Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku, jer je radni spor trajao skoro 14 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete. Deo žalbe koji se odnosi na meritum odluke je odbačen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija

USTAVNI SUD

Broj: Už - 4910/2018

_____ 2021. godine

B e o g r a d

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Vladan Petrov i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. Đ . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. aprila 20 21. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. Đ . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 11417/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. Đ . iz Beograda je , 25. aprila 2018. godine, preko punomoćnika T . S, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 11417/10, kao i protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 541/18 od 2. marta 2018. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 11417/10 od 13. juna 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je tužba za isplatu novčanih potraživanja iz radnog odnosa podneta u maju 2004. godine; da je prvostepeni sud prvi i jedini put presudio nakon više od 1 3 godina; da je podnosiocu ustavne žalbe time očigledno povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je u toku parničnog postupka podnosilac ustavne žalbe pružio dovoljno dokaza za činjenicu da je u moskov skom predstavništvu tuženog bio radno angažovan, tako da nisu postojali pravnovaljani razlozi za odbijanje njegovog tužbenog zahteva.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu i podnosiocu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 11417/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 26. maja 2004. godine, u svojstvu tužioca, podneo Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužen og „F.“ d.o.o. Beograd, radi isplate zarada po osnovu radnog angažovanja u predstavništvu tuženog u Moskvi, Ruska Federacija, za period od septembra 2002. do januara 2003. godine . Predmet je zaveden pod brojem P1. 278 /04.

Na pripremnom ročištu koje je održano 19. oktobra 2004. godine, Treći opštinski sud u Beogradu se oglasio mesno nenadležnim za postupanje. Stranke su se na samom ročištu odrekle prava na žalbu, pa je predmet odmah ustupljen Prvom opštinskom sudu u Beogradu, kao mesno nadležnom sudu, gde je zaveden pod brojem P1. 8232/04.

Tokom postupka je u dva navrata doneto rešenje kojim se tužba smatra povučenom, jer uredno pozvane stranke nisu pristupile na glavnu raspravu. U periodu do donošenja prvog od navedenih rešenja, zakazano je devet ročišta, računajući i ono na koje stranke nisu pristupile. Jedno ročište nije održano, jer tuženi nije bio uredno pozvan, a jedno je odloženo na molbu punomoćnika tužioca. U dokaznom postupku je izvršen uvid u dokumentaciju koju je dostavio tužilac (na ruskom jeziku, uz overeni prevod) i dva puta su od Agencije za privredne registre traženi statusni podaci tuženog. Rešenje kojim se tužba smatra povučenom doneto je 27. marta 2006. godine.

Punomoćnik tužioca je predlog za vraćanje u pređašnje stanje podneo 19. aprila 2006. godine, ali je postupajući sudija isti odbacio kao neblagovremen, rešenjem od 7. jula 2006. godine. Prethodno je rešenjem od 5. juna 2006. godine odlučeno o troškovima postupka.

Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 4435/06 od 27. oktobra 2006. godine ukinuo rešenje od 7. jula 2006. godine. Prvostepeni sud je predlog za vraćanje u pređašnje stanje usvojio na ročištu održanom 21. juna 2007. godine. Predmetu je dodeljen broj P1. 5602/07.

U periodu do donošenja drugog rešenja kojim se tužba smatra povučenom, ukupno je zakazano devet ročišta, uključujući i ono na koje stranke nisu pristupile. Saslušano je dvoje svedoka, kao i tužilac u svojstvu parnične stranke. Čak pet ročišta je odloženo zbog poteškoća oko pozivanja svedoka koji se nalazio u inostranstvu. Preko pravnog lica koje je registrovano za poslove dostavljanja (DHL), dostava poziva je jednom bila neuspešna, a drugi put je pošiljka uručena nekom drugom licu. Na ročištu održanom 21. maja 2009. godine odlučeno je da se svedok pozove preko diplomatsko-konzularnog predstavništva u Moskvi. Zamolnica je Ministarstvu pravde dostavljena sledećeg dana. Međutim, na naredno ročište, koje je bilo zakazano za 27. oktobar 2009. godine, uredno pozvane stranke nisu pristupile, zbog čega je doneto rešenje kojim se tužba smatra povučenom.

Predlog za vraćanje u pređašnje stanje podneli su i punomoćnik tužioca (13. novembra 2009. godine) i advokat koji je tužioca zastupao po zameničkom punomoćju (jedan dan ranije).

Nadležnost Prvog opštinskog suda u Beogradu je nakon 1. januara 2010. godine preuzeo Prvi osnovni sud u Beogradu. Predmet je presigniran i dodeljen mu je broj P1. 2795/10. Rešenjem od 3. marta 2010. godine, Prvi osnovni sud u Beogradu se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje, konstatujući da je u konkretnom slučaju stvarno nadležan Viši sud u Beogradu. Aktom od 27. aprila 2010. godine, Viši sud u Beogradu je pokrenuo postupak za rešavanje sukoba nadležnosti. Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem R1. 94/10 od 2. juna 2010. godine utvrdio nadležnost Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Predmet je ovoga puta zaveden pod brojem P1. 11417/10. Rešenjem od 12. oktobra 2010. godine odbijen je kao neosnovan predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje. Radi donošenja odluke o žalbi tužioca, spisi parničnog predmeta su 10. februara 2011. godine dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu. Konstatujući da je reč o omašci, navedeni sud je rešenjem od 23. februara 2011. godine predmet ustupio Višem sudu u Beogradu, koji je rešenjem Gž1. 347/11 od 26. juna 2013. godine ukinuo rešenje o povlačenju tužbe, a potvrdio rešenje doneto povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje.

U periodu nakon vraćanja predmeta iz Višeg suda u Beogradu do presuđenja, prvostepeni sud je zakazao još 13 ročišta za glavnu raspravu. Dva ročišta nisu održana, jer tuženi nije bio uredno pozvan, tačnije, promenio je sedište, a o tome nije obavestio sud. Isto toliko ročišta nije održano zbog štrajka advokata u drugoj polovini 2014. godine i još toliko zbog sprečenosti postupajućeg sudije. U ovom periodu je saslušano dvoje svedoka, kao i tužilac u svojstvu parnične stranke. Sud je i u ovoj fazi postupka pokušao da obezbedi prisustvo svedoka koji se nalazio u Moskvi. Tri ročišta je odloženo, jer nije bilo dokaza da je svedok pozvan, pri čemu je jedan pokušaj dostave poziva išao preko diplomatsko-konzularnog predstavništva, a dva preko pravnog lica registrovanog za poslove dostavljanja. Glavna rasprava je zaključena 13. juna 2017. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu P 1. 11417/10 od 1 3. juna 201 7. godine, kojom je tužbeni zahtev tužioca u celini odbijen kao neosnovan. Ova presuda je parničnim strankama otpravljena 30. oktobra 2017. godine.

Postupajući po žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 541/18 od 2 . marta 201 8. godine, kojim je prvostepenu presudu u celini potvrdio.

Osporena drugostepena presuda je punomoćniku tužioca dostavljena 4. aprila 201 8. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja osporenog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US), koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.) ; da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 26. maja 2004. godine, podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 541/18 od 2 . marta 201 8. godine, koja je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe uručena 4. aprila 201 8. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao 13 godina i devet meseci. Napred izneto samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, pravnosnažna presuda doneta nakon 1 3 godina i devet meseci od podnošenja tužbe , u sporu iz radnog odnosa, koji je po svojoj prirodi hitan, ne može se opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Činjenice da je prvi i jedini put presuđeno nakon više od 13 godina od podnošenja tužbe, pri čemu je kod pismene izrade prvostepene presude evidentno prekoračen zakonski rok, kao i da je u dokaznom postupku za sve vreme obavljeno samo saslušanje petoro lica (četvoro svedoka i podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku), po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da prvostepeni sud u ovom sporu nije postupao u skladu sa načelom efikasnosti.

Ustavni sud je imao u vidu i da je štrajk advokata onemogućio rad prvostepenog suda u periodu od šest meseci, kao i teškoće oko pozivanja svedoka u inostranstvu, zbog čega je odloženo čak osam ročišta, a što je sve objektivno uticalo na ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, produžavajući ga za najmanje dve godine. Takođe, kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on u određenoj meri doprineo produžavanju postupka, imajući u vidu da je u dva navrata doneto rešenje kojim se tužba smatra povučenom.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, doprinos podnosioca ustavne žalbe i objektivne okolnosti zbog kojih sud nije mogao da postupa , već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, kao i presude donete nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja sudova.

7. Što se tiče istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi navedenog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporen ih ak ata.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporene akte odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Za tačnost otpravka:

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti