Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak za naknadu štete trajao je osam godina, uz značajne periode neaktivnosti prvostepenog i drugostepenog suda, što je dovelo do prekoračenja razumnog roka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mujedina Halilija iz Sremske Mitrovice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Mujedina Halilija i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 1282/02 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mujedin Halili iz Sremske Mitrovice, preko punomoćnika Nebojše Crnogorca, advokata iz Beograda, podneo je 25 . novembra 201 0. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 1282/02, kao i protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 199/10 od 7. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na naknadu štete, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 35. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, u pogledu povrede prava na pravično suđenje i prava na naknadu štete, navedeno da je podnosiocu ustavne žalbe, kao tužiocu u predmetnom parničnom postupku, osporenom presudom neosnovano odbijen tužbeni zahtev, te da je Apelacioni sud u Novom Sadu svesno prekršio odredbe Ustava i Zakona o odgovornosti za štetu i doneo presudu kojom je povredio ustavna prava tužioca. U ustavnoj žalbi je, dalje, navedeno da je u presudama konstatovano da šteta postoji, ali da nema uzročne veze sa postupcima organa tužene, a što, prema oceni podnosioca, nije tačno, jer za štetu koja neposredno postoji, može biti odgovorna jedino tužena, čiji su radnici nepravilnim i nezakonitim postupanjem oduzeli imovinu tužioca. Podnosilac nije istakao zahtev za naknadu štete zbog povrede Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US ) je iste sadržine kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 1282/02 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 18. septembra 2002. godine Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici tužbu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo unutrašnjih poslova, kojom je tražio da sud obaveže tuženu da mu na ime naknade štete isplati navedeni novčani iznos. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 1282/02.

U toku predmetnog parničnog postupka zakazano je šest ročišta (za 10. decembar 2002. godine, 22. maj i 28. avgust 2006. godine, 16. januar, 6. jun i 10. avgust 2007. godine), od kojih su tri održana. Ročište zakazano za 22. maj 2006. godine nije održano, jer nije došao zastupnik tužene, a nije bilo dokaza da je uredno pozvan, dok je ročište zakazano za 28. avgust 2006. godine odloženo na neodređeno vreme zbog bolesti sudije, a ono zakazano za 6. jun 2007. godine, nije održano bez navođenja razloga za to.

Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici je 10. avgusta 2007. godine zaključio glavnu raspravu i istog dana doneo presudu P. 1282/02, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca. Protiv ove presude tužena je izjavila žalbu 3. decembra 2007. godine, te su spisi predmeta 14. januara 2008. godine dostavljeni Okružnom sudu u Sremskoj Mitrovici.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godine, drugostepeni postupak se vodio pred Apelacionim sudom u Novom Sadu, koji je, odlučujući o žalbi, doneo osporenu presudu Gž. 199/10 od 7. oktobra 2010. godine, kojom je usvojio žalbu tužene, te je preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

U obrazloženju ove drugostepene presude navedeno je da je prema činjeničnom stanju, koje je potpuno i pravilno utvrdio prvostepeni sud, Ministarstvo unutrašnjih poslova – SUP u Sremskoj Mitrovici 13. jula 1992. godine oduzelo tužiocu motorno vozilo marke „Mercedes 200“, proizvedeno 1986. godine, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo falsifikovanja isprave, ali da je 22. januara 2002. godine obustavljena istraga protiv tužioca, nakon što je javni tužilac odustao od krivičnog gonjenja, posle čega mu je 18. aprila 2002. godine vraćeno oduzeto vozilo. Dalje je navedeno da tužilac u ovoj parnici potražuje naknadu štete zbog umanjenja vrednosti vozila usled vremenske amortizacije za period kada se vozilo nije nalazilo u njegovoj državini, kao i da je veštak utvrdio da umanjena vrednost vozila zbog vremenske amortizacije u periodu kada se vozilo nije nalazilo u državini tužioca iznosi 532.110,00 dinara. Prema oceni drugostepenog suda iznetoj u osporenoj presudi, okolnost da je tržišna vrednost vozila umanjena zbog proteka vremena, ne može da bude dovoljan razlog za usvajanje tužbenog zahteva, jer bi do umanjenja vrednosti vozila zbog vremenske amortizacije došlo i da se vozilo nalazilo u državini tužioca, s obzirom na to da se vrednost putničkog vozila smanjuje po redovnom toku stvari, kroz redovnu amortizaciju, a to smanjenje ne zavisi od toga gde se vozilo u proteklom periodu nalazilo, da li je korišćeno, u kakvim uslovima je čuvano i slično. Prema navodima osporene presude, samo umanjenje tržišne vrednosti vozila koje je u uzročno-posledičnoj vezi sa (ne)postupanjem države kroz odgovarajuće čuvanje, odnosno korišćenje vozila, vodilo bi obavezi države da štetu nadoknadi, ali tužilac taj vid štete, po izričitom izjašnjenju u podnesku od 2. avgusta 2007. godine, nije tražio, već samo štetu zbog umanjenja vrednosti vozila po osnovu vremenske amortizacije, a ista nije u uzročnoj vezi sa radnjom oduzimanja koju je tužena preduzela, te samim tim nema uslova za odgovornost države za štetu u smislu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Protiv ove presude tužilac je izjavio reviziju, koja je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 226/11 od 17. marta 2011. godine odbačena kao nedozvoljena.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o otpužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, da ako za određeni slučaj nije što drugo u zakonu određeno, pravno lice ima pravo na naknadu od lica koje je štetu skrivilo namerno ili krajnjom nepažnjom (član 172. st. 1. i 2.); da je o dgovorno lice dužno uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala (član 185. stav 1.); da će s ud, uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja (član 190.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta sadržine prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, pre svega , konstatovao da je predmetni parnični postupak, od podnošenja tužbe podnosioca ustavne žalbe Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici 18. septembra 2002. godine, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu od 7. oktobra 2010. godine, trajao osam godina. S obzirom na to da je podnosilac koristio vanredni pravni lek, koji u konkretnom slučaju nije bio dozvoljen, Ustavni sud nije cenio i period trajanja postupka po tom pravnom sredstvu.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka trajanja postupka , u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja osporenog parničnog postupka.

Prema oceni Ustavnog suda, osmogodišnje trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka, a što potvrđuje i činjenica da u periodu od 10. decembra 2002. godine do 22. maja 2006. godine, odnosno tri godine i pet meseci, nije zakazano ni jedno ročište, kao i činjenica da je drugostepeni sud o žalbi odlučivao dve godine i devet meseci.

Ustavni sud je ocenio i da predmetni postupak nije bio naročito složen, kao i da je odluka o tužbenom zahtevu za podnosioca, koji svojim ponašanjem nije doprineo navedenoj dužini postupka, bila od značaja, s obzirom na to da je tim zahtevom potraživao veći novčani iznos.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem parničnog suda u označenom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je, budući da podnosilac ustavne žalbe nije podne o zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, našao da je, u smislu odredbe člana 89. Zakona o Ustavnom sudu, donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku dovoljna mera da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosioca ustavne žalbe.

6. U vezi tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da su mu presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 199/109 od 7. oktobra 2010. godine povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati kao ustavnopravni razlozi, koji potkrepljuju tvrdnju o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta.

Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Zadatak je, pak, Ustavnog suda da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje. Međutim, Ustavni sud je, imajući u vidu ranije navedeno, utvrdio da osporena presuda kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev ovde podnosioca ustavne žalbe, sadrži detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog Zakona o obligacionim odnosima, te da nema proizvoljnosti koja bi ukazala na povredu prava na pravično suđenje.

Ustavni sud ukazuje da je svoj stav povodom pitanja odgovornosti države za umanjenje vrednosti oduzetog vozila, po osnovu amortizacije za vremenski period dok se vozilo nije nalazilo u državini lica kojem je to vozilo oduzeto odlukom nadležnog organa, već ranije izrazio (videti Odluku Ustavnog suda Už-1759/2010 od 31. oktobra 2012. godine, kojom je odbijena kao neosnovana ustavna žalba podnosioca).

U vezi istaknute povrede prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je ovim pravom, pored ostalog, garantovano pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete prouzrokovane nezakonitim ili nepravilnim radom državnog organa. Stoga, po oceni Ustavnog suda, prilikom pozivanja na povredu ovog ustavnog prava i ocene Suda, prethodno mora biti utvrđen nezakonit ili nepravilan rad državnog organa. Kako u konkretnom slučaju, osporenom presudom nije utvrđen nezakonit, odnosno nepravilan rad državnog organa, niti je Ustavni sud našao da je osporenom presudom povređeno pravo podnosiocu na pravično suđenje, to je Ustavni sud našao da nisu ispunjeni ni uslovi za ocenu povrede prava a iz člana 35. stav 2. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu tačke 1. izreke ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9), kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević