Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je postupak trajao preko šest godina, utvrđeno je da je podnosilac odlučujuće doprineo dužini trajanja tražeći prekid postupka u dva navrata.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća, i sudije, dr Dragiša B. Slijepčević , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Bratislav Đokić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ranka Dinića iz Zaječara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ranka Dinića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Zaječaru u predmetu P1. 687/07, kasnije pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P1. 2/11.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ranko Dinić iz Zaječara je 4. jula 2012. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Zaječaru u predmetu P1. 687/07, kasnije predmetu Osnovnog suda u Zaječaru P1. 2/11. Ustavna žalba je u Ustavnom sudu bila zavedena pod brojem Už-5476/2012, a zatim pod gore navedenim brojem u zaglavlju.

U ustavnoj žalbi se u osnovnim crtama iznosi tok parničnog postupka po tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj 19. oktobra 2007. godine protiv tužene Opštine Zaječar – Opštinska uprava Zaječar, a koji u vreme podnošenja ustavne žalbe još uvek nije bio okončan. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava podnosioca na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te da utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 573.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Kako su odredbama člana 32. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Zaječaru P1. 2/11 (ranije predmeta Opštinskog suda u Zaječaru P1. 687/07), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 19. oktobra 2007. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Zaječaru protiv tužene Opštine Zaječar - Opštinska uprava Zaječar, radi poništaja rešenja tužene o raspoređivanju tužioca i vraćanja tužioca na ranije radno mesto ili drugo odgovarajuće radno mesto u skladu sa zakonom, koja je u Opštinskom sudu u Zaječaru bila zavedena pod brojem P1. 687/07.

Odgovor na tužbu je u prvostepenom sudu primljen 23. novembra 2007. godine, a prvo ročište zakazano za 21. decembar 2007. godine nije održano zbog sprečenosti tužioca.

Nakon održana tri ročišta (5. marta, 16. aprila i 13. juna 2008. godine), na ročištu 18. septembra 2008. godine, na predlog punomoćnika tužioca, prvostepeni sud je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari do okončanja postupka u predmetu istog suda P1. 126/08.

Punomoćnik tužioca je 18. decembra 2008. godine podneo predlog za nastavak postupka.

Na sledećem ročištu, 12. marta 2009. godine, prvostepeni sud je usvojio predlog punomoćnika tužioca da se postupak u ovoj stvari prekine do pravnosnažnog okončanja postupka u predmetu P1. 126/08.

Punomoćnik tužioca je 27. decembra 2010. godine podneo predlog za nastavak postupka, a podneskom od 6. januara 2011. godine precizirao tužbeni zahtev.

Na ročištu 18. februara 2011. godine zaključena je glavna rasprava.

Osnovni sud u Zaječaru je, presudom P1. 2/11 od 18. februara 2011. godine, odbio, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca da se kao nepravilno i nezakonito poništi rešenje tužene Opštine Zaječar čiji je pravni sledbenik Grad Zaječar – gradska uprava Zaječar broj 121-945/1 i 112-345/1 od 3. oktobra 2007. godine i rešenje broj 112-345 od 17. septembra 2007. godine, kao i da se tuženi obaveže da tužioca vrati na rad na nepopunjeno radno mesto šefa službe za poslove lokalne poreske administracije ili šefa za poslove knjigovodstva ili načelnika odeljenja za lokalni ekonomski razvoj, saglasno stručnoj spremi, radnom iskustvu i sposobnostima i obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 55.625 dinara.

Tužilac je 1. marta 2011. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Apelacioni sud u Beogradu je, rešenjem Gž1. 1476/11 od 25. aprila 2012. godine vratio predmet Osnovnom sudu u Zaječaru na dopunu postupka, kako bi se spisima združili opšti akti tuženog na koje se prvostepena presuda poziva.

Nakon pribavljanja potrebnih opštih akata 12. juna 2012. godine, spisi predmeta su ponovo dostavljeni drugostepenom sudu.

Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž1. 3400/12 od 29. januara 2014. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Osnovnog suda u Zaječaru P1. 2/11 od 18. februara 2011. godine.

Protiv navedene drugostepene presude, tužilac je izjavio reviziju 7. marta 2014. godine.

Vrhovni kasacioni sud je, rešenjem Rev2. 423/14 od 15. maja 2015. godine, odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3400/12 od 29. januara 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao u ovom postupku , propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.), a odredbom člana 435. da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe, 19. oktobra 2007. godine, a pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu od 29. januara 2014. godine.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podnet a ustavn a žalb a, je pravnosnažno okončan posle šest godina, tri meseca i deset dana. U vezi s tim, Ustavni sud konstatuje da postupak po reviziji tužioca, koja je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda odbačena kao nedozvoljena, ne predstavlja jedinstvenu celinu sa osporenim postupkom, jer prema pravnom stavu Ustavnog suda, postupak po reviziji u kome se odlučivalo samo o ispunjenosti procesnih uslova za njeno izjavljivanje i koji je okončan rešenjem kojim je utvrđeno da nisu ispunjeni pomenuti procesni uslovi, po svojoj prirodi ne predstavlja nastavak meritornog odlučivanja iz parničnog postupka koji je pravnosnažno okončan pred nižestepenim sudovima, niti sa njim čini jedinstvenu celinu, te Ustavni sud u ovoj odluci nije cenio trajanja tog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka od šest godina i nešto više od tri meseca ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je utvrdio da je, od navedenog perioda, osporeni postupak, na predlog punomoćnika podnosioca ustavne žalbe, dva puta uzastopno bio prekinut, te je bio u prekidu ukupno dve godine i nešto više od tri meseca, za koje vreme nadležni sud nije mogao da postupa, te je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe odlučujuće doprineo da osporeni postupak ne bude okončan u okviru razumnog roka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Zaječaru u predmetu P1. 687/07, kasnije pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P1. 2/11, podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti