Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Apelacionog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Apelacioni sud je propustio da razmotri navode o zastoju zastarevanja zbog ratnih sukoba, što je dovelo do proizvoljne primene materijalnog prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi D. D . iz A, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 11. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. D . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 725/11 od 23. februara 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 725/11 od 23. februara 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12537/10 od 3. decembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. D . iz A . podneo je 14. aprila 2011. godine, preko punomoćnika R . K, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 725/11 od 23. februara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je podnosilac, kao pripadnik Teritorijalne odbrane D. L, pod komandom JNA, teško ranjen 15. novembra 1990. godine, u ratnim uslovima, u reonu G . S, u Lici, kada je obavljao stražarsku službu; da je tužba radi naknade štete podneta 12. decembra 2007. godine; da je u osporenoj presudi zauzeto stanovište da je, u konkretnom slučaju, nastupila zastarelost potraživanja naknade štete; da je podnosilac objektivno bio u mogućnosti da potražuje naknadu štete tek od avgusta meseca 1995. godine, s obzirom na to da se do avgusta 1995. godine nalazio na području Knina, kao pripadnik Teritorijalne odbrane D . L, koja je bila u sastavu bivše JNA, a potom L . brigade Vojske Republike Srpske krajine, kada je u akciji "Oluja" izbegao iz Knina; da je, u smislu odredbe člana 383. Zakona o obligacionim odnosima, podnosiocu, zbog oružanih sukoba na području njegovog prebivališta i neposredne opasnosti od tih sukoba, bilo nemoguće da sudskim putem zahteva dosudu naknade štete; da zastoj zastarevanja u takvim slučajevima postoji i prema pravnom shvatanju Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 16. februara 1998. godine; da je sudska praksa u poslednjih deset i više godina nedvosmisleno stala na stanovište da zastarevanje ne teče za potraživanja poverilaca koji imaju sedište, odnosno prebivalište na teritoriji na kojoj je proglašena neposredna ratna opasnost ili ratno stanje; te da je, u konkretnom slučaju, svaki od pojedinih vidova štete dobio svoj konačni oblik znatno kasnije nakon ranjavanja, što se moglo utvrditi medicinskim veštačenjem, koji predlog je sud u toku postupka odbio. Kao dokaz nejednakog postupanja sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji podnosilac se pozvao na presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 545/10 od 10. marta 2010. godine, presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4526/10 od 31. marta 2010. godine i presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 2130/09 od 4. novembra 2009. godine, koje je priložio, a u kojima su sudovi računali rok zastarelosti naknade štete upravo od vremena kada je svaki od pojedinih vidova štete dobio svoj konačni oblik.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava podnosioca na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, poništi osporenu drugostepenu presudu i podnosiocu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12537/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 12. decembra 2007. godine, u svojstvu tužioca, podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, radi naknade nematerijalne štete, kao posledice ranjavanja u toku vršenja vojne službe.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12537/10 od 3. decembra 2010. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da mu tužena na ime naknade nematerijalne štete po svim vidovima, isplati ukupan iznos od 400.000 dinara, sa zateznom kamatom počev od presuđenja do konačne isplate, kao i troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 725/11 od 23. februara 2011. godine potvrdio ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12537/10 od 3. decembra 20 10. godine, te odbio žalbu tužioca kao neosnovanu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac povređen 15. novembra 1990. godine (teške telesne povrede), i to kao pripadnik Teritorijalne odbrane D. L, koja je bila u sastavu bivše JNA, prilikom obavljanja noćne stražarske službe u selu G . S, te da je tužbu radi naknade štete podneo 12. decembra 2007. godine. Apelacioni sud prihvata kao pravilno utvrđeno činjenično stanje, te smatra da je prvostepeni sud, polazeći od činjenice da je povređivanje tužioca prouzrokovano krivičnim delom oružane pobune, zbog čega saglasno članu 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima potraživanje naknade štete zastareva u roku od 15 godina, pravilno i zaključio da je prigovor zastarelosti potraživanja istaknut od tužene (a ne tužioca, kako greškom stoji u obrazloženju) osnovan, budući da je tužba podneta po proteku navedenog roka, te da tužbeni zahtev tužioca treba odbiti kao neosnovan. Suprotno navodima žalbe, da tužiočevo potraživanje nije zastarelo jer su ratna dejstva u Republici Hrvatskoj trajala do avgusta 1995. godine, na kojoj teritoriji je on imao prebivalište, te da je došlo do zastoja zastarevanja u smi slu člana 383. ZOO, Apelacioni sud nalazi da se rok zastarelosti propisan odredbom člana 377. stav 1. ZOO može produžavati samo u slučaju prekida ili zastoja krivičnog gonjenja, a ne i po opštim pravilima obligacionog prava o prekidu i zastoju zastarevanja

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, kao i da isto važi i za zastoj zastarevanja (član 377.); da zastarevanje ne teče za vreme mobilizacije, u slučaju neposredne ratne opasnosti ili rata u pogledu potraživanja lica na vojnoj dužnosti ( član 382. stav 1.) ; da zastarevanje ne teče za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze (član 383.); da ako zastarevanje nije moglo početi da teče zbog nekog zakonskog uzroka, ono počinje teći kad taj uzrok prestane, a ako je zastarevanje počelo teći pre nego što je nastao uzrok koji je zaustavio njegov dalji tok, ono nastavlja da teče kad prestane taj uzrok, a vreme koje je isteklo pre zaustavljanja računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 384.).

Osnovnim Krivičnim zakonom („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90 i „Službeni list SRJ“, br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93 i 24/94) bilo je propisano: da ko učestvuje u oružanoj pobuni koja je upravljena na ugrožavanje ustavnog uređenja ili bezbednosti SFRJ, kazniće se zatvorom najmanje pet godina, dok će se organizator ili kolovođa pobune, kazniti zatvorom najmanje sedam godina (član 124.); da ako u ovom zakonu nije drukčije određeno, krivično gonjenje se ne može preduzeti kad protekne petnaest godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor preko deset godina (član 95. stav 1. tačka 2)).

5. Odlučujući o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, u suštini, ukazuje na pogrešnu primenu merodavnog materijalnog prava, koje se ogleda u tome da Apelacioni sud u Beogradu, u postupku donošenja osporene drugostepene presude, nije primenio odredbe Zakona o obligacionim odnosima kojima je regulisan zastoj zastarelosti potraživanja.

Ustavni sud nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Iz sadržine osporene presude i spisa predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12537/10, te isprava priloženih uz tužbu, Sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe, kao prognano lice iz Republike Srpske krajine, bio 1990, 1991. i 1992. godine vojni obveznik i pripadnik oružanih snaga bivše SFRJ (do rasformiranja JNA) i u to vreme izvršavao borbene zadatke u sastavu 93. Odreda teritorijalne odbrane, kojim je komandovala Komanda 9. Korpusa JNA do 19. maja 1992. godine; da je izvršavajući borbene zadatke teško ranjen 15. novembra 1990. godine; da je formiranjem Srpske vojske Krajine i 103. lake pešadijske brigade (l. b .) postao borac te brigade u kojoj je ostao do 6. avgusta 1995. godine - do kada je ta brigada izvršavala borbene zadatke; da ga je Niža vojno-lekarska komisija u Kninu 1993. godine, zbog lošeg zdravstvenog stanja kao posledice ranjavanja, proglasila ograničeno sposobnim za vojnu službu i da je kao vezista bio angažovan na izvršavanju zadataka u Komandi 103. lake pešadijske brigade u pozadinskom sastavu. Ustavni sud konstatuje da je osporena drugostepena presuda zasnovana na činjenici da je potraživanje podnosioca prema tuženoj zastarelo na osnovu odredbe člana 377. stav 1. ZOO. Međutim, Apelacioni sud u Beogradu, u postupku donošenja osporene drugostepene presude, nije uzeo u obzir sadržinu isprava priloženih uz tužbu, kao i navode tužioca iz podnesaka od 23. janura 2009. godine i 21. maja 2010. godine i iz žalbe, da je i nakon ranjavanja bio angažovan u pozadinskim jedinicama opštine D. L, na području Republike Hrvatske, koji je bio zahvaćen oružanim sukobima, zbog čega sve do avgusta 1995. godine, kada je u akciji "Oluja" napustio ovo područje, nije mogao da podnese tužbu sudu. Podnosilac se u ovim podnescima pozvao na odredbu člana 383. ZOO, ističući da je zastarevanje njegovog potraživanja naknade nematerijalne štete u periodu do avgusta 1995. godine bilo u zastoju. Ove tvrdnje podnosilac je ponovio i u ustavnoj žalbi.

Po shvatanju Ustavnog suda, propust Apelacionog suda u Beogradu da oceni navode podnosioca o postojanju ratnih sukoba i vojnih operacija na području mesta njegovog prebivališta, kao i uticaj ove činjenice na tok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete, odnosno da li je postojanje ratnih sukoba moglo imati za posledicu nemogućnost podnosioca da se do avgusta 1995. godine obrati sudu, posledično je doveo do proizvoljne primene merodavnog materijalnog prava na štetu podnosioca.

Ustavni sud podseća na opštepoznatu činjenicu da je operacija hrvatske vojske, poznata pod nazivom "Oluja", izvedena u periodu od 4. do 7. avgusta 1995. godine, da je u toj akciji grad Knin stavljen pod kontrolu hrvatske vojske i da su tada zvanično okončane vojne operacije na području Republike Srpske krajine. Ustavni sud ukazuje i na stav izražen u Odluci Už-2390/2012 od 4. jula 2013. godine, čija se suština ogleda u sledećem: da primena opštih pravila o prekidu i zastoju zastarelosti iz ZOO nije isključena ni kada je u pitanju privilegovani rok zastarelosti iz člana 377. stav 1. ZOO; da bi se isključivanjem razloga za zastoj zastarevanja propisanih opštim pravilima obligacionog prava moglo doći u situaciju da privilegovani rok zastarevanja utvrđen na osnovu člana 377. ZOO, izgubi to svojstvo, čak i da de facto bude kraći od rokova predviđenih članom 376. ZOO; da prema odredbi člana 377. ZOO, prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, te da to isto važi i za zastoj zastarevanja; da iz svega navedenog proizlazi da zastarevanje ne teče za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze (član 383.), bez obzira što takav razlog nije predviđen odredbama Krivičnog zakonika koje regulišu prekid i zastoj zastarevanja krivičnog gonjenja.

Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučivši kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice nastale povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 725/11 od 23. februara 2011. godine i određivanjem da taj sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12537/10 od 3. decembra 2010. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava o povredi prava na jednaku zaštitu pred sudovima, Ustavni sud, najpre, podseća da se navedenim pravom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima, drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Podnosilac se žali na različito postupanje sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, kako u pogledu primene instituta zastoja zastarevanja, tako i pogledu trenutka nastanka štete i računanja roka zastarelosti od momenta kada svaki od pojedinih vidova nematerijalne štete dobije svoj konačni oblik.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu priložene sudske odluke, Ustavni sud, ipak, nalazi, da u konkretnom slučaju, podnosiocu nije povređeno pravo iz člana 36. stav 1. Ustava, jer se presude na koje se podnosilac poziva i prilaže uz ustavnu žalbu odnose na zastarelost potraživanja naknade nematerijalne štete u roku od 15 godina od dana kada je bolest dobila konačan oblik. Ustavni sud zaključuje da se osporena presuda i presude kojima podnosilac ukazuje na različito postupanje sudova, ne zasnivaju na istoj činjeničnoj i pravoj situaciji, s obzirom na to da u osporenoj odluci nije ni utvrđivano kada je kod podnosioca bolest dobila konačan oblik, pa je primenom odredbe člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti