene, Vrhovni kasacioni sud doneo je osporenu presudu Rev. 3189/10 od 4. novembra 2010. godine, kojom je u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu reviziju izjavljenu protiv presude Apelacionog suda Gž. 422/10 od 10. juna 2010. godine u delu odluke koji se odnosi na tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede slobode i prava ličnosti, a stavom drugim izreke delimično je usvojena revizija tužene i ukinute su presud a Apelacionog suda Gž. 422/10 od 10. juna 2010. godine i presuda Opštinskog suda P. 797/06 od 1. jula 2008. godine u delu odluke o tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete u visini razlike zarade između moguće zarade i primljene penzije, za period od 26. aprila 1998. godine, pa do 31. maja 2008. godine u iznosu od 912.030,24 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki mesečni iznos, naveden u izreci drugostepene presude do isplate, kao i u delu kojim je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete u vidu novčane rente isplaćuje od dana presuđenja, pa ubuduće za svaki mesec iznos od po 16.058,98 dinara , te i u delu odluke o parničnim troškovima i u tom delu , predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju osporene presude navedeno je da je protiv pobijane drugostepene presude tužena blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, kao i da je Vrhovni kasacioni sud ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku u vezi sa članom 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama parničnog postupka („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) , našao da je revizija delimično osnovana. Dalje je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je tužilac, rođen 1961. godine bio zaposlen kao inspektor SUP Sremska Mitrovica u Odeljenju za privredni kriminal; da je rešenjem od 31. maja 1992. godine raspoređen je na radno mesto - suzbijanje privrednog kriminala i da je dobio zvanje inspektora; da je tužilac rešenjem Kri. 54/96 od 24. februara 1996. godine lišen slobode, tako što mu je određen pritvor zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo iz člana 242. stav 2. Krivičnog zakona PC , nakon što je u R . k . „S .“ u S. M , čiji je direktor bio, otkriveno nezakonito poslovanje o čemu su i mediji izveštavali; da je za vreme boravka u pritvoru tužilac bio izolovan, da mu je bio zabranjen kontakt sa drugim zatvorenicima i da nije bio maltretiran fizički i psihički; da se po izlasku iz pritvora 22. aprila 1996. godine tužilac lečio na neuropsihijatrijskom odeljenju Z. c . u S . M, gde se i dalje leči; da je rešenjem tužene od 15. januara 1997. godine tužiocu prestao radni odnos na osnovu člana 34. stav 1. tačka 2. i člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima; da je rešenjem od 28. marta 2006. godine protiv tužioca obustavljen krivični postupak zbog nastupanja zastarelosti krivičnog gonjenja; da je tužilac 20. aprila 1998. godine penzionisan sa pravom na invalidsku penziju zbog gubitka radne sposobnosti, jer je trajno nesposoban za rad na svom radnom mestu, bez mogućnosti prekvalifikacije i dokvalifikacije. Dalje je navedeno: da je na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno primenjeno materijalno pravo, kada je usvojen tužbeni zahtev za naknadu štete za duševne bolove zbog povrede slobode i prava ličnosti; da je Zakon o krivičnom postupku , koji je bio na snazi u vreme nastanka štetnog događaja, propisivao pravo na naknadu štete, rehabilitaciju i ostvarenje drugih prava lica neopravdano osuđenih i neosnovano lišenih slobode; da je odredbom člana 545. stav 1. tačka 1. navedenog Zakona bilo propisano da pravo na naknadu štete pripada licu koje je bilo u pritvoru, a nije došlo do pokretanja krivičnog postupka , ili je postupak obustavljen pravnosnažnim rešenjem , ili je pravnosnažnom presudom oslobođen od optužbe i optužba odbijena; da su primenom citiranih zakonskih odredbi nižestepeni sudovi pravilno zaključili da tužilac ima pravo na naknadu štete za duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, čiji je uzrok neosnovano lišenje slobode; da naknad u štete sud odmerava uzimajući u obzir sve objektivne i subjektivne okolnosti, kao što su dužina trajanja lišenja slobode, ugled koji je oštećeni ranije uživao u svojoj životnoj i radnoj sredini, odnos te sredine prema njemu posle neosnovanog lišenja slobode i druge okolnosti koje utiču na prirodu, težinu i trajanje duševnih bolova, izazvanih protivpravnim lišenjem slobode; da se revizijom tužene neosnovano pobija osnov postojanja odgovornosti tužene za štetu, jer je tužilac neosnovano boravio u pritvoru u periodu od 24. februara 1996. do 22. aprila 1996. godine, s obzirom na to da je krivični postupak protiv tužioca obustavljen pravnosnažnim rešenjem, pa postoji osnov odgovornosti tužene na osnovu člana 545. stav 1. tačka 1. Zakona o krivičnom postupku; da se neosnovano revizijom pobija i odluka drugostepenog suda u pogledu visine naknade, jer iznos od 500.000 dinara, koliko je tužiocu dosuđeno po tom osnovu, predstavlja pravičnu novčanu naknadu u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, pa su revizijski navodi tužene o pogrešnoj primeni materijalnog prava neosnovani; da je u delu odluke o naknadi materijalne štete u visini razlike zarade između moguće ostvarene zarade tužioca na mestu inspektora SUP i invalidske penzije, koju tužilac ostvaruje počev od 15. aprila 1998. godine, kao i u delu odluke o pravu na novčanu rentu, revizija tužene osnovana, jer je u tom delu zbog pogrešne primene materijalnog prava nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, pa nisu postojali uslovi za odluku o tužbenom zahtevu; da su nižestepeni sudovi zaključili da prestanak radnog odnosa tužioca zbog pokretanja krivičnog postupka koji je pravnosnažno obustavljen zbog nastupanja zastarelosti vođenja krivičnog postupka i gubitak radne sposobnosti vode automatskom sticanju prava tužioca na naknadu štete u vidu razlike zarade na radnom mestu inspektora u SUP i invalidske penzije koju prima, te ostvarenju prava na novčanu rentu zbog nesposobnosti za rad na tom radnom mestu; da takav zaključak revizijski sud ne prihvata kao pravilan; da prvostepeni sud u ponovnom postupku treba da utvrdi činjenice da li je tužilac izvršio radnje koje su mu bile stavljene na teret, a u vezi sa kojima mu je bio određen i pritvor, pa za slučaj da jeste, po stanovištu revizijskog suda, onda tužilac ne bi imao pravo na naknadu traženih vidova materijalne štete, što bi bilo suprotno načelu pravičnosti; da će prvostepeni sud takođe ispitati i radnu sposobnost tužioca u smislu člana 195. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, te oceniti da li kod njega postoji preostala radna sposobnost za obavljanje bilo kog drugog posla kojim bi doprineo svom izdržavanju, bez obzira na to što je ostvario pravo na invalidsku penziju i što je nesposoban za rad na radnom mestu inspektora; da će nakon što utvrdi te činjenice, prvostepeni sud ponovo odlučiti o zahtevu tužioca za naknadu traženih vidova materijalne štete u smislu člana 155, člana 189. stav 2, te čl. 190. i 195. Zakona o obligacionim odnosima.

U ponovnom postupku, sada Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici je 24. maja 2011. godine na ročištu za glavnu raspravu doneo rešenje P. 112/11, kojim je prekinuo postupak u tom predmetu, do okončanja postupka pred Ustavnim sudom u predmetu Už-491/2011. Parnične stranke protiv navedenog rešenja, nisu izjavile žalbe.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da onaj ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom, kao i da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. st. 1. i 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) bilo je propisano: da kad je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, sastava suda, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima predviđenim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva, te da se kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i parnični troškovi ne uzimaju u obzir ako ne čine glavni zahtev (član 29.); da ako se zahtev odnosi na buduća davanja koja se ponavljaju, vrednost predmeta spora računa se po njihovom zbiru, ali najviše do iznosa koji odgovara zbiru davanja za vreme od pet godina (član 30.); da protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude; da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 500.000 dinara; da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora ne prelazi 500.000 dinara; da, izuzetno, i kad se radi o tužbenom zahtevu iz st. 2. i 3. ovog člana, revizija je uvek dozvoljena - 1) u parnicama o pravu na izdržavanje ili o pravu na ukidanje izdržavanja, 2) u sporovima o pravu na naknadu štete zbog izgubljenog izdržavanja usled smrti davaoca izdržavanja, 3) u imovinskim sporovima koji nastanu iz protivustavnih i protivzakonitih pojedinačnih akata i radnji kojim se pravna ili fizička lica zavisno od sedišta, odnosno prebivališta stavljaju u neravnopravan položaj na jedinstvenom tržištu ili na drugi način narušava jedinstvo tržišta, uključujući i parnice o naknadi štete, koja se tim prouzrokuje, 4) u sporovima zbog povrede autorskog prava, zaštite i upotrebe pronalaska i tehničkih unapređenja, uzoraka, modela i žigova, firme ili naziva, kao i u sporovima iz nelojalne utakmice i monopolističkih ponašanja kad se ne odnose na imovinskopravni zahtev (član 394.); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju, osim iz člana 389. ovog zakona, odbaciti rešenjem predsednik veća prvostepenog suda, bez održavanja ročišta, da je revizija nedozvoljena - 1) ako je reviziju izjavilo lice koje nije ovlašćeno na podnošenje revizije, 2) ako je reviziju izjavilo lice koje nije advokat, 3) ako je reviziju izjavilo lice koje je odustalo od revizije, 4) ako lice koje je izjavilo reviziju nema pravni interes za podnošenje revizije, 5) ako je revizija izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti, osim iz člana 393. ovog zakona (član 401.); da će n eblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 401), nije učinio prvostepeni sud (član 404.).

Članom 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS”, broj 111/09) bilo je propisano da se član 394. Zakona o parničnom postupku menja i glasi: „Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude, da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, kao i da je revizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom određeno “. O dredbom člana 55. stav 1. istog zakona bilo je propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama tog zakona, dok je članom 56. bilo propisano da taj zakon stupa na snagu danom objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbij e“.

5. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se tim pravom jemče pre svega procesne garancije da će postupak u kome je odlučivano o bilo čijim pravima i obavezama biti sproveden na način da kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, svakom bude omogućeno pravično suđenje. S tim u vezi, a imajući u vidu navedeno, sadržinu ustavne žalbe i osporenog akta, zadatak Ustavnog sud a, u konkretnom slučaju, je da oceni da li je Vrhovni kasacioni sud u postupku po reviziji tužene Republike Srbije – Ministarstva pravde , proizvoljno primenio procesne odredbe sadržane u tada važećem Zakonu o parničnom postupku. Dakle, kao suštinsko nameće se pitanje da li je predmetna revizija ispunjavala procesne pretpostavke za meritorno odlučivanje.

Radi odgovora na postavljeno pitanje, Ustavni sud najpre ukazuje da se na konkretan slučaj primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, novelirane Zakonom o izmenama i dopunama ovog zakona o parničnom postupku. Ovo je značajno, pre svega, zbog toga što je odredbama Zakona o izmenama i dopunama ovog zakona o parničnom postupku iz 2009. godine podignut cenzus za izjavljivanje revizije sa 500.000 dinara, koji se odnosio na vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude, na iznos od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. M eđutim, Ustavni sud napominje da je i sam Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi, saglasno sopstvenoj nepromenjenoj praksi, izrazio stav da se , u konkretnom slučaju , primenjuje Zakon o parničnom postupku noveliran izmenama i dopunama objavljenim u „Službenom glasniku Republike Srbije“ broj 111/09 od 29. decembra 2009. godine. Štaviše, ustavnost člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku je potvrđena Odlukom Ustavnog suda IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine („Službeni glasnik RS“, broj 53/13) kojom je odbijen zahtev za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba čl. 38. i 51. i člana 55. stav 1. tog Zakona.

Ipak, ključno pitanje na koje treba dati odgovor u konkretnom slučaju, je da li su bile ispunjene sve procesne pretpostavk e da bi Vrhovni kasacioni sud o revizij i tužene mogao meritorno odlučivati. Da bi revizijski sud mogao o reviziji odlučiti u meritumu potrebno je da revizija bude blagovremena, potpuna i dozvoljen a, uostalom kako je bilo propisano odredbama člana 401. Zakona o parničnom postupku. Međutim, Vrhovni kasacioni sud je, kako to proizlazi iz obrazloženja osporenog akta , konstatovao samo da je revizija tužene – blagovremena, ne utvrđujući da li je revizija dozvoljena, odnosno da li je izjavljena protiv presude protiv koje se može podneti. Štaviše, podnosilac ustavne žalbe je u odgovoru na reviziju ukazivao da revizija tužene nije dozvoljena, jer je vrednost predmeta spora pobijanog dela ispod zakonskog cenzusa . I pored toga, Vrhovni kasacioni sud se u osporenoj presudi nije osvr nuo na takve navode podnosioca ustavne žalbe, već se, nakon što je utvrdio blagovremenost revizije, odmah upustio u razmatranje njene osnovanosti.

Po oceni Ustavnog suda, ovakav stav Vrhovnog kasacionog suda, sa stanovišta sadržine prava na pravično suđenje, nije ustavnopravno prihvatljiv, jer je Vrhovni kasacioni sud morao najpre ispitati procesne pretpostavke koje se tiču doz voljenosti revizije, pa tek ukoliko utvrdi da postoje zakonski uslovi za odlučivanje , o njoj odlučiti u meritumu.

Pored izloženog, Ustavni sud podseća da revizija u domaćem pravnom sistemu, pre svega, služi da Vrhovni kasacioni sud zauzme stav o određenim pravnim pitanjima koja se pred njega iznesu, te da svojim odlukama doprinese ujednačavanju prakse nižih sudova. Sa druge strane, revizija kao i drugi vanredni pravni lekovi, za stranku predstavlja jedno pravno sredstvo više u njenom nastojanju da zaštiti svoje pravo ili da se odbrani od neosnovane pretenzije druge stranke. Dakle, i pored nesporne činjenice da autoritet revizijskog suda prilikom odlučivanja, uslovno rečeno, jemči viši stepen pravne zaštite, nego kada odluku donose sud redovnog pravnog leka (viši sudovi ili jedan od četiri apelaciona suda), Ustavni sud je mišljenja da potreba za pravnom sigurnošću, u konkretnom slučaju, oličena kroz pravo stranke da unapred zna da li je u parnici čiji je učesnik moguće sa uspehom izjaviti reviziju, odnosi prevagu u odnosu na slučaj kada revizijski sud suprotno zakonskim ograničenjima meritorno odluči, kao što je to ovde bio slučaj.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je žalbu usvojio i utvrdio da je osporenim aktom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je poništio osporenu presudu i odredio da Vrhovni kasacioni sud ponovo odluči o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 422/10 od 10. juna 2010. godine.

7. Ustavni sud nije razmatrao navode podnosioca o povredi člana 35. i člana 36. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio otklanjanje štetnih posledica povrede prava.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti