Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao šest godina i sedam meseci. Ključni razlog je neaktivnost prvostepenog suda na početku postupka. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Č . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. jula 2 018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Č . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 7306/09, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 29799/13 (prvobitno P. 47590/10 ), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret sredstava budžeta Republike Srbije – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Č . iz Beograda je , 21. januara 2016. godine , Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47590/10 od 15. decembra 2011. godine, presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 29799/13 od 6. maja 2014. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4567/14 od 4. novembra 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na suđenje u razumnom roku zajemečenog istom odredbom Ustava u parničnom postupku koji je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vođen u predmetu P. 29799/13 (ranije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47590/10 i Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7306/09), te p ovrede člana 97. tač. 2. i 7, člana 167. tačka 1. i člana 194. Ustava.

Presude koje se osporavaju ustavnom žalbom donete su u parničnom postupku koji je podnosilac ustavne žalbe vodio u svojstvu tužioca radi naknade štete, a kojima je njegov tužbeni zahtev u odnosu na tužene privredno društvo „N .“ d.o.o. iz Beograda i T. F . M . iz Beograda delimično usvojen, dok je u odnosu na tužene B. R, samostalnog preduzetnika , vlasnika A . p . n . „B .“ iz Beograda i A. A . iz Beograda, tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe i da je „suđenje trajalo nerazumno dugo sedam godina“ i navodi da postupajući sudovi nisu pravilno cenili izvedene dokaze i nisu prepoznali da su ga tuženi „združeno doveli u zabludu, prevarili i opljačkali“ kao i da prvostepeni sud pogrešno insistira na tadašnjem nepostojanju zakonskog okvira za rad agencije za promet nepokretnosti .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priložen u uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 29799/13, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od z načaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 1. aprila 2009. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih prvog do četvrtog reda: B. R , samostalnog preduzetnika, vlasnika A. p . n . „B .“ iz Beograda, A. A . iz Beograda, privrednog društva „N .“ d.o.o. iz Beograda i T. F . M . iz Beograda , radi naknade štete. Tužba je bila zavedena pod borjem P. 7306/09.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 9. aprila 2009. godine uputio tužbu na odgovor tuženima, a s obzirom na neuspelo dostavljanje tuženom trećeg reda, 5. juna 2009. godine je od tužioca zatražio dostavljanje tačne adrese istog tuženog. Nakon obaveštenja tužioca u podnesku od 23. oktobra 2009. godine da se protiv tužene T. F . M, kao osnivača i člana trećetuženog, vodi postupak KTR 2229/09, prvostepeni sud je 28. oktobra 2009. godine od Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu zatražio obaveštenje o adresi tužene četvrtog reda, jer na adresu navedenu u tužbi nije moguće uručiti tužbu i obaveštenje suda.

Prvi osnovni sud u Beogradu je dostavnom naredbom od 23. septembra 2010. godine ponovio dostavljanje tuženom trećeg reda na poznatu adresu, koje je bilo bezuspešno. Pr vostepeni sud je zatim dopisom od 5. aprila 2011. godine zatražio od novog punomoćnika tužioca da u roku od 15 dana izvrši proveru adrese sedišta tuženog preduzeća preko APR-a ili označi adresu zakonskog zastupnika, radi dostave tužbe, a punomoćnik je 4. maja 2011. godine dostavio sudu izvod iz APR-a.

Prvo ročište u ovom postupku zakazano za 22. juni 2011. godine nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki. Do donošenja prve prvostepene presude u ovom sporu zakazana su i održana tri ročišta (14. septembra, 26. oktobra i 15. decembra 2011. godine). Prvostepeni sud je sproveo dokazni postupak čitanjem pismenih dokaza.

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenom presudom P. 47590/10 od 15. decembra 2011. godine delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tužene privredno društvo „N.“ d.o.o. i T. F . M . da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime naknade štete solidarno isplate iznos od 23.300 evra sa kamatom po stopi Centralne evropske banke počev od 11. aprila 2008. godine do isplate, kao i iznos od 18.107 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11. aprila 2008. godine do isplate (stav prvi izreke ), odbio kao neosnovan tužbeni zahtev u delu u kome je traženo da se tuženi privredno društvo „N .“ d.o.o. i T. F . M . oba vežu da tužiocu preko dosuđenog iznosa od 23.300 evra isplate još 1.400 evra sa kamatom opredeljenom kao u stavu prvom izreke (stav drugi izreke), odbio kao neosnovan tužbeni zahtev u delu u kome je traženo da se tuženi B. R , vlasnik Agencije „B.“ i A. A . obavežu da solidarno sa ostalim tuženim tužiocu isplate iznos od 24.700 evra i iznos od 18.107 dinara, sve sa kamatom opredeljenom kao u izreci (stav treći izreke ), obavezao tužioca da tuženom B . R . na ime naknade troškova postupka plati iznos od 116.250 dinara (stav četvrti izreke ) i odbio predlog tužioca za donošenje privremene mere (stav peti izreke).

Podnosilac je protiv navedene prvostepene presude 13. marta 2012. godine izjavio žalbu u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu prema B. R.

Navedena prvostepena presuda je u odnosu na tužene privredno društvo „N.“ d.o.o, T. F . M . (stav ovi prvi i drugi izreke) i A . A . (deo stava trećeg izreke) postala pravnosnažna 16. marta 2012. godine.

Rešavajući o žalbi tužioca , Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 2999/12 od 9. maja 2013. godine ukinuo presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47590/10 od 15. decembra 2011. godine u stavu trećem njene izreke u odnosu na tuženog B. R . i u stavu četvrtom njene izreke i u navedenom delu vratio predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Rešenje sa spisima je dostav ljeno prvostepenom sudu 26. juna 2013. godine.

U ponovnom prvostepenom postupku zakazana su i održana tri ročišta (31. oktobra 2013. i 26. februara i 6. maja 2014. godine), na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem tužioca i tuženog u svojstvu parničnih stranaka, saslušanjem tri svedoka i suočenjem svedoka i tuženog.

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenom presudom P. 29799/13 od 6. maja 2014. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi B. R , vlasnik Agencije „B.“, obaveže da solidarno sa p rivrednim društvom „N.“ d.o.o. i T. F . M . po presudi tog suda P. 47590/10 od 15. decembra 2011. godine tužiocu na ime naknade štete plati iznos od 23.300 evra, kao i da iznos od 18.107,00 dinara, te iznos od iznos od 1.400 evra, sve sa kamatom bliže određenom kao u stavu prvom izreke presude i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv navedene presude žalbe su 11. jula 2014. godine izjavili tužilac i tuženi.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 4567/14 od 4. novembra 2015. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrdio ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 29799/13 od 6. maja 2014. godine, a preinačio odluku o troškovima postupka obavezavši tužioca da tuženom naknadi troškove parničn og postupka u iznosu od 156.000 dinara.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U vezi sa istaknutom povredom odredbi člana 97. tač. 2. i 7, člana 167. tačka 1. i člana 194. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se navedenim odredbama ne štite konkretna ljudska ili manjinska prava ili slobode, te iste ne mogu biti osnov za izjavljivanje ustavne žalbe.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04 i 111/09), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14).

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe , 1. aprila 2009. godine, a da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu 4. novembra 2015. godine.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, trajao je šest godina i sedam meseci, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno oceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je konstatovao da se ovde radilo o činjenično i pravno relativno složen om sporu, da je predmet spora nesumnjivo bio od velikog značaja za podnosioca ustavne žalbe, jer se radilo o ispunjenju ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, kao i da podnosilac sam nije doprineo dužem trajanju postupka.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog trajanju osporenog parničnog postupka koje je prekoračilo prihvaćene okvire razumnog trajanja parničnog postupka je neefikasno postupanje prvostep enog suda. Naime, ovakvo postupanje se ogleda u činjenici da prvostepeni sud nije preduzeo sve potrebne mere koje su mu stajale na raspolaganju da bi obezbedio dostavljanje tužbe trećetuženom i stvorio procesne uslove za otpočinjanje parnice , tako da je prvo ročište u ovom sporu, koje je inače bilo odloženo zbog nedostatka procesnih pretpostavki, zakazano posle dve godine i skoro tri meseca od podnošenja tužbe. S obzirom na ovu okolnost, Ustavni sud je, bez obzirna na kasnije ažurno postupanje nadležnih sudova do kraja postupka, utvrdio da je u osporenom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik PC”, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret sredstava budžeta Republike Srbije – razdela Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dost avljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, ne samo dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, već i životni standard u državi, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava. Na ovaj način, Ustavni sud je odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, imao u vidu i aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, broj 22080/09 i dr, od 5. aprila 2016. godine i više kasnije donetih odluka (u presudama Blagojević protiv Srbije, broj 61604/10 , od 24. maja 2016. godine, M.B. – Mak Čačak DOO i drugi protiv Srbije, broj 67856/14 i dr, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije , broj 39611/08 i dr, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, br. 19978/14 i 19781/14 , od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, broj 318/15 , od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije , broj 58559/12 i dr , od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije , broj 24923/15, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, broj 19222/16 , od 19. decembra 2017. godine). Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa stavovima E vropskog suda za ljudska prava izraženim u navedenim odlukama, Ustavni sud je ocenio da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja suda i odlučio kao u tački 2. izreke.

7. U vezi sa istaknutom povredom prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava osporen om presud om Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47590/10 od 15. decembra 2011. godine, Ustavni sud je iz navoda ustavne žalbe utvrdio da se njome navedena presuda u osnovi osporava u delu koji se odnosi na tuženog B. R , vlasnika Agencije „B.“, a u kom delu je navedena presuda ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2999/12 od 9. maja 2013. godine, te da se protiv navedene presude u tom delu ne može izjaviti ustavna žalba.

U vezi sa tvrdnjom ustavne žalbe da je osporenim presudama Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 29799/13 od 6. maja 2014. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4567/14 od 4. novembra 2015. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, Ustavni sud i ovom prilikom konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud takođe ukazuje da tvrdnja o „neusklađenosti“ propisa sa „konvencijom“ čiji je Republika Srbija potpisnik ne može biti predmet razmatranja u postupku po ustavnoj žalbi, već podnosilac , u skladu sa članom 168. stav 2. Ustava, ima mogućnost podnošenja inicijative Ustavnom sudu za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti zakona ili drugog opšteg akta.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da su nadležni sudovi u osporenim presudama dali dovoljne, jasne i obrazložene razloge za odbijanje tužbenog zahteva tužioca prema tuženom B . R, vlasniku Agencije „B .“, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrernim, ni proizvoljnim, te je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno prihvatljivi razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje , već se ustavnom žalbom od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud preispita i oceni zakonitost i pravilnost osporenog rešenja.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.